НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
БЕСЕДА О СЛЕПОРОЂЕНОМ
 
Христос васкрсе! Схватамо ли ми шта значи бити слепим од рођења, живети заувек у мрклој (безизлазној) тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама за којом иде вечна тама после смрти.
“Ко сагреши, он или родитељи његови?” (Јован 9,1-38) питају забринути ученици Господа о човеку слепом од рођења. Све несреће повезане су са грехом; чак и земљотреси, поплаве и суше настају због наших грехова; постоји тајанствени закон правде по којем казна за грех иде до трећег и четвртог колена, а милост Божија према праведнику простире се на хиљаду генерација. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен, те се морамо чувати од праволинијских закључака. Зар се неоправдано жали Еклезијаст да често многи праведници трпе несреће, а нечасни уживају!
Овде је камен спотицања за многе, не само за дојучерашње професионалне атеисте који порицаху постојање Бога због страшних страдања и неправди у свету, иако је у њиховом револту могуће видети кадкад добру ослепљеност, тј. несвесно стремљење ка Богу: наше жељење савршенства и више праведности јесте већ некаква светлост Божија унутар нас. “Не сагреши ни он ни родитељи његови, него је ово да се јаве дјела Божија на њему” – каже Господ. А то не значи да се неко од људи рађа безгрешним, већ значи да је Бог бесконачно милостив. Прича о праведном многострадалном Јову сва је сведочанство управо ове тајне. Виши промисао Божији може се дотаћи човековог пута још при рођењу. Бог га је казнио да подноси лакомислену осуду равнодушне околине, која не види да га је Господ посетио или друкчије рећи – са нарочитом љубављу погледао на њега. Или како би рекао блажени Августин: ми видимо зато што Бог види нас. Бог види нас и Он хоће да ми видимо Њега.
Један тешко болестан младић причао ми је како је у детињству био побожан; често је ходио у цркву, и дато му је било да осети благодат и да зна како је милостив Господ. Но, затим му се десила несрећа: пао је са дрвета и остао заувек парализован. У почетку ово је било страшно и несносно: он је био велики и јак, стид и гнев киптели су у њему. Месецима је омаловажавао Бога. Но, то што му се десило успео је да схвати кроз молитву. У једном тренутку рекао је себи: “до овога тренутка знао сам да ме Бог воли, а шта се променило сада?” И постепено је почео све да сазнаје тј. постало му је савршено јасно да се Бог дотакао њега лично и да хоће да му нешто каже кроз ову болест. И младић се молио не би ли проникао у промисао Божију о њему и увидео да не страда узалуд. Почели су да му се откривају греси у којима је живео. Њему је било потребно да спозна – баш то што га је удаљило од Бога. Можда ће неко рећи: та какви нарочити греси могу бити код дечака? Али ми знамо да свети по мери свог приближавања светлости Христовој све више увиђају своју греховност. Понекад се страдали младић овако обраћао Господу: “Ако бих ја оздравио, па онда поново почео да се удаљујем од Тебе, више волим да не оздравим” – и зато њему чак ни смрт није била страшна. Коначно она није стварно зло уколико нам даје могућност да се приближимо Богу.
“Кад би знао човек” – каже преподобни Серафим Саровски – “шта значи видети Бога, то би пристао да иде ка Њему кроз било какву таму.” Страдања бивају различита, а најстрашније је да се заувек лишиш божанске светлости. Многи мисле да је пут ка Богу – само мир, сијање и светлост, но Бог давши једном да се види светлост, испитује душу. Једно је примити Бога у његовом личном откривењу, са радошћу и ликовањем, а друго – ићи, како те Бог води, док се душа не научи да са смирењем одговара на вољу Божију. Сијање светлости која открива чудесни свет, гасне, без обзира на све наше напоре да сачувамо верност Господу и све што нам остаје је вера. Ово испитивање може потрајати и смењивати се кратким утехама, после којих душа може доспети у још већи мрак. У неким случајевима ова тама може бити повезана са непријатним спољашњим приликама: породични раздор, болести, потпуни неуспеси у пословима, несрећни случај. Овде се може јавити саблазан – да се наша тама објашњава спољашњим тешкоћама. Ми морамо проникнути много дубље од недаћа земног постојања, ако хоћемо да победимо таму душе. Само се тако може открити тама богоостављеног распетог Христа, без које нема светлости васкрсења. Само на том путу могуће је истинско прогледавање душе кроз њену способност да остане са Христом, ма колико неподношљиве биле спољашње околности; а такође и кроз способност душе да састрадава са свима у “тами и сенци смртној пребивајућим”. Ми живимо у особеним временима и људима се даје да упознају особене тешкоће и жалости: вечна тама, то најмрскије зло које потмуло угрожава душу (док се она до краја не ослободи од греха) потпуно отворено, дакле, присуствује у спољашњем свету. Наступа ноћ и већ је касније него што се мисли. Милиони људи рађају се као слепи – јели њихова кривица или њихових родитеља што се рађају и живе у тами безбожја? А данас се све чини да би то најстрашније слепило било као нешто природно за човека.
Угледавши јеванђелског слепорођеног, Христос не наглашава везу греха и страдања, греха и слепила како га он обично чини. Он говори да се то десило да би се јавила на њему слава Божија. Шта нам је чинити, како Бога умолити, да би оличавали Христово присуство у свету, да би се слава Божија открила људима? Када нам живот наноси тешке ударце, ми смо дужни да покажемо свету, како хришћани могу живети и ако је потребно – како умирати. Нико не може видети без светлости, исцељује само светлост, само љубав. “Догод сам у свету, Ја сам светлост свету” – говори Христос, и ми смо дужни по речи Његовој, и по дару Његовом, да будемо светлост свету како би и други прогледали. Но нико од нас то не може, док не прође кроз сопствену таму, трудећи се да је победи до краја до таме крста у којој је тама свих од искони слепих, до таме Крста Христовог, а то значи до светлости Његовог Крста и Васкрсења. Један поглед Христов исцељује – ако би ти могао да Му погледаш у очи! – и твој брат, твој ближњи – како је он прелеп, када би то могао видети! О, само када би прогледао познао би у сваком људском лицу Христово свето Лице!
 
На недељу о слепом, 2002. године

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.