АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ГЛАС ИЗ ВЕЧНОСТИ
(Мисао на гробу)
 
У сумрак тихе летње вечери, стајао сам, замишљен и сам, на гробу мог пријатеља. Тог дана му је био помен, тог дана је његова породица дуго остала на гробу. Скоро да се није могла чути реч међу присутнима: могли су се чути само јецаји. Јецаје је прекидало само дубоко ћутање; ћутање су прекидали јецаји. И дуго је јецаје смењивало ћутање, а ћутање јецаји.
Ја сам стајао, замишљен и сам, на гробу; стајао сам окружен утисцима дана. Изненада, обузело ме је неочекивано, чудно надахнуће. Као да сам чуо глас покојника! Његову загробну реч, тајанствени говор, необичну проповед, како је она изгледала у мојој души, журим да запишем дрхтавом руком.
“Оче мој! Мајко моја! Супруго моја! Сестре моје! У црним оделима, обучени у дубоку жалост и телом и душом, ви сте се окупили на мом усамљеном гробу – погнутих глава, окружили сте га. Ћутке, само са помислима и осећањима, ви разговарате са ћутљивим становником гроба. Ваша срца су чаше неисцељиве туге. Потоци суза лију из ваших очију; за потоцима који се проливају, рађају се нови потоци суза: жалости нема дна, нема краја сузама.”
“Децо – чеда моја! И ви сте овде, код камена гроба, ког камена надгробног! И на ваше очи су нагрнуле сузе, а ваше срце не зна зашто плачу очи, ви се угледате на очи мог оца, очи моје мајке. Ви се дивите нагробном камену, светлуцавом камену, граниту који је као огледало; дивите се натпису начињеном од златних слова; а они – тај гранит и тај натпис – објављују ваше рано сиротовање.”
“Оче мој! Мајко моја! Супруго моја! Родбино и пријатељи моји? Зашто толико дуго стојите над мојим гробом, над хладним каменом, који хладно стоји на стражи гроба? Давно је већ охладнело моје беживотно тело; по заповести свемогућег Творца, оно се враћа у своју земљу, расипа се у прах. Какве тешке мисли вас обузимају, вас задржавају на мом гробу?..: Служитељи олтара су на њему принели молитву за моје упокојење, објавили су ми вечно сећање у Богу, који ме спасава и упокојава. Они су отишли од ћутљивог гроба: идите и ви. Вама је потребан одмор, после напора душе и тела, измучених, истрзаних тугом.”
“Ви не идете!… Ви сте овде!… Ви сте се приковали за место мог погребења! У ћутању, које говори више него што може рећи највелелепнија красноречивост – са душом, за коју нема објашњења – са срцем, у ком обиље осећања гуши одређеност осећања, ви се не удаљавате од гроба, запечаћеног за многе векове, од камена – безосећајног споменика. Шта вам је потребно?… Да не очекујете, испод камена, из недара мрачног гроба, мој глас?”
“Нема тог гласа! Говорим само ћутањем. Ћутање, ненарушива тишина – јесте својство гробља до саме трубе васкрсења. Остаци мртваца говоре без звукова који су потребни за земаљске речи: остварујући труљење они објављују громку проповед, најуверљивије сведочанство онима који у пометњи и галами земаљске површине трагају за трулежним”.
“И ја још увек имам глас! И говорим са вама, и одговарам на ваше неразјашњене мисли, на ваша неизговорена и неисказана питања. Послушајте ме! Препознајте мој глас у свеопштем гласу којим вечност говори времену! Глас вечности је један – неизмењив, неоспоран. У њој нема непостојаности, променљивости: у њој је дан – један, срце – једно, мисао – једна. Све у једно сједињује – Христос. Зато је глас – један.”
“У том гласу, којим вечност говори, у том безмолвном, а у исто време, громогласном гласу, препознајте мој глас! Зар ви, рођени моји, не препознајете мој глас! Мој глас у општем, једином гласу вечности, има свој посебан звук, као глас струне у општем акорду многоструног клавира.”
“Глас вечности говори свима нама, говори од времена нашег преласка у биће. Он нам је говорио још када смо били неспособни да га приметимо, говорио нам је и у нашем зрелом узрасту, када смо већ могли и морали да га запазимо, да га схватимо. Глас вечности!… Авај!… Мало је оних који те ослушкују у бучној земаљској гостионици! Оно што нас спречава да те слушамо је наше детињство, оно што нас спречава да те слушамо су животне бриге и забаве. Али ти нећеш ућутати. Говориш, говориш – и на крају.преко грозног посланика – смрти, тражиш, и од пажљивог и од непажљивог слушаоца, одговор за пажњу и послушност великим речима вечности.”
“Како би глас из вечности имао за вас посебан одјек, да би могао посебно да проникне у ваше срце, да речима спасења одушеви ваш ум – Бог ме је убројао у оне који говоре из вечности. Мој глас се стопио у хармонично сагласје са свеопштим гласом пространог невидљивог света. За све незнанце на земљи ја сам – мртав, безгласан, као и сви мртваци, али за вас ја сам жив – и мртав вам говорим реч спасења отвореније, снажније, него што бих је рекао да сам остао међу вама и да заједно са вама јурим за привидом добара, којима трулежност обмањује и погубљује изгнанике из раја, који су за кратко време смештени у земаљску гостионицу, ради њиховог помирења са Богом, којег су прогневили.”
“Бог је милостив, бесконачно милостив. Када би било неопходно и корисно – изненада би се из таме гроба, испод тешког камења, ја вама одазвао!… Небо сматра да је појединачан глас из вечности сувишан… И како глас из вечности не би био сувишан, када је Бог благоизволео, да не само равноангелни људи него и сам јединородни Син Његов, објави вољу Његову васељени, објави свете и строге уставе – блажене за послушне, а страшне за непокорне вечности? Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају Лк 16,29), био је одговор неба кад је глас умрлих тражио да проповеда онима који живе на земљи, телесним животом, који су мртви душевном вечном смрћу. Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.” (Лк 16,31) Друже мој – мртваче, али са још живом речју у устима! Прими моју поруку и испуни је.
Ево га отац мој! Ево је мати моја! Ево супруга моја! Ево родбина моја! Не могу са њима товорити другачије него општим гласом вечности. У том гласу они чују и звук мог гласа… Да, они га чују!… Али немам одвојену, појединачну, моју реч… Друже мој! Буди моја реч; из наше заједничке ризнице, из свештене вечности, реци им кратку, за мене најважнију реч за њих: да је земаљски живот тренутно варљиво сновиђење. Вечност је неизбежна. Постоји и несрећна вечност!… Стекните пак блажену вечност, пажњом, повиновањем свесветом закону свесветог Бога – и дођите мени на истинску насладу, којој нема краја, сваки у своје време, одређено само и једино Богом!”
 
Године 1848, Сергијева пустиња.
 
Мисао написана поводом смрти К. Т. О-а, који је од младих година
био у блиским односима са архимандритом Игњатијем Брјанчаниновим.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!