НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
РАЗМИШЉАЊЕ О СМРТИ
 
Смрт је судбина свих људи на земљи, и ту судбину нико не може да избегне. Бојимо се смрти, као најљућег непријатеља, горко оплакујемо оне које је она уграбила, а проводимо живот као да смрти уопште нема, као да смо вечни на земљи.
О гробе мој, зашто те заборављам? Ти ме чекаш, чекаш – ја ћу сигурно бити твој станар. Па зашто те онда заборављам, и понашам се као да је гроб удес само других, никако не и мој?
Грех ми је одузео и одузима ми сазнање и осећање сваке истине: он отима од мене, он брише из мог мишљења сећање на смрт, на тај догађај, за мене толико важан, заиста неизбежан.
Да би се сећао смрти, човек мора да води живот саобразно Христовим заповестима. Христове заповести очишћују ум и срце, умртвљавају их за свет, оживљавају за Христа: ум који се одрекао земаљских страсти почиње често да управља поглед ка свом тајанственом прелазу у вечност – ка смрти; очишћено срце почиње да је предосећа.
Ум и срце који су се одрекли света стреме ка вечности. Они су заволели Христа, и ништа не може да угаси њихову жудњу да стану пред Христа, мада и дрхте од смртног часа док созерцавају величину Божију и своју ништавност и грешност. Смрт је за њих уједно и страшни подвиг, и жарко жељено избављење из земаљског робовања.
Ако нисмо способни да желимо смрт због наше хладноће према Христу и због љубави према пропадљивости, онда ћемо барем користити сећање на смрт као горки лек против наше грешности, зато што сећање на смрт – тако свети оци називају то сећање – чим га душа стекне, раскида њено пријатељство са грехом, са свим грешним насладама.
„Једино онај који се сродио са мишљу о свом крају“ – рекао је један преподобни отац – „може да учини крај и својим греховима.“[1] У свим својим дјелима сјећај се свог краја, и никада нећеш погријешити.[2]
Устај из своје постеље као да васкрсаваш из мртвих; лежи у своју постељу као у гроб: сан је слика смрти, а ноћна тама весник гробне таме, после које ће засијати светлост васкрсења, радосна за слуге Христове и страшна за Његове непријатеље.
Густи облак, мада сачињен само од слабашне паре, заклања сунчеву светлост – и телесне насладе, расејаност, ништавне земаљске бриге заклањају од очију душе величанствену вечност.
Узалуд сија сунце са чистог неба човеку без очињег вида – вечност не постоји за срце које поседује страст према земљи, према оном што је за њу велико, за њу славно, за њу сладосно.
Смрт је грешника зла:[3] долази им онда када је уопште не очекују; долази им, а они још нису извршили никакву припрему ни за њу ни за вечност чак нису налазили никакво јасно мишљење ни о једном ни о другом. И граби смрт неспремне грешнике са лица земље, на којој су они једино љутили Господа, предаје их заувек у тамнице пакла.
Хоћеш ли да се сећаш смрти? Држи строгу умереност у јелу, одевању, у свим кућним потрепштинама; пази да нужни предмети не прелазе у предмете раскоши, поучавај се у закону Божијем дан и ноћ, или по могућности често – и сетићеш се смрти. Сећање на њу пратиће бујице суза, покајање због грехова, намера исправљања, усрдне и многе молитве.
Који је човек остао заувек да живи на земљи? Нико. И ја ћу кренути трагом очева, праочева, браће, и свих мојих ближњих. Моје тело ће се осамити у мрачном гробу, а судбину моје душе покриће за отале становнике земље недокучива тајанственост.
Заплакаће за мном родбина и пријатељи; можда ће горко заплакати, и онда ће заборавити. Тако су оплакане и заборављене небројене хиљаде људи. А избројао их је и памти их сами свесавршени Бог.
Чим сам се родио, чим сам се зачео, смрт је ставила на мене свој печат. „Он је мој“ – рекла је она, и одмах припремила за мене косу. Од самог почетка мога постојања она замахује том косом. Сваког трена могу да постанем жртва смрти! Много је било промашаја, али прави замах и ударац нећу избећи.
На човекова земаљска дела смрт гледа са хладним, презривим осмехом. Неимар гради колосално здање, сликар није завршио своју дивну слику, геније је саставио гигантске планове, хоће да их оствари – и долази неочекивана и неумољива смрт, и у ништавило руши и славног на земљи и све његове замисли.
Сурова смрт се боји једино пред слугом Христовим: побеђена Христом, она уважава једино сами живот у Христу. Често небески весник јавља служитељима Истине њихово скоро пресељење у вечност и њихово блаженство. Припремљени за смрт самим животом, утешени и сведочењем савести и обећан>ем одозго, тихо, са осмехом на уснама, они заспу дуготрајним смртним сном.
Да ли је неко видео тело праведника које је напустила Душа? Приближавање њему није страшно иако његово тело заудара; при погребу његова жалост растворена је неком несазнајном радошћу. Црте лица, укочене у онај израз који су имале у тренуцима изласка душе, понекад почивају у најдубљем миру, а понекад у њима светли радост сусрета и целивања – наравно с анђелима И са зборовима светих који су послати са неба по душе праведника.
Дођи ми у сећање, смрти моја! Дођи ми горко, али потпуно праведно и корисно сећање! Отргни ме од греха! Покажи ми пут Христов! Нека од сећања на смрт ослабе моје руке за сваки бесплодни, сујетни, грешни подухват.
Дођи ми у сећање, смрти моја, и побећи ће од мене оно што ме заробљава: славољубље и сластољубље. Склонићу са моје трпезе раскошна и мирисна јела, скинућу са себе богата одела, обући ћу се у одела плача, за живота ћу оплакати себе – мртваца, одређеног од рођења мога.
„Тако! Сећај се и оплакуј сам себе за живота,“ – говори сећање на смрт – „дошло сам да те милосрдно ожалостим, и довело сам са собом мноштво мисли, за душу најкориснијих. Продај свој вишак, и новац тај подај сиромасима, унапред пошаљи на небо своја блага, по заповести Спаситељевој: она ће тамо дочекати свог власника, увећавајући се стоструко. Пролиј за собом вреле сузе и вреле молитве. Ко ће те толико брижно и усрдно поменути после смрти колико ти сам можеш да поменеш себе пре смрти? Не поверавај спасење своје душе другима када сам можеш да учиниш то за тебе суштински неопходно дело! Зашто да јуриш за пропадљивим, када ће смрт неумитно одузети од тебе све пропадљиво? Она извршава оно што заповеда свесвети Бог: чим чује наредбу, устреми се брзином муње у извршење. Неће се она застидети ни богаташа, ни велможе, ни хероја, ни генија, неће поштедети ни младост, ни лепоту, ни земаљску срећу: она пресељава човека у вечност. И улази смрћу слуга Божији у блаженство вечности, а непријатељ Божији у вечне муке.“
„Сећање на смрт је дар Божији“[4] – рекли су свети оци: он се даје ономе који испуњава заповести Христове са циљем да се усаврши у светом подвигу покајања и спасења.
Благодатном сећању на смрт претходи сопствено старање око сећања на смрт. Приморавај себе да се често сећаш смрти, убеђуј себе у несумњиву истину да ћеш неизоставно, не зна се када, умрети – и почеће да долази само по себи, да се јавља твоме уму сећање на смрт, дубоко и снажно сећање: оно ће убијати смртоносним ударцима све твоје грешне подухвате.
Туђ је том дару љубитељ греха: ни у самом самртном часу он не престаје да се предаје грешним угађањима тела, без имало сећања на смрт која стоји пред њим лицем у лице. Супротно овоме, слуга Христов ће се и у раскошним одајама сетити гроба који га чека, пролиће за својом душом спасоносне сузе. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Исак Сиријски, Слово 21.
  2. Сир 7, 39.
  3. Пс 33, 22.
  4. Лествица, Поука 6.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *