НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ХРИШЋАНСКИ ОСВРТ НА МАРКСИЗАМ
 
Ја не разумем зашто ми хришћани одбацујемо у принципу марксизам, који је брига о социјалној правди. Ине би требало све сводити на гоњења Цркве. Гоњења Цркве нису марксизам, већ изопачавање истог, као што је инквизиција изопачено хришћанство. Било је истинских марксиста са благородном вером у човека који ни живот свој нису штедели ради свеопштег добра. Ви мислите да је марксизам умро са пропашћу комунизма у Русији? Не може у човечанству умрети тежња ка социјалном и моралном прогресу. Или нас може даље изграђивати ово недопустиво безакоње и неправичност која се сада установљује код нас, ова морална пропаст која се при комунистима није могла ни замислити?
А какво се сада нуди виђење историје човечанства? Зар се на земаљском плану немамо више чему надати? Ма колико биле тешке прилике, Маркс се и поред тога трудио да нађе смисао људске историје и стремио је „светлој будућности“ о којој сада говоре са подсмехом. За њега то је био развитак науке и технике. На њему се заснивала Марксова нада да ће људи постати бољим.
Без вишег циља на земљи човечанство је само појава биолошке врсте, која може у сваком моменту нестати.
Постоји само нада на загробни живот код верујућих. А зар се Цркве не тиче оно што се дешава овде са људима?
Одговорите ми, молим, на ово питање. Ја сам од недавно почео да долазим у храм и много тога не схватам како треба, али сам у једно убеђен: добро земаљско не мора сметати небескоме.
 
В. Панченко, магистар филозоф. наука, Г. Краснодар
 
Одговор: Ми се овде нећемо дотицати теме војинствујућег атеизма Маркса и марксиста, зато што је ово уистину идеологија јучерашњег дана. А и опасност гоњења Цркве појављује се данас сасвим са друге стране. Приметимо само да није сасвим случајно успело бесовима да тако ефектно искористе за своје циљеве управо овај политички систем.
Брига марксиста о социјалној правди у идеалном смислу – потпуно је разумљива, као и стремљење да се установи јединствени „морални кодекс градитеља комунизма“. Но, илузија марксизма и свих мислилаца који доводе у везу технички развитак и морални прогрес, је веровање да социјални услови могу побољшати човекову природу.
Да, „разумни егоизам“ о којем је писао Чернишевски, може одржати одређени ниво моралности – уколико људи ограничавају своје егоистичке тежње како не би прождирали једни друге. Но, маштарије „од свакога према способностима, свакоме према потребама“ воде ка варварству и никакав технички или социјални прогрес ту не може помоћи.
Историја показује, колико је велика опасност – градити илузије у том погледу. Ништа не разуме у историји онај ко не познаје дубине зла.
Маркс је говорио да ако се ослободе људи од економског ропства, свако ће бити срећан. Но, он није схватао да при томе не ишчезава духовно ропство. Човечанство ослобођено од свих социјалних беда, остаје и даље у свеобухватној беди греха и смрти. За марксизам, главно зло је капитализам а не првородни грех. Зато су тежње маркси
ста површне и оне не допиру до стварних дубина људског страдања.
Разуме се, ми треба да се боримо против социјалних беда, но оне су само пројављивање других, дубљих и сакривенијих: греха, смрти и ђавола. А ослободити нас од овог истинског ропства може само Христос Бог, једино Он.
Ако је код нас хришћана присутан дуг на социјалном и економском плану – то није последња реч. Постоји још нешто важније и дубље – продужавање дела Христовог у спасењу човечанства. Ван Христа нема ничег апсолутног, у Њему ми очекујемо испуњење свега. Са Њим се главни догађај човечанства догодио. И ми не очекујемо никакав прогрес, ма какав он био. Ништа нема значења у поређењу са тим што поседујемо у Христу. У Њему ми имамо бесконачно више од сваког техничког и научног открића, од сваке – чак и најправедније (ако таква постоји) револуције.
За марксисту (и за сваког ко тражи смисао постојања само на земљи) историја још није решена и његов поглед је окренут у будућност. За хришћанина историја је у суштини решена. Као што поје Црква на Пасху „смрт је побеђена победом“ и одлучујући догађај у центру, а не на крају. Нема више ризика свеопште пропасти човечанства. Смисао живота је сазнати о тој победи и ући у њу вером и верношћу Христу кроз земаљски живот, кроз смрт, кроз све невоље и поразе.
Постоје две историје рода људског. Историја коју људи, отпали од Бога, хоће да остваре полазећи од своје гордости, плотске похоте и тежње за господарењем. То је крвава историја ратова, гоњења, ропства. За многе људе постоји само та историја. Но, поред ове људске историје, постоји и историја коју савршава Бог. У њој Бог ствара Своје Царство и води људе Својим путевима. У Старом Завету ми видимо ове две тенденције, у супротстављању власти света овог и пророка који испуњавају истинским смислом све што се дешава. У Новом Завету ова два виђења историје разоткривају се потпуно.
Маркс је покушавао да пронађе смисао историје, али марксизам је неопаганство, у коме се уместо древних идола утврђује нови идол – сам човек. Марксизам је умро, али се његова вера у човека без Бога јавља претечом лажних учења, која припремају долазак у свет „човека безакоња“.
Историја света са хришћанског становишта је по својој суштини Свештена историја. Историја великих дела Божијих, која се савршавају у времену, у коме Бог са неодољивом силом Свог стваралачког духа, ствара истинско човечанство.
Зато ако ми хоћемо да схватимо смисао историје ми треба да проникнемо кроз спољашљи ход догађаја у дубине човека, где нам само Дух Свети може дати истинско разумевање (уразумљење).

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *