NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O MOLITVI UMA, SRCA I DUŠE
 
Onome koji se nepokolebivo i sa strahopoštovanjem zanima pažljivom molitvom, i – izgovarajući njene reči glasno ili šapatom, u zavisnosti od potrebe – pri tome zaključava um u njene reči, onome koji pri molitvenom podvigu neprestano odbacuje sve pomisli i maštanja, ne samo grešna i sujetna nego i naizgled dobra – tome milostivi Gospod, u svoje vreme, daruje molitvu uma, srca i duše.
Brate! Nije ti na korist da preuranjeno dobiješ blagodatnu molitvu srca! Nije ti na korist da preuranjeno osećaš duhovnu sladost! Ako ih dobiješ preuranjeno, a nisi stekao prethodna znanja o tome sa kakvom pobožnošću i sa kakvim oprezom moraš da čuvaš dar Božije blagodati, onda možeš taj dar da upotrebiš na zlo, na štetu i propast svoje duše.[1] Pored toga, blagodatnu molitvu uma i srca ne možemo otkriti u sebi sopstvenim naporima, budući da sjedinjenje uma, srca i duše, razdvojenih zbog pada, pripada samom Bogu. Ako budemo nerazumno primoravali sebe i tražili da isključivo sopstvenim naporom otkrijemo one darove koje šalje jedino Bog, ponećemo uzaludne trudove. Bilo bi još i dobro kada bi se šteta ograničila na gubitak truda i vremena! Često se gordi tražitelji stanja svojstvenih obnovljenoj čovečijoj prirodi izlažu najvećoj duhovnoj nesreći, koju sveti oci nazivaju prelešću. To je logično, zato što je njihova najvažnija tačka, od koje počinju da deluju, lažna. Kako da od lažnog polazišta i posledica ne bude lažna? Takve posledice, zvane prelest, imaju različite forme i stepene. Prelest je najčešće prikrivena, a ponekad i očigledna; često dovodi čoveka u rastrojeno stanje, u isti mah smešno i najžalosnije, često dovodi do samoubistva i potpune propasti duše.[2] Prelest mnogi shvate tek kada vide njene očigledne posledice, no mi je moramo pažljivo izučavati i shvatiti u samom njenom početku: u lažnoj pomisli, toj osnovi svih zabluda i jadnih duševnih stanja. U lažnoj pomisli uma već postoji celokupno zdanje prelesti, kao što u zrnu postoji biljka koja mora da iznikne iz njega kada ga poseju u zemlju. Sveti Isak Sirijski je rekao: „Pismo govori: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način.[3] Oni koji su se podvizavali očekujući da će Carstvo Božije doći na vidljiv način izložili su se gordosti i padu. No mi ćemo utvrditi srce u delima pokajanja i u životu blagougodnom Bogu. A darovi Gospodnji dolaze sami po sebi, ako hram srca bude čist, a ne oskrnavljen. Traženje visokih Božijih darova na vidljiv način Božija Crkva je odbacila. Oni koji su to preduzeli izložili su se gordosti i padu. To nije znak da neko voli Boga: to je bolest duše. I kako da se domognemo visokih Božijih darova kada se sveti Pavle hvali nevoljama i smatra najvišim Božijim darom zajedničarenje u Hristovim stradanjima!“[4]
Osloni se u svom molitvenom podvigu potpuno na Boga, jer bez Njega nije moguće ni najmanje napredovanje. Svaki korak prema uspehu u tom podvigu je dar Božiji. Odbaci sebe, i predaj se Bogu da čini sa tobom šta hoće. A On, Sveblagi, hoće da ti daruje ono što ni u naš um ni u naše srce ne dođe[5] hoće da ti daruje takva blaga kakva naš um i srce u svom palom stanju ne mogu čak ni da zamisle. Onaj koji nije stekao čistotu, taj nikada ne može, ni u kom slučaju ne može da dobije ni najmanju predstavu o Božijim duhovnim darovima ni posredstvom mašte, ni posredstvom upoređivanja sa svim čoveku poznatim najprijatnijim duševnim osećanjima! Prostodušno i sa verom položi svoje brige na Boga. Nemoj poslušati predloge lukavog, koji je još u raju govorio našim praocima: Postaćete kao bogovi.[6] Sada ti lukavi predlaže da preuranjeno i gordo težiš da dobiješ duhovne darove molitve srca, a oni su, ponavljam, poznati jedino Bogu, i biće dati u pravo vreme i na pravom mestu. To mesto je celokupni sasud, duševni i telesni, očišćen od strasti.
Pobrinimo se da očistimo hram – dušu i telo – od idola, od prinošenja žrtava idolima, od žrtava idolskih, od svega što spada pod služenje kumirima. Kao što je sveti prorok Ilija odveo na potok Kison sve Valove sveštenike i proroke i tu ih pobio, tako se i mi pogruzimo u plač pokajanja, i na tom blaženom potoku umrtvimo sve početke koji primoravaju naše srce da prinosi žrtve grehu, sva opravdanja kojima se takvo prinošenje žrtava opravdava, izvinjava. Umijmo oltar i sve što je oko njega suzama; udvojimo, utrojimo umivanje, zato što su za umivanje duševne nečistote potrebne obilne suze. Neka oltar bude podignut od kamena u ime Gospodnje – od osećanja uzetih jedino iz Jevanđelja; neka tu ne bude mesta za osećanja starog čoveka, koliko god ona izgledala nevina i divna.[7] Tada će veliki Bog spustiti svoj svesveti oganj u naša srca i učiniti naša srca hramom blagodatne molitve, kako je i rekao svojim božanskim ustima: Dom moj dom molitve neka se zove.[8]
Najpre obratimo pažnju na telesne strasti, na uzimanje hrane i na naša bludna stremljenja, jer njih u najvećoj meri izaziva upravo prekomerno uzimanje hrane. Postarajmo se da mudro uredimo stanje svog tela tako što ćemo mu davati onoliko hrane i sna koliko mu treba da ne malaksa previše i da ostane sposobno za podvige, a ujedno toliko malo da u sebi nosi umrtvljenost i da ne oživljava za grešne pokrete. Sveti oci su opominjali da po pitanju uzimanja hrane i sna mnogo znači stečena navika: veoma je korisno da se blagovremeno naučimo da uzimamo umerene količine hrane i da imamo kratak san.[9] Sveti Isak Sirijski se ovako izrazioo postu i bdenju: „Ko je zavoleo da zajedničari sa tim dvema vrlinama tokom celog svog života, taj će postati miljenik celomudrenosti. Početak svih zala je zadovoljavanje stomaka i slabljenje sebe snom: to dvoje raspaljuju strast prema bludu. Suprotno ovome, sveti Božiji put i osnova svih vrlina su post, i bdenje, i paženje u Božijoj službi, uz celonoćno raspinjanje tela oduzimanjem sladosti sna. Post je ograda svake vrline, osnov podviga, kruna isposnika, krasota devstvenosti i blagoslovenosti, svetlost celomudrenosti, početak hrišćanskog puta, majka molitve, izvor celomudrenosti i znanja, učitelj tihovanja. On prethodi svim dobrim delima.Kao što zdrave oči žele svetlost, tako razuman post želi molitvu. Kada neko počne da posti, tada post stvara u njemu želju da u svom umu razgovora sa Bogom. Telo onoga koji posti ne podnosi da provede celu noć na postelji. Kada je pečat posta stavljen na čovekova usta, tada se njegova pomisao poučava u umiljenju, njegovo srce izliva molitvu, tada žalost obavija njegovo lice, daleko su udaljene od njega njegove stidne pomisli. Ne vidi se veselje u njegovim očima; on je neprijatelj ćudljivih prohteva i jalovih razgovora. Nikada zle želje nisu porobile onoga koji razborito posti. Razboriti post je veliki hram svih vrlina. Ko ne haje za njega, taj ne ostavlja nepotresenom nijednu vrlinu. Post je zapovest odiskona data našoj prirodi da bi je čuvala pri uzimanju hrane; zbog narušavanja posta pao je stvoreni početak našeg života. Odatle, od tog početka propasti, ali u suprotnom smeru, podvižnici počinju da hode prema strahu Božijem onda kada počnu da se drže zakona Božijeg.“[10] Čim se čovek predaje prekomernom snu i prekomerno ugađa stomaku, njega neizbežno pogane sladostrasne kretnje. Dokle te kretnje uzbuđuju dušu i telo, dokle telesne pomisli naslađuju um, dotle je čovek nesposoban za nove i njemu nepoznate pokrete koje će u njemu izazivati Sveti Duh onog trena kada ga oseni.
Koliko je post neophodan onome koji želi da se zanima i napreduje u molitvi uma, toliko mu je neophodno i tihovanje, ili potpuno samovanje, odnosno svako udaljavanje od lutanja. Dok živiš u manastiru, što ređe izlazi iz manastira; kada odsustvuješ iz manastira, vraćaj se u manastir što je moguće pre; dok posećuješ grad ili selo, sa svakom pažnjom čuvaj svoja osećanja da ne vidiš, da ne čuješ bilo šta štetno po dušu, da ne zadobiješ nenadanu i nepredviđenu smrtonosnu ranu. U manastiru znaj crkvu, trpezu i svoju keliju; u keliju kod druge braće odlazi samo onda kada je razlog opravdan – ako možeš, nikako ne idi; posećuj keliju svog učitelja i duhovnog oca, ako imaš tu sreću da si u današnje vreme našao učitelja; posećuj ga pravovremeno i po prekoj potrebi, nikako ne zbog uninija ili praznoslovlja. Nauči se da ćutiš da bi mogao da tihuješ i kada si među ljudima.
Govori što je moguće manje, i to u krajnjoj nuždi. Teško podnosi nevolje tihovanja onaj koji je navikao na rasejanost, ali svako ko želi da bude spasen i da napreduje u duhovnom životu neizostavno mora da izloži sebe toj nevolji i navikne se na samovanje i tihovanje. Nakon kratkotrajnog truda, tihovanje i samovanje će postati žarko željeni zbog plodova, i tako duša razboritog tihovatelja neće zakasniti da ih proba. Nalazeći se u svetu, prepodobni Arsenije Veliki je molio Boga da ga Bog pouči kako da se spase, i čuo je glas koji mu je govorio: „Arsenije! Beži od ljudi, i bićeš spasen.“ Kada je prepodobni stupio u egipatski Skit, u kome su provodili život monasi veliki po svetosti, on je opet molio Boga: „Nauči me da se spasem“, i čuo je glas: „Arsenije! Beži, ćuti, tihuj: to su koreni bezgrešnosti.“ Sveti Isak Sirijski govori o prepodobnom Arseniju Velikom: „Ćutanje pomaže tihovanju. Kako to? Ako već živimo u mnogoljudnoj obitelji, ne možemo izbeći da nekoga ne srećemo. Ni ravnoanđelski Arsenije nije mogao da to izbegne, iako je više od drugih zavoleo tihovanje. Ne postoji mogućnost da ne srećemo oce i braću koji žive sa nama; taj susret se dešava neočekivano: kada neko ide u crkvu ili u kakvo drugo mesto. Kada je taj blaženstva dostojni muž (prepodobni Arsenije) video sve to, da, pošto živi blizu ljudskog naselja (mada je on živeo u egipatskom Skitu, punom besprekornih monaha), najčešće ne postoji mogućnost da se izbegne zbližavanje sa ljudima ovoga sveta i monasima koji obitavaju u tim mestima, tada ga je blagodat naučila ovom načinu – neprestanom ćutanju. Ako je zbog preke potrebe nekima otvarao vrata svoje kelije, njih bi utešilo jedino to što su ga videli svojim očima: beseda i potreba za njom ostajala je izlišna.“[11] Isti taj sveti Isak govori: „Više od svega zavoli ćutanje: ono te približava plodu. Jezik nije dovoljan da iznese ta blaga koja se rađaju iz ćutanja. Prvo ćemo prinuditi sebe na ćutanje: tada se iz ćutanja rađa u nama nešto što nas uči ćutanju, koje je njega rodilo. Neka ti Bog podari da osetiš nešto što je plod ćutanja.
Počneš li takav život da provodiš, ne umem ti ni reći kolika će ti svetlost zasijati iz toga. I ne pomisli, brate, da je divni Arsenije – taj što je, kažu, oce i braću, kad bi dolazili da ga vide, primao bez reči i otpuštao bez reči – postupao tako samo zato što je on to hteo: postupao je tako zato što je u početku primorao sebe na to delanje. Neka sladost rađa se vremenom u srcu od obučavanja ovom delanju, i sa prinudom poučava telo da prebiva u tihovanju. U tom životu rađa nam se mnoštvo suza i divno viđenje.“[12] Sveti Isak u 75. slovu govori: „Dugo vremena iskušavan desnim i levim, u više navrata sam sebe iskušavši u dva sledeća obrasca života, zadobivši od protivnika (đavola) nebrojene rane, udostojivši se velikih tajanstvenih pomoći, poučen blagodaću Božijom, stekao sam mnogim godinama i opitima sledeće opitno poznanje. Osnova svih vrlina, pozivanje duše iz robovanja neprijatelju, put koji vodi prema Božijoj svetlosti i životu sadržani su u ova dva načina života: u tome da u jednom mestu sabereš sebe u sebe, i da neprestano postiš. To znači postaviti sebi premudro i razumno pravilo uzdržanja u jelu, prebivajući na istom mestu, bez izlaženja, i neprestano se vežbati i poučavati u Bogu. Iz ovoga proizilazi pokornost osećanja, iz ovoga trezvenost uma, iz ovoga ukroćavanje svirepih strasti koje se podižu u telu, iz ovoga krotost pomisli, iz ovoga kretanje svetlih misli, iz ovoga revnost prema delanju vrlina, iz ovoga visoka i tanana razumevanja, iz ovoga neizmerne suze u svako vreme i sećanje na smrt; iz ovoga ona čista celomudrenost, daleka od svakog maštanja koje iskušava um; iz ovoga brzo uočavanje i oštrina razumevanja onoga što je daleko (tj. dobra i zla, i znanje da i jedno i drugo mogu biti daleke posledice svakog delanja); iz ovoga najdublja tajanstvena razumevanja, koja um dokučuje silom Reči Božije, i najdublje unutrašnje kretnje u duši, i razlikovanje duhova od svetih sila, i istinskih viđenja od jalovih maštanja, i razmišljanje o njima; iz ovoga strah od puteva i staza u moru misli, strah koji odseca lenjost i nemar, iz ovoga plamen revnosti koji satire svaku nesreću i uzdiže iznad svakog straha – ona vatrenost koja prezire svaku požudu i istrebljuje je iz misli, briše sećanje na sve prolazno i sve što pripada ovom svetu i veku. Kraće rečeno: iz ovoga proizilazi sloboda istinskog čoveka, radost i vaskrsenje duše, njen odmor sa Hristom u Carstvu nebeskom. Ako neko bude nemaran prema ova dva načina života, neka zna da je sebe lišio svega gore rečenog, i da, sem toga, preziranjem ovih dveju vrlina potresa osnovu svih vrlina. Kao što su ove dve vrline početak i suština Božijeg delanja u duši, vrata i put prema Hristu za one koji ih zadrže i pretrpe u njima, tako, suprotno ovome, onaj koji ih ostavi i odstupi od njih dolazi do dva njima suprotna načina života, to jest do telesnog lutanja i bestidnog prejedanja. To su počeci suprotnog gore rečenom; oni u duši prave mesto za strasti.“
„Prvi od ovih početaka skida lance pre svega sa onih osećanja koja su već dovedena u poslušnost. A šta se dešava kada se sa osećanja poskidaju lanci koji su ih zauzdavali? Nedolični i neočekivani slučajevi bliski padu,[13] podizanje silnih talasa, žestoko raspaljivanje izazvano gledanjem, koje ovladava telom i drži ga u svojoj vlasti, laka spoticanja u takvom (za tome sklone ljude pobožnom) načinu mišljenja, burne pomisli koje vuku ka padu, hlađenje prema Božijim delima i postepeno malaksavanje u ljubavi prema tihovanju, napokon, potpuno ostavljanje početog načina života; obnavljanje zaboravljenih zala i učenje novim, dotle nepoznatim, zbog neprestanih novih susreta, koja i mimo volje i mnogoliko iskrsavaju pred očima pri prelaženju iz kleti u klet, iz mesta u druto mesto. Strasti, Božijom blagodaću već umrtvljene u duši i istrebljene iz uma brisanjem sećanja na njih, opet počinju da se pokreću i primoravaju dušu da radi što one hoće. Eto šta se sve (ne navodim detaljno sve ostalo) otvara u monahu zbog prvog početka, to jest zbog lutanja tela, zbog odbacivanja strpljivog podnošenja nevolja u tihovanju. Šta se dešava zbog drugog početka, to jest kada svinja otpočne svoj posao? U čemu se sastoji posao svinja, ako ne u ostavlja nju stomaka bez njegove brane, ako ne u neprestanom punjenju stomaka, bez određenog vremena za obavljanje te potrebe, su protno običaju razumnih bića? Šta sledi nakon toga? Teška glava, znatno otežalo telo, oslabela ramena. Zbog ovoga nemar u Božijoj službi postaje neizbežan; javlja se lenjost, koja ne dopušta čoveku da čini poklone tokom molitvenog pravila; nemar prema uobičajenom preklanjanju kolena; pomračenje i hladnoća misli, telesnost uma, gubitak njegove sposobnosti za rasuđivanje zbog uzburkanosti i naročitog pomračenja misli; debeli i gusti sloj mraka prostrt na celu dušu; obilno uninije pri svakom Božijem delu, i pri čitanju, zbog nesposobnosti da se proba sladost reči Božije; ostavljanje najnužnijih vežbanja; um koji nezaustavljivo luta po celoj zemlji; nakupljanje obilne vlage u svim udovima, nečista maštanja noću, koja iznose pred dušu stidne i nepotrebne slike, a one, ispunjene požudom, ispunjavaju u samoj duši svoju nečistu želju. Postelja tog jadnika izloženog takvom prokletstvu, njegovo odelo i samo telo – sve je to opoganjeno mnoštvom stidnih istečenja, koja ističu iz njega kao iz izvora. To se s njim dešava i noću i danju; telo neprestano toči nečistote i pogani misao, i time se čovek lišava nade da će sačuvati celomudrenost pošto sladost čulnog, grešnog uzbuđivanja deluje u celom njegovom telu i pri tome se neprestano i nestrpljivo raspaljuje, pa pred njim iskrsavaju sablažnjive, u mislima stvorene slike lepote, i razdražuju ga u svako doba, i privlače um da se spaja sa sobom (sa tim u mislima stvorenim slikama lepote). Nema sumnje da se on spaja sa njima samim tim što razmišlja o njima i strasno ih želi, a sve zato što je njegova moć rasuđivanja potpuno pomračena. To i jeste ono o čemu je prorok rekao: ‘Takva je plata sestre tvoje Sodoma, koja se naslađivala tako što je uzimala hleb do sitosti, i ostalo.'[14] Jedan veliki mudrac je rekao i sledeće: ‘Ako ko hrani svoje telo nasladama, taj silom ubacuje svoju dušu u veliku bitku (borbu). Ako takav čovek nekad i dođe sebi, poželeće da sebe nekako prisili i zaustavi, no neće moći (to da učini) zato što je njegovo telo previše raspaljeno, ali i zato što razdraženo i sablažnjeno telo nasilno i snažno zarobljava dušu svojim požudama.1 Vidiš li na ovome kako su bezbožne sile prepredene? Opet isti ovaj mudrac govori: ‘Naslađivanje tela, njegova mladalačka mekoća i vlažnost – to su uzroci zbog kojih duša brzo stiče strasti; nju obuzima smrt, i tako ona potpada pod sud Božiji. Suprotno ovome, ako se duša neprestano poučava u sećanju na svoje obaveze, onda ona počiva u svojoj slobodi; njene brige su umanjene; ona ne vodi brigu ni o čemu što je prolazno, već se brine o vrlini tako što obuzdava strasti i čuva vrline; nalazi se u stanju postepenog napredovanja, u radosti jer je ostavila brige o ovome svetu, u dobrom životu i sigurnoj luci. Telesno naslađivanje pak jača strasti i podiže ih protiv duše, i, što je još gore, iskorenjuje samu dušu iz njenih osnova. Pri tome one pobuđuju utrobu na neuzdržanost i bludna nepristojna osećanja. One podstiču na prevremeno uzimanje hrane. Onaj koji se zauzima za njih, taj neće da trpi malu glad da bi ovladao sobom, jer je rob strasti.'“ Slično razmišljaju i svi sveti oci, no nećemo ih navoditi jer bi naše slovo predugo trajalo.
Kada spolja ogradimo svoj život uzdržavanjem od suvišnog uzimanja hrane i pića i od naslađivanja njima, kada svoj život ogradimo onim što je u našim rukama, dakle samovanjem, odnosno stalnim prebivanjem u manastiru i udaljavanjem od poznanstva i u manastiru i izvan njega, tada obratimo svoju pažnju na duševne strasti. Obratimo pažnju pre svega na zapovesti Gospodnje, na gnev,[15] čija je osnova gordost.[16]
Oprostimo našim ocima i našoj braći, koji obitavaju blizu nas ili daleko od nas, živim i otišlim, sva poniženja i uvrede koje su nam naneli, koliko god te uvrede bile teške. Gospod nam je zapovedio: I kada stojite na molitvi, praštajte ako šta imate protiv koga; da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama sagrešenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša.[17] Pomoli se, pre svega, za svoje neprijatelje i blagoslovi ih[18] kao oruđa Božijeg promisla kroz koja ti je vraćeno za tvoje grehove za vreme kratkotrajnog zemaljskog života, pomoli se za njih da bi se oslobodio plate koju si zaslužio, dakle večnih muka u paklu. Kada budeš tako postupao, kada zavoliš svoje neprijatelje i budeš molio da im budu darovana sva blaga, prolazna i večna – tek tada će ti sići Bog u pomoć, i satrćeš svojom molitvom sve svoje neprijatelje, stupićeš umom u hram srca da se poklanjaš Ocu u duhu i istini.[19] Na ako dopustiš svom srcu da otvrdne u zlopamćenju, i ako opravdavaš svoj gnev svojom gordošću, znaj da će se okrenuti od tebe Gospod Bog tvoj, i bićeš bačen pred satanu da te zgazi svojim nogama. Za sve nečiste pomisli i osećanja on će te gaziti, a ti nećeš moći da mu se odupreš.[20] A ako te Bog udostoji i stavi u osnovu tvog molitvenog podviga bezazlenost, ljubav, neosuđivanje bližnjih, milostivo praštanje, tada ćeš posebno lako i brzo pobediti svoje protivnike i dostignuti čistu molitvu.
Znaj da se sve strasti i svi pali duhovi nalaze u veoma bliskom međusobnom srodstvu i savezu. To srodstvo, taj savez je greh. Ako te je pokorila jedna strast, onda su te kroz pokoravanje toj jednoj strasti pokorile sve ostale strasti. Ako si dopustio da te pokori jedan duh zlobe tako što si razgovarao sa pomislima koje on ulaže u tebe, i onda se potpuno predao tim pomislima ili maštanjima, ti si postao rob svih duhova. Kada te pobede, oni će te predavati jedan drugome, kao roba.[21] Tome nas poučavaju sveti oci, tome nas poučava sam opit. Obraćaj pažnju na sebe, i shvatićeš sledeće: čim dragovoljno dopustiš da u nečemu budeš pobeđen, odmah ćeš nakon toga biti pobeđen mimo svoje volje i u nečemu sasvim drugom, u čemu i ne bi dopustio da te pobede, i to će trajati dotle dok revnosnim pokajanjem ponovo ne uspostaviš svoju slobodu. U osnovu molitvenog podviga položi bezgnevlje, ljubav i milost prema bližnjima, jer ih je Jevanđelje zapovedilo; odlučno odbaci svaki razgovor sa pomislima i svako maštanje. Sve pomisli i maštanja predusreći rečima: „Celog sebe predao sam volji Boga moga, i zato nemam nikakve potrebe da naklapam, nagađam, predviđam, jer Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što – zapoveda Sveti Duh meni i svima koji veruju Hrista – nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše“[22] Budite, dakle, cjelomudreni – to jest odbacite presitost i naslađivanje, odbacite obmanljive pomisli i maštanja – i trezveni u molitvama; sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas.[23] Hoću da se muževi, to jest hrišćani koji su se usavršili u molitvenom podvigu, mole na svakom mjestu, podižući svete ruke, um i srce, očišćene od strasti, ispunjene smirenjem i ljubavlju, bez gnjeva i dvoumljenja, jer su se, dakle, klonili svake zlobe na bližnjega, slaganja sa pomislima i naslađivanja maštanjima.[24] Kada omrzneš svaki put nepravedan, upravićeš se po svima zapovestima Gospodnjim.[25] Put nepravedan je razgovor sa pomislima i maštanje. Onaj ko je odbacio takav razgovor i maštanje, taj može da sledi sve Božije zapovesti, može da učini volju Božiju u svojoj utrobi,[26] i da se neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda tako što će svojoj molitvi davati krila smirenjem i ljubavlju. Koji ljubiše Gospoda, mrzite na zlo,[27] opominje nas Sveti Duh.
Trudbenik molitve mora da sazna i uvidi dejstvo strasti i duhova na njegovu krv. Sveto pismo sa razlogom govori da tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Božijega.[28] Bog je odbacio i gruba telesna osećanja starog čoveka, ali i tanana osećanja, ponekad sasvim tanana, izazvana kretnjama krvi. Podvižnikovu pažnju u tome čini još potrebnijom činjenica da tanano dejstvo strasti i duhova na krv postaje jasno tek tada kada srce oseti u sebi dejstvo Svetog Duha. Osećanje se objašnjava osećanjem. Kada stekne duhovno osećanje, podvižnik najednom potpuno jasno uviđa dejstvo krvi na dušu, uviđa na koji način strasti i duhovi, dejstvujući posredstvom krvi na najtananiji način na dušu, zarobljavaju dušu i drže je takvu, zarobljenu, pod svojom kontrolom. Tako će on shvatiti i uveriti se da je svako dejstvo krvi na dušu – i grubo i tanano – mrsko pred Bogom, da predstavlja žrtvu opoganjenu grehom, da nije dostojno da bude u duhovnoj oblasti, da nije dostojno da se ubroji u duhovna dejstva i osećanja. Do pojavljivanja dejstva Duha u srcu tanano dejstvo krvi ostaje ili potpuno neshvaćeno ili malo shvaćeno, čak može biti smatrano dejstvom blagodati, ako ne bude preduzet potreban oprez. Ta predostrožnost sastoji se u tome da do očišćenja i obnovljenja Duhom nikakvo osećanje srca ne treba smatrati pravilnim, osim osećanja pokajanja, spasonosnog žaljenja zbog grehova, razblaženog nadom pomilovanja. Od pale prirode Bog prima jedino žrtvu srca, jedino osećanje srca, jedino njegovo stanje: Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.[29]
Dejstvo krvi na dušu očigledno je pri dejstvu strasti gneva i gnevnih pomisli na krv, naročito u ljudima koji su skloni gnevu. U kakav samo pomamni zanos pada čovek kada u njemu bukne bes! On tada gubi celokupnu vlast nad sobom, pada pod vlast strasti, u vlast duhova koji žarko žele njegovu propast samim tim što su upravo njega uzeli za oruđe zlodela; on govori i postupa kao da je lišen razuma. Dejstvo krvi na dušu očigledno je takođe i onda kada strast za bludom uspali krv. Dejstvo ostalih strasti na krv manje je očito, ali postoji. Šta je tuga? Šta je uninije? Šta je lenjost? To su razna dejstva na krv raznih grešnih pomisli. Srebroljublje i koristoljublje neizostavno utiču na krv: šta je naslađivanje koje rađa u čoveku maštanje o obogaćenju ako ne sablažnjivo, obmanjivo, grešno igranje krvi? Duhovi zlobe, neprestano i neutoljivo žedni čovekove propasti, dejstvuju na nas i pomislima, i maštanjima, ali i raznim doticajima, tako što dotiču naše telo, našu krv, naše srce, naš um, i nastoje na sve načine i svim sredstvima da ubrizgaju u nas svoj otrov.[30] Neophodan je oprez, neophodna je budnost, neophodno je jasno i tanano poznavanje misaonog puta koji vodi Bogu. Na tom putu ima mnoštvo lopova, razbojnika, ubica. Suočeni sa bezbrojnim opasnostima plačimo pred Gospodom našim i molimo Njega neprestanim plačem da nas On sam vodi uskim i nevoljama ispunjenim putem koji vodi u život. Razna uspaljivanja krvi od dejstva raznih demonskih pomisli i maštanja nisu ništa drugo do ono plameno oružje koje je prilikom našeg pada dato palom heruvimu da se njime vrti u nama i zabranjuje nam da uđemo u tajanstveni Božiji raj duhovnih pomisli i osećanja.[31]
Posebnu pažnju moramo obratiti na dejstvo slavoljublja zato što njegovo dejstvo na krv veoma teško možemo da opazimo i razumemo. Slavoljublje skoro uvek dejstvuje zajedno sa istančanim sladostrašćem i pruža čoveku veoma istančane grešne naslade. Otrov tog naslađivanja deluje toliko polako i neprimetno da naslađivanje u slavoljublju i sladostrašću mnogi smatraju tešenjem savesti, čak dejstvom Božije blagodati. Obmanut tim naslađivanjem, podvižnik malo-pomalo dolazi u stanje samoobmane, a pošto samoobmanu smatra blagodatnim stanjem, on postepeno pada u potpunu vlast palog anđela, stalno zaogrnutog u plašt svetlog anđela, i postaje oruđe, apostol odbačenih duhova. Iz tog stanja napisane su cele knjige koje zaslepljeni svet slavi, i koje s nasladom i ushićenjem čitaju ljudi neočišćeni od strasti. To prividno duhovno naslađivanje nije ništa drugo do naslađivanje u istančanom slavoljublju, gordoumlju i sladostrašću. Naslađivanje nije osobina grešnika; njegova osobina je plač i pokajanje. Slavoljublje kvari dušu isto onako kako strast za bludom kvari dušu i telo. Slavoljublje čini dušu nesposobnom za duhovne kretnje, a one počinju onda kada prestanu kretnje duševnih strasti, kada ih smirenje zaustavi. Upravo zato monasima, posebno onima koji se zanimaju molitvom i žele da napreduju u njoj, sveti oci predlažu sveto pokajanje, koje dejstvuje direktno protiv slavoljublja, i tako donosi duši siromaštvo duhom. Da slavoljublje dejstvuje na dušu, i da je to dejstvo veoma slično dejstvu bluda – to može da se zapazi tek nakon velikog vežbanja u pokajanju. Strast za bludom uči težnji za nedozvoljenim spajanjem sa drugim telom, a u onima koji se njoj povinuju – koji joj se povinuju čak samo time što se naslađuju nečistim pomislima i maštanjima – ona menja sva osećanja srca, menja ustrojstvo duše i tela; slavoljublje teži ka protivzakonitom učestvovanju u ljudskoj slavi, i, čim dotakne srce, izaziva nepravilne sladosne kretnje krvi, a te kretnje menjaju čovekov sastav, menjaju celokupnu smesu (raspoloženje) čoveka time što ubace u nju i smešaju sa njom grubi i mračni duh sveta, i tako otuđuju čoveka od Duha Božijeg. U odnosu na istinsku slavu, slavoljublje je blud. „Bludnim očima ono gleda na prirodu stvari“, kaže sveti Isak Sirijski.[32] Koliko ono pomračuje čoveka, kada približavanje Bogu i usvajanje Boga čini teškim, posvedočuje Spasitelj: Kako vi možete verovati – rekao je On slavoljubivim farisejima, koji su tražili pohvalu i odobravanje jedan od drugoga i od zaslepljenog ljudskog društva – kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?[33]
Takvu gordu revnost, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika i Nila Sorskog,[34] prema preuranjenom iskanju onoga što dolazi u svoje vreme možemo nepogrešivo svrstati u strasti slavoljublja pri neprestanom sadejstvu krvi; krv raspaljuje i pokreće slavoljubive pomisli, a slavoljublje, obrnuto, gaji i razmnožava sablažnjiva maštanja i nadmeno mišljenje o sebi, koje je apostol nazvao uzaludnim nadimanjem tjelesnim umom svojim.[35]
Iz svega što smo gore rekli može se zaključiti i životno doba koje priliči molitvi uma i molitvi srca. Takvoj molitvi priliči zreli uzrast, u kome se porivi u čoveku već prirodno ukroćuju. Mladost se ne odbacuje, ako ima svojstva zrelosti, naročito ako ima vođu. Ali za zrelost nije dovoljan samo određeni broj godina od rođenja, ili broj godina od stupanja u manastir; zrelost mora najviše da proizilazi iz dugotrajnog prethodnog razmatranja sebe, ne proizvoljnog razmatranja, nego u Gospodu Isusu Hristu, uz svetlost Jevanđelja, u kome je prikazan novi čovek, a i sve nijanse bolesti starog, i uz izučavanje svetih otaca pravoslavne, Istočne crkve, koji nepogrešivo poučavaju da se koristimo svetlošću Jevanđelja. Što se čovek više udubljuje u sebe, što više poznaje sebe, što više poznaje svoje strasti, njihovo raznovrsno dejstvo, sredstva za borbu, svoju nemoć, što se više stara da istrebi u sebi grešna svojstva koja je pad usadio i stiče svojstva na koja ukazuje Jevanđelje, time će temelj za zgradu molitve biti tvrđi. Ne treba žuriti pri izvođenju temelja: naprotiv, treba se pobrinuti da on bude dovoljno dubok i čvrst. Malo je izučiti strasti i njihove veoma isprepletene grane u čitanju otačkih knjiga; treba ih pročitati u živoj knjizi duše, i sticati o njima opitno znanje. Očigledno je da su potrebne mnoge godine da bi takvo vežbanje bilo plodonosno, naročito u naše vreme, kada se bez truda retko dobija bilo koje duhovno znanje, kada se svakog takvog znanja moramo dokopavati u knjigama, i zatim uvideti u knjigama red, postepenost duhovnih znanja, delanja, stanja. Oni koji nisu vodili dovoljno računa o čvrstini temelja videli su u svojoj kući mnoge nedostatke i neudobnosti, velike pukotine i druga oštećenja, a često su videli i žalosno rušenje same kuće. Braćo! Ne žurimo: to nas i Jevanđelje savetuje[36], iskopajmo, produbimo, položimo u temelje teško kamenje. Kopanje i produbljivanje je detaljnno ispitivanje srca, a tvrdo kamenje su navike utvrđene dugotrajnim delanjem u jevanđelskim zapovestima.
Kada Hristov podvižnik, saobrazno svojim snagama, ovlada kretnjama krvi i oslabi njena dejstva na dušu, tada u duši malopomalo počinju da nastaju duhovni pokreti; u umu počinju da se javljaju tanana Božija mišljenja, privlače ga da ih razmatra, odvlače od lutanja i čine da se sabere u sebi;[37] srce počinje da podržava um obilnim umiljenjem. Od duhovnih dejstava potpuno oslabljuju dejstva krvi na dušu: krv počinje da vrši svoj prirodni posao u telu, vraća se svom prirodnom određenju, i time prestaje da bude oruđe greha i demona. Sveti Duh zagreva čoveka duhovno, i ujedno orošava i osvežava dušu koja je do tada bila upoznata jedino sa raznim raspaljivanjem krvi.[38] Kada se pojavi unutrašnje Sunce pravde, tada odlaze unutrašnje zveri u svoje jazbine i podvižnik izlazi iz mraka i robovanja u kojima su ga držali greh i pali duhovi, izlazi na svoje duhovno delo i napredovanje do same večeri zemaljskog života, do preseljenja u večni, nevečernji život.[39] Od blaženog dejstva Svetog Duha u čoveku, u njemu najpre počinje da zrači neobična tišina, pojavljuje se umrtvljenost prema svetu, prema naslađivanju njegovom sujetnošću i grešnošću, prema služenjima u tom svetu. Hrišćanin se pomiruje sa svime i svima posredstvom neobičnog, smirenog i ujedno uzvišenog duhovnog rasuđivanja, nepoznatog i nedostupnog telesnom i duševnom stanju. On počinje da oseća sažaljenje prema celom čovečanstvu i prema svakom čoveku pojedinačno. Sažaljenje prelazi u ljubav. Zatim počinje da se udvostručuje njegova pažnja u molitvi: reči molitve počinju da stvaraju snažan, neobičan utisak na dušu, potresaju je. Na kraju, malopomalo, srce i cela duša kreću u sjedinjavanje sa umom, a za dušom se upućuje u to sjedinjenje i samo telo. Takva molitva naziva se:
molitvom uma kada je izgovara um uz duboku pažnju i podršku srca;
molitvom srca kada je izgovaraju sjedinjeni um i srce,pri čemu um, takoreći, silazi u srce i iz dubine srca šalje molitvu;
molitvom duše kada se čini iz cele duše, uz učešće samog tela, kada se čini iz celokupnog bića, pri čemu celo biće postaje sama usta koja izgovaraju molitvu.
