НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О “НЕЗНАБОЖАЧКОМ МОНАРХИЗМУ”
 
Питање: Поштовани оче Александре! У једном иступању преко радија “Радоњеж”, поменули сте између осталог и опасност “незнабожачког монархизма”. Можете ли подробније да објасните шта је то? Као православни човек, ја природно желим обнову монархије. Сви монархистички покрети који су ми познати су православни – у крајњој мери они се таквим представљају. А шта ако је сада поново обмана и то од стране своје браће – монархиста?
Како Ви уопште оцењујете могућност обнове монархије у Русији?
А. Ветлугин, Москов. област
 
Одговор:
 
Да, постоји таква опасност – незнабожачки монархизам – па, чак и у Цркви. Апостол Павле каже да ће у последња времена људи бити више сластољубивим, неголи богољубивим. Ми можемо рећи у вези са овом темом – више царељубивим, него богољубивим. Питање је крајње просто:
Шта је вредније за људе – спољашњи успех који обезбеђује православна монархија или стварање најподеснијих услова за спасење већине људи, благодарећи власти устројеној на хришћанским принципима (онима који љубе Бога све садејствује на добро, али просечан човек не може опстати у врло лошим моралним условима). Разумљиво је да је добро имати и једно и друго. И моћ државе и економски процват, истовремено уз такву општу животну атмосферу где грех није норма, већ савест и стид, Христове заповести. Но шта је од свега овога вредније? Шта је на првом месту? Показује се да правилан избор може бити одлучујућим. Пред Понтијем Пилатом, Богоизабрани народ је учинио безуман избор:”Нема код нас цара до ћесара.”Ово је представљало одрицање од Царства божијег и од Царства Његовог Помазаника. Римска империја не знајући за истинског Бога, службено је обоготворила ћесара. Израиљ, Богом изабрани народ такође је претпостављао паганског велико државног бога – тиме је био раскинут савез (завет) са Богом.
Исто се догодило 1917. године када се Руска империја у лицу своје аристократије одрекла својег Цара, јер им је он био пре свега нужан као цар велике државе, а не као Помазаник Божији. Издајство наше аристократије, њено одрицање од царског престола било је последица дубље издаје, дубљег одрицања. А то исто може се поновити и сада. Ми смо већ видели пре неколико година варијанту са Хохенцолерном (претендентом на руски престо; син Марије Кирилович, даљње рођаке Царамученика), а сада они могу испробати варијанту тзв. православног председника. Уз то, овај незнабожачки монархизам који је погубио Русију 1917. године и који се припрема сада да украси власт највишег безакоња (Содома и мамоне) печатом највише правде – Крстом, може бити крајње агресивним. Или како се изврсно изразио један проповедник:
“Такав монархизам је спреман да се обрачуна са кротошћу цара Давида ради безумне гордости Саула”.
Данас се Црква призива на покајање због цареубиства, но оно је дужно да буде нераскидиво повезано са покајањем због богоубиства и да се противи овоме. То је било убиство Помазаника Божијег, атак на благодетни принцип власти, на Самога Бога и заповести Његове.
И коначно хоће ли бити обновљена православна монархија? Засад то још није видно. Ако руски народ буде спреман за то, Господ ће у трен ока повратити монархистички поредак, а наћи ће се и нова благочестива династија, како се нашла и на крају Смутног времена.
 
Из “Руског дома”,
бр. 5/2000. године

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.