АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О СМИРЕЊУ
(РАЗГОВОР ИЗМЕТЈУ СТАРЦА И ЊЕГОВОГ УЧЕНИКА)
 
Ученик: Шта је смирење7.
 
Старац: Има једна јеванђелска, људском уму несазнајна врлина која Христовим миром сједињује све човекове снаге уједно.
 
Ученик: Ако је несазнајна, како онда знамо да постоји? А тим више: како можемо да стекнемо такву врлину коју не можемо ни да сазнамо?
 
Старац: Да она постоји знамо помоћу вере, из Јеванђеља, а саму врлину дознајемо опитно, у мери у којој смо је задобили. Но и након задобијања она остаје несазнајна.
 
Ученик: А зашто то?
 
Старац: Зато што је божанствена. Смирење је учење Христово, својство Христово, дејство Христово. Спаситељеве речи: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем[1], свети Јован Лествичник објашњава овако: “Научите се, али не од анђела, не од човека, не из књиге, него од мене, то јест од тога што ћете мене примити, од мог сијања и дејства у вама, јер сам ја кротак и смирен срцем, и душом, и телом.”[2] А како да сазнамо својство и дејства Христова? Она су и кад их осетимо несазнајна, како је и апостол рекао: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.[3] Мир Божији је и начело и непосредна последица смирења; он је дејство смирења и узрок тог дејства. Он делује на ум и срце свемогућом Божијом силом. А саму Божију силу и њено дејство не можемо сазнати на природан начин.
 
Ученик: А на који начин можемо да достигнемо смирење?
 
Старац: Испуњавањем јеванђелских заповести, а првенствено молитвом. Благодатно дејство смирења потпуно се подудара са благодатним дејством молитве, тачније: то је једно те исто дејство.
 
Ученик: Изложи ми, молим те, детаљно оба начина стицања смирења.
 
Старац: Оба су изложена у учењу светих отаца. Свети Јован Лествичник говори да једни, вођени Божијим Духом, прилично добро могу да расуђују о смирењу,[4] а свети Исак Сиријски каже да Свети Дух тајанствено учи смирењу човека који се припремио за такво учење.[5] Ми смо, сакупљајући мрве које падају са духовне трпезе господара наших, светих отаца,[6] стекли веома оскудну представу о смирењу; и сами настојимо да се ње држимо и да је као драгоцено предање отаца предајемо онима који нас питају. Добијене представе о смирењу можемо сасвим оправдано назвати мрвицама: саму ризницу у њеној неиспуњивој пуноћи има онај који је у себи нашао Христа.
Преподобни ава Доротеј говори да “смирење природно настаје у души као последица поступања по јеванђелским заповестима… Ту се догађа исто што и у упознавању наука и вештине лечења. Када их неко добро научи, и када се затим систематски бави њима, онда малопомало, кроз то бављење, тамо научник, а овамо лекар, стиче навику, а не може да каже и објасни како је стекао навику управо зато што ју је душа примила постепено и кроз такво бављење. Исто се дешава и при стицању смирења: кроз испуњавање заповести ствара се нека смирена навика, и то нико не може да објасни речима”.[7] Из овог учења преподобног аве Доротеја очигледно следи закључак: ако желиш да нађеш смирење, онда мораш брижљиво да изучаваш Јеванђеље и да исто тако брижљиво испуњаваш све заповести Господа нашег Исуса Христа. Ако испуњаваш јеванђелске заповести, онда можеш да дођеш до познања своје сопствене грешности и грешности целог човечанства, а на крају и до сазнања и убеђења да си грешнији и гори од свих људи.
 
Ученик: Чини ми се да је противуречна тврдња да неко ко веома брижно испуњава јеванђелске заповести кроз то долази до сазнања да је управо он највећи грешник. Резултат, по свој прилици, мора бити супротан. Ако непрестано извршаваш врлине, и то изузетно ревносно, онда не можеш да не видиш да си испуњен врлинама.
 