Molitvu uma, i molitvu srca, i molitvu duše sveti oci u svojim delima često obuhvataju jednim nazivom, a ponekad ih razlikuju. Tako je prepodobni Grigorije Sinajski rekao: „Uvek ih zovi molitvama uma ili molitvama duše.“ Ali danas, kada se učenje iz njihovih živih usta o tome krajnje umanjilo, veoma je korisno znati razlike koje ih određuju. Kod jednih bolje dejstvuje molitva uma, kod drugih molitva srca, a kod trećih molitva duše, sve u zavisnosti od toga kako je Onaj koji razdeljuje sva blaga, i prirodna i blagodatna, obdario svakoga;[40] ponekad u jednom istom podvižniku dejstvuje čas jedna, čas druga molitva. Takvu molitvu veoma često prate suze. Čovek tada donekle saznaje šta znači blaženo bestrašće. On počinje da oseća čistotu, a od čistote živi strah Božiji, a strah Božiji jede ogrubelost tela neobičnim, čoveku do tada nepoznatim užasom, tom posledicom jasnog osećanja da stoji pred Bogom. Hrišćanin stupa u novi život i novi podvig, dakle u ono što odgovara obnovljenom stanju njegove duše: više ne uzima mleko za ishranu. Sva njegova dela slivaju se u jedno, „u blaženo neprestano pokajanje.“ Neka razume ko može da razume: rečeno je najnužnije, za dušu najspasonosnije, najvažnije znanje za istinskog delatelja, koliko god te reči bile jednostavne. To stanje iskazao je Pimen Veliki u svom odgovoru na pitanje kako pažljivi tihovatelj mora da se ponaša. Veliki je odgovorio: „Slično čoveku koji je do guše upao u blato, i viče Bogu: ‘Pomiluj me.“[41] Duboki plač, plač čovečijeg duha kojeg je Duh Božiji podigao u plač, neodvojivi je saputnik molitve srca; duhovno osećanje straha Božijeg, pobožnosti i umiljenja prati molitvu duše. U savršenim hrišćanima oba ova osećanja prelaze u ljubav. Ali i ta osećanja spadaju u blagodatna. Ta osećanja su darovi Božiji, i daju se u svoje vreme, a ne može da ih razume čak ni onaj podvižnik koji se podvizava u njihovoj oblasti, makar njegovo podvizavanje i bilo pravilno. Molitva srca dejstvuje najviše ako se molimo imenom Gospoda Isusa; molitvom duše mole se oni koji su dobili molitvu srca kada se zanimaju molitvoslovljem i psalmopevanjem.
Bog je i u Novom i u Starom zavetu zapovedio čoveku da se moli i u umu, i u srcu, i u duši. I ljubi Gospoda Boga svojega – zapoveda Bog – svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest.[42] Očigledno je da se najveća, najuzvišenija zapovest ne može drugačije ispuniti nego molitvom uma, srca i duše, jer moliti se istinski njome znači odvajati se od celokupne tvari, i svim svojim bićem ustremljivati se ka Bogu. Nalazeći se u toj ustremljenosti ka Bogu, onaj koji se moli najednom se sjedinjuje sam sa sobom i vidi da ga je prst Božiji iscelio svojim dodirom. Um, srce, duša, telo, do tada rasečeni mačem greha, najednom se sjedinjuju u jedno u Gospodu. A pošto se sjedinjenje dogodilo u Gospodu, i pošto ga je Gospod učinio, onda je ono ujedno i sjedinjenje čoveka sa samim sobom, i njegovo sjedinjenje sa Gospodom. Nakon sjedinjenja, ili zajedno sa sjedinjenjem, uslediće pojavljivanje duhovnih darova. Pravilnije: sjedinjavanje je dar Duha. Prvi duhovni dar, koji i vrši čudesno sjedinjenje, jeste mir Hristov.[43] Nakon Hristovog mira sledi ceo skup Hristovih darova i plodova Svetog Duha, koje apostol ovako navodi: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje.[44] Molitva čoveka koji je isceljen, sjedinjen, pomiren u sebi i sa sobom daleka je od demonskih pomisli i maštanja. Plameno oružje palog heruvima prestaje da dejstvuje: krv, koju je zadržala sila odozgo, prestaje da kipti i da se uznemiruje. To more postaje nepomično; vetrovi – demonske pomisli i maštanja – više ne utiču na njega. Molitva koja je daleka od pomisli i maštanja naziva se čistom,[45] pribranom. Podvižnik koji je dostigao čistu molitvu počinje da posvećuje vežbanju u njoj mnogo vremena i često to sam i ne primećuje. Sav njegov život, sva delatnost pretvara se u molitvu. Sadržina molitve, kažu sveti oci, nužno određuje njenu dužinu. Kada molitva obuhvati čoveka, ona ga postepeno menja, čini duhovnim zbog sjedinjenja sa Svetim Duhom, kako govori apostol: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je Duh s njime.[46] Naprsniku Duha otkrivaju se tajne hrišćanstva.
Blagodatni mir Hristov, koji podvižnika uvodi u čistu molitvu, potpuno je različit od čovekovog uobičajenog, spokojnog, prijatnog raspoloženja: čim se useli u srce, on okiva uznemirujuće kretnje strasti, oduzima strast, ali ne udaljavanjem strašnog, nego blaženim, srčanim stanjem u Hristu, pri kome strašno nije strašno, kako je Gospod rekao: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što ga svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.[47] U miru Hristovom skriveno živi takva duhovna sila da on njome satire svaku zemaljsku žalost i svako iskušenje. Ta sila pozajmljuje se od samog Hrista: U meni mir imate. U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[48]
Prizivan molitvom srca, Hristos šalje u srce duhovnu silu koja se zove mir Hristov, nepojmljivu umom, neiskazivu rečima, nedokučivo dokučivanu jedino blaženim opitom. Mir Božiji – govori apostol hrišćanima – koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.[49] Takva je sila Hristovog mira. On prevazilazi svaki um. To znači: on je iznad uma sazdanih stvorenja – i ljudskog uma, i uma anđela svetlosti, i uma palih anđela. Kao dejstvo Božije, on se sa vlašću božanstveno raspoređuje pomislima i osećanjima srca. Čim se on pojavi, sve demonske pomisli i od njih zavisna osećanja počinju da beže, a čovečije pomisli, zajedno sa srcem, dolaze pod njegovo svesveto upravljanje i vođstvo. Od sada on postaje njihov car, i pazi ih, to jest čuva ih nepovredivim za greh, u Hristu Isusu. To znači: on drži pomisli u jevanđelskom učenju tako što im ne da da iz njega izađu, prosvetljuje um tajanstvenim tumačenjem tog učenja, a srce hrani hlebom nasušnim koji silazi s neba i daje život svima koji se pričešćuju njime.[50] Svojim obilnim dejstvom sveti mir navodi ćutanje na um i vuče i dušu i telo na to da ga blaženo probaju. Tada se prekida svaka kretnja krvi, svaki njen uticaj na stanje duše: nastaje velika tišina. U celom čoveku struji neka nežna svežina, i čuje se tajanstveno učenje. Upravo zato što ga sveti mir održava i hrani, hrišćanin postaje nedostupan za neprijatelje: prilepljen je za naslađivanje Hristovim mirom, zanet je njime, i zato zaboravlja i grešne, a i sve zemaljske i telesne i duševne naslade. Kakav lekovit napitak! Kakav božanstveni lek! Kakav blaženi zanos! I zaista: šta drugo može biti početak obnavljanja čoveka ako ne blagodatno osećanje tog mira koji čovekove sastavne delove razdvojene grehom ponovo sjedinjuje u jedno? Može li čovek bez tog prethodnog dara, bez tog sjedinjenja sa samim sobom, biti sposoban za bilo kakvo duhovno, božansko stanje, koje stvara sveblagi Sveti Duh? Može li razbijeni sasud pre nego što ponovo bude sastavljen da primi bilo šta u sebe?
Osećanje mira u Hristu, kao i svi blagodatni darovi uopšte, počinje pre svega da se javlja tokom molitve, jer je to ono delanje u kome pobožnost i paženje najbolje pripremaju podvižnika za primanje Božijih utisaka. Kasnije sveti mir postaje osobina hrišćanina, stalno ga prati, stalno i svuda podstiče da se moli u kleti svoje duše, ukazuje, još izdaleka, na unutrašnje neprijatelje i podmukle zlobnike, odbija ih i pobeđuje svojom svemoćnom desnicom.
