НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ЧОВЕК ДУГА
 
Ја имам два питања. Је ли сагласна са учењем Цркве мисао Достојевског да страдање очишћује? Између осталих, ми знамо из многих сведочанстава да је Цар Николај био страдалник. И друго питање. Злуради говоре да је код Цара био присутан неки фатализам. Како то сјединити? – када знамо да је он био у крајњој мери „човеком дугa“?
 
Г. Агејев, г. Москва
 
Одговор:
 
Страдање очишћује ако је оно сједињено са страдањем Христовим. У томе је и смисао страдања. Зато Св. Јован Максимовић упоређује страдање Цара – мученика са Гетсиманијом и Голготом Христовом.
Најдубљи смисао страдања је у давању свог живота, „Тако је написано и тако је трeбало да пострада Христос“ (Лк. 24, 26). Неки схватају ове речи Спаситеља као неизбежност, скоро као фаталност. Но, овде нема ничег фаталног: Христос је умро, зато што је трeбало да одговори на то што је постао човеком. У суштини Он је умро једноставно због тога што је испуњавао Свој дуг. Само због тога. Ја не могу да не страдам, ако ја испуњавам свој дуг.
Христос није био учеником Имануила Канта: за Њега дуг није категорички императив, као ни за Цара мученика и сваког другог светитеља. За Њега је дуг – воља Оца Небеског, тј. највиши дуг у свој својој бесконачној духовној димензији.
Христос је умро, зато што у условима у којима је Он био, Он не би испунио Свој дуг, избегавши смрт. Да би избегао смрт, Он би морао да призна исправност фарисеја. Да би избегао смрт, Он није трабало никада да каже: Да љубите један другога, као што Ја заволех вас“ (Јн. 13, 34).
Ми не можемо волети једни друге без жртве. Љубав би без ње била само маштарија.
И ово је истина у односу како на Христа, тако и на Св. Цара – мученика, све светитеље, а и на све нас. Не треба презирати реч „дуг“, говорећи да то није за хришћанина. У основи дуга је воља Божија. Зато не треба са потцењивањем говорити о дугу – треба испуњавати свој дуг и више ништа. Дуг – то је правда и истинска љубав, а смрт је сакривена унутра.
Код француског песника Пола Валерија има стихова испуњених црним и суровим хумором: Најдубље што је у човеку, то је његова кожа„. Дакле, оно што је највише на површини. Најдубље у човеку је оно до чега он највише држи. Сетимо се речи ђавола из књиге о праведном Јову: „Кожу за кожу, а за живот свој даће човек све што има“.
Ми се држимо наше коже и спасавамо је. „Спасити своју кожу – значи избећи смрт. А управо ово не чини Христос, ни Св. Цар – мученик, као ни сви свети. Управо због тога, Христос је истински човек, стварно слободан.
Христос се попео на Голготу, не зато што је страдање вредно само по себи. Боље би било казати да је оно – анти-вредност. У свету греха немогуће је испунити свој дуг заобилазећи смрт. При томе то не мора бити само физичка смрт са проливањем крви, већ и умирање у односу на све за шта се држи човек на земљи.
Човек који испуњава дуг, нема права да тражи чуда да би избегао смрт. Ми би хтели да достојно испуњавамо свој дуг, а да нам при томе Бог чудесно не да да умремо – на пример шаљући нам анђеле. „Или ти мислиш да сад не могу умолити Оца Свога да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26, 53), каже Господ Петру који је извадио нож да Га брани.
Не, Бог није послао 12 легиона анђела, јер да их је послао Христос би био лажни Бог, Бог који даје човеку могућност да испуњава свој дуг, не страдајући. Шта би то значило за свет, какав би то био Бог?
Сетимо се још једном издајства Јудиног. Неки Св. Оци говоре да Јуда није издао јеврејским властима Христа само због среброљубља; будући сведоком многих Његових чуда, надао се да види још веће чудо, зато што је мислио да Бог не може да се не умеша:
„Бог неће дати да се убије Онај, ко је васкрсавао мртве и ако је Он стварно Месија“. Јуда је хтео на тај начин да „испровоцира“ очигледно мешање Бога у спасавању Христа од смрти. Но, Господ је прихватио смрт зато што је то било повезано са испуњавањем дуга. И ако хоћемо да сачувамо верност Богу, ми ћемо страдати. То је неизбежно.
Не треба ни тражити страдања, ни стално бежати од њега. Треба имати поглед окренут Оцу, који је на небесима. Треба испуњавати наше људско служење, наш дуг и то је све.
Код подножја Крста Христовог, Цар-мученик је схватио да не може помоћи своме народу да се избави од страдања, ако сам не прође кроз њих.
Зар је његов пут могао бити другачији? Он није могао да заступа никог од будућих мученика и исповедника пред Богом, нити кога од нас, додирујући само врховима прстију несрећу народа.
Христос нам шаље страдања, бесконачно их продубљујући. И сазнавајући благодатно Христа („знам Моје и Моји знају Мене“), ми се унапред приопштавамо (учествујемо) Његовим страдањима. У овоме је наша вера. Постоји очишћење душе у познању Господа, када нам Он даје да предокусимо страдања. Уистину то је била смрт Човека, Онога Који „повика из свега гласа, и испусти дух“, приопштавајући се читавом нашем страдању. Његово Васкрсење је основа свега. Његов Крст и Васкрсење показују нам шта је то светост светих.
 
 

 
 

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *