АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
БЛАЖЕН ЧОВЕК[1]
 
Пева надахнути божанствени певач, удара у звучне струне.
Док ме је заглушивала бука света, тог певача нисам могао да чујем. Сада, у тишини самовања, почињем да ослушкујем тајанственог певача. И његови звуци и његова песма постају ми јаснији. У мени се открива нова способност да га чујем и разумем. Разабирам у његовим звуцима ново осећање, у речима нови смисао, диван, предиван, као премудрост Божија.
“Сауле! Престани да лудујеш: нека одступи од тебе дух лукави…” – пева свети Давид, пребира прстима по складним гуслама.
Саулом називам свој ум, којег узнемирују, узбуњују помисли господара овога света. Тебе је, уме мој, Бог одредио да будеш цар, господар душе и тела; одредио је то када је успостављао Израиљско царство, када је стварао, а затим искупљивао човека; а ти ниси слушао Бога, нарушавао си Божије заповести, нарушавао си јединство са Богом, и зато си остао без достојанства и благодати. Душевне и телесне силе неће да ти се покоре; сам си под утицајем лукавог духа.
Пева свети Давид, објављује речи неба. Звуци његовог псалтира доиста су небески звуци! Пева Давид о човековом блаженству.
Послушајмо, браћо, божанску науку изложену у божанском песмопојању. Послушајмо речи, послушајмо звукове којима нам небо громогласно говори.
О ви који тражите срећу, јурите задовољства и жарко желите насладе! Приђите: послушајте свету песму, послушајте спасоносну науку. Докле ћете лутати, тумарати по брдима и доловима, по непроходним шумама и бескрајним пустињама? Докле ћете мучити себе непрестаним и залудним трудом који не доноси плода нити ишта поуздано и трајно? Приклоните покорно ухо: послушајте шта говори Свети Дух кроз Давидова уста о човековом блаженству, ка коме стреме, кога су гладни сви људи.
Нека заћути све око мене! И у мени нека заћуте саме моје помисли! Нека умукне срце! Нека живи, дејствује сама побожна пажња! Кроз њу нека улазе у душу свети утисци и мисли!
Давид је био цар, па није рекао да је царски престо уједно и престо човековог блаженства.
Давид је био и војсковођа, и јунак; од младих дана до старости борио се против иноплеменика у крвавим окршајима; колико битака је водио, толико победа је однео; од обала Јордана до обала Еуфрата проширио је границе свог царства, па није рекао да је слава победника и освајача човеково блаженство.
Давид је сабрао немерљиво богатство, сабрао га је својим мачем. Његове оставе биле су препуне злата и сребра. Но Давид није рекао да је човеково блаженство у богатству.
Давид је имао све земаљске утехе; ни у једној од њих није препознао човеково блаженство.
Када је Давид био младић, када је напасао овце свога оца Јесеја, неочекивано је, по заповести Божијој, дошао пророк Самуило, светим уљем помазао убого чобанче за цара израиљског народа. Час свог помазања за цара Давид није назвао часом блаженства.
Своје детињство Давид је проводио у дивљој пустињи. Тамо је почео да осећа у себи снагу горостаса: без оружја, голим рукама се бацао на лава и медведа, давио лава и медведа. Тамо је његову душу почело да покреће, да испуњава небеско надахнуће. Руке које су смрвиле лава и медведа створиле су Псалтир, дотицале струне, затегнуте и складно подешене дејством Духа, и произвеле хармоничне, милозвучне, духовне, разложне звуке. Далеко, далеко кроз времена, кроз столећа и миленијуме разлегли су се ти звуци, поновили су их и понављају их безбројни гласови, и прослављају Давидово име по свим крајевима земље, у свим вековима њене хришћанске свакидашњице. Усамљенички живот, пун чудесних подвига, чудесног надахнућа, Давид није назвао човековим блаженством.
Блажен човек – велича он песмом, у каквом год месту, у каквом год звању, у каквом год стању и чину био тај човек који не иде на веће безбожника, и на пут грешника не стаде, и на седалиште погубника не седе.[2]
Бпажен човек који чува себе од греха и одбија од себе грех, у какав год облик, у шта год био заодевен грех: у безаконит поступак, у помисао жељну безакоња, или у осећање које доноси насладу и очараност грехом.
Ако слабашна жена тако чврсто и неустрашиво одбија од себе грех, онда је и она блажен човек којег Давид опевава. Учесници тог блаженства, тог у Христу зрелог узраста, јесу и она деца и они младићи који су чврсто супротстављени греху. Праведни Бог не гледа ко је ко.
Блажен човек чија је сва воља у закону Господњем.[3] Блажено срце које је сазрело у познању Божије воље, које је видело да је добар Господ,[4] које је задобило то виђење тиме што је пробало заповести Господње, срце које је сјединило своју вољу са вољом Господа. Такво срце је човек. Блажено срце које је Божија ревност разнежила! Блажено срце које изгара у незаситој жељи за Божијом вољом! Блажено срце које сладосно и јако пати због љубави према Богу. Такво срце је место, насеље, стан, престо блаженства!…
Од раног јутра стоји орао на врху високе литице; његове искричаве очи жељно траже плен; затим полеће у плаво небо, крстари, раширених широких крила, огромним пространствима; тражи плен. Чим угледа плен, обрушава се на њега као стрела, као муња, а онда се опет стреловито подиже са њим и ишчезава. Нахранио је своје птиће, и опет је на својој стражи: на стени или на небу. Такво је срце које неизлечиво болује од љубави према Божијим заповестима! И управо у тој љубави је блаженство. У заповестима није само делање: у њима је скривено, и посредством њих се открива духовно знање: од заповести Твојих разумедох – говори пророк. Свим срцем својим тражих Те… Путем заповести Твојих трчах, када си раширио срце моје!… И поучавах се у заповестима Твојим, које заволех веома!… Добар ми је законуста Твојих, већма од хиљада злата и сребра!… Ради тоха заволех заповести Твоје већма одзлата и топаза (драгог камена)!… Усрцу своме скрихречи Твоје, да не бих стрешио Теби!… Обрадоваћу серечима Твојим, као који налази добит многу!… Води ж стазом заповести Твојих, јер ову вољом заволех.[5]
Сунце излази: људи журе на посао. Свако има свој циљ, своју намеру. Што је душа у телу, то су циљ и намера у сваком човековом послу. Један се труди, настоји да стекне пропадљива блага; други да пружи себи многе насладе; неки настоје да задобију земаљску, сујетну славу; напокон, неко говори, мисли да је државна и друштвена корист циљ онога што он ради. Миљеник Божијег закона у свим својим занимањима, у свим својим делима има за циљ да угоди Богу. Свет за њега постаје књига Божијих заповести. Ту књигу он чита делима, понашањем, животом. Што више чита ту књигу делима, тим више се његово срце просветљује духовним знањем, тим више се загрева за ход путем побожности и врлине. Оно налази огњена крила вере, почиње да сатире сваки непријатељски страх, прелеће преко сваке провалије, усуђује се на сваки добри подухват. Блажено такво срце! Блажен човек таквог срца.
Долази ноћ, доноси сенке и бледу светлост ноћних небеских светила, сакупља људе у њихове шаторе, у њихова склоништа. У тим склоништима влада досада, празнина душе. Људи настоје да своје мучење заглуше у безумним забавама. Празнина и исквареност живота препуштају човека бучним весељима. Сасуде Божијег храма – ум, срце, тело – Валтасар користи и преступнички употребљава. Слуга земље, слуга пролазних животних брига, тек истргнут из брига којима се сав предавао у току дана, припрема у ноћној тишини нове бриге за следећи дан: његови дани и његове ноћи, целокупни његов живот је жртва сујете и пропадљивости. Тихо гори смирено кандило пред светим иконама, разлива слабашну светлост у соби праведника. И он је са својом бригом: она не престаје, она га изједа. Он доноси у собу сећање на оно што је чинио током дана, упоређује то са Писмом, тим таблицама на којима је исписана она Божија воља која је откривена човеку; недостатке у својим поступцима, у помислима, у чежњама срца он исцељује покајањем, спира сузама; моли небо да му да нове силе, нову светлост за обнављање и појачавање подвига. Благодатна светлост, натприродна сила, силази од Бога у такву душу јер она приноси молитве са болним осећањем да је човек ништаван, слаб, да лако пада. Тако дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање.[6] Такав живот је непрестани успех, непрекидно добијање, вечно добијање. Блажен човек који тако живи.
Такав човек ће бити као дрво засађено крај извора вода[7]. Такво дрво не стрепи од врелих сунчевих зрака, не боји се суше: његово корење је увек пуно влаге; оно не чека кишу, никад не трпи недостатак хране, недостатак због кога дрвеће у планинским и сувим местима често болује, често вене, умире. Дрвету израслом на висини, изложеном утицајима ветра и сунца, жедном небеске кише, жељном да га освежава небеска роса сличан је човек који је наклоњен побожности, али који води непажљив, расејан живот, мало и површно изучава Божији закон. И њега понекад освежи роса умиљења, понекад и на његову сасушену душу пада животворна киша суза покајања; понекад и његов ум и срце понесе жеља да крену према Богу; али то стање није, а и не може бити постојано, чак ни дуготрајно. Религиозне мисли и осећања који нису просвећени јасним и потпуним познањем Божије воље немају никакву одређеност, никакво утемељење, и зато немају силе ни живота. Ако се поучаваш у Божијем закону дан и ноћ, онда си као Дрво засађено крај извора вода. Крај самог његовог корена непрестано бију прохладне, свеже воде; непрестано су ум и срце – тај човеков корен – погружени у Божији закон, напајају се светим Божијим законом; за њега непрестано избијају чисти, снаге пуни млазеви вечног живота. Те воде, та сила, тај живот – то је Свети Дух, који обитава у неповредивом Светом писму, у јеванђелским заповестима. Ко се стално удубљује у Писмо, ко га изучава смиреног духа и не престаје да моли Бога да му да знање, ко сва своја дела, све скривене кретње душе управља по јеванђелским заповестима, тај неизоставно постаје заједничар Светог Духа, који живи у њима. Заједничар сам – објавио је о себи Свети Дух – свих који Те се боје, и који чувају заповести Твоје.[8]
Изучавање Божијег закона захтева трпљење. To изучавање је задобијање своје душе: Трпљењем својим – заповеда Господ – спасавајте душе своје.[9] To je наука над наукама! To je небеска наука! To je наука коју је Бог објавио човеку! Њене стазе су потпуно одвојене од оних уобичајених стаза којима иду земаљске науке, човечанске науке, науке које је наш пали разум изнедрио из своје сопствене светлости за наше пало стан>е. Људске науке чине ум надменим, гордим; оне испуњавају, одгајају људско ја! Божанска наука се открива оној души која је одбацила саму себе и тиме постала припремљена, скрушена, уравнана, толико смирена да је готово лишена самобитности. Божанска наука се открива оној души која је постала огледало које не одражава никакав лични лик, па зато може да прима и одражава божанске ликове. Божанска наука је премудрост Божија, реч Божија. О њој син Сирахов говори: Премудрост уздиже синове своје и подржава оне који је траже. Који воли њу, тај воли живот; који њу траже од раног јутра, те испуњава радост; који поседује њу, тај наслеђује славу, и куда год пошао Господ гa благосиља; који служи њој, тај служи Светоме, који њу воле, те воли Господ; послушни њој судиће народима, и који слуша њу, живеће поуздано.[10] Таква је божанска наука! Таква је Божија премудрост! Она је откривење Божије! У њој је Бог! Њој се прилази смирењем! Њој се прилази одбацивањем свог разума! Она је недоступна човечијем разуму!
Она га је одбацила; сматра га безумљем! А он, њен дрски, горди непријатељ, богохулно сматра да је она суманута, саблажњује се на њу због тога што се јавила људима на крсту, и што их озарује са крста. Њој се прилази самоодбацивањем! Њој се прилази распећем! Њој се прилази вером! Наставља син Сирахов: Који верује њој, тај ће је наследити.[11]
Истинска, Богу угодна вера, у којој нема никакве лажи и обмане, садржана je y испуњавању јеванђелских заповести, у трудољубивом и непрестаном засађивању заповести у своју душу, у борби против разума, против Богу противних осећања, кретњи срца и тела. И разум и срце и тело палог човека непријатељски су настројени према Божијем закону. Пали разум не прихвата оно чему га учи Божији ум; пало срце се противи Божијој вољи; само тело се покорило пропадању, и тако је стицало своју засебну вољу: њу је телу дао грехопад, који је нештедимице предао човеку смртоносно познање добра и зла. Узак је и жалостан наш пут према премудрости Божијој! Према њој нас води света вера тако што руши, разбија противљење и палог разума, и палог срца, и палог тела. Овде је потребно трпљење! Овде је потребна чврстина, постојаност, дуготрпељивост! Трпљењем својим спасавајте душе своје. Ако хоћеш да донесеш духовни плод, онда са трпљењем доврши дуготрајни, разним превратима и несрећама преиспуњени рат против греха! Плод Духа на дрвету своје душе може да утледа једино онај који брижно одгаји тај свети, нежни плод многим и храбрим трпљењем! Послушајмо, послушајмо још премудрога! Премудрост ће – објављује он – најпре поћи с њиме – с учеником својим – путевима кривим, страх и бојазан навешће на њега. Имучиће гa својим вођством док се не увери у душу његову и испита гa својим законима; но затим he изаћи пред њега на путу правом и обрадоваће гa, u откриће му тајне своје.[12]
Пролазе дани, месеци, године, долази своје време, Богу познато време, које Отац задржа у својој власти,[13] и дрво засађено крај извора вода доноси свој плод. Тај плод је очигледно учешће Светог Духа, што је Син Божији и обећао свима који истински верују у Њега. Красан је, предиван плод Духа! Он мења целог човека! Свето писмо се преноси из књиге у душу; невидљиви прст исписује на њене таблице – на ум и срце – Божију реч и Божију вољу, реч и Дух. Над таквим човеком збива се обећање Сина Божијега: Из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово[14] – објашњава Спаситељеве речи љубљени Његов ученик, напрсник Премудрости и богословља које Премудрост предаје. Лист таквог дрвета неће отпасти.[15] Лист, по учењу отаца, представља телесне подвиге: и они добијају своју вредност, нетрулежност и живот након обновљења, препорођења душе Светим Духом. Воља таквог човека слива се у једно са Божијом вољом: он жели само оно што је Богу угодно, извршава једино саму Божију вољу. Управо стога он има Бога за сарадника у свим својим подухватима и све што ради преуспеће.[16]
Ово поређење не важи за безбожнике! He пореди надахнути Давид безбожнике са дрвећем, нити са чим другим што има особину, обележја живота! За њих важи друго, сасвим друго поређење! Нису такви безбожници, нису такви – пева царски пророк – него су као прах који ветар размеће са лица земље.[17] Безбожници! Ви сте беживотна прашина, коју олујни ветар – бучна сујета света – подиже са земље и ковитла у ваздуху. Ви сте она прашина коју носи густи облак и заклања сунце и сву природу.
He гледај у тај облак! He веруј обмани својих очију! Бесадржајна, ништавна прашина лажно се представља као облак. Затвори на трен очи и пролетеће облак прашине, ношен силовитим, муњевитим дувањем вихора, и неће озледити твој вид. Тренутак касније отвориш очи, погледаш – где је велики облак? Потражиш његов траг – и нема облака, нема никаквог његовог трага, нема никаквог знака да је постојао.
Грозном песмом, грозним звуцима наставља Давид да изриче грозну одлуку о безбожницима. Зато нећеустати безбожници на суду, нити грешници у сабору праведних.[18] Безбожници неће моћи да учествују у првом васкрсењу[19] – описаном у Апокалипси светог Јована – дакле, у духовном васкрсењу, које се збива за време земаљског живота, када сведелатни Дух дотакне душу и обнови је за нови живот. Душа васкрсава, оживљава за живот у Богу! Њен ум и срце се просветљују, постају заједничари духовног знања. Духовно знање је осећање бесмртног живота[20] – кажу оци духоносци. Само то знање је знак васкрсења. Супротно овоме, телесно мудровање је невидљива смрт душе.[21] Духовно знање је дејство Светог Духа. Оно види грех, види страсти у себи и у другима, види своју душу и душе других, види мреже господара овога света, обара сваку помисао која се подиже против Христовог знања, одбија од себе грех, у каквом год облику се он приближио, зато што је духовно знање царство, светлост Светог Духа у уму и срцу. Неће устати безбожници за духовно расуђивање! To расуђивање је сабор самих праведних, њихово наследство. Оно је недоступно, недокучиво безбожнима и грешнима. Оно је виђење Бога, и једино ће чисти срцем Бога видјети.[22]
Пут безбожника је мрзак Богу, толико туђ и одвратан Богу да Писмо приказује Бога управо кроз ту Његову ознаку: Он се одвратио од таквог пута, Он не зна такав пут. Супротно овоме, пут истине је толико пријатан Богу да Писмо говори: Зна Господ пут праведних.[23] И заиста, Он једини зна тај пут! Блажени путу! Ти водиш Богу! Ти си скривен у бесконачном Богу! Твој почетак је Бог, и крај твој је Бог! Бесконачан си, као што је бесконачан Бог.
Пут безбожника има границу, има жалосни крај! Та граница је на крају дубоког, мрачног бездана, вечне тамнице вечне смрти. И пропашће пут безбожника заувек у том страшном бездану, пропашће када доведе до ивице бездана и погуби у бездану све који су ходили тим путем.
Зна Господ пут праведних, и пут безбожника пропашће.[24] Блажен човек који не иде на веће безбожника, не заноси се њиховим начином мишљења, њиховим моралним правилима, њиховим понашањем, него je y закону Господњем сва воља његова.
Тако пева небески, чудесни певач: пустиножитељ је ослушкивао ту његову свету, надахнуту песму.
 
Николајевско-бабајевски манастир, 1847. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 1
  2. Пс 1,1.
  3. Пс 1, 2.
  4. Пс 33, 8.
  5. Пс 118, 104, 10,32,47,72, 127,11,162,35.
  6. Пс 18, 3.
  7. Пс 1, 3.
  8. Пс 118, 63. Тако објашњава овај стих преподобни Пимен Велики; види: Скитски патерик.
  9. Лк 21,19
  10. Cиp 4,12-16.
  11. Cиp 4,17.
  12. Cиp 4,18-21.
  13. Дап 1,7.
  14. Jн 7, 38-39.
  15. Пс 1,3.
  16. Пс 1, 3.
  17. Пс 1, 4.
  18. Пс 1,5.
  19. Отк 20.
  20. Свети Исак Сиријски, Слово 38
  21. Рим 8, 6.
  22. Mт 5,8.
  23. Пс 1, 6.
  24. Пс. 1,6.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!