Ovako je opisao sveti prorok Ilija veličinu duhovnog dara, Hristovog mira, njegovo pojavljivanje u izabranom narodu Božijem, novom Izrailju, hrišćanima, njegovu silu da isceljuje duše, da podržava zdravlje duša, činjenicu da taj dar potiče od Bogočoveka, da ga daje Bogočovek: Bog silni – govori prorok o očovečenom Gospodu – otac vječni, knez mirni: navešće mir na knezove, na uznapredovale hrišćane, koji su pobedili strasti i zato zaslužili naziv knezova, mir i zdravlje Njegovo.[51] Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.[52] Zasijaće u dane njegove pravda i mnoštvo mira;[53] Gospod će blagosloviti narod Svoj – hrišćane – mirom,[54] a krotki će naslediti zemlju, i uživaće u mnoštvu mira.[55] Kao što Sveti Duh objavljuje Sina,[56] tako dejstvo Svetog Duha u čoveku, mir Hristov, objavljuje da su čovekove pomisli ušle u svesvetu oblast Božije pravde i istine, da je jevanđelje primljeno njegovim srcem: Milost i istina poljubiše se, pravda i mir celivaše se.[57] Dejstvo Hristovog mira u čoveku je znak da u njemu prebivaju Hristove zapovesti, da je on izvan zablude i samoobmanjivanja: suprotno ovome, i najmanje primetna zbunjenost, kakvim god opravdanjima se prikrivala, pouzdan je znak da je čovek skrenuo sa uskog Hristovog puta na široki put koji vodi u propast.[58] Ne osuđuj ni bezbožnog ni nesumnjivog zlotvora: Svojemu Gospodaru on stoji ili pada.[59] Ne mrzi ni svog klevetnika, ni rugača, ni pljačkaša, ni ubicu: oni te raspinju sa desne strane Gospoda po nedokučivom uređenju Božijih sudova da bi u iskrenom saznanju i ubeđenju mogao u svojoj molitvi da kažeš Gospodu: „Da, primam po svojim delima kao što sam zaslužio, seti me se Gospode u Carstvu svome.“ Nevolje koje se dopuštaju na tebe shvati kao svoju neiskazivu dobrobit, kao svoju izabranost pred Bogom, i pomoli se najtoplijom molitvom za te svoje dobročinitelje kroz koje ti se pruža dobrobit, uz pomoć čijih ruku se istržeš iz sveta i umrtvljavaš se za njega, na čijim se rukama uznosiš Bogu. Oseti prema njima onakvu milost kakvu prema nesrećnom i u grehu zaglibljenom čovečanstvu oseća Bog, koji je svog Sina predao na žrtvu da bi iskupio delo neprijateljsko Tvorcu, znajući da će se to delo u većini narugati i toj žrtvi, da će je prenebreći. Takva milost seže do ljubavi prema neprijateljima, izliva se u usrdnim molitvama za njih, i dovodi do opitnog poznanja Istine. Istina je reč Božija, Jevanđelje; Istina je Hristos. Poznanje Istine uvodi u dušu Božiju istinu tako što izgoni iz duše palu i grehom oskrnavljenu čovečiju istinu: svoj ulazak u dušu Božija istina posvedočuje Hristovim mirom. Hristov mir čini čoveka i hramom i sveštenikom Boga živoga: I bi u miru mesto Njegovo (Božije), i obitalište Njegovo na Sionu; tamo skrši moći strela, oružje i mač i rat.[60]
O blaženom sjedinjavanju čoveka sa samim sobom zbog dejstva Hristovog mira svedoče najveći učitelji monaštva. Sveti Jovan Lestvičnik govori: „Zavapih svim srcem mojim, to jest telom, dušom i duhom: Jer gde su dva u ovom poslednjem sjedinjeni, tamo je i Bog sa njima.“[61] Prepodobni Isaija Otšelnik govori: „Ako i ti, kao i mudre devojke, znaš da je tvoja svetiljka puna ulja, i ti ćeš moći da uđeš u ložnicu, i nećeš morati da ostaneš izvan nje; ako si osetio da su se tvoj duh, duša i telo neporočno sjedinili i ustali čisti u dan Gospoda našeg Isusa Hrista; ako te savest ne razobličava i ne osuđuje; ako si postao dete, po rečima Spasitelja, koji je rekao: Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko,[62] onda si zaista postao nevesta (Hristova); Sveti Duh je počinuo na tebi, iako si još u telu.“[63] Sveti Isak Sirijski govori: „Ne poredi one koji čine znamenja, čuda i sile u svetu sa onima koji razumno tihuju. Zavoli prazninu tihovanja više nego sitost gladnih u svetu i obraćanje mnogih neznabožaca ka poklanjanju Bogu. Bolje ti je da se oslobodiš okova greha nego da oslobodiš robove od rada. Bolje ti je da se umiriš sa svojom dušom u jednodušnosti trojice koja je u tebi – a mislim na telo, dušu i duh – nego da svojim učenjem umiruješ one koji drugačije misle.“[64] Sveti mir je ono nekretanje uma koje je posledica ispunjenja jevanđelskih zapovesti; to nekretanje sveti Isak Sirijski pominje u 55. slovu, a sveti Grigorije Bogoslov i sveti Vasilije Veliki su se udaljili u pustinju čim su ga osetili. Tamo su se zauzeli oko svog unutrašnjeg čoveka, i kada su ga konačno uredili pomoću Jevanđelja, postali su gledaoci tajanstvenih viđenja Duha. Očigledno je da nekretanje, ili sabranost (uništenje rasejanosti), um stiče tek onda kada se sjedini sa dušom. Bez toga on ne može da se suzdrži od lebdenja i lutanja kuda god stigne. Kada se um, dejstvom Božije blagodati, sjedini sa srcem, tada on dobija molitvenu silu, o kojoj prepodobni Grigorije Sinajski govori: „Da Mojsije nije primio od Boga štap sile, ne bi Bog kroz njega pobedio faraona i Egipat. Tako je i sa umom: ako ne bude imao u ruci molitvenu silu, on neće moći da satre greh i neprijateljske sile.“[65] U duhovnim poukama jeromonaha Serafima Sarovskog neobično jasno i prostodušno izneto je učenje o Hristovom miru i pokazana visina i važnost tog dara; tamo je sve skinuto neposredno iz svetog opita srca: „Kada um i srce budu sjedinjeni u molitvi, i pomisli duše nerasejane, tada će srce zagrevati duhovna toplina u kojoj sija Hristova svetlost i celog unutrašnjeg čoveka ispunjava mirom i radošću.[66] Ništa nije bolje od mira u Hristu, zato što se u njemu osujećuje svaka bitka duhova, živeli oni na zemlji ili u vazduhu. Kada čovek pogružava um u sebe i ima delanje u svom srcu, onda je to znak da je njegova duša razumna. Tada ga Božija blagodat osenjuje, i on obitava u mirnom, a posredstvom toga i u blaženom uređenju: u mirnom jer ima mirnu savest; a u blaženom zato što um sagledava u sebi blagodat Svetog Duha, po reči Božijoj: I bi u miru mesto Njegovo.[67] Kada ko hodi u mirnom uređenju, taj kašikom zahvata duhovne darove. Kada čovek dospe u mirno uređenje, tada može svetlost svog razuma da isijava i na ostale. Ovaj svet, kao neku bescenu riznicu, ostavio je Gospod naš Isus Hristos svojim učenicima pred svoju smrt, i rekao im: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam.[68] Naša je obaveza da sve svoje snage, želje i dejstva usredsredimo na to da dobijemo mir Božiji i da sa Crkvom uvek govorimo: Gospode Bože naš! Nama ćeš dati mir.'“[69] Na svaki dobri način moramo nastojati da sačuvamo duševni mir i da nas ne uznemiruju uvrede drugih: zbog ovoga se moramo na svaki način starati da zadržimo gnev i da posredstvom paženja sačuvamo um i srce od nepristojnih pokreta. Uvrede od drugih treba podnositi ravnodušno i priučavati se takvom raspoloženju duha kao da se njihove uvrede ne odnose na nas nego na nekoga nama tuđeg. Takvo vežbanje može da donese tišinu ljudskom srcu i učini ga obitalištem samog Boga. Iz žitija Pajsija Velikog može se videti kako treba pobeđivati gnev.
On je molio Gospoda Isusa Hrista, koji mu se javio, da ga oslobodi od gneva. A Hristos mu je rekao: „Ako želiš da pobediš zajedno gnev i jarost, ništa ne poželi, nikoga ne mrzi, ne ponizi.“[70] Da bi sačuvao duševni mir, moraš da udaljavaš od sebe uninije, i da nastojiš da imaš radostan, a ne tužan duh, po Sirahovim rečima: „Tuga je mnoge ubila, a koristi u njoj nema.[71] Zbog očuvanja duševnog mira treba na sve načine izbegavati osuđivanje drugih. Neosuđivanje i ćutanje čuva duševni mir: čovek u takvom uređenju dobija Božija otkrivenja.“[72] Carstvo Božije je pravednost i mir i radost u Duhu Svetome. Jer koji ovim služi Hristu, ugodan je Bogu.[73]
Hristov mir je izvor neprestane molitve uma, srca i duše, blagodatne, duhovne molitve, molitve koja se, dejstvom Svetog Duha, prinosi iz celokupnog čovekovog bića; Hristov mir je neprestani izvor blagodatnog smirenja Hristovog, koje prevazilazi ljudski um. Neće pogrešiti onaj koji kaže da blagodatna molitva jeste blagodatno smirenje, i da blagodatno smirenje jeste neprestana molitva. Smatramo neophodnim da ovde izložimo veoma tesnu vezu molitve i smirenja. Šta je smirenje? „Smirenje je“ – rekli su oci – „božanstveno i nepojmljivo.“[74] Ne znači li to isto ono što znače i reči apostolske: Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um?.[75] Nepogrešivo ćemo odrediti smirenje ako kažemo: smirenje je nepojmljivo dejstvo nepojmljivog mira Božijeg, a nepojmljivo se poima jedino samim blaženim opitom. Ka ovakvom određenju smirenja vodi nas sam Gospod. Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni – rekao je Gospod – i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se odmene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.[76] Objašnjavajući ove Spasiteljeve reči, prepodobni Jovan Lestvičnik govori: „Naučite se ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjiga, nego od mene, to jest od toga što ja u vama prebivam, što vas ozarujem, delam u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i pomislima i usvojenim načinom mišljenja naći ćete pokoj od bitaka i olakšanje od strasnih pomisli dušama svojim.“[77] Kako je ova pouka delatna, opitna, blagodatna! Dalje u Pouci o smirenju sveti Jovan Lestvičnik navodi razne znake smirenja, koji mogu biti poznati i razumljivi ne samo posedniku ovog duhovnog blaga nego i njegovim bližnjima i prijateljima u Gospodu, a onda dodaje: „Za posednika ovog velikog bogatstva (smirenja) postoje u njegovoj duši i drugi znaci, viši od svih gore navedenih, (po kojima on može da pozna da je postao posednik smirenja). Svi navedeni znaci su vidljivi, osim sledećeg. Znaćeš, i nećeš se prevariti, da je ovo prepodobno (smirenje) prisutno u tebi po tome što će te celog ispuniti neopisiva svetlost i neizmerna ljubav prema molitvi.“[78] Na pitanje: „Koji su tipični znaci smirenja?“ sveti Isak Sirijski je odgovorio: „Kao što nadmenost duše nije ništa drugo do njeno rasipanje, koje je primorava da lebdi (posredstvom maštanja, kao posledice nadmenosti), i ne sprečava da leti na oblacima svojih pomisli, na kojima obilazi svu tvorevinu, tako (suprotno nadmenosti) smirenje sabira dušu u tihovanje; posredstvom smirenja duša se usredsređuje u samu sebe. Kao što se duša ne poznaje i ne vidi telesnim očima, tako se smirenoumni ne poznaje ni kada se nalazi među ljudima. Kao što je duša skrivena u unutrašnjosti tela od ljudskih pogleda i od opštenja sa ljudima, tako i istinski smirenoumni ne želi da ga ljudi vide i razumeju: on se udaljio od svega i odrekao se svega – on bi čak želeo da se i od samog sebe pogruzi u sebe, da živi i prebiva u tihovanju, da potpuno zaboravi svoje prethodne misli i osećanja, da postane neko ko ne postoji, i ko nije počeo da postoji, da bude čak nepoznat samoj svojoj duši. Koliko je takav čovek skriven i odvojen od sveta, toliko je on sav u svom Gospodu.“[79]
Kakvo je to stanje, ako nije stanje u koje dovodi blagodatna molitva uma, srca i duše? Kako možemo da prebivamo u Gospodu, ako ne spajanjem sa Njim posredstvom čiste molitve? Upravo u toj reči sadržan je odgovor svetog Isaka na pitanje: „Šta je molitva?“ Sveti je odgovorio: „Molitva je čišćenje i praznina misli od svega ovdašnjeg i srce potpuno okrenuto budućnosti kojoj se nada.“ Nisu li, dakle, istinska molitva i istinsko smirenje jedno te isto, i po dejstvima i po posledicama? Molitva je majka vrlina i vrata prema svim duhovnim darovima. Usredsređenom i revnosnom molitvom, punom strpljenja i primoravanja sebe, zadobijamo i blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje. Blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje donosi Sveti Duh; donosi ih Hristos: i kako da ne budu toliko slični kada im je izvor isti? Kako takav izvor da ne donese divnu slogu i divan međusobni odnos svih vrlina? One se najednom pojavljuju u onom hrišćaninu u čiju je unutrašnju klet ušao Hristos da bi uslišio plač onoga koji je zaključan u klet i oduzeo mu razloge za plač. „Molitva je majka vrlina“ – rekao je prepodobni Marko Podvižnik – „ona ih rađa kroz sjedinjenje sa Hristom.“[80] Sveti Jovan Lestvičnik je nazvao molitvu majkom vrlina, a smirenje rušiteljem strasti.[81]
Treba da objasnimo i učinimo bar donekle razumljivim spajanje uma, duše i tela onima koji ga nisu osetili, a sve zato da bi ga poznali kada, po Božijoj milosti, počne u njima. To spajanje je potpuno očito, sasvim primetno – ono nije plod nikakvog maštanja niti sablažnjivog mišljenja. Ono se može donekle objasniti iz suprotnog stanja, u kome se obično svi nalazimo. To suprotno stanje, razdvojenost uma, duše i tela, njihovo neusaglašeno delovanje, često pretvoreno u međusobno protivljenje, žalosna je posledica našeg pada u našim praroditeljima.[82] Ko ne vidi u sebi to neusaglašeno delovanje? Ko ne oseća unutrašnju borbu i mučenje koje ona donosi? Ko smatra da ta borba, to mučenje – često nepodnošljivo – samim tim nije i naša bolest, znak, ubedljiv dokaz pada? Naš um se moli, ili razmišlja i ima pobožnu nameru, a srce i telo pokreću razne poročne želje, razne strasne težnje, nasilno vuku um od vežbanja, i najčešće uspevaju da ga odvuku! I dejstvo samih čula, naročito vida i sluha, protivno je umu: ta čula mu stalno pružaju utiske o materijalnom svetu, i tako ga dovode u rasejanost. Kada um, po neizrecivoj Božijoj milosti, počne da se sjedinjuje u molitvi sa srcem i dušom, tada duša, najpre malo-pomalo, a zatim i sasvim počne da se zajedno sa umom ustremljuje u molitvu. U molitvu se, napokon, ustremljuje i samo naše smrtno telo, to delo Božije, od pada zaraženo životinjskom žarkom željom. Tada telesna osećanja postaju nedelatna: oči gledaju, a ne vide; uši slušaju, a ne čuju.[83] Tada molitva obuzima celog čoveka: same njegove ruke, noge i prsti, neiskazivo, ali potpuno očigledno i primetno učestvuju u molitvi i postaju ispunjeni silom koja se rečima ne može objasniti. Dok se zbog Hrista i molitve nalazi u stanju mira, čovek je nedostupan za sve grešne pomisli – nedostupan im je upravo onaj čovek za koga je ranije svaka borba protiv grešnih pomisli značila siguran poraz. Duša oseća da joj se približava neprijatelj, ali molitvena sila koja je ispunjava ne dopušta neprijatelju da se približi i oskrnavi hram Božiji. Onaj ko se moli zna da mu je prilazio neprijatelj, ali ne zna sa kojom pomišlju, sa kojom vrstom greha. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: ,J1ukavoga koji se uklanja od mene ne poznah[84] ni kako, ni radi čega dođe, ni kako ode! Naprotiv, potpuno sam ravnodušan prema svemu tome, pošto jesam, i biću sav sjedinjen sa Bogom.“[85]
Najpovoljnije vreme za sećanje na Boga, naročito za Isusovu molitvu, jeste ono vreme u kome su um i duša sjedinjeni; tada telesna osećanja postaju nedelatna, a ta njihova nedelatnost najviše doprinosi najdubljoj pažnji i svemu onome što ona sa sobom donosi. Tada je molitveno čitanje psalama i ostalih molitava čak i preko potrebno, upravo zato što veoma doprinosi paženju. No tokom pojanja psalama pred um izlaze razne misli, i zato on tokom pojanja psalama ne može da bude čist od rasejanosti onoliko koliko je čist od rasejanosti tokom kratke, jednoobrazne molitve. Um i dušu takođe moramo sjedinjavati i za vreme čitanja Svetog pisma i svetootačkih knjiga: tada će to čitanje biti mnogo plodonosnije. „Od svakog uma“ – govori sveti Jovan Lestvičnik – „Bog u svakoj molitvi (dakle i tokom čitanja, kojim se molitva hrani i koje predstavlja samo jedan ogranak molitve i umnog delanja) traži da pokaže silu koju je dobio od Njega: zato treba paziti.“[86]
Brate! Ako još nisi osetio jedinstvo uma, duše i tela, zanimaj se pažljivom molitvom, i sjedinjuj molitvu ustima, i povremeno glasom, sa umom. Prebivaj u jevanđelskim zapovestima, uporno i dugotrpeljivo bori se protiv strasti, ne padaj u uninije i beznađe ako te pobede grešne pomisli i osećanja; uostalom, ne pristaj na poraz. Čim padneš, ustaj; ako opet padneš, opet ustaj – dok se ne naučiš da hodiš bez spoticanja. Čaša slabosti je i korisna: Božiji promisao dopušta da podvižnik ispija izvesno vreme tu čašu da bi se oslobodio gordosti, gneva, zlopamćenja, osuđivanja, gordoumlja i slavoljublja. Neobično je važno da čovek uvidi u sebi slavoljublje i da ga obuzda. Dok ono deluje, dotle je čovek nesposoban da uđe u zemlju duhovnog života, budući da u takav život ulazi kroz bestrašće, koje dobija na dar onda kada Hristov mir zavlada u njemu.
Ako si pak osetio da se tvoj um sjedinio sa dušom i telom, da više nisi nožem greha rasečen na delove, već da si nešto jedno i celo, ako u sebi osećaš strujanje svetog Hristovog mira, tada sa najvećom mogućom revnošću čuvaj taj Božiji dar. Neka tvoja glavna dela budu molitva i čitanje svetih knjiga; ostalim delima daj drugostepeni značaj, a prema zemaljskim delima budi hladan, i, ako možeš, kloni ih se. Sveti mir, kao strujanje Svetog Duha, jeste osetljiv on odmah odstupa od duše koja se nepažljivo ponaša u njegovom prisustvu, koja narušava pobožnost, narušava vernost time što popušta grehu, dozvoljava da bude nemarna. Zajedno sa Hristovim mirom i blagodatna molitva odstupa od nedostojne duše: strasti upadaju u dušu kao gladne zveri, počinju da raskidaju samopredatu žrtvu od koje je Bog odstupio i prepustio je samoj sebi.[87] Ako se prejedeš, a naročito ako se opiješ, sveti mir će prestati da dejstvuje u tebi. Ako se razgneviš, njegovo dejstvo će zadugo prestati u tebi. Ako sebi dozvoliš drskost, on će prestati da dejstvuje. Ako zavoliš bilo šta zemaljsko, ako se zaraziš strašću prema stvarima, prema bilo kakvom rukodelju, ili posebnim raspoloženjem prema čoveku, sveti mir će neizostavno odstupiti od tebe. Ako dopustiš da se naslađuješ pomislima o bludu, on će te dugo, veoma dugo ostaviti, jer ne trpi nikakav smrad greha, naročito smrad bluda i slavoljublja. Tražićeš ga, i nećeš ga naći. Plakaćeš kada shvatiš da si ga izgubio, ali on neće obratiti ni trunku pažnje na tvoj plač, a sve zato da bi se ti naučio da Božijem daru daješ odgovarajuću cenu i da ga čuvaš onako kako dolikuje: revnosno i pobožno.
Omrzni sve što te vuče dole, u rasejanost, u greh. Raspni sebe na krstu jevanđelskih zapovesti; neprestano drži sebe prikovanim za krst. Hrabro i bodro odbacuj sve grešne pomisli i želje; odsecaj brige o ovome svetu; nastoj da oživiš u sebi Jevanđelje time što ćeš revnosno ispunjavati sve njegove zapovesti. Za vreme molitve ponovo se raspinji, raspinji se na krstu molitve. Odbacuj od sebe sva sećanja, čak i veoma važna sećanja koja ti dođu za vreme molitve – zanemaruj ih. Ne slovi o Bogu, ne unosi se u razmatranje blistavih, novih, dubokih misli, ako počnu nenadano da se roje u tebi. Sveto ćutanje, koje osećanje Božije veličine navodi na um tokom molitve, govori o Bogu više i dublje od svake reči. „Ako se istinski moliš“ rekli su sveti oci, „ti si bogoslov.“[88]
Imaš blago! Vide to nevidljivi lopovi: oni to pogađaju na osnovu gubitka svog uticaja na tebe.[89] Oni jedva čekaju da otmu Božiji dar od tebe! Oni su vešti, puni iskustva i zle dovitljivosti. Budi pažljiv i oprezan. Čuvaj i gaji u sebi osećanje pokajanja; ne divi se svome stanju; shvati ga kao sredstvo za sticanje istinskog pokajanja. Siromaštvo duhom sačuvaće u tebi dar blagodati i ogradiće te od svih neprijateljskih mučkih napada i obmana: srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti,[90] neće ga predati neprijatelju ni lišiti spasenja i blagodati. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55: „Ne treba pre vremena tražiti velike sudove,da se Božije darivanje ne bi potrošilo zbog brzine njegovog primanja. Sve što se lako dobije, lako se i gubi; sve stečeno uz stradanje srca, čuva se brižno.“
  2. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Prvi način paženja i molitve, Dobrotoljublje, tom 1. Takođe: Asketski ogledi, tom 1, O Isusovoj molitvi; razgovor između starca i njegovog učenika.
  3. Lk 17,20.
  4. Slovo 55.
  5. 1 Kop 2, 9.
  6. Post 3, 5.
  7. 1 Car gl. 18.
  8. Mt 21,13.
  9. Žitije prepodobnog Dositeja, u knjizi pouka prepodobnog ave Doroteja.
  10. Slovo 21.
  11. Slovo 41.
  12. Slovo 41.
  13. Iskustvo pokazuje da susret sa ženskim polom, sa razvratnim društvom i drugim sablaznima deluje neuporedivo snažnije na monaha nego na mirjanina, jer se mirjanin uvek vrti tu, među sablaznima. To delovanje na monaha je tim snažnije što je njegov život pažljiviji i stroži. Glad je izmučila u njemu strasti, no one se opet pomahnitalo i besomučno bacaju na svoje objekte čim oprez popusti. Ako pobuđena strast i ne počini ubistvo, ona može da zada strašnu ranu, za čije su lečenje potrebne mnoge godine, krvavi trudovi, a iznad svega velika milost Božija.
  14. Jez 16, 49. Originalni stih Pisma čita se ovako: Evo u čemu bijaše bezakonje sestre tvoje Sodoma: u ponosu, u izobilju hljeba i u bezbrižnosti bijaše ona i kćeri njezine, a ne pomagahu siromahu i ubogome.
  15. Mt 5,22.
  16. Prepodobni Marko Podvižnik, Poslanica monahu Nikolaju.
  17. Mk 11, 25,26.
  18. Mt 5,44.
  19. Jn 4,24.
  20. Prepodobni Marko Podvižnik, Pouka 7, O postu i smirenju.
  21. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 8, gl. 1. Ovaj monah je prodirao duboko u sebe i govorio: „Ponekad sebi ličim na konja koji luta bez gospodara i na koga seda svako ko ga susretne. Kada ga pusti jedan, lovi ga drugi i seda na njega.“
  22. Flp 4, 5, 6.
  23. 1 Pt 4, 7 i 5, 7.
  24. 1 Tim 2, 8.
  25. Ps 118,128.
  26. Ps 39, 9.
  27. Ps 96,10.
  28. 1 Kop 15, 50.
  29. Ps 50,19.
  30. Sveti Jovan Karpatski, gl. 87. Dobrotoljublje, tom 4.
  31. Po objašnjenju prepodobnog Makarija Velikog (Beseda 37, gl. 5) i: prepodobni Marko Podvižnik, Pouka 6.
  32. Slovo 56.
  33. Jn 5, 44.
  34. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 11.
  35. Kol 2, 18.
  36. Lk 6,48.
  37. „Pre svih (duhovnih darova) Gospod daruje umu pribranost.“ Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 24, Dobrotoljublje, tom 2.
  38. Prepodobni Maksim Kapsokalivit, Beseda sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom, Dobrotoljublje, tom 1.
  39. Ps 103,22, 23.
  40. Razlika je pokazana ranije.
  41. Azbučni paterik.
  42. Mk 12, 30.
  43. Varsanufije Veliki, Odgovor 184. Sveti Grigorije Palama, Poslanica monahinji Kseniji.
  44. Gal 5, 22,23.
  45. Sveti Isak Sirijski, Slovo 15.
  46. 1 Kop 6,17.
  47. Jn 14, 27.
  48. Jn 16, 33.
  49. Flp 4,7.
  50. Jn 6, 33.
  51. Zbog razlike u tekstu (Is 9,6), navešćemo ovaj stih onako kako ga autor navodi: „…Bog krepkiй, Vlastelin, Knяzь mira, Otec buduщego veka; ibo privedu mir knяzьяm, mir i zdravie Ego“ (prim. prev.).
  52. Is 9,6, 7.
  53. Ps 71,7.
  54. Ps 28, 11.
  55. Ps Z6, 11.
  56. Jn 16,14.
  57. Ps 84, 11.
  58. Rukovodstvo za duhovni život prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Propoka, Odgovor 59.
  59. Pim 14, 4.
  60. Ps 75, 3,4.
  61. Ps 118,145. Mt 18, 20. Lestvica, Pouka 28, gl. 61.
  62. Mt 19, 14.
  63. Slovo 10. Istu ovu misao prepodobni iznosi i u svom Slovu 17.
  64. Slovo 56.
  65. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 114.
  66. Pouka II,O molitvi.
  67. Ps 75, 3.
  68. Jn 14, 27.
  69. Is 26,12.
  70. Četiminej, 19. jun. Žitije prepodobnog Pajsija Velikog.
  71. Cip 30,25.
  72. Pouka 3. i Pouka 4, O duševnom miru i o njegovom čuvanju, Moskva, drugo izdanje 1844. god.
  73. Pim 14,17, 18.
  74. O smirenju, pouka prepodobnog ave Doroteja.
  75. Flp 4, 7.
  76. Mt 11,28,29.
  77. Lestvica, Pouka 25, gl. 3.
  78. Lestvica, Pouka 25, gl. 27.
  79. Slovo 48.
  80. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 35.
  81. Lestvica, Pouka 28. i Pouka 25.
  82. Takvo stanje naše prirode prepodobni Simeon Novi Bogoslov naziva njenim razdiranjem. Slovo 3.
  83. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo 10.
  84. Ps 100, 4.
  85. Lestvica, Pouka 29, gl. 10.
  86. Lestvica, Pouka 28, gl. 38.
  87. Ps 103, 20, 21.
  88. Prepodobni Nil Sinajski, Glave o molitvi, gl. 61.
  89. Kada vraćaše Gospod roblje Sionsko, bejasmo utešeni. Tada se ispuniše radošću usta naša i jezik naš veselja. Tada rekoše u narodima: Velike stvari učini Gospod sa njima. (Ps 125,1, 2). Na svim mestima u Psaltiru pod rečju narodi podrazumevaju se, u tajanstvenom značenju, demoni. Podvižnik poznaje daje izbavljen iz robovanja demonima onda kada njegov um prestane da se zanosi mislima i maštanjima koje demoni donose pred njega, kada počne da se moli čistom molitvom, uvek sjedinjenom sa duhovnom utehom. To izbavljenje postaje jasno i demonima: Tada rekoše u narodima: Velike stvari učini Gospod sa njima.
  90. Ps 50,19.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *