АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ПОСЕТА ВАЛАМСКОМ МАНАСТИРУ
 
Велелепна је бура на Ладошком језеру, када под ведрим небом, уз сијање сунца, ветар премешта влажне брежуљчиће по површини дубоког, широког језера. Та непрегледна површина сва је обасута небеско-плавим брежуљчићима и њиховим нежно белим, сребрнастим гребенима. Узнемирено буром, језеро ствара утисак да је живо.
По таквој бури 1846. године, почетком септембра, пловио сам из Коневског манастира у Валамски, паробродом што носи име острва на коме се налази Валамски манастир.[1] Ветар је био веома хладан и јак; брзо су небом промицали беличасти облаци у засебним групама, као јата птица кад се селе у јесен и у пролеће. Величанствена је бура на отвореном језеру; и на обалама она има своју чаробну лепоту. Тамо се свирепи таласи и ветрови, у вечитој свађи, љуте, жестоко препиру – а овде, разјарени на земљу, имају смелу замисао. “Гледајте како се талас успиње на обалу” – рече коневски старац који ме је пратио. Тачно: талас се “успиње” на обалу. То је прави израз за оно што талас ради. И не само да се својеглаво успиње на благу обалу, на огромну гранитну литицу која окомито стоји над безданом и од памтивека спокојно гледа на свирепе буре као на дечије игре: за хват,[2] за два хвата узлеће талас уз литицу, а онда, изнемогао, пада у њено подножје, сасут у мноштво сићушних честица, као разбијени кристал; затим поново започиње свој непрестано упорни, безуспешни покушај.
Пре неколико година видео сам буру на Ладошком језеру по тмурном времену. Тада слика губи много од своје живописности. Воде су обојене у сиво; пена није сребрнаста, већ мутна и жућкаста; магла сужава оквир слике; нема ни оне живости, ни оне разноврсности – речју, нема оног живота. Како су потребне сунчеве зраке да би ова пажње достојна и надахнућа пуна слика била довршена! Како је и само сунце прекрасно када гледа на земаљску буру са чистог, недосежног неба!
Острво Валам је, неспорно, најживописније место старе Финске. Налази се на северном крају Ладошког језера.[3] Прилазите му: дочекује вас потпуно нова природа, какву није имао прилике да види онај који је путовао само по Русији: дивља, тиха природа која привлачи погледе самом својом дивљином, из које провирују заносне, чисте лепоте. Видите окомите, високе, голе литице, које гордо излазе из бездана: стоје као дивови на истуреној стражи. Видите стрмине, прекривене шумом, које се срдачно спуштају према језеру. Ту је неки пустињак изашао са посудом у руци да захвати воде: пометнувши на земљу посуду, гледа у пространо језеро, ослушкује говор таласа, напаја душу духовним созерцањем. Видите заливе, одасвуд ограђене гранитним, самониклим литицама, у којима мирно дремају као огледало чисте воде, док у језеру бесни страшна бура; ту се склонио од бродолома галијот[4], или сојма[5], чека у затишју повољан ветар, а власник једрењака већ равнодушно гледа разјарене, хучне таласе језера – те што су недавно хтели да здробе његову лађу у коју је он уложио сав свој иметак, сву судбину, и своју и своје породице. Пловите вијугавим теснацима, у којима се две наспрамне литице састају тако блиско да остављају само узани пролаз за сами галијот. Спуштате висак, мерите дубину у тој узини: дубина ту износи много хвати. Улазите са северне стране у затон који дубоко залази у унутрашњост острва; пловите тим затоном: десно је густа шума на каменитим, огромним избочинама, које окомито, а неке са нагибом, израњају из тамних вода. Од непрозирних силуета тих шума и тог камења вода је у затону изузетно тамна, и предео добија веома претећи изглед. Затон се постепено шири, и најзад формира овал великих димензија. Склањате пажњу од те необичне слике која изазива у души невољни, али пријатни ужас од кога не желите да се растанете; окрећете се на супротну страну: пред вама је велики манастир на високој, дугој, гранитној литици, као лагано бреме на плећима гиганта. Литицу је раније прекривала беличаста маховина. Монаси су скинули маховину; сада на граниту нема сивкасто белих седина које су висиле низ његово преплануло чело; он је величанствен и страшан у својој обновљеној младости и наготи. Из пукотина у литицама израсле су липе, јавори, брестови; по литици вијуга бршљан, а испод литице подигнут је воћњак, над којим се њишу и шуме истакнути зелени врхови дрвећа, рекло би се спремни да се сруше на врт, али их задржава корење, дубоко продрло у литицу. Каква задивљујућа, велелепна слика! Како је пријатно видети човекову насеобину, његову руку, комадић земље заливен његовим знојем, украшен његовим многим радом, усред огромних маса нетакнуте, грандиозне природе! Пристајете у луку, излазите на обалу: на стрмој падини брда саграђено је гранитно степениште; њиме се пењете према манастиру смештеном на врху брда, на пространој заравни. На ту зараван са јужне стране води стрма падина; према западу, према затону, зараван пресеца окомита литица.
Манастирске зграде формирају два четвороугла, од којих је један смештен у другом. Кад се гранитним степеништем попнете на зараван, идете алејом према светој капији на спољашњем четвороуглу; наспрам те капије је друга, уунутрашњем четвороуглу. Улазите на капију: пред вама је на десној страни саборна црква Преображења Господњег, на горњем спрату, а на доњем црква валамских чудотвораца Сергија и Германа, где и њихове мошти почивају на скривеном месту. Саборна црква је повезана галеријом са топлом црквом Успења Мајке Божије; у галерији се налази ризница. На другом крају, који формира југоисточни угао, налази се црква светог Николаја. На левој страни, супротно од линије храмова, налазе се келије настојатеља и неке браће. Наспрам нас су заједничка трпеза и кухиња, а у оној линији у којој је капија, и где, претпостављам, ви стојите, налазе се келије чредних јеромонаха. Над светом капијом вањског четвороугла налази се црква Петра и Павла. У тој линији, са леве стране, налази се гостопримница; са десне келија духовника и пространа манастирска рухољња (тако се у манастирима назива остава за одећу). У наспрамној линији налази се манастирска болница, са знатним бројем келија, у које се смаштају сви престарели и сакати. При болници су цркве: на горњем спрату Пресвете Тројице, а на доњем Живоносног источника. У линији, окренутој према затону, са једне стране је наставак гостопримнице, а са друге манастирска канцеларија. У источној линији, са једне стране је наставак оставе, а са друге манастирска библиотека, у поређењу са библиотекама других манастира богата, са доста рукописа, скоро искључиво дела светих отаца који су писали о монашком животу. Неће се у тој библиотеци наћи обиље материјала за историју Валамског манастира. Она је опремљена крајем прошлог и почетком овог века; древне рукописе, као и све древно у Валамском манастиру, уништили су пожари и Швеђани. Нема здања на целом острву, чак ни капеле, које није навршило бар сто година.
Оснивање и постојање Валамског манастира сеже у дубоку руску старину: до таквог закључка доводе неке историјске чињенице. Преподобни Аврамије, оснивач и архимандрит ростовског Богојављенског манастира, дошао је још као незнабожац у валамско обиталиште 960. године после Христовог рођења; ту је крштен и пострижен у монаштво.[6] У Софијском летопису речено је: “Лета 6671. (1163. после Христовог рођења) нађене су и пренете мошти преподобних отаца наших, Сергија и Германа Валамског.”[7] Други летописац помиње да је 1192. године игуман Мартирије саградио камену цркву на Валамском острву.[8] Локално предање, поткрепљено тим и њима сличним оскудним подацима који су до нас дошли, сматра да су Сергије и Герман грчки монаси, савременици равноапостолне велике кнегиње Олге. Ако узмемо у обзир одлучност са којом су древни монаси тежили ка најдубљем усамљивању, ту погодност за усамљивање коју Валамско острво пружа сада, и коју је, тим више, пружало тада – онда се морамо сложити да у досељењу грчких монаха овамо нема ничега чудног и неостваривог. У свим историјским осветљеним тачкама, нажалост ретким, у којима се с времена на време појављује постојање Валамског манастира види се да су монаси проводили најстрожи монашки живот, да су тамо постојали и општежиће и отшелници, и да је свим монасима управљао игуман. Овде је у четрнаестом веку живео извесно време преподобни Арсеније Коневски, који је касније отишао на свету Атонску гору и основао Коневски манастир. На ово тло је у другој половини петнаестог столећа крочио као младић преподобни Александар Свирски: он је најпре обављао разне послове у општежићу, а затим је тиховао на светом острву, у тесној пећини, природној или исклесаној у литици – не зна се. Свето острво је камена гора; она се подиже из језера, завршава се на северу високим оштрим гребеном и припада групи малих острва која са разних страна окружују главно острво, као сателити своју планету. У првој половини петнаестог столећа живео је овде извесно време преподобни Саватије Соловецки, који је касније прешао на Бело море, на далеки север, ради дубоког осамљивања у пустињи Соловецког острва, дотле ненастањеног. Тамо је тражио исто оно, и са истим неустрашивим самопожртвовањем, што су тражили Грци Сергије и Герман на Валамском острву, и нашао свој Атон и свој Олимп, већ пренасељен, мада је та превелика насељеност износила свега скупину монаха.[9]
Више пута су Швеђани пустошили Валамски манастир; више пута су његови монаси падали под оштрицом мача, и земљу, орошену молитвеним знојем, орошавали мученичком смрћу; више пута су горели свети храмови и монашке колибице јер их је запалила рука непријатеља или неопрезности. Но предео Валамског манастира, његове разноврсне погодности за све видове монашког живота, његови монаси су убрзо обнављали. Као да је сама природа одредила, осветила Валам за место богослужења. Древно предање, но које, изгледа, има основа, говори да се овде, у том давно прошлом времену, кад је ова земља била у мраку незнабоштва, вршило поклоњење идолима.[10] Када погледаш на те тамне, дубоке воде, на те мрачне, густе шуме, на те горде, моћне литице, на сву ту величанствену слику која се непрестано мења и непрестано остаје живописна; када прочиташ у њој дубоко песничко надахнуће, упоредиш раскошни предео Валама и оскудни предео околне Финске – рећи ћеш: “Да, морао је овде каменосрдни и ратоборни Скандинавац да своја ратна, сурова размишљања и осећања преиначује у побожност; морала је овде душа да се испуњава свиме што узноси људску душу ка највишим осећањима, која пружа религија.” Исто то предање доводи овде светог апостола Андрију, који је, по Несторовом казивању, прешао из Кијева у Новгород, и вратио се морским путевима у јужну Европу, где га је у Ахаји чекао мученички венац. Он говори да је апостол реком Волхов дошао на Ладошко језеро, преко језера стигао до Валама, обратио тамошње жреце у хришћанство и основао хришћанску цркву. То предање назива Сергија пратиоцем апостола, а по апостоловом одласку, учитељем тих крајева у хришћанству.
Шта је ту чудно? По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове,[11] сведочи Писмо о путовањима апостола. Њихови трудови су припадали целом људском роду, а не само једном народу; њихову брижну пажњу, љубав њиховог срца није привлачила образованост, грађанско уређење или сила, него несрећа палог човека, био он Скит или варварин, Јудејац или Јелин.[12] Шта је то због чега би свети апостол Андрија имао разлога да не приђе нашим праоцима, Словенима, и суседима Словена, Скандинавцима? Шта је то што би га спречило да посети место освећено за народно богослужење, да тамо засади истинско богопознање и богослужење? Зашто не бисмо дозволили мишљење да је сам Бог дошапнуо апостолу ту високу, свету намеру, дао му снагу да је изврши? Ненасељеност, непознатост земље, даљина, тешкоће путовања не могу бити довољан, чак нимало јак разлог за одбацивање овог предања. Недуго после апостолских путовања јездиле су тим путевима целе војске: па зашто да не прође њима апостол, вођен Божијом десницом и апостолском ревношћу?
То је већ предање, и то не мутно, не сумњиво, већ сигурно, чисто историјско. Монашки живот на Валаму и источно исповедање хришћанске вере у тој земљи процветали су много раније и снажније него што би могао да закључи путник након прве посете крају, након краткотрајног погледа на њега. Треба погледати усредсређеније, треба жртвовати довољно времена, ослушнути пажљиво казивања валамских отаца и приобалних житеља, из њих извући податак достојан да га историја унесе у своје таблице, да га савремена образованост услиши, а образовано потомство не заборави. Монашки живот на валамском острву се толико развио да је своје изданке пребацио преко језера, на супротну обалу, на којој се сада налази Сердобољ. На тој обали је било дванаест скитова: све су их основали валамски монаси, сви су били под управом и духовним руководством валамског игумана. Приобални житељи су исповедали православну источну веру управо зато што су њено познање узели из Валамског манастира; по обали, до самог Кексхолма, налазили су се православни храмови. Корелци са те обале Ладошког језера били су православци, као што су православци сада Корелци са супротне обале, житељи Олонецке губерније. И једни и други су говорили истим језиком: њихови дијалекти су се међусобно толико мало разликовали да нису представљали препреку да они разумеју једни друге, да разговарају једни са другима; имали су и исту веру. Но дошло је зло време – Финци су се приклонили Лутеровом учењу. На местима на којима су блистали православни храмови, где је вршено православно богослужење, где је божанска литургија зближавала небо и земљу, сада стоје лутеранске цркве, које се оглашавају једино празном проповеђу хладног пастора. Говорећи народу у својој проповеди само површно, учено знање о Искупитељу и Његовим моралним поукама, он сваки пут као да држи надгробни говор над тим људима и местима који су изгубили истину, живу веру и Цркву. Осим усмених предања, која једногласно сведоче о чињеницама, постоји још и живо сведочење. То су цела насеља Финаца, хиљаде Финаца који данас исповедају православну веру. За њих се богослужење врши на словенском језику, по нашим црквеним књигама; врше га наши свештеници, који једино проповед говоре народу на његовом матерњем, финском језику. Зар је било тешко Швеђанима да поред те простодушне вере уведу овде лутеранство? Требало је само да протерају или побију руске свештенике и приморају лутеранског пастора да маскира својом проповеђу страшни губитак, који је заборављен због самог времена и због тога што није био потпуно схваћен.
Надам се да ће овај податак бити пријатан многима! Мало је вероватно да многи знају да је у недрима Финске још живо православље, да оно није наново засађено: тамо оно живи од старина, остатак је заједничке древне хришћанске религије, која је заменила незнабоштво. Многи данашњи приобални Финци чувају љубав према Цркви предака, отргнутих од ње на превару или насиљем. Они би желели да се врате у спасоносна недра, но никакав глас их не позива, и они се махинално вуку према Лутеранској цркви због, рекло би се, још непрекинутог утицаја насиља.
А када се десио тај зли преврат? Религиозна судбина финске обале повезана је са судбином Валамског манастира, из кога је, види се, увек текао религиозни живот за целу ту земљу, цветао и умањивао се саобразно томе да ли му је много или мало сила давао Валамски манастир. Почетком седамнаестог века шведски војсковођа Понтус де ла Гарди, који је толико зла нанео Русији, разорио је валамско обиталиште; цркве и келије предао је пламену, монахе оштрици мача; неки су успели да побегну и понесу мошти светих оснивача манастира. Сличну судбину доживела је и лева обала Финске: православни храмови су спаљени, свештенослужитељи побијени или прогнани, међу становништвом је проширено лутеранство, чије су се присталице још предавали фанатичној страсти према својој тек рођеној вери, спремни да се умију у крви Тридесетогодишњег рата. Вредна је помена чињеница да се насеља која су сачувала православну веру не налазе ни на самој обали Ладошког језера ни на путу завојевача, него дубље у Финској, иза планина, иза мочвара, тих природних ограда земље: тамо су се они притајили, спасили од погледа и религије протестаната. Тада су многи Финци пребегли у Русију да би сачували веру: њихове православне потомке срешћете у Новгородској и Тверској губернији.
Када је Божији промисао оружјем Петра Великог кажњавао Швеђане зато што су, ушавши у Русију као савезници, вероломно погазили Божији закон и народна права, и из савезника прешли у непријатеље и освајаче, тада је Валамски манастир, заједно са Корелијом, испод њему родног крова руске државе, прешао да сиротује под туђом влашћу око сто година. Од 1717. године, по позиву победоносног цара, монаси Кирило-белозерског манастира дошли су на згариште бившег Валамског манастира; опет је тамо подигнут храм Божији, постављене су келије. За време владавине царице Јелисавете Петровне дрвене манастирске зграде нестале су у пожару. Царица је обновила манастир о државном трошку. Нове зграде су, као и претходне, биле саграђене од дрвета. Видео сам цртеж тог манастира; допао ми се. Мислим да дрвене зграде пристају пустињској обитељи каква је Валамска. Како поглед радују монашке колибице својом скромношћу кад су изграђене од дрвета! Подесне су за монашка занимања: чувају здравље, коме овде прете сурова клима, оштри ветрови, сама храна, подвизи, расположење духа, које истањује, исцрпљује тело. Да је у Валамском манастиру био од камена велики саборни храм, који би на два спрата садржавао топлу и хладну цркву, и да је камена била ограда, која би штитила унутрашњост манастира од ветрова, тада би саме келије могле бити дрвене: оне би стајале на довољном растојању једна од друге, ради безбедности у случају пожара, и тако би окруживале цркву са свих страна. Прелеп је тај распоред: уз погодности које пружа, он показује да житељи таквих колибица, окренутих према храму Божијем, имају за једини циљ да служе Богу, да сматрају да су странци на земљи, да је Бог њихова једина потреба – зато су око Скиније и поставили своје шаторе. Тако су распоређене зграде у Глинској пустињи, у Белоберешкој, у Оптинском скиту, и у неким другим.
Обнова Валамског манастира текла је споро; успех је био незнатан. Манастир је дуго био мало насељен. Љубитеље осамљивања није привлачило овамо то што су за обнову обиталишта били узети монаси недовољно обогаћени познавањем монашког живота. Сама осама није довољна за морално и духовно благостање обитељи, мада осамљивање јесте један од главних, основних услова за то благостање: приликом осамљивања неопходно је духовно руковођење и поучавање браће; без тога уништавају се све користи које доноси управо осамљивање. Супротно овоме, духовно руковођење и поучавање преноси користи осамљивања у обиталиштима која су смештена у насељима и многољудним градовима. Тако су процветали манастири који су се налазили у Константинопољу и његовој околини; они су изнедрили знамените оце, по духовним даровима равне оцима васпитаницима бесплодних пустиња.[13]
Најважнију, основну потребу Валамског манастира оштроумно је уочио митрополит санктпетербуршки Гаврило. Да би удовољио тој потреби, он је 1785. године позвао из Саровске пустиње старца Назарија, чувеног по духовним знањима и опитности, и поверио му да буде настојатељ Валамског манастира. Митрополит је прихватио свету обитељ под посебно архипастирско покровитељство, и пружао јој је помоћ и управним одлукама и материјалним средствима. Валамски манастир је почео брзо да изниче, да се шири и испуњава онима који су дали и онима који желе да дају монашке завете. Уређени су општежиће и скит; појавили су се и пустиножитељи и отшелници. Сам игуман Назарије имао је отшелничку келију: у њу се удаљавао, понекад и на неколико седмица, да би пажљивије погледао у себе, да би подробније открио у себи човека, да би затим, из сопствених животних искустава и опажања, црпео поуке за подређене, да би их водио ка ономе што је одређено у Јеванђељу – ка исправљању живота и напредовању. Отац Назарије, пострижник и васпитаник Саровске пустиње, сав испуњен духом те обитељи, прихватио се да у Валамском манастиру предано и прецизно претаче у дело све оно чему се тамо научио. Сва здања у Саровској пустињи су од камена – он је почео да уводи камену градњу и у Валамски манастир. Он је саградио унутрашњи четвороугао: спољашњи су подигли његови претходници. Милостива и добра дела царева Павла Петровича и Александра Павловича обезбедила су материјалну снабдевеност манастира; он је првог реда – њиме управља игуман, игумана бирају браћа, а потврђује митрополит санктпетербуршки.
По свом устројству, у монашком смислу, Валамски манастир је верна копија манастира ране хришћанске Цркве. Он има монахе свих видова источне, православне Цркве; има и општежиће, и скит, и пустињаке, и отшелнике. У главном манастиру, о којем смо говорили, постоји општежиће у правом смислу речи. Монаси који обитавају у њему учествују у заједничком богослужењу, заједнички обедују, имају заједничке, исте одежде, труде се у појединачним и заједничким послушањима.
Прво послушање је служење настојатеља: предлаже га цело братство, потврђује га и благосиља епархијски архијереј. То није власт овога света. То бреме је лако, а уједно и тешко. Та рамена морају да носе немоћи целог братства. Каква само снага мора да постоји у тим раменима! Какву великодушност мора да има настојатељ, какво самопожртвовање, какво потпуно заборављање свога ја, да та два[14] угласта, оштра слова не би ранила, поготово не убијала никога од ближњих! Друго послушање је послушање намесника: њега већ бира настојатељ, из савета браће, а потврђује епархијски архијереј. Намесник је главни настојатељев помоћник у свим областима манастирског управљања. Треће послушање је благајник: он надзире манастирски новац, четврто је ризничар: он руководи ризницом. Након ризничара следе духовници; осим њих нико од јеромонаха не може да прима на исповест ни браћу ни посетиоце манастира. Као и намесника, и благајника, и ризничара и духовника потврђује епархијски архијереј; они заједно чине такозвани сабор или старију браћу; њих настојатељ позива на договор и учествовање у неким веома важним пословима, о којима доноси одлуку епархијско старешинство, а оно у таквим случајевима даје налог настојатељу и старијој браћи. Даља послушања су: ред свештенослужења, које врше сви јеромонаси, осим намесника и благајника, и јерођакона. Црквењаци се бирају из редова монаха и послушника, а по основу најчистијег и најскромнијег живота. Способни за црквено читање и појање одређују се да им то буде послушање. У послушању појања учествују неки јеромонаси и јерођакони када није њихов ред за свештенослужење. За остала послушања одређују се монаси и послушници. Споменућемо и та послушања да бисмо упознали читаоца са организацијом манастира. Нека браћа шију одежде за цело братство; неки шију обућу; неки раде у кухињи, у пекари, неки пеку просфоре, неки раде у трпезарији; неки се баве столарским, ковачким и браварским послом, неки лове рибу, неки раде у баштама, повртњацима, на пољима> неки перу веш – речју, валамско општежиће највећим делом само подмирује своје потребе. Свако такво појединачно занимање назива се послушањем. У зависности од потребе, једно послушање врши један брат, а друго врши више њих. Тако се у библиотеци, у апотеци, у подруму налази по један, већ искушани брат. У кухињи, у перионици, у остави, и у другим таквим просторијама ради по неколико браће: у валамском општежићу главног од њих обично називају газдом, а остале његовим помоћницима. Има послушања која се називају заједничким, као што су: припремање дрва, скупљање сена, вршидба, садња, заливање и брање поврћа. За та заједничка послушања узимају се браћа која нису способна за посебна послушања за која је, како се види из реченог, потребно веће или мање познавање повереног посла. Када неко од оних који желе да ступе у обитељ буде примљен, он се прво шаље на заједничка послушања, у којима се лакше откривају његов карактер, навике и понашање; ако он касније покаже да је способан за неко посебно послушање, одређују га за помоћника и, тек после многих година и искушавања, поверавају му, сходно његовом знању или професији, неки засебни део. Сва браћа, нарочито почетници (дакле они који су недавно ступили у манастир), налазе се у честим односима са духовницима; управо на том односу засновано је и држи се добро морално устројство млађе браће; у онима који напредују оно се подржава поврх тога и усредсређеним читањем светоотачких дела и брижљивим увођењем у богослужења. Библиотекар издаје, по одлуци настојатеља, књиге које одговарају душевном устројству свакога. Браћа која се налазе у послушањима током свих празничних дана присуствују свим службама у цркви, а осталим данима у седмици долазе на јутрење и, одслушавши га до шестопсалмија, иду на своје послове, а после вечере учествују у заједничком вечерњем правилу.
Богослужење се врши по манастирском типику, и састоји се од јутрења, или свеноћног бденија уочи празника, литургије – ране и позне – вечерње и правила, које се врши после вечере, и састоји се од читања молитава пре спавања, помена, и од неколико поклона. Напев је знамени,[15] или такозвани стари руски столпови.[16] Тонови тог напева су величанствени, лагани, сетни: одражавају јецаје душе која се каје, и у земљи свог изгнанства уздише за блаженом, жељеном земљом вечног радовања, чистог и светог наслађивања. Да, само ти тонови, а не други, морају да се чују у том обиталишту чија сама здања имају изглед тамнице одређене за ридање, за плач због свог ропства, за дубоке мисли, за размишљања о вечности. Ти тонови се хармонично слажу са дивљом, чистом природом, са громадним масама гранита, са тамном шумом, са дубоким водама. Ти тонови се растежу час тужно, сетно, као пустињски ветар, час постепено ишчезавају, као одјек међу литицама и клисурама, час грме неочекивано; час кроз тихи бол приносе жаљење због грешности, изражавају мучну и изједајућу жалост због грешног бремена, час, рекло би се, од неподношљиве тежине тог бремена, од удараца греха, почињу да вапију и позивају помоћ неба: тада они грме! Величанствено Господе помилуј слично је пустињском ветру: тако је оно тужно, дирљиво, дуго! Пали човек је кроз осамљивање и самопосматрање осетио свој пад, угледао га у себи, уверио се у њега, и предао се непрестаном уздисању, у нади на помиловање. Песма Теби певамо завршава се дугим преливајућим тоном, који се постепено стишава и неприметно губи под сводовима храма, онако како се одјек губи у ваздушном простору. А када браћа запевају на вечерњи Господе, Тебе дозивам, услиши ме, тада ти тонови најпре, рекло би се, излазе из дубоке провалије, затим се брзо и громовито истржу из ње, узносе се према небу, носе тамо мисли и жеље, пламене као муње – тада они грме! Уметник ће у валамском појању наћи много неуједначености, недостатака у извођењу, али управо он схвата да у том појању потпуно преовладава побожност, страхопоштовање, схвата необичну енергију која и разнежује и потреса душу. Све овде мора да буде важно, грандиозно. Све весело, лако, разиграно било би чудновато, наказно. Не уплашите се овог казивања, истинитог казивања. Не помислите само да овде живи несрећа, да може да живи несрећа. Не! И овде постоји утеха: утеха оних који плачу, јављена у Јеванђељу.
У Валамском обиталишту има седам засебних храмова. Међу њима се саборна црква истиче лепотом и унутрашњом уређеношћу; доњи ред икона на њеном иконостасу прекривен је сребрним ризама. Већи број цркава (због чега ниједна, не искључујући ни саборну, не би могла да прими све који живе у Валамском манастиру), разноврсне фреске саборног храма и трпезе, служе као обрасци исконског, образованошћу непречишћеног укуса руског човека, житеља Европе и суседа Азије. Боље би било да уместо толиких цркава једно велико здање садржи у себи и топлу и хладну цркву, као, на пример, у Коневском манастиру. Могла би да буде још и црква при болници. Тако би се потпуно задовољила сада незадовољена суштинска потреба манастира садржана у томе да сва браћа и посетиоци могу да стану у цркву и учествују у богослужењу. Нису овако размишљали градитељи манастира.
Њихова усрдност је имала потребу за засебним храмовима: светитеља Николаја, апостола Петра и Павла, Живоносног источника. И стоје ти храмови без богослужења: у сваком од њих оно се врши само једном годишње, на празник тог храма. Али у засебној цркви Пресвете Тројице чак ни на њен храмовни празник не може да се врши служба Божија због велике тескобе – зато се служба врши у саборној цркви.
По завршетку литургије сви одмах иду у трпезарију, у којој се поставља обична храна, али здрава, довољна, по заповестима манастирског типика, то јест за празничне дане риба, у обичне дане на уљу, а средом и петком, радним данима за време Великог поста, без рибе и без уља: само биљна храна. За време обеда показује се дубоко ћутање – јасни глас чтеца јавља сабраном братству самопожртвовање, врлине, подвиге светих Божијих угодника. Вечера је после вечерње: током вечере исто тако се врши читање поучно за душу. За велике празнике, сат пре вечерње, у трпезарији, поставља се чај за све: валамски старчићи су то називали гозба. Дирљиво је видети како журе на ту гозбу, са дрвеним шољама у рукама, оронули, несигурног хода, и у детињство пристигли старчићи; њихова крв се леди и жарко чезне да је врела вода оживи. Много је у обичајима Валамског манастира простодушности, патријархалности. Пријатно и нежно избијају ти обичаји из наше матерње старине, руске старине, у којој проматрач често налази да је простодушно сједињено са светим.
Манастирску ризницу украшавају дарежљиви дарови господара цара Александра Павловича: он је гајио нарочиту симпатију према Валамском манастиру, којег је 1819. године благоволео да обрадује својом посетом. Године 1844. манастир је посетио велики кнез Константин Николајевич, и за успомену на своју посету даровао му скупоцене сасуде. На простору који заокружује унутрашњи четвороугао манастирских зграда, на коме пребива неко посебно, тихо, побожно осећање, монаси су подигли мермерни споменик са натписом. Натпис казује савременицима и чува за потомство догађаје: посету манастиру господара цара Александра Павловича и великог кнеза Константина Николајевича.
Натпис у саборној цркви означава место на коме је Александар Благословени стајао током богослужења, не доживљавајући као оптерећење дужину трајања манастирског богослужења. Натпис у гостопримници указује на оне собе у којима се владар накратко задржавао. Мермерни четвороутаони камен са натписом, око кога је засађено цвеће, налази се у врту, на месту са кога је велики кнез Константин Николајевич правио скицу манастира. Исти такав камен постављен је на другој страни залива, у шуми, у густој сенци јела и борова, на месту на коме је велики кнез довршавао свој цртеж започет у врту: одавде је поглед на манастир посебно величанствен и живописан. Стављајући то камење, и урезујући те натписе у камењу, валамски монаси су исказивали осећање свог срца, оно осећање љубави и оданости царевима и царском дому, дакле оно што је у свим вековима руске историје одликовало наше свештенство.
Одећа валамских монаха, као и њихова храна, једноставна је али прилична. Она и материјали за њу чувају се у остави за одећу. Ту оставу сачињава низ соба у којима су сложена сукна, нанкинзи,[17] платна, конци, коже, шивено рубље, готове расе, подрасници, мантије, крзнени капути – и све то у знатном броју. Изношена одећа се враћа у ту оставу, а уместо ње издаје се нова. Ономе који је дошао из света у манастир издаје се потребна постељина, одећа и обућа. Валамска остава за одећу може у сваком тренутку да опреми свим потребним до сто људи. Толике залихе из свих области газдинства неопходне су у Валамском манастиру због многобројне браће, због удаљености од градова, напокон зато што је у пролеће, када пуца лед, а нарочито у јесен, када се он формира, саобраћај са обалом дуго отежан и чак немогућ. Језеро између Сердобоља и Валама се замрзава, али не пре половине јануара; до тада безбројне санте леда плове у разним правцима по целој воденој површини, тако да би лађу која би се одлучила да се упути у језеро лед свакако заробио и спрштио.
Манастирска библиотека има све књиге које су потребне за стицање потпуних знања у монашком животу. Осим књига штампаних на словенском и руском језику, налазе се многе рукописне књиге. Навешћемо знамените рукописе. Прво место међу њима по својој реткости заузимају два Катихизиса преподобног Теодора, игумана константинопољског Студитског манастира, или Беседе браћи. Та књига је веома обимна. Црква је признала њену корист: монашким типиком је одређено да се у одређене дане Великог поста она чита у цркви на црквеним службама.[18] То правило односи се управо на манастир. Студитове беседе одишу љубављу коју је он гајио према свом братству: он их назива својим очевима и учитељима, и браћом, и децом; његово учење је необично једноставно, доступно свачијем разумевању, посебно пристаје монасима из општежића, пошто његов искључиви предмет чине разне обавезе и прилике у општежићу. Постоје рукописне књиге отаца који су описали подвиг умне молитве. То су рукописне књиге Григорија Паламе, Калиста Анти-Ликудија, Симеона Новог Богослова, преподобног Нила Сорског, руског писца. Постоје књиге за вођење житеља скита, пустињака и отшелника: такви су отачници, књига знаменитог учитеља тиховатеља Исака Сиријског, књига Цветник јеромонаха Доротеја, руског писца, који је, како се види из саме књиге, живео у доба патријараха.[19] Навешћемо из последње књиге, олакшавајући разумевање словенског језика преводом на руски, неке наводе због, моралне и аскетске вредности књиге, а нарочито због тога што је писац наш сународник којег смо заборавили. Само нека пустињак чита и ишчитава ту надахнуту књигу, испуњену драгоценим духовним саветима. Нека се разлегне и за нас глас јеромонаха из гроба, у који га је сахранио наш заборав. Том гласу, који јавља дубоке истине, доликује да се разлегне из једноставне валамске обитељи.
“О, љубљени мој читаоче” – тако почиње своју књигу јеромонах – “показаћу ти, ако хоћеш, нешто вредније од чистога злата, и сребра, и многоценог бисера, и драгог камена! Ничим не можеш наћи и купити Царство небеско, будуће радости и починак, осим овим. То је осамљено читање и усредсређено и усрдно слушање светих књига божанског Писма. Не може, не може се спасити онај који не буде често читао богонадахнуто Свето писмо. Као што птица без крила не може да узлети у висину, тако ни ум без књига, самим својим помишљањем, не може да смисли како да добије спасење. Читање у осами и усредсређено и усрдно слушање светих књига Божијег Писма родитељи су и почетак свих врлина и сваког доброг дела зато што се све врлине рађају од њих, од њих почињу. Осамљено читање и усредсређено и усрдно слушање светих књига Божијег Писма са циљем делања и свог спасења рађа сваку врлину, служи као извор добара, одгони од нас сваку грешну и злу страст, сваку грешну пожуду, жељу и деловање, своје и демонско. Свети оци сматрају да су осамљено читање и усредсређено и усрдно слушање светих књига божанског Писма старешина и цар свих врлина.” .. Под Божијим Писмом јеромонах не разуме само свете књиге Старог и Новог завета него и дела светих отаца; у том смислу он се изражава исто као и преподобни Нил Сорски. Таква основа је необично, драгоцено важна: њоме јеромонах признаје неопходност непрекидног придржавања не само догматског него и моралног црквеног предања; њоме он ступа у савез једнодушности са свим аскетским светим писцима Источне цркве. Сви они једногласно тврде да је за непогрешиви ход путем монашких подвига неопходно руковођење делима светих отаца, да је то једини начин спасења који нам преостаје због све мањег броја духовних учитеља. Од првих речи јеромонах изводи читаоца на праве, свете, безбедне, од Цркве прописане и благословене стазе, даје свом ученику карактер који га одређује као сина Источне цркве, уводи га у духовно заједничарење са светим монасима свих хришћанских векова, удаљава од свега туђег, од свега кривотвореног. Како је изврстан карактер сина Источне цркве! Како је он простодушан, величанствен, свет! Протестант је хладноуман; римокатолик је усхићен, одушевљен, заноси се; син Источне цркве је прожет светом истином и кротким миром. Прва два карактера су земаљска, последњи је сишао с неба, и стоји пред нашим очима у Јеванђељу. Тај карактер се одгаја у православном хришћанину читањем Светог писма и дела светих отаца; напајајући се тим читањем хришћанин постаје напрсник Истине и причасник Светог Духа, који даје ту Истину.
Оштроумно је скренуо пажњу јеромонах на њему савремено монаштво; драгоцено је његово запажање: “Често сам се чудио томе како су свети древни оци за кратко време достизали спасење, пристизали у савршенство, налазили благодат, а данас је тако мало оних који се спасавају! Али ево чиме су сви свети оци достигли савршенство и спасење, нашли благодат, удостојили се дара чудотворства: они су свом душом следили речи и заповести Господње, изнад свега се старали да их чувају, да их увек имају у свом уму… Прво морамо да чувамо заповести Христове зато што свето Јеванђеље представља уста Христова, која нам свакога дана говоре, а затим да чувамо предања светих отаца, да извршавамо дела која су они заповедили, и да тим делима умарамо своја тела… Без испуњења светих, страхопоштовања пуних и светлих заповести Господњих наша предања и правила су сујетна… Ако не чуваш заповести Господње, ако озлеђујеш и убијаш своје велике трудове, ти се лишаваш савршенства, спасења и благодати. Ако не чуваш заповести Господње и не ствараш у себи места за благодат, ти не можеш да дођеш у савршенство и примиш благодат. Далеко је од духовне мудрости онај који предњачи у телесним подвизима а не хаје за заповести Господње! Ништа наше није пријатно Богу без испуњења заповести Господњих. Како су их брижно и неуморно чували свети оци, тако и ми морамо да их чувамо, колико нам снаге дозвољавају.”[20] Каква поука, души најкориснија! Неизбрисивим словима требало би да је запише на таблици срца сваки монах који се припрема за блажену вечност.
Прекрасна јеромонахова душа говорила је од сувишка срца, и често неусиљено изливала предивне речи – речи које освајају. Нека његова места украсила би странице најбољих писаца. Како су изврсни следећи редови: “Када стварамо бесмртни живот, не морамо се бојати искушења, оскудности у телесним потребама, ни саме смрти. Рекао је Господ: Не брините се, дакле, Јоворећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово некрштени, незнабошци, који Бога не знају, ишту; а зна и Отац ваш небески да вам треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.[21] Управо тако дао је Он обећање! ‘Ја сам’, говори Он, ‘твоја храна и одећа; ја ћу ти послужити у твојој немоћи, као отац и мајка, и искрени пријатељ. Ја ћу ти дати све што ти је потребно и служићу ти својом благодаћу. Само веруј у мене свом душом и несумњиво, мени служи непоколебиво, и надај се да могу испунити оно што caм обећао.”‘[22]
Збиле су се над јеромонахом речи богонадахнутог Давида, који је рекао: Изговориће уста моја песму, када ме научиш законима Твојим.[23] Када сама Божија благодат, настањена у срцу, почне да учи човека закону Духа, тада он постаје надахнут. Његове мисли и осећања оживљава нови живот Духа, његов разговор носи печат најузвишеније поезије. Таква су многа места у јеромонаховим делима, између осталих и почетак XI главе, у којој он говори својој души: “Љубљена душо моја, не одлажи годину по годину, месец по месец, дан за даном: не проводи их у узалудном очекивању! Да не би морала да уздахнеш од свег срца и потражиш некога ко би могао да учествује у твојој жалости, и не нађеш га! Ах, колико ћеш тада почети да се кидаш, да плачеш, ридаш и тугујеш, да се узалудно кајеш! Данас можеш да учиниш добро: не одлажи га за сутра! Не знаш шта ће донети сутрашњи дан. Неће ли те стићи ове ноћи нека несрећа! Не знаш шта носи дан, а шта ноћ. Душо моја, сада је време трпљења невоља! Сада је време испуњавања Господњих заповести и отачких врлина! Сада је време плача и ридања, суза које доносе сладост и радост! О, душо моја, ако истински желиш спасење, заволи невоље, као што си пре волела наслађивање; живи тако што ћеш умирати свакога дана. Брзо пролази наш живот, и нестаје као сенка облака коју ствара сунце. Дани нашег живота разливају се као дим у ваздуху.” Цветњак је једна од најузвишенијих аскетских књига; том вредношћу она се приближава знаменитој књизи Исака Сиријског. Два писца Руске цркве писала су о умном делању: Нил Сорски и јеромонах Доротеј. Књига првог је веома корисно руководство за оне који почињу подвиг тиховања, а књига другог – за оне који су напредовали и приближавају се савршенству. Учење о умној молитви изложено је у Цветњаку необично јасно, једноставно, потпуно. Свуда се види обилно духовно напредовање и здрав разум руског човека: заплетено он поједностављује, најузвишеније духовно учење излаже необично природно, изузетно разумљиво и лепо! Нарочито су такве његове поуке о чистоти срца, ума, и душе, о бестрашћу, о помрачењу ума, о трезвености ума, о светој чистој молитви. Због узвишености и светости тих предмета, који имају своје време и место, не усуђујемо се да износимо наводе; онога који жели да се упозна са њима упућујемо на саму књигу. Већ и сами наслови поука много говоре. Ради неких духовних занимања узнапредовали монаси прелазе из општежића у скитски и отшелнички живот.
Скит Валамског манастира удаљен је триста врста од главног обиталишта. Пут до њега води и водом и обалом. Треба се спустити из манастира низ гранитно степениште до луке. Ту седнете у брзи чамац и истим заливом којим сте стигли у манастир пловите даље, у дубину острва, у скит. Залив се час сужава час шири; непрестано с обе стране видите крајолике који мењају облик а чувају суморни тон. Најзад улазите у велики овал, окружен благо нагнутим обалама, на којима расте много брезица, оскоруша, јавора; литице су се готово скриле од вас; понегде у даљини иза јела и борова провирује камен. Воде овала нису тамне: у њима се угодно огледа небеско плаветнило. Зелене ливаде, ишаране безбројним дивљим, а мирисним цветовима, представљају праву гозбу за очи. Овде нема ветра, оног суровог ветра у налетима: горе, на узвишеној отвореној заравни, на којој је главни манастир, он се ретко стишава. Све је овде тако гостољубиво, срдачно! У души сте радосни; осећате да се одмарате. И постаје вам јасно да је дивља природа својим сликама, које изазивају ужас, које сте до сада непрестано гледали, довела ваша телесна и душевна осећања у напрегнутост. Пењете се стазом која вијуга благо нагнутом ливадом, улазите у шумски честар: пред вама је, наједном, осамљени скит. У средини скита камена црква византијског стила са два нивоа; око цркве засебне келије за браћу, такође камене, и камена ограда. Са свих страна скита је шума; у њој влада необична тишина. Када уђете у скит обузме вас потпуно друкчије осећање од онога приликом уласка у манастир. Тамо све одише животом, чистим животом – а овде пак влада неки необјашњиви мир, сличан миру блажено уснулих у Господу. У скиту се врши богослужење два пута седмично: недељом и суботом; осталим данима браћа тихују по келијама, предају се молитви, читању, размишљању о Богу, ручним радовима, а у храму један монах чита Псалтир и помен за почившу браћу и добротворе Валамског манастира. То читање и помињање врши се непрекидно дан и ноћ тако што браћа која живе у скиту замењују редом један другога.
Храна се поставља у заједничкој трпезарији: много оскуднија од манастирске, скоро искључиво биљна. На Васкрс и остале велике празнике скитска браћа долазе у манастир, учествују са манастирском браћом у празничном богослужењу, и деле са њима у заједничкој трпезарији празнични ручак, а он у самом манастиру садржи највише четири јела. Рибља чорба, затим сама риба, парче пирога – то је обележје великог празника на трпези валамске браће. Јела пржена у тигању искључена су из јеловника: они их сматрају недопустивим лакомством. У скиту живи до дванаесторо браће, или мало више. Копнени пут који води из скита према манастиру такође је сликовит: води обалом залива кроз шумарке, преко брежуљака и брдашаца – и такав је да често почињу да лупкају точкови кочије на голом граниту.
На разним местима на острву у дубокој осами, уз ивицу шуме на брежуљку или на малој ливади усред шуме, налазе се усамљене, од дебала начињене колибице пустињака. Број пустињака уопште није велики. Отшелнички живот може бити дозвољен једино најопитнијим у монаштву, зрелим по узрасту и духовном знању. Пустињаци, као и скитска браћа, долазе у манастир на велике празнике.
Посетиоци манастира смештају се у гостопримници. Постоји посебно прихватилиште и за сиромахе, којих има доста у том делу Финске.
Сиромасима је дозвољено да буду на Валаму два дана, да имају обед, који се нарочито припрема у прихватилишту за њих, а за пут дају свакоме по два комада ражаног хлеба. И ради тог следовања Финац иде четрдесет, педесет врста у Валамски манастир! Лети, чим се очисти пут по језеру, многе десетине чунића свакога дана доносе сиромахе по бурној пучини у манастир. Једни одлазе, а на њихово место већ су стигли други. Зими, чим настане лед, целе гомиле сиромаха крећу пешке на тешко путовање, не обазирући се ни на љути мраз ни на даљину пута. Иду полуголи по леду! Иду и оронули старци, и деца, и жене са одојчадима. Често налазе на леденој степи смрзнута тела тих сиромаха: мислили су да ће побећи из глади, а мраз их је убио.
Не можемо, на крају, да избегнемо обавезу да кажемо коју реч о болници, том мирном уточишту не само остарелих и недужних валамских монаха него и монаха целе Петербуршке епархије. При болници постоји засебна црква, посебна трпезарија, посебна послуга и мала апотека, снабдевена најнужнијим лековима.
Валамско острво са околним малим острвима није ништа друго до целовити, из Ладошког језера уздигнути камен: његова узвишења формирају литице, брда и клисуре, а удубљења заливе, теснаце, језера. Уверићете се у то мерењем дубине језера. У заливима, теснацима, на целом простору између главног острва и ситних острва, та дубина износи пет, десет, у најдубљим местима двадесет хватова; но чим упловимо у чисто језеро, дубина стотињак метара од обале достиже већ до седамдесет, сто хвати, и долази скоро до двеста. Тло свуда чини сами камен, прекривен слојем земље, на коме има вегетације, од четврт аршина, понегде и више. Ретко, и у малој количини, у плићаку има песка и глине. Слој земље који покрива луду – тако валамски монаси називају свој камен – необично је плодан: близу манастира подигнута су два воћњака: један под литицом на којој стоји манастир, а други десно од гранитног степеништа које води из луке у обиталиште. У тим воћњацима снажна, пуна стабла јабука сведоче да је земљиште добро, а јабуке, које сазревају можда једном у десет година, подносе жалбу на климу, на слабост овдашњих сунчевих зрака. У тој жалби учествују са њима крупне лубенице и диње које расту у валамским баштама; оне су веома сочне, но њихов сок је мртав: сунце не загрева у њему нимало сладости. Повртарски производи су веома добри; роде толико да је то сасвим довољно за целокупно бројно братство, за многе раднике који живе у манастиру, за многе посетиоце манастира. Сеју одређену количину ражи и оваса, но главну залиху жита купују у Санкт Петербургу и допремају га у манастир на галиотима. Сена накосе довољно. Дрва на острву има у изобиљу; овде највише расте бор, затим јела, много мање бреза, јавор, липа. Благодаримо им! Нежним цветовима својих листова они ублажавају суморност литица; тамним, вечним зеленилом то исто чине и јеле и борови. У долинама,где је слој земље дубљи, шума је одраслија, али на брдима,где је слој земље танак, шума је кржљавија – она не може да достигне потребну висину; њено корење узалудно тражи да продре дубље у земљу: дочека их луда, они се шире, преплићу по њој да би скупили потребну храну за себе, и не налазе је.Зато на брдима скоро искључиво расте само бор, по питању тла најмање пробирљив и најмање захтеван. Шта још да кажемо? Посматрам воде, неизмерне воде Ладоге, древног Нева, Варјага и Славјанина, из давнина славних по својим бурама и бојевима; и те дубоке, велике воде сагласне су са осамљеним острвом, пуним чистог надахнућа, да се на острву, ограђеном водом, монашка заједница спашава и чува. Оне га ограђују и својим пространством, и бурама, и ледом. Оне у својим неизмерним недрима садрже и хране небројена јата разних риба,предају их у варљиве мреже, спремају на трпезу пустињака јело чију вредност не чине ни зачини, ни вештина, него обиље и свежина залиха!
Када ме је лаки манастирски чамац, по повољном, пријатном ветру односио из Валама, био сам болестан. Осећају болести придружили су се и многи други осећаји. Мој поглед, пун неодређене туге, у којој је било неке насладе, окренуо се према Валаму, приковао се за њега. Мислим да је то био поглед којим сам се заувек опраштао од њега! Безгласно сам посматрао Валам са лаког чамца док је чамац клизио заливом. Подизао сам главу час према једној литици, час према другој: друкчије се и не може гледати у њих – тако су високе. Моћна природа, која је увек у мени изазивала запрепашћен>е, увек ме гледала строго и сурово, пријатељски се – рекао бих – насмејала. Или јој је тај осмех дало сунце, које је баш тада пустило живоносне зраке дуж залива, на воде, на камење, на густу шуму. На ивици гранитне стене на којој стоји манастир, тачније на огради од прућа која ограђује ту ивицу, нанизала су се браћа. Били су ту и зрели мужеви, очврсли у борбама са собом, и младићи који су тек ступили у манастир, које тек чека борба, и оронули старци, покривени сединама, чија су срца и мисли већ спокојни, којима је венац сплетен и гроб већ ископан. Мало им је било што су срдачно примили, умиривали путника: требао им је још испраћај, помешан са тугом љубави, коју је разблажила суза жаљења због растанка. Разлегала се величанствена звоњава манастирских звона, а са разних страна теснаца камених гора пратио ју је вишегласни одјек. Испловио је лаки чамац из залива, као из замка високих камених зидина: остале су литице на својим местима, открило се погледу пространо језеро, у даљини се једва назирала сердобољска обала; у другим правцима обале нема – плаветнило воде стапа се са плаветнилом неба. Дигнута су једра; брзо је појурио лаки чамац по благим таласима. Убрзо смо стигли на другу обалу; одатле сам се осврнуо на Валам: на својим пространим, плавим, бескрајним водама, мени се он причинио као планета на светлоплавом небу.
Да, заиста – тако је он далеко од свега! Као да није на земљи! Његови житељи мислима и жељама високо су се подигли изнад земље! Валам је засебни свет! Многи његови монаси су заборавили да постоји било каква друга страна! Срешћете тамо старце који са свог Валама никуд нису отишли и по педесет година, који су заборавили све осим Валама и неба.
Војско духовна, блажени житељи светог острва! Нека сиђе на вас благослов неба због тога што сте заволели небо! Нека почине на вама благослов путника зато што сте заволели гостољубље! Нека Бог услиши ваше молитве, нека Њему буду пријатне ваше похвалне песме зато што су ваше молитве и песме пуне свете побожности! Нека буду благословене житнице ваше и имање ваше зато што сиромах увек налази код вас и комад хлеба, и парче одеће за прикривање своје наготе! Браћо, добри део сте изабрали! Не окрећите се назад, нека вас опет не привлачи свету нека сујетна, пролазна пријатност света! У њему је све тако несигурно, тако непостојано, тако краткотрајно, тако пропадљиво! Вама је даровао промисао Божији засебно, од свих саблазни удаљено насеље, величанствени, надахнути Валам. Држите се тог пристаништа које не узнемирују таласи мора живота; храбро трпите у њему невидљиве буре; не дајте благој ревности да се хлади у вашим душама; обнављајте је, подржавајте је читањем светих отачких књига; бежите у те књиге умом и срцем, осамљујте се у њима мислима и осећањима – и Валам, на коме видите гранитне гребене и високе горе, постаће за вас степеница према небу, она духовна висина са које је удобан прелазак у обиталиште раја.
Путник који је писао ове редове и у њих излио своја осећања према вама и вашем стану, путник који је више пута посетио ваш манастир са искреном бригом о њему, о његовом и вашем напретку, измољава себи живот у молитвеном сећању на вас до гроба – и с оне стране гроба.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тај пароброд носи назив “Валам”. Од отварања пловне сезоне на Ладошком језеру до јесењег олујног времена пароброд двапут седмично иде у Валамски манастир, и сваки пут полази из Шлизелбурга.
  2. Хват = 2,134 м.
  3. Острво Валам удаљено је око 25 врста од најближе обале, од финског града Сердобоља око 40, од Коневског манастира око 80; обим му износи око 30 врста; припада Санкт-петербуршкој епархији, а по цивилној територијалној подели припада Виборској губернији Велике финске кнежевине.
  4. Стари двојарболни, језерски или речни транспортни једрењак (прим. прев.).
  5. Стари руски речни или језерски теретни једрењак (прим. прев.).
  6. Рукописно житије светог Аврамија Ростовског и Речник руских светих.
  7. Речник руских светих.
  8. Рукопис библиотеке Валамског манастира. Можда ће фински архиви временом доставити податке о историји Валама који су одређенији и подробнији од ових које пружају данас познати извори.
  9. Боравак преподобних Арсенија, Саватија и Александра на Валаму су поуздане чињенице, сачуване у њиховим житијима. У житију преподобног Свирског,које је написао његов ученик Иларион, речено је прилично подробно и веома похвално о подвижништву валамских монаха, а у житију преподобног Арсенија – да је у манастиру било бројно братство.
  10. Рукопис библиотеке Валамског манастира, који се позива на древни рукопис назван “Оповед”.
  11. Пс 18, 5.
  12. Кол 3, 11.
  13. Преподобни Нил Сорски, Предговор за Слова.
  14. Непреводив израз: руска реч “я” садржи једно слово (прим. прев.).
  15. Знамени напев, или распев, јесте старо руско црквено појање по “знамениям” тј. по древним нотама, а не по слуху; главне карактеристике су му осмогласје, разумљивост и разговетност изговарања, јасноћа и изражајност мисли и текста, једноставност музичке грађе, мирноћа и озбиљност које захтева традиција црквеног богослужбеног појања (прим. прев.).
  16. Столпово или столпно појање је обичан напев, сличан читању на распев; “основно” и најстарије појање у Православној цркви, образац црквеног појања; ослања се на закон осмогласја; назив потиче из самог начина старог писања нота – кукицама, тј, столповима (прим. прев.).
  17. Нанкинг је била кинеска памучна тканина, веома густа и јака, обично жуте боје, тако названа по кинеском граду Нанкингу (прим. прев.)
  18. Црквени типик, понедељак Свете четрдесетнице.
  19. Цветник, глава 54, о монашком општежићу. У том веома обимном чланку јеромонах, између осталог, говори да се у општежићима неизоставно мора следити предање светих отаца, оснивача монашког општежића; они који газе предање светих отаца неће угледати светлост Христову. Јеромонах оставља у завет ономе који намерава да поново подигне манастир да издејствује благословену грамату од светога патријарха и огради манастир патријарховим благословом. Цветник су посебно уважавали руски монаси који су најузвишенији монашки подвиг развијали до навике. По тој књизи обучио се Исусовој молитви знаменити соловецки подвижник Исус Голготски; по њој се обучавао Исусовој молитви преподобни Јоасаф Каменски, вологодски чудотворац, што се види из његовог рукописног житија. Последња околност показује да је јеромонах живео у Доба првих патријараха и доживео отаџбинске немире, о чему се може закључити на основу кратких указивања на савременост присутних у његовој књизи. Наводи су овде узети из књиге коју су православци штампали у Гродњи, 1687. године, двадесет година након збацивања патријарха Никона, уз очуван стари правопис. Да су књигу штампали православци доказује завет који у њој читамо: он се односи на благослов светог патријарха, што расколници никако не би допустили. Сматрамо да је ова напомена неопходна: искуство је показало да површан поглед на ортографију може да изазове сумње по питању православља књиге, тим пре што ће се при таквом погледу на њу веома лако скрити њен суштински значај, због којег ју је писац назвао Цветник – пре свега зборник и објашњење изрека древних отаца, без именовања тих отаца. Треба познавати оце да би се открило коме од њих припадају наводи у зборнику.
  20. Цветник, глава VI.
  21. Mт 6, 31, 32, 33.
  22. Цветник, глава X.
  23. Пс 118, 171.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!