АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 9
 
Било је много напора, препрека, неуспеха, жалости и искушења, како за самог управитеља, тако и за братију која га је окруживала, која је дошла са њим; сама неугодност места на ком се манастир налазио, стојећи на прометној раскрсници приградских кућа престонице, била је за њих тежак унутрашњи крст, невидљив световним очима. Овде је архимандрит Игњатије, искуствено учећи своја духовна чеда унутрашњем ношењу крста, које је удео сваког благочестивог хришћанина, а тим пре монаха, сам за њих био пример добродушног трпљења и ношења свога крста без роптања, чиме је, уз помоћ благодати, достигао толико велику духовну силу, да је такво ношење крста у многим случајевима било пријатно за њега. Тако, настављајући горе наведени чланак “Плача”, он говори о себи: “Овде је милосрдни Господ удостојио мене да познам неизрециву радост и мир душе; овде ме је Он удостојио да осетим духовну љубав и сладост у оно време када сам срео мог непријатеља, који је тражио моју главу, и у мојим очима лице тог непријатеља изгледало је као лице светлог анђела. Искуствено сам познао тајанствено значење Христовог ћутања пред Пилатом и јудејским архијерејима. Каква је срећа бити жртва попут Исуса! Или не! Каква је срећа бити распет близу Спаситеља, као што је некада био распет блажени разбојник, и заједно са тим разбојником, из убеђења душе, исповедати: ‘Достојно делима мојим примићу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.'” (Лк 23, 4142).[1] Речима утехе жалосним монасима, духовни крстоносац овако поучава о тој ствари, која је, можемо рећи, насушни хлеб истинског монашког живота: “Следимо Христа! Смиримо се попут Њега! Попут Њега, немојмо одбити да се прочујемо као лицемери и умно поремећени – немојмо поштедети нашу част, немојмо склањати лице од пљувања и образ од ударца, не тражимо ни славу, ни лепоту, ни насладе које припадају овом свету; извршимо земаљско странствовање, као туђини, који немају где да склоне главу; примимо, примимо увреде, понижења и презир од људи, као оно што неодвојиво припада путу који смо изабрали; боримо се, јавно и тајно, са помислима гордости, свим силама одбацимо те помисли нашег старог човека, који тражи да оживи своје ја, под разним изговорима сличним истини. Тада ће се Син Божији, који је рекао: Уселићу се у њих, и живјећу у њима (2 Кор 6, 16), јавити у нашем срцу, и даће нам власт и силу да свежемо јакога, опљачкамо његове судове, станемо на аспиду и вазилиска,[2] и погазимо их.”
“Одбацимо роптање, одбацимо туговање над нашом судбином, одбацимо жалост срца и меланхолију, од којих слабе душе страдају више него од самих невоља. Одбацимо сваку мисао о освети и узвраћању зла за зло. Моја је освета, ја ћу вратити (Рим 12,19), рекао је Господ.”
“Хоћеш ли тегобе да подносиш са лакоћом и удобношћу? – Смрт ради Христа да прижељкујеш. Та смрт нека непрестано стоји пред твојим очима. Умртвљуј себе свакодневно, уздржавањем од свих греховних похота тела и духа; умртвљуј себе одбацивањем своје воље и одбацивањем самооправдања, који долазе од лажног разума и кроз лукаву савест старог човека; умртвљуј себе живо замишљајући и осликавајући своју неминовну смрт. Дата нам је заповест да следимо Христа, узевши свој крст. То значи? Ми смо дужни да увек са радошћу и весељем, умремо за Христа…”
“Онај који жели да умре за Христа, какву невољу, какву жалост неће великодушно претрпети?”[3]
Заједно са неопходном изградњом и утврђивањем поретка унутар обитељи, управитељ архимандрит Игњатије морао је своју делатност окренути и на друге гране њеног уређења, тачније, на земљишно имање и сеоско домаћинство. Када је ступио на манастирску управу, он није нашао ниједну међу на манастирској земљи. Према пословодству обитељи, изгледало је да су сву земљу, која је стечена куповином још од стране оснивача пустиње, незаконито користили сељаци привредници из села Подманастирског насеља,[4] а манастир је пак имао само 25,5 десетина,[5] колико је заузимао повртњак и ливада – и да су сва настојања манастира да се обнови његово право на ту земљу, без обзира на неоспорност његових докумената, остала без успеха. Године 1835. архимандрит је изашао са молбом за поновно утврђивање међа на манастирској земљи и најбржем разматрању права на поседовање земље коју су сељаци неправедно присвојили, а такође и о додељивању дела шуме манастиру, сагласно највишој наредби, објављеној 4. јуна 1835. године, према којој манастирима, како би им се помогло у средствима за живот, треба доделити приближно од 100 до 150 десетина земље, ради оснивања земљорадничког домаћинства. Спор са сељацима решен је 1836. године, тако што је, иако је признато да земља припада манастиру, због тешкоће да се са ње иселе сељаци, који су се ту настанили 1765. године, одлучено, са сагласношћу управитеља, да се земља подели на два дела: источна страна, на којој је манастир, по линији од севера ка југу, предаје се њему, а западна, на којој су се населили сељаци, да се уступи њима. Сагласност са тим уступком, управитељ је дивно изразио у његовом писму бившем државном секретару, при примању молбе, кнезу А. Н. Голицину. “Ваша Светлости”, писао је архимандрит, “ваша уобичајена снисходљивост ми даје храброст да вас узнемиравам најпокорнијом молбом, али веома лаком за вас; она се састоји у следећем: наша обитељ одавно води спор због земље која, према тапији, плану и званичној књизи разграничења, припада њој, али је оспорена од стране државних сељака који су се самовољно населили на њој. Министар финансија, размотривши ствар, премда је и нашао да земља по свој правди припада Сергијевој пустињи, међутим, због проблема пресељења сељака, одредио је да се земља подели овако: страну, на којој се налази манастир, предати манастиру, а ону на којој су се населили сељаци – сељацима. Ово његово мишљење је дошло пред комитет министара. Мислим да би се преподобни Сергије пре сагласио да уступи део свог имања, него да учини жалост сељацима, пресељавајући их, чему се ови прости људи неће другачије повиновати, него ће се предати неутешној жалости и горким сузама. Зато сам и ја, повереник преподобног Сергија, како у овој ствари, тако и у осталима, које се тичу његове обитељи, дужан да узимам у обзир милосрђе свог настојатеља, и да будем задовољан решењем министра финансија. Подржите ово решење у кабинету министара. Ето у чему се састоји сва молба Вашој светлости од повереника обитељи преподобног Сергија.”
