АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ЧАША ХРИСТОВА
 
Искала су два љубљена ученика Христова престо славе од Господа – Он им је даровао чашу своју.[1]
Чаша Христова су страдања.
Чаша Христова пружа на земљи својим причасницима учешће у благодатном Царству Христовом, припрема за њих на небу престоле вечне славе.
Сви смо ми без одговора пред чашом Христовом; нико не може да се жали на њу, да је одбије: њу је први испио Онај који је заповедио да је пробамо.
Дрво познања добра и зла, ти си убило у рају наше родоначелнике тако што си их саблазнило прелестима чулног наслађивања и прелестима разума. Христос, Искупитељ погинулих, донео је на земљу, палима и изгнанима, своју спасоносну чашу. Горчина те чаше уништава у срцу преступничко, убиствено грешно наслађивање; из ње обилно смирење које се непрестано точи умртвљује горди телесни разум; ако је пијеш са вером и трпљењем, онда ти се враћа вечни живот, одузет и одузиман од нас због тога што смо пробали забрањени плод.
Чашу Христову, чашу спасења, примићу.[2]
Чаша се прима када хришћанин подноси земаљске невоље са смиреноумљем, које узима из Јеванђеља.
Свети Петар је потегао нож и јурнуо да брани Господа, опкољеног злотворима, али најкроткији Господ Исус рекао је Петру: Стави ножу корице! Чашу коју ми је дао Отац зар дајг не попијем?[3]
И ти када те опколе невоље говори ради утехе и укрепљења своје душе: Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?
Горка је чаша; при самом погледу на њу нестају сва људска размишљања. Замени размишљања вером, и испиј храбро горку чашу: пружа ти је Отац свеблаги и премудри.
Чашу нису припремили ни фарисеји, ни Кајафа, ни Јуда, не пружају је Пилат и војници његови! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?
Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници римског намесника. Сви су они припремили сигурну погибију себи својим злоделима; не припремај ти себи погибију, исто толико сигурну, злопамћењем, жељом за осветом и замишљањем освете, негодовањем на своје непријатеље.
Отац небески је свемогућ, све види: Он види твоје невоље, и да налази да је потребно и корисно да одврати од тебе чашу, Он би то сигурно урадио.
Господ је – сведоче и Писмо и црквена историја – у многим случајевима допуштао невоље на љубљене своје, и у многим случајевима отклањао невоље од љубљених својих, саобразно недокучивим судовима својим.
Када се пред тобом појави чаша, не гледај на људе који ти је пружају: подигни своје очи према небу у реци: Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?
Чашу спасења примићу. Не могу да одбацим чашу, тај залог небеских, вечних блага. Поучава ме трпљењу апостол Христов: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије.[4] Зар да одбацим чашу, то средство за достизање, за развијање тог царства у себи! Примићу чашу, тај дар Божији.
Чаша Христова је дар Божији. Јер је вама даровано – писао је велики Павле Филипљанима – за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега.[5]
Ти примаш чашу, очито, из руку човечијих. Шта те се тиче да ли праведно поступају ти људи или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези Исусовог следбеника: са благодарењем Богу, са живом вером да примиш чашу, и да је храбро испијеш до дна.
Док примаш чашу из човечијих руку, сети се да она није чаша само Невиног, него и Свесветог. Када се тога сетиш, понови, за себе и за теби сличне страдалнике грешнике, речи блаженог и разборитог грешника које је он изговорио када је био распет са десне стране распетог Богочовека: Ми… примамо по својим дјелима као што смо заслужипи… Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.[6]
Затим се обрати људима и реци им (ако нису у стању да разумеју и приме твоје речи, онда не стављај чисте бисере смирења под ноге оних који не могу да их процене, и реци мишљу и срцем): “Благословени сте ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада и довека!”
Тиме ћеш само испунити јеванђелску заповест која говори: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну.[7]
Помоли се за њих Господу да би за увреде и понижавања које су ти нанели добио пролазне и вечне награде, да би то што је учињено над тобом било на суду Христовом урачунато у врлину самим починиоцима.
Чак и ако твоје срце неће да поступа тако, приморавај га, јер небо можеш да наследиш једино ако присиљаваш своје срце да испуњава јеванђелске заповести.[8]
Ако нећеш тако да поступаш, онда нећеш бити следбеник Господа Исуса Христа. Помно уђи у себе и разгледај: да ниси нашао другог учитеља, да ли си се њему покорио? Учитељ мржње зове се ђаво.
Страшно злодело је вређати, тлачити ближње; ужасан злочин је убиство. Но ако неко мрзи свога гонитеља, клеветника, издајника, убицу, гаји злопамћење према њима, свети им се, онда је његов грех веома близак њиховом греху. Залуду тај другима показује како је он праведник. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица,[9] објавио је љубљени ученик Христов.
Жива вера у Христа поучава да примамо чашу Христову: а чаша Христова улива у срца својих причасника наду у Христа; нада у Христа даје срцу снагу и утеху.
Каква је мука, каква је адска мука жалити се, роптати на одозго предодређену чашу!
Пред Богом су грешни ропот, нетрпељивост, малодушност, а нарочито очајање – наказна чеда преступничког неверовања.
Грешан је ропот на ближње: они су оруђа наших страдања; тим грешнији је ропот када чаша силази нама право са неба, од деснице Божије.
Ако пијеш чашу и при том благодариш Богу, благосиљаш ближње, онда си доспео у свети починак, у благодатни мир Христов, и од тада се наслађујеш у духовном рају Божијем.
Ништа не значе сама по себи привремена страдања: ми им дајемо значај нашом привезаношћу за земљу и за све пропадљиво, нашом хладноћом према Христу и вечности.
Трпиш горчину и одвратни укус лекова; трпиш мучно сечење и паљење делова тела; трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајну везаност за собу; трпиш све то да би вратио пољуљано здравље телу, које ће се и кад га исцелиш опет неизбежно разболети, неминовно умрети и иструлити. Претрпи и горчину чаше Христове, јер доноси исцељење и вечно блаженство твојој бесмртној души.
Ако ти се чини да је чаша неподношљива, смртоносна, онда знај да те тиме она изобличава: кажеш да си Христов, а ниси Христов.
За истинске Христове следбенике чаша Христова је чаша радости. Свете апостоле су избили пред старцима јудејским, но они су отишли из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово.[10]
Праведни Јов је чуо горке вести. Вест за вешћу стизала је да удара у његово тврдо срце. Последња вест била је најтежа: све синове и све кћери његове задесила је насилна, изненадна, окрутна смрт. Од силне жалости праведни Јов је раздро свој плашт, посуо главу пепелом, а онда од дејства у њему живе покорне вере пао на земљу, поклонио се Господу и рекао: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње.[11]
Повери се у простоти срца Ономе који је и косу на глави твојој сву избројао: Он зна колика треба да буде исцељујућа чаша која ће ти бити пружена.
Често гледај на Исуса: Он је пред својим убицама као безгласно јагње пред онима који га стрижу; Он је предат смрти као кротка овца на заклање. Не скидај с Њега очи – и разблажиће твоја страдања небеска, духовна сладост; ране Исусове исцелиће ране твог срца.
Оставите се тога – рекао је Господ онима који су хтели га заштите у Гетсиманском врту, а ономе који је пришао да га свеже исцелио је одсечено ухо.[12]
Или мислиш – приговорио је Господ Петру који је покушао да ножем одврати од Њега чашу – да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?[13]
За време невоља не ишти помоћ човечију; не губи драгоцено време, не троши снаге своје душе на тражење те слабе помоћи. Очекуј помоћ од Бога: на Његов миг, у своје време, прићи ће ти људи и помоћи ће ти.
Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није се уопште правдао. И ти се угледај на то свето и мудро ћутање када видиш да ти твоји непријатељи суде са намером да те обавезно осуде, да те суде само зато да би маском суда прикрили своје зле намере.
Како год да се пред тобом појави чаша – уз претходно упозоравајуће постепено гомилање облака, или пак наједном, ношена свирепим вихором – говори за њу Богу: “Да буде воља Твоја.”
Ти си ученик, следбеник и слуга Исусов. Исус је рекао: Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја ондје ће и слуга мој бити.[14] А Исус је провео земаљски живот у страдањима: Њега су гонили од рођења до гроба; Њему је злоба од самих пелена Његових припремила насилну смрт. Није се злоба наситила ни кад је достигла циљ: упињала се да и само сећање на Њега збрише са лица земље.
Стазом пролазних страдања прошли су у блажену вечност за Христом сви Његови изабраници. Ми не можемо да пребивамо заједно са њима у духовном стању зато што остајемо у телесним насладама. Управо зато Господ непрестано предаје својим љубљенима чашу своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свет и способност да живе животом Духа. Рекао је преподобни Исак Сиријски: “Човек о коме се посебно брине Бог познаје се по жалостима које му се непрестано шаљу.”[15]
Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у море невоља: у томе је гордо уздање у самог себе. Но када невоље дођу саме по себи, немој се уплашити, немој помислити да су дошле случајно, стицајем околности. Не, допустио их је недокучиви промисао Божији. Пун вере и њених плодова – храбрости и великодушности плови неустрашиво кроз мрак и буру која завија према мирној луци вечности јер те невидљиво води сам Исус.
Побожним и дубоким размишљањем изучи молитву коју је Господ приносио Оцу у Гетсиманском врту у претешким тренуцима пред Своја страдања и крсну смрт. Том молитвом дочекуј и побеђуј сваку невољу. Оче мој – молио се Спаситељ – ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти.[16]
Моли се Богу да удаљи од тебе напасти, и уједно се одричи своје воље, као грешне воље, слепе воље; предај себе, своју душу и тело, своје и садашње и будуће околности, предај блиске срцу ближње твоје свесветој и премудрој вољи Божијој.
Бдите и молите сгда не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело слабо.[17] Када те сколе невоље, мораш чешће да се молиш да би привукао себи нарочиту благодат Божију. Једино помоћу нарочите благодати можемо да сатиремо све пролазне несреће.
Када добијеш одозго дар трпљења, пажљиво стражи над собом да би сачувао, да би задржао уз себе благодат Божију. Неће се тада грех неприметно прикрасти у дуику или тело, ни одгонити од нас благодат Божију.
Ако пак због немара и расејаности пустиш у себе грех, нарочито онај коме је тако склоно наше слабо тело, који погани и тело и душу, онда ће благодат одступити од тебе, оставиће те самог, огољеног. Тада ће невоља, допуштена ради твог усавршавања и спасења, сурово напасти на тебе, потрешће те тугом, унинијем, очајем, јер имаш дар Божији али не и потребну побожност према дару. Похитај да искреним и одлучним покајањем повратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења, јер он, као дар Духа Светога, почива једино у чистима.
Свети мученици су певали радосну песму у пећи ужареној, и док су ишли по клиновима, по оштрици мача, док су седели у котлу кључале воде или уља. Тако ће чинити и твоје срце: кад привуче себи молитвом благодатну утеху, и док буде чувало ту утеху стражењем над собом, оно ће и у љутим несрећама и невољама певати радосну песму захвалности и благодарења Богу.
Очишћен чашом Христовом, ум постаје сведок духовних виђења: он почиње да види свеобухватни, за телесне умове невидљиви промисао Божији, да види закон пропадљивости у свему пропадљивом, да види свима блиску, необухватну вечност, да види Бога због великих дела Његових – у стварању и обнови света. Земаљски живот му изгледа као краткотрајно странствовање, његова догађања као сновиђења, његова блага као краткотрајна оптичка варка, краткотрајно, погубно саблажњавање ума и срца.
Какав је плод привремених невоља, који оне доносе ради вечности? Када је светом апостолу Јовану било показано небо, један житељ неба упитао га је, показујући небројено мноштво народа, светлог, обученог у хаљине беле, који је пред престолом Божијим славио своје спасење и блаженство: Ови обучени у бијеле хаљине, ко су, и од куда дођоше? И рекох му: Господару мој, ти знаш. И рече ми: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хањине своје и убијелише их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ у храму његовом; и Онај који сједи на престолу обитаваће на њима. Неће више огладњети, нити ће више ожедњети; и неће их пећи сунце, нити каква жега. Јер Јагње, којеје насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових.[18]
Отуђење од Бога, вечна мука у паклу, вечно општење са ђаволима и ђаволу сличним људима, пламен, студен, мрак пакла – то је достојно да се назива невољом! То је заиста невоља велика, ужасна, неподношљива.
До велике, вечне невоље доводе земаљске насладе.
Од те невоље заштићује, спасава чаша Христова када се она пије са благодарењем Богу, са славословљењем свеблагог Бога, који у горкој чаши привремених невоља пружа човеку своју безграничну, вечну милост.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 20, 23.
  2. Пс 115,4.
  3. Jн 18, 11.
  4. Дап 14, 22.
  5. Флп 1,29.
  6. Лк 23, 41,42.
  7. Mт 5,44.
  8. Мт 11, 12.
  9. 1 Jн 3, 15.
  10. Дап 5,41.
  11. Jов 1,21.
  12. Лк 22,51.
  13. Mт 26, 53.
  14. Jн 12, 26.
  15. Слово 35.
  16. Mт 26, 39.
  17. Mт 26,41.
  18. Oтк 7, 13-17.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!