АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
РАЗМИШЉАЊЕ, ПРВЕНСТВЕНО О МОНАШКОМ ЖИВОТУ,
УЗЕТО ИЗ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ АПОСТОЛА ПАВЛА ТИМОТЕЈУ
 
Реч Божија је заповест: онима који прихватају реч Божију она пружа спасење и блаженство.[1]
Љубав се рађа од чистоте срца, непорочне савести и нелицемерне вере.[2]
Гаји те врлине, пази на себе и одржавај ћутање да би достигао љубав, која је врхунац и целокупност хришћанског савршенства.
Чистоту срца нарушава прихватање грешних мисли, нарочито блудних; непорочну савест нарушавају драговољни греси; веру слаби уздање у свој разум, неискреност и самољубље.
Ако хоћеш да расуђујеш о истини без просветљења одозго, заћи ћеш у празнословље и препирке, скренућеш са пута који води у љубав.[3]
Преурањено, презахтевно и празно размишљање о истини донело је јереси, заблуде и хулу на Бога.
Постојаност у православном исповедању догмата вере храни се и чува делима вере и непорочношћу савести.
Ако веру не признајеш за вођу својих поступака, и ако нарушаваш чистоту савести драговољним скретањем у грехове, нећеш моћи да очуваш своје знање догмата у потребној чистоти и правилности: то знање, као и знање о Богу, тражи неопходну чистоту ума, својствену једино праведнима и целомудренима.[4]
Један је Бог, један и посредник између Бога и људи – Богочовек, Исус Христос.[5] Нико не може да приступи и приближи се Богу без тог Посредника. Ко одбацује Посредника, тај одбацује и Бога. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема. А ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје у њему.[6]
Духовно знање садржано је у познању истине вером. Најпре се стиче познање вере; када хришћанин прими веру, она мења његово знање тиме што му открива истину, а истина је Христос. Кад човек достигне зрелост у Христу, он добија непрестану молитву, и твори је у скривеном кутку своје душевне клети на сваком месту и у свако доба. Хришћанин добија непрестану молитву онда када сазнање, хтење и испуњење Божије воље упију његову вољу и делатност условљену његовом вољом. Тиме се у срцу настањује жива вера, јеванђелска простодушност, мир Божији, далек од сваке помућености.
Такво разумно дете непрестано види своју немоћ, непрестано верује, непрестано је гладно и жедно Божије правде, и зато се непрестано моли.[7]
Тиховатељу су нарочито потребне следеће врлине: кротка покорност Богу, склоност према ћутању, удаљавање од разговора, чак и од корисних, ако удаљавају од разговора са Богом и нарушавају тиховање у срцу. Тиховатељ је нарочито на почетку свог подвига спреман да се преда спољашњим утисцима. Свесрдно остајање у келији, удаљавање од сусрета са познаницима и од свих облика расејаности противи се тој слабости.[8]
Новопостриженом монаху не треба поверавати значајне дужности у манастиру зато што лако може да се погорди и упадне у друге ђавоље замке.[9]
Тајанствено знање и осећање вере чува се чистотом савести.
Црква Бога живога је стуб и тврђава истине. Бог је овде назван живим зато што делује. Он делује у свим верујућима кроз тајне, а у изабранима и кроз тајне и кроз разне благодатне дарове који се показују у свему. Тиме се доказује чврстина и непоколебивост у истини Источне цркве. Супротно овоме, иноверне цркве – иако се ките именом Христове Цркве, иако признају Бога, али не као делатног, него као мртвог (за мртве је и живи мртав!) – показују тиме да су се поколебале, да нису издржале у истини.
Велика је тајна побожности![10] Бог се јавио у телу; а да јесте Бог доказао је Духом, то јест својим учењем, које је Дух и живот, доказао је својим делима, која је створио прстом Божијим, доказао је тиме што је људима даривао Светог Духа. Обукавши се у тело, Он је постао видљив људима, али и анђелима, за које је због свог Божанства невидљив.[11] Незнабошци, који су пропадали зато што нису познавали Бога, чули су проповед спасења. Науку о Богу прима смирени залог срца, и то вером, а не земаљска мудрост, не узвишени разум, не велика ученост, не оно што је богато, високо и славно у свету. Када поверује у Бога, човек почиње да усваја Господа, и, када благодат издигне човека изнад свега временског, он добија тајанствено, опитно знање да се Господ вазнео на небо, и да узноси на небо са собом оне који истински верују у Њега.
Лажна наука, лицемерно обучена у привид истине, лако саблазни оне који због таквих прича нису утврдили и умножили веру делима вере.[12]
Телесно подвизавање за мало је корисно,[13] то јест, оно може да укроти страсти, али не може да их искорени. А побожност, садржана у невидљивом вежбању ума и срца, уз православну веру, корисна је у свему: једино њоме човек може да осети вечни живот – дакле оно што су свети већ овде окусили делимично, као вереници, и што се потпуно отвара након одвајања душе од тела. Вечни живот се састоји у многоликом дејству благодати у души, а оно је саобразно очишћењу од страсти. Ова реч, изговорена из духовног опита, истинита је и достојна да буде примљена[14] као почетак од кога хришћанин може да крене ка неисказивим добрима тако што ће почети да усходи у свом срцу.
Вера и пажња доводе до познања Христовог крста, познање крста доводи до великодушног трпљења невоља, а мајка и хранитељка трпљења невоља је нада у Бога живога, уистину живога јер дејствује благодатном утехом у срцу онога који трпи у Христу.[15]
Када благодатна утеха дејствује при тајанственом познању Христа и Његовог надзора, тада хришћанин не осуђује ни Јудејца, ни незнабошца, ни очигледног безаконика,[16] већ у њему букти врела, кротка, чиста љубав према свима. Чистотом свог ума он сагледава да од Христовог доласка управо Христос, а не човекова природна врлина даје човеку достојанство, вредност, похвалу и спасење. Он непрестано жели да буде распет јер му се слух отворио па чује глас Христа Бога свога како му говори: И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.[17] Чашу невоља он сматра чашом спасења, потврдом своје изабраности, даром Божијим. Он не може да има мржњу и непријатеље јер зна да они који му наносе невоље нису ништа друго до оруђа Божијег промисла;[18] он им опрашта, и као разлог оправдања наводи њихово незнање; он их благослови јер су оруђа Бога, који му чини добро. “Зар могу”, говори он себи, “зар могу да осудим оне који сада, преда мном, упадају у отворена безакоња, када је Христос већ искупио све њихове грехе, прошле, садашње и будуће, када у Христу већ имају оправдање и спасење, којих се могу лишити једино тако што ће потпуно одбацити Христа?”[19]
Својим понашањем не смеш да дајеш повода ближњем ни за какву саблазан.[20] Зато чувај побожност душом и телом. Буди скроман и једноставан у речима и покретима тела; у свом породичном животу буди уздржан, целомудрен, не дрзак; у души буди кротак; према свима буди срдачан, праведан, мудар; никако не допуштај себи лукавство и лицемерје, уместо њих имај веру, која ће те научити да светом и судбином сваког човека управља Божији промисао, а не превејано мудровање људског разума, и да зато треба чувати кротку хришћанску праведност делима, речима и помислима.
“Док не дођем теби” – говори Божија благодат Божијем подвижнику – “и, настанивши се у теби, не заменим свако поучавање споља, занимај се пажљиво читањем, молитвом, поучавај се учењем оних који су напредовали. Не допуштај себи немар, већ стално остај у пажњи. Тада ће твоје постепено напредовање бити очигледно; стећи ћеш спасење и бићеш од користи и ближњима који слушају твоју поучну и спасоносну реч.”[21]
Ко је истински осетио сиромаштво Адамове природе и познао њен жалосни пад и њену пропаст, тај је, наравно, самим тим схватио и уверио се да је улажење у заједницу са Христом нужан услов човековог спасења. Такво познање је обележје праве удовице. Њој је дозвољено да самује и тихује да би остајала у молитвама и мољењима дан и ноћ, да би се у њој приметно уобличио Христос.[22]
Као што крманош упире свој поглед у звезде, и по њима управља свој брод, тако и тиховатељ мора непрестано да упире свој поглед у Бога, да Њега види очима вере и наде, ако мисли да остане у верности и трпљењу. На мору тиховања необичне буре претходе необичној тишини.
Тиховатељ који страсно угађа стомаку или се предаје прекомерном спавању и разнежености, или уопште сластољубљу и самољубљу, доказује тиме да је духовно мртав иако је телесно жив.[23] Христос, истински Живот, обитава једино у распетима.
Јеванђеље каже да удовица млађа од шездесет година није спремна за тиховање.[24] Тиме је у духовном смислу одређена средња мера напредовања, у Јеванђељу изражена бројевима тридесет, шездесет и сто. У тој средњој мери налазе се они који су, иако душевни, примили молитвену силу потребну за победу у биткама, они којима се открила тајна крста, они који у невољама које им се споља наносе осећају благодатно дејство у својим душама и доживљавају га уједно и као светлост и као утеху за срце.
Пре ступања у тиховање, тиховатељ мора да има сведочанство од добрих дела. Испитуј себе, ти који желиш да стигнеш у луку, или, тачније, у море тиховања! Јеси ли у сваком добром делу следио својства Новог Адама, а не природу старог Адама?[25] Другим речима, јеси ли узео на себе јарам смирења и кротости, да ли си осетио да је тај јарам благ и бреме лако? Или: јеси ли изучио јеванђелске заповести? Да ли су твој ум и твоје срце постали њихове таблице, а твоје понашање њихов израз и последица? Не тражиш ли правду изван крста? Ако тражиш, онда ниси способан, ниси спреман за тиховање, а жалосно је да ступаш у њега ако ниси осудио себе, и ако остајеш у осуђивању ближњих.
Духовно младе подвижнике, макар они били телесно стари, макар се одрекли света, и зато заслужили име удовица, не треба примати у тиховање.[26] Због недостатка духовног знања они не могу да буду постојани у мисли да је за спасење природно неопходан једино Христос; не могу да претрпе своје мртвило, па пожеле да оживе своје ја у добрим делима, која припадају духовном човеку, и тиме скидају са себе јарам Христов, и улазе у природу старог Адама. Боље им је да се вежбају у делатним врлинама; боље им је да, избегавајући све што је испод природе, остану у својој природи него да преурањено и неправилно теже натприродном.
Ни њима није забрањена тежња да обнове себе у Господу, али им је заповеђено да та тежња буде правилна; нека настоје да исправе свој начин живота угледањем на Христов живот, приказан у Јеванђељу. При исцељењу начина живота постепено се исцељује и ум. Када се ум исцели, то јест када постане чист, он јасно увиђа истину, признаје је и исповеда. После тога, ако је Истини угодно, једино по њеном благовољењу и избору, ученик се изводи на гору и постаје гледалац преображења. Ако није тако, остани под гором, заузми се да изгнаш демона из младића. Демон се изгони вером, молитвом и постом. Пост није само уздржавање од неумерености у јелу, него уздржавање од свих грешних подухвата. Онај који је продро у своје стање, и у стање целокупног људског рода, зараженог грехом, потчињеног духовима таме, тај може да разуме онај тајанствени одговор: из дјетињства,[27] који је отац дечака обузетог нечистим духом дао Спаситељу на питање колико има времена откако је болест напала његовог сина.
Покушај преурањеног тиховања има неизбежно погубне последице. Дрски подвижник, уздајући се у самог себе, помрачен и спутан незнањем, неће наћи храну за своју душу у тиховању, и зато ће неизоставно пасти у униније, које у тиховатељима дејствује нарочито снажно и штетно тиме што их предаје да их занесу разне лукаве помисли и маштања. Храна за тиховатеља је благодатна просветљујућа утеха у откривењу тајне крста Христовог. Она је дар одозго, а не знање које је својствено управо људској природи. Душевно никад не може заменити духовно. А ако се неко и буде упињао да замени, тај ће прихватити лаж уместо истине, и то у лицемерној форми истине. Плод лажи је растројство, исто као и плод унинија. Но растројство од лажи разликује се од растројства изазваног унинијем. Прво се открива у самообмани, у гордоумљу, у самохвалисању својим тобожњим врлинама и даровима, у презирању и осуђивању ближњих, а завршава се гордошћу, прелешћу, болесном екстазом ума, понекад падом у телесне страсти, а некад и самоубиством, најчешће губљењем власти над собом и поремећајем ума, што се обично зове лудилом. Друго се открива у нераду, лењости, у напуштању своје келије, у склоности ка забављању у разговорима, честим изласцима, скитању по кућама, окретању ка земаљској мудрости и учености. Оживљавањем душевног знања по својству старог Адама одбацује се вера, скрива се Божији промисао од очију ума; човек се, као да је вечан на земљи, сав устремљује једино према земаљском и постепено се срозава у стање недостојно његове природе, у страсно, телесно стање, које у односу на истински живот – Христа није ништа друго до смрт душе.[28]
Човек који је пао и у једно и у друго растројство, нарочито у прво, најчешће постаје потпуно неспособан за подвижнички живот. Ипак, смирење лечи и оне болести које су саме по себи неизлечиве, рекао је Јован Лествичник.[29]
Човек који жели да чисто испуњава Христове заповести мора да се у највећој мери чува пристрасности.[30] Када пристрасност зарази срце, онда оно не може да испуни чисту и свету вољу Христову са потребном светошћу и чистотом. Док испуњавамо своју, а не Христову вољу, и упорно доказујемо да творимо Христову вољу, ми упадамо у лицемерје. Често се дешава да показујемо да творимо вољу Христову, а можда и мислимо тако, а при томе у ствари испуњавамо вољу самог ђавола.
Људи који настоје да познају Христову науку, али не ради ње саме, него ради неког другог, земаљског циља, ради добити или части, никада неће моћи да добију истинско духовно знање зато што је оно дар Божији, и што га смирење дарује по мери њихове вере, очишћености од страсти и одбацивања самог себе.[31]
Ако видиш да неки називају себе учитељима и уображавају да познају Христа, а предају се свађама, зависти, хуљењима, лукавим подозрењима, мржњи и осталим страстима, знај да такви имају само мртво знање, засновано само на речима, а да су њихов ум и њихово срце у мраку и болести јер нису исцељени ни очишћени чињењем јеванђелских заповести.[32] Против њих грми Господ речима: Не познајем вас![33] То говори о себи Истина – Христос онима који мисле да Њега могу да познају само речима, без дела вере.
Ако си познао да се људски род налази у палом стању, да је земља место нашег изгнанства, наша тамница, и да из ње након кратког боравка излазимо да бисмо добили или вечно блаженство или вечну казну, онда си, наравно, познао и то да је једино човеково благо на земљи Христос, Спаситељ оних који су изгубили живот. Према томе, човеков једини бесцени добитак на земљи је познање Христа и усвајање Христа. Па зар ће пролазне добитке и насладе пожелети ико ко жели да стиче то благо? Неће, већ ће их избегавати и чувати се да не одвуку његову пажњу. Биће задовољан неопходним, чак и незнатним. А задовољни је богатији од богатих![34]
Браћо, голи смо дошли у овај свет, а кад будемо излазили из њега, оставићемо у њему и наша тела. Па зашто онда да тражимо пропадљиве добитке? Зашто да тражимо оно што неизоставно морамо оставити? Не губимо драгоцено време на пропадљиво да не бисмо изгубили једино наше благо – Христа. Њему устремимо и ум и срце; а кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни; не дозволимо себи вишкове и хирове, да они, мало-помало, не би привукли нашу љубав и лишили нас Христа.[35]
Сви који желе да се обогате упадају у искушења и мреже које им припрема само њихово настојање да се обогате. Први плод тог настојања је мноштво старања и брига које одводе ум и срце од Бога. Душа која је мало, хладно, немарно заузета Богом постаје груба и упада у неосетљивост; у њој се брише страх Божији; од ње одступа сећање на смрт; ум се помрачује и престаје да види промисао Божији, а од тога се губи вера; уместо да се утврђује у Богу, нада се окреће идолу, и тако баца под ноге и њега и љубав. Тада човек постаје мртав за врлине, предаје се лажи, лукавству, каменосрдности – речју, свим пороцима, и упада у потпуну пропаст, јер је постао оруђе ђавола. Коријен свију зала је среброљубље[36] јер садржи у себи узрок и повод свих грехова.
Многе несреће доживели су и они које среброљубље није потпуно убило зато што му се нису потпуно предали, већ су само тражили да се умерено обогате. Они су се упетљали у велике бриге, упали у разне муке, често су били принуђени да газе своју савест, претрпели су велики губитак у духовном напредовању, и видели у себи значајно удаљавање од вере и духовног знања. Хришћанин више жели јеванђелско сиромаштво него сва блага света зато што га оно води према вери и њеним плодовима. Што је Христов подвижник слободнији од света, то је и сигурнији, а колико се свезао са светом, толико је већ поражен.
Лажно названо знање[37] је обележје мишљења и суђења које је ум усвојио након човековог пада. Оно је последица пада, и зато има карактер самообмане, а као последица лажи и обмане, оно не прима Истину – Христа; оно високо цени све земаљско – а земља је место изгнанства палих – оно је противно вери и ономе што она рађа, духовном знању, које на све земаљско гледа оком странца. Предмет лажно названог знања је оно што једнократно и пропадљиво. Када његов предмет постаје оно што је вечно и духовно, онда су његови судови потпуно неосновани и погрешни. Оно је лишено небеске светлости, која објашњава духовне предмете; његовим сопственим снагама, без откривења, ти предмети остају недоступни; узгредна светлост у њему није ништа друго до светлост мрачних духова лажи. Све податке оно добија од телесних чула, која су озлеђена падом. Када оно што оно не види чулним очима њему постане видљиво неким средством, рецимо магнетизмом, онда оно тиме само умножава своје заблуде, учвршћује своју помраченост и самообману зато што обитава у лажи и стиче једино варљива знања. Његови следбеници налазе се у непрестаном међусобном несагласју, противурече једни другима и сами себи. Оно не захтева од човека праведност, већ, напротив, даје слободу да се греши. Оно мисли да је господар света, и зато одбацује Божији промисао, можда не увек речима, али увек самим делима. Оно садржи у себи почетак безбожништва, које и јесте сва суштина сваке заблуде, и отвара се у њему више или мање. Напокон, оно је негативно богатство палих духова и оних људи који опште са палим духовима.
Оставимо мудрост овога света, оставимо надање у њу, и приступимо са вером и смирењем Божијој мудрости и сили, светој истини – Христу, који је дошао у свет да се свијет спасе кроз њега.[38] Он је светлост коју тама не обузе и не прима.[39] Ту светлост способан је да прими једино онај који је заволео истину. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост. А који не вјерује већ је осуђен. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла.[40] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Тим 1, 5.
  2. 1 Tим 1, 5.
  3. 1 Tим 1, 6, 7.
  4. 1 Tим 1,19.
  5. 1 Tим 2, 5.
  6. 1 Jн 2, 23 и Jн 3, 36.
  7. 1 Tим 2, 8.
  8. 1 Tим 2, 11, 12.
  9. 1 Tим 3, 6, 7.
  10. 1 Tим 3,16.
  11. Преподобни Макарије Велики, Беседа 4, гл. 9.
  12. 1Tим4,1.
  13. 1 Тим 4, 8.
  14. 1 Тим 4,9.
  15. 1 Tим 4,10.
  16. Преподобни Макарије Велики, Беседа 8, гл. 6.
  17. Mт 10, 38, 39.
  18. Преподобни Макарије Велики, Беседа 37, гл. 2,4.
  19. Искуствени доказ реченог је свети мученик Аријан. Он је, као идолопоклоник и обласни управитељ, окрвавио своје руке крвљу многих светих мученика, затим је поверовао у Христа, и веру обележио узвишеним исповедањем и својом крвљу. Чети минеј, Страдање светог мученика Филимона, 14. децембар, и Страдање светих мученика Тимотеја и Мавре, 3. мај.
  20. 1 Tим 4,12.
  21. 1 Тим 4,14,15,16.
  22. 1 Tим 5,5.
  23. 1 Tим 5,6.
  24. 1 Tим 5, 9.
  25. 1 Tим 5,10.
  26. 1 Tим5, 11.
  27. Мк. 9,21
  28. 1 Tим 5, 12, 13.
  29. Поука 25.
  30. 1 Tим 5,21.
  31. 1 Tим 6,4, 5.
  32. 1 Tим 6,4.
  33. Mт 25, 12 и 7, 23.
  34. 1 Tим 6,6.
  35. 1 Tим 6, 7. 8.
  36. 1 Тим 6,9,10.
  37. 1 Тим 6,20.
  38. Jн 3, 17.
  39. Jн 1, 5.
  40. Jн 3, 20, 18, 19 и 1 Тим 6, 11, 16.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!