У време док је вођен спор о земљишном поседовању, управитељ је поставио домаћинска начела, тиме што је прекинуо давање у аренду невеликог комада земље, који је остао у поседу обитељи, и завео је на њему повртњак, побољшао је воћарство, знатно је повећао јабуке у врту. Одвојен од манастирске својине, летњиковац је, од самог почетка проблема оставши без икаквог обрађивања, зарастао у коров и претворио се у блато. Чишћење и исушивање блата био је посао током једне године. Намисливши да обезбеди издржавање манастира увођењем рационалног сеоског домаћинства, архимандрит Игњатије је тражио од митрополита Серафима дозволу да позајми из капитала комисије духовних школа 45 000 рубаља, са отплатом капитала у ратама, и каматом од 8 % годишње. Та сума је била потребна за покретање сточарства, земљорадничко оруђе, теглеће коње, најам људи и друге потребе и грађевине домаћинства.
По највишој одлуци, комисија је одобрила само 30 000 рубаља, али је допринос оца Михаила Чихачова, који је приложио 40 000 рубаља у новчаницама, на лично, самовласно располагање архимандриту, омогућио да се тај посао доврши, и да се оствари могуће проширење и побољшање сточарства и читавог сеоског домаћинства. Манастир је почео читаве године да користи поврће из свог повртњака; ражаног хлеба је неретко било довољно за читаву годину, без обзира на знатно повећани број братије, огромне расходе на даривање богомољаца у празничне дане и прехрањивање свих манастирских радника; овса и сена било је толико да се сваке године продавало за суму од једне до једне и по хиљаде рубаља. Сточарство је снабдевало братску трпезу обиљем млечних производа; поред салашких земљорадничких здања, која су коштала до 20 000 рубаља у новцу, са сушаром за сушење хлеба и шупама за детелину, направљени су и други сеоски објекти неопходни обитељи.
Унапређење и ширење домаћинства, и приходи од богомољаца, који су у великом броју долазили у обитељ, омогућили су да се издржава већи број братије, потреба коју су повећавали како сами богомољци, тако и честе потребе власти за јеромонасима који би служили у флоти. Архимандрит је 1836. године почео молити епархијску управу да се братство увећа за шест јеромонаха. Свети синод, на чије разматрање је предата та ствар, 23. маја 1836. године, донео је следећу одлуку: “Имајући у виду” – пише Синод – “да Сергијеву пустињу, која се налази близу престонице, посећују многи богомољци, и да се у њој, под управом садашњег управитеља, морално стање братства, побожност и поредак међу њима и у самом црквеном служењу осетно поправљају, и да њени монаси често одлазе да служе у морнарицу, на прекоморским путовањима, Свети синод сматра да је праведно и корисно, уместо оног што је предложено од стране епархијске управе, да се у тој пустињи само повећа број јеромонаха за шест људи, да се она преведе из другоразредне у прворазредну, и да јој се додели људство и опште одржавање као првокласном манастиру, и тиме да се омогући пустињи могућност да припрема већи број добрих монаха, и да се одржи њено достојанство у мишљењу народа, ради богомољства које се ту слива.” Ово решење, којим се изражава признање највишој духовној управи Сергијеве обитељи, због тадашњег напредовања, потврђено је после највишег Сведржавног извештаја, 3. јуна 1836. године. Последица тога било је брзо повећање броја братије, који је 1837. године, дошао чак до 42 човека. Недостајао је смештај за све. Промисао Божији убрзо је показао помоћ: у то време, у пустињу је ступио Макаров, пореклом од петроградских трговаца, који је скончао у тој пустињи као схимонах. Он је обитељи приложио на коришћење сав свој добро стечени капитал, који је чинило 50 000 рубаља у новцу. Од те суме, 40 000 је употребљено, 1840. године, за изградњу веће дрвене зграде на каменом темељу, унутар манастирске ограде, за келије братије; 10 000 је употребљено за основне животне потребе обитељи.
Делокруг архимандрита Игњатија још је раширен када је 22. јуна 1838. године одређен за устројитеља свих манастира Петроградске епархије. Ту службу он је носио све до самог његовог изабрања на епископску катедру. И на том служењу он је задобио опште поверење и уважавање, како управитеља манастира тако и браће монаха, спајајући за све у свом лику, и тврдоразумног представника административне власти, и, за оне који су тражили духовни савет – старца, искусног руководитеља, увек спремног да са љубављу помогне ближњем, духовним саветом или речју духовне утехе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аскетски огледи, том 1.
  2. Вазилиск мит. Легендарни краљевски змај који је, тобоже, својим погледом задавао смрт (прим. прев.).
  3. Аскетски огледи, том 1.
  4. Рус. слобода – насеље са слободним становништвом (прим. изд.).
  5. Десетина – мера за површину, једнака 1, 09 хектара (прим. прев.).

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!