НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О МОЛИТВИ УСТИМА И ГЛАСОМ
 
Нико од оних који желе да напредују у молитви нека се не усуђује да олако помисли и закључи да је молитва која се изговара устима и гласом уз пажњу ума мало значајно и поштовања недостојно делање. Ако свети оци кажу да је неплодна свака она молитва устима и гласом која није сједињена са пажењем, из тога се ипак не може закључити да су они одбацивали или понижавали и саму молитву устима. Не! Они само захтевају уз њу и пажење. Пажљива молитва устима и гласом је основ и узрок молитве ума. Пажљива молитва устима и гласом је уједно и молитва ума. Научимо најпре да се пажљиво молимо молитвом устима и гласом: тада ћемо лако научити да се молимо и самим умом у тиховању унутрашње клети.
Молитву устима и гласом показало нам је Свето писмо; пример и за њу и за гласно појање дао нам је сам Спаситељ, дали су нам свети апостоли по прејемству од Господа. И отпојавши хвалу, по завршетку Тајне вечере, казује свети јеванђелист Матеј о Господу и његовим апостолима, изиђоше на гору Маслинску.[1] Господ се молио пред Лазарево васкрсење, и сав народ је чуо – сви су чули чудо молитве над човеком који је већ четири дана био у гробу.[2] Молили су се у тамници заточени свети апостол Павле и његов сапутник Сила и славили Господа, а остали сужњи су их слушали. Одједном, усред њихове молитве, настаде велики земљотрес, такода се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.[3] Молитва свете Ане, мајке пророка Самуила, коју су свети оци често наводили као образац молитве, није била једино у уму. Ана – говори Писмо – говораше у срцу својем, уста јој се само мицаху, а глас јој се не чујаше.[4] Та молитва није била молитва гласом, али је била из срца, па је самим тим била и молитва устима. Свети апостол Павле каже да је молитва устима плод усана, и заветује да приносимо Богу жртву хвале, тојест, плод усана које исповедају име Његово[5] заповеда да говоримо међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, и у мољењу гласом и устима и у песмопојању, пјевајући и појући Господу у срцу своме.[6] Он осуђује непажњу у молитви устима и гласом. Јер ако труба да нејасан глас – говори он – ко ће се припремити за бој? Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву ријеч, како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар.[7] Иако је апостол упутио ове речи управо онима који се моле и јављају опомене Светог Духа на страним језицима, свети оци их са правом примењују и на оне који се непажљиво моле. Ако се неко моли без пажења, и зато не разуме речи које изговара, шта је он, заиста, самом себи него странац?
Ослањајући се на ово, преподобни Нил Сорски говори: „Ако се молиш гласом и устима, без пажења, знај да се молиш у ветар, а не Богу.“[8] Чудна је твоја жеља да те Бог чује, када ти самог себе не чујеш“, говори свети Димитрије Ростовски, наводећи речи светог мученика Кипријана Картагинског.[9] А управо се ово дешава онима који се без пажње моле устима и гласом: они толико не чују себе, толико допуштају себи да буду расејани, мислима се тако далеко удаљавају од молитве у друге ствари да им се често дешава да се наједном зауставе јер су заборавили шта су читали; или пак почињу да читају речи из друте, а не из своје молитве, иако је отворена књига пред њиховим очима. Како да не осуђују свети оци такву непажљиву, расејаношћу озлеђену, уништену молитву! „Пажња мора бити онолико неодвојива од молитве“, говори свети Симеон Нови Богослов, „и онолико повезана са молитвом колико су тело и душа повезани: они не могу бити раздвојени, не могу бити једно без другога. Пажња мора да предусреће непријатеља и да будно, као стражар, мотри на њега; нека она прва опомиње на грех, нека се супротставља лукавим помислима које прилазе срцу; а молитва нека долази након пажње, зато што молитва одмах истребљује и умртвљава све лукаве помисли против којих је пажење прво повело борбу, пошто пажење само не може да их умртви. Од те борбе коју воде пажење и молитва зависи живот и смрт душе. Ако посредством пажења чувамо молитву чистом, тада напредујемо. Ако се пак не трудимо да је чувамо чистом, ако је остављамо незаштићеном, онда њу погане лукаве помисли, а ми постајемо непотребни, лишавамо се напредовања.“
Молитву устима и гласом, као и сваку другу, неизоставно мора да прати пажење. Корист од молитве устима праћене пажењем је неизрачунљива. Од ње подвижник мора да почне. Њу пре свих предаје света Црква својој деци. „Основ монашког живота је псалмопојање“, рекао је свети Исак Сиријски.[10] „Црква је“, говори свети Петар Дамаскин, „са добрим и Богу угодним циљем прихватила песме и разне тропаре због немоћи нашег ума, да бисмо ми, неразумни, привучени сладошћу псалмопојања, наизглед и против воље опевали Бога. Оне који могу да разумевају и пажљиво процењују речи које изговарају обузима умиљење, и тако, као по лествици, усходе у благе мисли. По мери напредовања у навикавању на божанске мисли, у нама се јавља божанска жеља, и вуче нас да достигнемо оно што нам је Господ заповедио: да разумемо поклањање Оцу у духу и истини.“[11] Уста и језик који се често вежбају у молитви и читању речи Божије задобијају освећење, постају неспособни за празнословље, за смех, за изговарање лакрдијашких, срамних и покварених речи. Хоћеш ли да напредујеш у молитви ума и срца? Научи се да слушаш молитву устима и гласом: пажљива молитва устима сама по себи прелази у молитву ума и срца. Хоћеш ли да се научиш да брзо и снажно одгониш помисли које је засејао заједнички непријатељ човечанства? Одгони их када си сам у келији гласном пажљивом молитвом, и изговарај њене речи полако и умилно. Пажљива молитва устима и гласом се разлеже кроз ваздух – тада страх обузима кнезове који владају у ваздуху, њихови мишићи слабе, њихове мреже труле и распадају се! Пажљива молитва устима и гласом се разлеже кроз ваздух – тада се свети анђели приближавају онима који се моле и поју, уврштавају их у хорове, учествују у њиховим духовним песмама, а удостојени су да то гледају неки Божији угодници, међу њима и наш савременик, блажени старац Серафим Саровски. Многи велики оци целог свог живота вежбали су се у молитви устима и гласом, и при томе обиловали даровима Духа. Узрок таквог њиховог напредовања било је то што су са њиховим гласом и устима били сједињени и ум, и срце, сва душа, и целокупно тело; молитву је изговарала цела њихова душа, сва њихова снага, читаво њихово биће, васцели човек. Преподобни Симеон Дивногорац је током ноћи читао цео Псалтир.[12] Свети Исак Сиријски спомиње неког блаженог старца који се занимао молитвеним читањем псалама, и каже да му је било допуштано да осећа читање једино у току саме славе, после чега је божанска утеха тако снажно овладавала њиме да је данима остајао у светом заносу не осећајући време, чак ни самог себе.[13] Преподобног Сергија Радоњешког је током читања акатиста Пресветој Богородици посећивала Мајка Божија заједно са апостолима Петром и Јованом.[14] Причају да су из уста преподобног Илариона Суздаљског, док је читао акатист у цркви, излетале готово огњене речи и са необјашњивом силом деловале на присутне.[15] Светитељева молитва устима била је одуховљена пажењем и Божијом благодаћу, која је човекове грехом растављене снаге сједињавала у једно: зато је молитва одисала таквом натприродном силом и остављала тако чудесан утисак на слушаоце. Свети мужеви су песмом славили Бога у исповедању срца;[16] певали су и исповедали су се Богу непоколебиво,[17] то јест, без расејаности; псалмопевали су Богу разумно.[18]
Морамо да нагласимо да у молитвама преподобних монаха првих времена и свих који су желели да напредују у молитви певања у дословном смислу уопште нема, или има веома мало, па под псалмопевањем које се помиње у њиховим житијима и делима треба разумети сасвим лагано, отегнуто читање псалама и других молитава. Отегнуто читање неопходно је ради очувања строгог пажења и избегавања расејаности. Такво читање је названо псалмопојањем зато што је отегнуто и слично певању. Монаси су читали без књиге; монаси тих времена имали су правило да уче псалтир напамет; читање псалама без књиге нарочито доприноси пажењу. Такво читање – сад више не читање, јер монах не чита по књизи; дакле, псалмопојање у правом смислу – може се обављати у мрачној келији, затворених очију, а то двоје чува од расејаности, док светла келија, неопходна за читање по књизи, као и само гледање у књигу расејавају и одвлаче ум од срца према спољашњости. „Они певају“, говори свети Симеон Нови Богослов, „то јест моле се устима.“[19] „Који уопште не певају“, говори преподобни Григорије Синаит, „добро чине ако су у напредовању, јер такви не треба да говоре псалме, него да ћуте и моле се без престанка.“[20] Читањем у дословном смислу оци називају читање Светог писма и дела светих отаца, а молитвом називају пре свега Исусову молитву, такође молитву о царинику, и друге веома кратке молитве које обилно замењују псалмопојање, што је за почетнике непојмљиво и не може им се потпуно објаснити зато што превазилази духовно знање и може се објаснити једино блаженим опитом.
Браћо! Будимо пажљиви у својим молитвама устима и гласом, будимо пажљиви док их изговарамо на службама у цркви и усамљени у келији. Не учинимо наше трудове и животе у манастиру бесплодним нашом непажљивошћу и немаром у делу Божијем. Погубан је немар у молитви! Проклет био – говори Писмо – ко немарно ради дјело Господње.[21] Дејство ове клетве је очигледно: потпуна неплодност и безуспешност, без обзира на дугогодишње обитавање у монаштву. У основу молитвеног подвига, најважнијег и суштинског монашког подвига, ради кога су сви остали подвизи, положимо пажљиву молитву устима и гласом, за коју милостиви Господ у своје време дарује непоколебивом, стрпљивом, смиреном подвижнику благодатну молитву ума и молитву срца. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 26, 30
  2. Jн 11,41,42.
  3. Дап 16, 26.
  4. 1 Caм 1,13.
  5. Jeв 13,15.
  6. Еф 5,19.
  7. 1 Kop 14, 8, 9.
  8. Предговор за Дела св. отаца о мисаоном длању, чувању ума и срца и осталом.
  9. Унутрашњи човек, гл. 3.
  10. Слово 40.
  11. Свети Петар Дамаскин, О трећем виђењу, Добротољубље, том 3.
  12. Његово житије, Чети минеј, 24 мај.
  13. Слово 31.
  14. Види житије овог преподобног.
  15. Рукописно житије преподобног Илариона Суздаљског.
  16. Прва молитва на јутрењу: „Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нас подигао са постеља наших“, и остало.
  17. Шеста молитва на јутрењу „Благодаримо Ти, Господе Боже“ и остало.
  18. Пс 46, 8.
  19. Слово о три начина молитве светог Симеона Новог Богослова, Добротољубље,том 1.
  20. Преподобни Григорије Синаит, Петнаест тава о безмолвију, глава 8, Добротољубље, том 1.
  21. Jep 48,10.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *