НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
УЛАЖЕЊЕ У СВЕТИЊУ СВЕТИХ
 
Драги оче Александре! Ми поново по милости Божијој улазимо у Божићни пост, а приближава се и празник Ваведења у Храм Пресв. Богородице. А мене, која покушавам да осмислим празник, ово поново наводи на једна иста размишљања. Рећи ћу оно, о чему многи говоре: какви се само сада граде храмови и каква је при томе сиромаштина народа! Као верујући човек, ја свакако нисам против храмова. Али зашто толика скупоцена раскош? Није ли то својеврсно идолопоклонство? Па зар Црква, не треба пре свега да се брине о сиромашнима? И није ли због тога Бог допустио такво разарање храмова у нашој Русији?
 
Е. Арапова, Г. Јекатеринбург
 
Одговор: Није због тога, већ зато што није било тражено оно што је у храму и што својом вредношћу превазилази све ризнице које постоје на земљи – благодат Христова. Христос каже: “Сиромашне увек имате, а Мене немате увек са собом” – не зато што се Он не брине о сиромашним.
Пречиста Мајка Божија, трогодишња Отроковица уводи се у храм Божији да би постала сместилиштем Духа Светога, Храмом Божијим. Сваки од нас и сви ми заједно смо – храм Божији, зато што по вери нашој, Дух Божији живи у нама. И празник Ваведења је празник нашег достојанства удова Христа Распетога и Васкрслога, Који је Сам Храм Божији. Овај празник нас учи како треба да се односимо према храму у који долазимо на молитву, зато што се у истом Храму где је било ваведење Мајке Божије – догодила увреда светиње.
Ми се сећамо оних догађаја у почетку служења Господа и уочи Његових крсних страдања. Христос разгневљен уразумљује трговце храма помоћу бича. Он хоће да се ми научимо дубоком страхопоштовању према нашим каменим храмовима, а такође и према Цркви, састављеној од живог камења, које је тајанствено Тело Христово. Никада се гнев Господа није пројавио са таквом силом. Има међу нама “проповедника љубави” који говоре да никакав гнев није допустив у Цркви. И они су чак саблажњени таквим чином Господа.
Зашто Господ показује толику ревност за Храм? Зар, због тога да би заштитио његову лепоту? Овај Храм, тек преуређен Иродом, био је огроман и великолепан. На централном градском тргу били су многобројни дворови, од којих је у једном, доступном незнабожцима, било и само светилиште. Оно се састојало из две просторије: Светиња, где су могли улазити само свештеници; и даље, – одвојена двоструком завесом, – била је Светиња Светих. У првом Храму саграђеном Соломоном, налазио се Ковчег Завета и таблице Закона, које је Бог уручио Мојсију. Рушењем Храма, 587. г до Р. Х., Ковчег је нестао, али је Светиња Светих остала свештеним местом присуства Божијег. И Христос нам говори, да се не бојимо да штитимо светињу Цркве. “Овде ви треба да се уподобљујете Мени, – као да нам Он каже – Храм је дом Оца Мојег, и Ја не дозвољавам никоме да га превраћа у разбојничку пећину”.
Колико је удараца бича Господњег требало за све оне, који су рушили и осквернили наше храмове, превраћујући их у клубове, кафане и магацине, у јавне клозете – у домове њихове трговине!
И заиста они су добили у пуној мери ове ударце од Господа, као што ће их добити и они, који сада јавно исмејавају наше светиње. И било би добро такође, када би Господ навратио повремено, као и онда, у наше храмове ради “завођења реда”. Јесмо ли ми свесни да у најскромнијем дрвеном хришћанском храму има неупоредиво више од онога тајанственог присуства Божијег, које је било у Светињи Светих Јерусалимског Храма? Сам Христос Бог Својим Пречистим Телом и Крвљу присуствује овде у Евхаристији – ето где је истинска Светиња Светих! Колико би свештеника, вероватно желело да понекад да вољу своме гневу, подобно Христу, и изгна из храма оне, који не поштују свештено место. Гомиле туриста, домаћих и страних, устремљују се у древне православне храмове у више него сумњивој за светилишта – одећи, и не примећујући богослужења, наглас коментаришу дела црквене уметности. А пред бочним олтарима скакућу као на тротоарима – деца, остављена без надзора “благочестивих” родитеља. За то време, код улаза у храм нестрпљиво и одсутно чекају “ред”, они који су из сујеверја “за сваки случај”, донели своју децу на крштење. А да не помињемо и оне искрено верујуће, који читав живот долазе у Цркву и до сада још не знају најважије моменте Божанске литургије. А још мање оне, који долазе у храм са црним циљем – да се “напуне енергијом” или украду икону.
Ступњеви су различити, А Бог је дуготрпељив и многомилостив. Но, Он опомиње да је опасно свако непоштовање, јер се из њега поступно ствара атмосфера безбожности – тако што ће сагласно Писму, “човек безакоња”моћи да заседне у храму представљајући се као Бог. Господ је попустио очишћујућу буру 1917. године, која је рушила наше храмове, да би нам дао време за покајање. Али, како смо се ми мало уразумили! О, када би сваки од нас могао рећи следећи Господа: “Ревност за дом Твој изједе Ме”.
Где нема страхопоштовања према храму, ту нема ни истинског односа према Цркви Божијој. Но, храм којим су се јудеји толико поносили, био је само камени храм, саграђен незнабожцем, који је желео да поласка том надменом народу. “Разрушите га, – каже Господ (и то ће се десити при императору Титу, 70. године) – његов је значај релативан, јер је истински храм – онај, који ћу Ја обновити у трећи дан”. Чак ни ученици нису разумели тада речи Христове, зато што је Он говорио о Својем Телу, Које је требало да васкрсне у трећи дан.
Господ говори да је истински Храм, достојан бесконачног поштовања, – људскост Христова, која је постала Ковчегом Његовог Божанства. Он Сам је савршена Светиња Светих, присуство Божије међу људима. Слово је постало плот, и Његово Тело – стварна Светиња Светих храма.
“Јер у њему обитава пуноћа Божанства телесно” (Кол. 2,9). Ка овој тајни је већ сада устремљена трогодишња Отроковица, Божија Мајка.
Тело Христово, Које ми примамо после Евхаристије и Које присуствује у дарохранилницама на престолима наших храмова, треба да нас испуњава страхом Божијим и бескрајним страхопоштовањем. И обратно, свако непоштовање или просто равнодушност пред овом великом тајном, треба да изазива у срцу хришћанина – свети гнев, неупоредиво више оправдан, од онога према несрећи у Јерусалимском Храму.
Учинимо још један корак заједно са Мајком Божијом према Светињи Светих. Нови Храм, достојан поштовања, – није само људска природа Христова, него и читав народ Божији, привијен Њему и храњен Божанским животом, који исходи од Њега на све удове Његовог мистичког Тела. Читава Црква, Тело Христово, – то је нови Храм, чије су само бледе слике – камени храмови. Она је састављена од свих крштених људи, иштућих живот по вољи Божијој. Без обзира на несавршености, грехе и немоћи својих чада, Црква је пребивање Бога међу људима и знамење Његовог присуства у свету. Она није саздана светим људима, она је ту да би чинила људе светима, зато што је њен саздатељ Бог, Који постаје једним од нас преко Пречисте Дјеве, која сада улази у Светињу Светих.
На празник Ваведења, радујући се оном чудесном што Црква савршава у свету, принесимо покајање пред Господом, побринимо се о нашем унутрашњем очишћењу, да би и на самим делима били њеним чедима. У овај дан, даром Духа Светог и Божије Мајке, увидимо у Њој Тело Христово и испунимо се љубављу према Њој. Сазнајмо да је сваки хришћанин – храм Божији. У сваком новокрштеном младенцу рађа се Христос. С каквим страхопоштовањем би требало да наша деца, и ми заједно са њима – усходимо ка Богу, носећи у своме телу живо присуство Васкрслога Христа, примљено у крштењу. Доћи ће дан, када ће се наша тела, ти храмови Духа Светога, вратити у земљу. Наступи ће дан, када ће земна Црква, са њеним свештенством и тајанствима престати да постоји, испунивши своје предназначење. И неће бити више Божанске Евхаристије. Наш свет ће се срушити и сви највелелепнији храмови ће се претворити у ништа. Али у граду небеском и вечном, остаће само један Храм, Који је Сам Бог. Ми ћемо бити уведени у њега као чеда Божија, и наш ће живот бити бесконачним приопштавањем радости Светиње Светих.
 
“Руски Дом”
12/2004.г.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.