АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О НАВИКАМА
 
Навике имају моћ сличну природним својствима: следбеник Исуса Христа треба да стиче добре навике и да избегава рђаве навике.
Младићу! Буди разборит и обазрив: у својој младости обрати посебну пажњу на стицање добрих навика: у зрелим годинама и својој старости обрадоваћеш се богатству које си без труда стекао у младости.
Не сматрај мало важним испуњење твоје наизглед најбезначајније жеље: свако испуњење жеље неизоставно оставља свој утисак на душу. Утисак може бити понекад веома снажан, и може да служи као почетак опасне навике.
Да ли је знао коцкар када је први пут додирнуо карте да ће та игра бити његова страст? Је ли знао човек склон болести пијанства да почиње самоубиство док је испијао прву чашицу? Тако називам ту несрећну навику која уништава и душу и тело.
Један несмотрен поглед често задаје рану срцу; неколико поновљених погледа толико продубљују ту рану да се она
једва излечи дугогодишњим молитвама, дугогодишњим подвигом и плачем.
Васпитачи и наставници! Стварајте у младежи добре навике, одвлачите је, као од велике несреће, од порочних навика.
Порочне навике су као окови на човеку: оне га лишавају моралне слободе, насилно га држе у смрдљивом блату страсти.
За човекову погибију довољна је једна порочна навика: она ће стално отварати улаз у душу свим греховима и свим страстима.
Научи се да будеш скроман: не дозвољавај себи никакву одважност, чак не дозвољавај себи да дотакнеш ближњег без крајње нужде – и навика скромности ће учинити да велика врлина целомудрености за тебе буде сасвим прикладна. Твоји ближњи осетиће залог скромности у теби, и зато ће пред тобом бити без имало одважности, као да, пуни трепетног страхопоштовања, стоје пред миомирисом светиње.
Ништа тако не уздрмава целомудреност као навика одважности, слободног обраћања, која је одбацила законе скромности.
Научи се да будеш уздржан у јелу: уздржавањем ћеш пружити здравље и крепкост телу, а уму посебну бодрост, тако неопходну у делу спасења, веома корисну и у земаљским вежбањима.
Прождрљивост није ништа друго до рђава навика, неразумно, незасито задовољавање злоупотребом изопачене природне жеље.
Научи се на најједноставнију храну. Она је, навикнеш ли се на њу, укуснија од најпробранијих јела, да и не говорим о томе колико је здравија од њих.
Какву слободу и моралну снагу даје човеку навика на једноставну храну, наизглед тако неважна, материјална навика! Таква навика изискује изузетно мале издатке за храну, веома мало времена и сасвим мало труда за њено припремање. Сиромаху, свиклом на обичну храну, сиромаштво не пада тешко.
Како је тежак прелазак од богате и префињене трпезе ка обичним јелима! Многе људе приморале су околности да учине тај прелазак, и многи су прешавши изгубили здравље, чак су се морално поколебали. Од те несреће сачувала би их разборита и благовремена навика на обичну храну.
Нарочито је за човека који жели да посвети себе служењу Христу навика на обичну храну, може се рећи, бесцена по својим последицама: она дозвољава да се изабере најосамљеније место за живљење, чини непотребним честе односе са људима – она уклања све разлоге за расејаност и тако омогућује потпуно предавање молитви и размишљању о Богу.
Сви светитељи су нарочито водили рачуна о навици умереног узимања хране, али и о навици на обичну храну. Цена дневне хране апостола Петра износила је неколико новчића.
Како је ужасан порок пијанство! То је страст, болест: она улази у тело тако што се попушта жељи, а преласком у навику стиче ону снагу коју поседује природна особина.
Христов служитељ треба да се чува од пијанства, али и од навике многог узимања вина, јер оно изазива силна узбуђења у телу и побуђује у њему животињске жеље. И не опијајте се вином, у коме је разврат,[1] рекао је апостол. Дозвољено је узимање вина у сасвим малој количини; ако не можеш да се ограничиш на умерену употребу, боље ћеш учинити ако се потпуно одрекнеш вина.
Пимен Велики је рекао: “Подвижнику је од свега потребнији трезвен ум.”[2] Вино одузима човеку способност да сачува трезвбн ум. Када се подвижник изложи дејству вина, тада ослабелом и помраченом уму приступају његови непријатељи, и ум више нема снаге да се бори против њих. Спутан дејством вина, он се повлачи у понор греха! У једном трену бивају уништени плодови дуготрајног подвига, јер Свети Дух одступа од опогањеног грехом. Ето зашто је преподобни Исаија, египатски отшелник, рекао да љубитељи вина никада неће бити удостојени духовних дарова:[3] ти дарови, да би остали у човеку, захтевају сталну чистоту, могућу једино у сталној трезвености.
Среброљубље, плаховитост, надменост, безобзирност злоћудне су болести душе, и настају зато што порочне тежње испомажу палу природу. Посредством навика оне нарастају, сазревају, поробљавају човека.
По том закону поступа и телесна пожуда, иако је природна палом човеку. Блажен је младић који, чим се у њему први пут појави пожуда, схвати да не мора да се предаје пожуди, да треба да је обуздава Божијим законом и разборитошћу. Пожуда обуздана при првим њеним захтевима лако се покорава уму и већ слабије износи захтеве, дејствује као невољник везан ланцима. Задовољена пожуда појачава захтеве. Пожуда којој разум преда власт над човеком тиме што она дуго и стално постиже задовољење већ господари, као тиранин, над телом и над душом, уништава и тело и душу.
Све страсти се развијају у човеку зато што им он попушта; учесталим попуштањем склоност прелази у навику, а кроз навику страст постаје насилни господар над човеком. “Бој се злих навика” – рекао је преподобни Исак Сиријски – “више него демона.”[4]
Чим грешна жеља, или страст, почне да дејствује у нама, треба је одбити. Следећег пута она ће да делује већ слабије, а напокон и да потпуно утихне. Али ако постиже задовољење, она сваки следећи пут дејствује са новом снагом, стиче све већу власт над добром вољом, и на крају ствара навику.
Сагрешења која смо навикли да чинимо изгледају нам незнатна, колико год била тешка. Ново сагрешење ужасава душу, и неће се она брзо одлучити да га учини.
Страсти су зле навике; врлине су добре навике. Овде је реч о оним страстима и врлинама које је човек стекао и усвојио својом делатношћу, својим животом. Понекад су у делима отачким страстима названа разна својства болести, коју је пад изазвао у нама, разне врсте грешности, заједничке свим људима; са тим страстима се рађамо; врлинама се називају човекова природна, наравна, добра својства. Такве страсти и такве врлине не стављају никакав одлучујући печат на човека; тај печат ставља склоност, усвајана добровољно, сталним или честим задовољавањем те склоности, сталним испуњавањем њених захтева.
Слуга Христов мора да избори што већу слободу од рђавих навика, да му оне не би забраниле ход ка Христу. Он мора да се удаљава не само од директно грешних навика него и од свих које воде у грех: на пример, од навике на раскош, од разнежености, расејаности.
Понекад најбезначајнија навика везује наше ноге, и оставља нас на земљи – а морали бисмо бити на небу.
Младићу! Понављам ти спасоносни савет: док се налазиш у моралној слободи, избегавај зле навике као оков и тамнице; стичи добре навике, јер оне чувају, утврђују, потврђују моралну слободу.
Ако се неко у зрелом добу спремио да служи Христу, и, по несрећи, већ стекао много порочних навика, или навика раскоши и разнежености, које обично држе душу у стању слабости, тај не мора да се предаје унинију и дводушности; он мора да храбро ступи у борбу против злих навика. Победа над њима није немогућа, уз Божију помоћ.
Одлучна слободна воља, осењена и укрепљена Христовом благодаћу, може да победи и најзапуштеније навике.
Навика се на почетку жестоко одупире ономе ко хоће да скине њен јарам; испрва изгледа непобедива, но временом, током непрестане борбе против ње, при сваком непокоравању њој, она постаје све слабија.
Ако се у продуљивању борбе, због ко зна каквих неочекиваних околности, деси да будеш побеђен, не збуњуј се, не падај у безнађе: поново почињи борбу.
Присилну борбу против порочних страсти Бог урачунава човеку у мучеништво, и који је у тој борби однео победу, тај добија венац исповедника, јер се подвизава ради Закона Христовог.
Милостиви и свемогући Господ прима свакога који Њему долази, пружа десницу да придржи наше слабости. И зато, макар сав био у злим навикама, као у тешким ланцима, не очајавај у стицању слободе. Ступи у невидљиву битку, бори се храбро и непоколебиво, великодушно подноси своје поразе. Понекад нас Бог препушта саме себи да бисмо опитно познали колико смо слаби у таквој својој самоћи, и да бисмо се због тог познања неодступно држали Бога, јер Он једини може да победи грех у онима који истински желе да виде да је грех у њима побеђен. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Еф 5, 18.
  2. Незаборавна казивања, О ави Пимену, гл. 135.
  3. Слово 17, главе 2. и 8
  4. Слово 89.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!