АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 3
 
Духовна стремљења младог подвижника, његова ревност, усрдност у молитви, нашли су се на тешкој провери. Први непријатељи на путу његовог спасења били су његови укућани. Александар Семјонович поставио је на служење његовом сину човека који му је био предан до самозаборава. То је био старац од шездесет година, по имену Доримедонт, који је читав свој век служио свом господину у вери и правди. Он је био, такорећи, надзорник свих поступака Димитрија Александровича, и преносио их је Александру Семјоновичу. Те вести су биле тешке за родитеља. Он се тада сетио жеље сина, коју је изразио на путу за Петроград, и сада се уверио да то није био дечији каприц. Он је пак тада о свему писао управнику школе, грофу Сиверсу, свом старом пријатељу са којим је био у служби пажа, и молио га да надгледа питомца Брјанчанинова; писао је такође и својој рођаки Сухаревој, молећи је да одвуче његовог сина од онога што је намерио. Школска управа је предузела своје мере, премештајући Брјанчанинова из приватног стана у државни, у зидине Михајловског инжењерског замка, под строги надзор, а Сухарева – утицајна особа, побринула се да обавести тадашњег митрополита петроградског Серафима, да се њен рођак Брјанчанинов, љубимац владара цара, упознао сг монасима Лавре, да га духовник Лавре, Атанасије, наговара на монаштво, и да, ако се о томе сазна на двору, ни он – митрополит – неће избећи непријатности. Митрополит је позвао духовника Атанасија и строго му приговорио, забранивши му да прима Брјанчанинова и Чихачова на исповест. За Димитрија Александровича су биле тешке те околности, које су ограничавале слободу његове духовне делатности; он је одлучио да се сам представи митрополиту и лично му објасни. Митрополит у почетку није веровао у некористољубиво стремљење младића, када му је овај, у разговору, саопштио своју неизоставну жељу да ступи у монаштво; али потом, пажљиво саслушавши искрене молбе младог човека, митрополит му је дозволио да, као и раније, одлази код духовника у Лавру.
Таква је била тежња Брјанчанинова ка монашком животу; то није била ћудљива жеља да се покаже оригиналним у друштву, није била последица простог разочарења у живот, чију горчину и задовољства он још није успео да искуси: то је била чиста намера, страна сваком световном прерачунавању – искрено, свето осећање божанске љубави, која једина може тако снажно овладати суштином душе да је никакве препреке не могу савладати.
Пракса монашког живота јасно показује да су они који су га чистог срца изабрали спремни на свако пожртвовање и потпуно самоодрицање. Ево каква осећања се изливају у “Плачу” где аутор “Аскетских огледа” овако говори:
“Охладило се моје срце према свету, према његовим службама, према његовим величинама, према његовим сладостима! Одлучио сам да напустим свет, како бих земаљски живот посветио познању Христа, прихватању Христа. Са том намером, ја сам почео да разматрам манастирску и световну духовност. И ту сам сусрео муку, која је код мене још била увећана због моје младости и неискуства. Али све сам јасно видео, и када сам ступио у манастир нисам нашао ништа ново, неочекивано. Колико препрека је било за то ступање! Нећу свега да се сећам; само тело ми је вапило: ‘Куда ме водиш? Ја сам тако слабо и болесно. Ти си видео манастире, ти си их блиско упознао, живот у њима је неиздржљив за тебе и због моје слабости, и због твог васпитања, и због свих осталих разлога.’ Разум је потврђивао аргументе тела. Али постојао је глас, глас у срцу, мислим – глас савести, или можда анђела чувара, који ми је говорио вољу Божију, јер глас је био одлучан и заповеднички. Он ми је говорио: ‘Тако ћеш испунити твоју дужност, неизоставну дужност.’ Глас је био толико силан да су представе разума, жалосне, поуздане, по свој прилици – плотска мишљења, пред њим деловале ништавно.”[1]
Поред догађаја и околности који су зависили од воље људи, и сама природа је поставила препреке благочестивим намерама младог Димитрија. У пролеће 1826. године, он је оболео од тешке плућне болести, која је имала све симптоме туберкулозе, тако да није могао да излази. Владар цар Николај Павлович наредио је сопственим лекарима да посећују болесника и да га сваке недеље извештавају о току болести. Доктори су саопштили Димитрију Александровичу опасност његовог стања, и он сам је сматрао да је на прагу живота, и честим молитвама се припремао за прелазак у вечност. Али није се догодило тако како су предвиђали знаменити лекари из престонице; болест је доживела повољан преокрет, и послужила је болесноме као доказ тога да без воље Божије ни најпостојанији закони природе немају силу да делују на нас.
Сви благочестиви напори Димитрија Александровича били су припрема за овај одлучни преокрет који је он морао учинити како би остварио своје давнашње намере и жеље. Али да би остварио тај преокрет, тј. да би потпуно прекинуо све своје везе са светом, био је потребан човек који би помогао тај раскид, који би снагом свог духа повео за собом – био је потребан Мојсије, како би извео новог Израиљца из Египта световног живота. Тај Мојсије, за Димитрија Александровича, постао је горепоменути јеромонах Леонид.[2] О. Леонида је одликовала духовна мудрост, светост живота, искуство у монашком подвигу; под његовим руковођењем образовани су многи истински подвижници побожности и учитељи монаштва. Димитрије Александрович се много наслушао о том старцу од монаха из Лавре. На крају, догодило се да се упозна са њим. О. Леонид је због својих послова боравио у Петрограду и сместио се у Невској лаври. Тамо је Димитрије Александрович, у једином разговору са тим представником тадашњег монашког подвижништва, осетио такву наклоност према том старцу, као да је провео читав век са њим: то су били велики минути у којима га је старац духовно родио као сина… О доживљају тог првог разговора, Димитрије Александрович је касније говорио свом другу Чихачову овако: “Срце ми је отео о. Леонид – сада је одлучено; даћу оставку у служби и поћи ћу за старцем; њему ћу се предати свом душом и тражићу једино спасење душе у усамљености.” После тог првог сусрета, Димитрије Александрович већ више није припадао свету, одлучни преокрет се догодио, било је потребно само неко време, како би дефинитивно покидао светске везе.
Пошто је намерио да потпуно напусти службу и оде у манастир, Димитрије Александрович је прво морао издржати велику духовну борбу са својим родитељима, са једне стране, и са моћницима овога света, са друге. Та борба га је стајала великих напора. Како су његове физичке снаге стално биле подриване болестима, он је сада морао духовно да се припреми, како би издржао притисак од стране родитељске и државне власти, које су желеле да угуше, да униште оно што је за њега било драже и пожељније од свега. Он је издржао двоструку борбу у својим младим годинама – физичку и духовну; и како је у првој, силом свог духа увек тријумфовао над слабошћу тела, тако се и у другој показао као искусан и поуздан борац са земаљским стихијама, које су му обећавале много тога сласног, великог и славног. У тој последњој борби, коначно се показао његов тврди карактер, који је неопходан да би се проживео захтевни монашки живот, који тражи самоодрицање, нарочиту непоколебљивост воље, неустрашивост, постојаност и спремност на сваку крајност. То су та врата, кроз која је требало да млади подвижник ступи на уски и тегобни пут монаштва.
У јуну 1826. године, Димитрије Александрович је добио тромесечни отпуст из службе и, како би поправио здравље, одлази у завичај, у дом својих родитеља. Знајући частољубиве намере оца и не желећи, притом, да ожалости своје родитеље тако што ће им одлучно саопштити своју вољу, Димитрије Александрович се трудио да их постепено и обзирно припреми на намеравану промену живота, али ни то није помогло; Александар Семјонович није могао да се помири са мишљу о монаштву свог првенца. Он се љутио на њега, категорички одбијајући, одстрањујући га од себе као непослушног сина. Све је морао поднети кротки и осетљиви младић, послушан заповести Спаситеља: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт 10,37). Са дубоком тугом, не добивши жељени пристанак, он је отпутовао из родитељског дома у престоницу. Сада му је предстојала обавеза да поново положи завршни испит у инжењерској школи, што је учинио крајем децембра, и мада без конкуренције другова из генерације, који су испит положили много раније, и ту је сачувао своје првенство по броју бодова; а затим је, ослободивши се подређености школи, дао оставку у служби. Ту га је сусрела нова невоља: морао је имати посла са вишим властима, морао је чак бранити своју заветну жељу пред монархом, коме је у целости дуговао
своје васпитање, образовање и захвалност за врло благонаклоно занимање за њега. Било му је тешко да увери световне људе у искреност својих духовних стремљења, схваћених само од стране неколико монаха у Невској лаври; ту је била потребна одважна решеност; било је потребно супротставити се једино самоодрицањем и снагом воље, а не аргументима и очигледним указивањима. Јасно је, спор је био неравноправан: било је потребно или предати се, попустити или показати пример непоколебљиве храбрости, мученичког јунаштва, правог исповедништва.
Цар император Николај Павлович, сазнавши за молбу коју је предао Брјанчанинов, и за његову жељу да иде у манастир, поручио је свом августовском[3] брату, великом књазу Михаилу Павловичу, да свима омиљеног питомца одговори од таквог подухвата. Првих дана јануара 1827. године, Димитрије Александрович је позван на двор великог кнеза. Тамо је била сабрана сва виша управа инжењерске школе. Деветнаестогодишњи младић, са трепетом у срцу, али чврсте воље, стао је пред сабрање. Велики кнез му је саопштио да цар император, знајући његове способности у служби, уместо оставке, има намеру да га преведе у гарду и да му да такав положај који ће задовољити и самољубље Брјанчанинова и његово частољубље. Млади човек је на то рекао да, будући да нема довољно новчаних средстава, он не може служити у гарди. “Бригу о томе, цар је преузео на себе”, прекинуо је велики кнез. – “Моје нарушено здравље”, наставио је младић, “као што је познато Његовом величанству, по вестима лекара који су ме лечили, доводи ме у потпуну немогућност да носим терете службе, и предвиђајући скору смрт, морам се побринути о припремању себе за вечност, због чега и бирам монашки позив.” Велики кнез је приметио да он може добити службу у јужној климатској области Русије и да је далеко часније спасавати своју душу остајући у свету. Брјанчанинов је одговорио: “Остати у свету и желети да се спасеш, то је Ваше височанство исто као стајати у ватри и желети да не изгориш.” Не обазирући се на убеђивања великог кнеза, који је прибегавао и ласкањима и претњама, Брјанчанинов је остао чврст у својој намери, и молио је да му се учини милост – да га отпусте из службе. Тада му је велики кнез одлучно рекао да му се, будући да он остаје непопустљив у својој тврдоглавости, саопштава највиша воља: цар император одбија да га ослободи службе, и чини му бар ту милост, да њему самом оставља да изабере утврђење у које ће бити послан на службу. Брјанчанинов је одбацио тај добровољни избор. Велики кнез се обратио грофу Оперману, свом помоћнику, који је по звању био генерал-инспектор инжењера: он је предложио Динабург. Велики кнез је прихватио предлог, и исте те вечери сачињено је постављење Брјанчанинова у Динабуршку инжењерску команду, са наредбом да у току двадесет четири часа из Петрограда отпутује у место нове службе.
Управник Динабуршке команде у то време био је генералмајор Клименко; њему је речено о настројењу Брјанчанинова и било му је наложено да има строг надзор над његовим понашањем. Другови из службе, у почетку, нису се сасвим са поверењем односили према Димитрију Александровичу, али су после променили своје мишљење, увидевши његово истинско благочешће, кротост и благоразумност. Они су му чак постали предани, расподељујући његове службене обавезе због његовог болешљивог стања. Службени посао Брјанчанинова било је надгледање извођења разних грађевина и земљаних радова у утврђењу; он је тада био слабог здравља, па је био принуђен по неколико недеља заредом да остаје у стану, не излазећи, и зато му је била неопходна помоћ другова у испуњавању службених дужности. Једино је преписка са о. Леонидом одржавала Димитрија Александровича у тој духовној усамљености, јер је био одвојен и од свог вољеног друга Чихачова. У јесен 1827. године, велики кнез Михаил Павлович је посетио Динабуршко утврђење и, уверивши се у физичку неспособност официра Брјанчанинова за вршење службе, приклонио се његовој неизоставној жељи да буде отпуштен.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аскетски огледи, том 1.
  2. Као схимник добио је име Лав.
  3. лат. царски (прим. прев.)

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!