Старац: Последње се односи на оне који чине привидно добро из себе,[8] из своје пале природе. Ко такво добро чини по свом мишљењу, по склоности и заповести свога срца, тај не може да не види то добро, не може да не осећа задовољство и одушевљење због њега; сам се поноси тим привидним добром, наслађује се људским похвалама; тражи, захтева те похвале; гневан је на оне који одбијају да га хвале, мрзи их. Он броји своја добра дела: на основу њиховог мноштва ствара мишљење о себи, и на основу мишљења о себи ствара мишљење о ближњима онако како га је створио фарисеј поменут у Јеванђељу.[9] Таква врста делатности доводи дотле да човек почне да мисли да је праведан; она ствара праведнике које Господ одбацује и који одбацују Господа, или само површно и хладно исповедају Бога мртвим исповедањем.[10] Потпуно супротке последице доноси испуњење јеванђелских заповести. Чим почне да их испуњава, подвижник одмах увиди да их испуњава сасвим недовољно, нечисто, да се свакога часа препушта својим страстима, то јест озлеђеној вољи, да чини оно што заповести забрањују. Затим јасно увиђа да је пала природа непријатељска Јеванђељу. Упорно поступање по Јеванђељу открива му све јасније оскудност његових добрих дела, мноштво његових скретања и пораза, несрећно стање пале, од Бога отуђене природе, која је стекла непријатељско расположење према Богу. Осврћући се на свој протекли живот, он види да тај његов живот представља непрекидни низ сагрешења, падова, поступака који изазивају гнев Божији, и због искрености срца признаје да је највећи грешник, достојан привремених и вечних казни, да му је потпуно потребан Искупитељ, и да у Њему има једину наду у спасење. У њему се такво мишљење о себи ствара неприметно, као последица испуњавања заповести. Поуздано се може тврдити да се човек руковођен Јеванђељем неће уздржати да изнесе своје потпуно убеђење да не зна ниједно своје добро дело.[11] Такав човек испуњава заповести, а сматра да их изопачује и скрнави, како говори свети Петар Дамаскин.[12] “Научи ме творити вољу твоју”[13] виче он уз плач Богу, “ону вољу коју си Ти заповедио да творим, коју се напрежем да творим, али не могу зато што моја пала природа не разуме ту вољу и не покорава се њој. Узалудни су били и биће узалудни сви моји напори ако ми Ти не пружиш руку помоћи. Дух Твој Блти – једино Он сам – нека ме води на земљу праву”.[14] “Добро може бити предмет веровања и делатности једино у Христу Исусу и у Светом Духу,”[15] рекао је преподобни Марко Подвижник.
Ученик: Неће ли такво мишљење о себи довести до унинија или очаја?
 
Старац: Оно ће довести до хришћанства. Господ је сишао на земљу управо ради таквих грешника, како је Он сам објавио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање.[16] Управо такви грешници могу од свег срца да приме и исповедају Искупитеља.
 
Ученик: Рецимо да поступање по јеванђелским заповестима доводи до познања и сазнања своје грешности; али како достићи то да човек призна да је грешнији од свих људи, међу којима има ужасних злочинаца, злотвора?
 
Старац: То је опет природна последица подвига. Ако се пред нашим очима налазе два предмета, и ако један од њих разгледамо са сваком могућом пажњом и непрестано, а на други не обраћамо никакву пажњу, онда о првом добијамо јасно, детаљно, одређено мишљење, а о другом остајемо на најповршнијем мишљењу. Код човека који испуњава јеванђелске заповести пажња ума је стално усмерена на сопствену грешност; кроз исповедање својих грехова Богу и плач он се труди да открије у себи нове модрице и мрље. Док их открива уз Божију помоћ, он настоји да открије још шта ново, а све зато што га вуче жеља за богопријатном чистотом. Грехове ближњих он не гледа. Ако због нечега буде морао да обрати пажњу на сагрешења ближњег, он то чини сасвим површно и узгред, онако како то чине људи заузети нечим нарочитим. Из самог његовог живота произилази природно и логично признање да је он грешник над грешницима. То уређење захтевају од нас свети оци.[17] Молитвени подвиг човека који нема такво мишљење о самом себи свети оци сматрају неправилним. Брат је рекао преподобном Сисоју Великом: “Видим да у мени пребива непрестано сећање на Бога.” Преподобни је одговорио: “То што твоја мисао јесте уз Бога, није велико: велико је да видиш да си мањи од целокупне твари”.[18] Основа молитве је најдубље смирење. Молитва је вапај и плач смирења.
У недостатку смирења молитвени подвиг лако постаје склон самообмани и демонској прелести.
 
Ученик: Питањем о томе како се при напредовању у врлинама може напредовати у смирењу удаљио сам те од онога на шта је долазио ред у казивању.
 
Старац: Враћам се њему. У поменутом размишљању преподобног аве Доротеја наведена је изрека неког светог старца: “Пут смирења – то су телесни трудови у разуму” Та поука је веома важна за браћу која се занимају разним манастирским послушањима, од којих су нека тешка за тело, а друга су повезана са душевним подвигом. Шта значи трудити се у разуму7. Значи носити манастирски труд, као казну због своје грешности, у нади да ће се добити опроштај од Бога. А шта значи “трудити се неразумно?” Трудити се и у исти мах изгарати телом у страстима, и бити славољубив, и самохвалисав, и понижавати ону браћу која не могу да носе такав труд због слабости или неспособности, чак због лењости. Колико год последњи поменути труд био појачан, дуготрајан, користан за обитељ у материјалном смислу, он је некористан, чак и штетан за душу, јер је испуњава сујетом, а поред ње нема места у души ни за какву врлину. Пример труда у разуму, дакле труда који је узнео трудбеника на висину хришћанског савршенства тако што га је спустио у дубину смирења, видљив је у подвигу блаженог Исидора Александријског. Он је припадао племићком сталежу града Александрије. Кад га је милост Божија призвала у монашки живот, Исидор је ступио у општежитељни манастир недалеко од Александрије и предао себе у потпуну послушност игуману манастира, мужу испуњеном Светим Духом. Игуман је запазио да се у Исидору због високог чина развила надмена и сурова нарав, и зато је одлучио да неко време делује против такве душевне болести налагањем послушања, тешког не толико за тело колико за болесно срце. Ступајући у општежиће, Исидор је изјавио игуману да предаје себе њему онако како се гвожђе предаје ковачу. Игуман му је заповедио да стоји пред манастирском капијом и да се свакоме који улази или излази поклони до ногу и говори: “Помоли се за мене, у мени је демон.” Гвоздени Исидор је показао послушност игуману, као анђео Богу. Након проведених седам година у том послушању, Исидор је унапред, из Божијег откривења, дознао за крај свог земаљског живота, и скончао радосно. О стању своје душе за време подвига он је исповедао светом Јовану Лествичнику овако: “У почетку сам замишљао да сам продат као роб за искупљење мојих грехова, и зато сам са много горчине, присиљавајући себе, као да лијем крв, чинио поклоне. После годину дана, моје срце више није осећало бол, очекујући од самог Бога награду за трпљење. Кад је прошло још годину дана, осетио сам свим срцем да нисам достојан да живим у манастиру, и да виђам оце, и да разговарам са њима, и да их у лице гледам, и да се причешћујем светим тајнама. И када сам од стида оборио очи к земљи, а мисли још ниже, ја сам већ искрено преклињао оне који су улазили и излазили да се помоле за мене Богу.”[19] То су телесни труд и послушање који прелазе у знање! То је њихов плод! Једна смирена мисао предавала је блаженог трудбеника другој, дубљој, као да га васпитава, све дотле док он није ушао у најобилније, тајанствено осећање смирења. То свето осећање је оно што је светом Исидору, том живом храму Божијем, отворило небо. “Смирење чини човека станом Божијим,” рекао је Велики Варсануфије.[20]
Преподобни ава Доротеј на почетку своје поуке о смирењу поставља, као угаони камен у основу зграде, следећу изреку једног светог старца: “Смиреноумље нам је потребно пре свега, и морамо бити спремни да на сваку реч коју чујемо кажемо опрости, јер смиреноумље уништава све стреле непријатеља и противника.”[21] У одбацивању оправдања, у окривљивању себе и у тражењу опроштаја у свим оним случајевима у којима у обичном световном животу људи прибегавају оправдањима и умножавају их садржана је велика тајанствена куповина светог смирења. Ње су се држали и њу заповедају сви свети оци. То делање је необично ако се површно гледа на њега, али само искуство не оклева да докаже да је смирење пуно душевне користи и да извире из Самоистине, Христа. Госиод наш је одбацио оправдања тако што их није употребио пред људима, иако је могао да покаже пред њима у свој величини своју Божију праведност; не, Он је фарисејима рекао: Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом.[22] Гле, слуге мојега – јавља о Господу пророк Старог завета – којега изабрах, Љубљени мој, који је по вољи душе моје: метнућу Дух свој на њега, и суд незнабошцима јавиће. Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути по трговима гласа његова.[23] Христос пострада за нас – сведочи апостол Новог завета о тачном испуњењу пророчанства – остављајући нам примјер да идемо његовим стопама. Он вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не прећаше, него је препустио Ономе који праведно суди.[24]
Ако смо, криви због небројених грехова, дошли у манастир да ради својих грехова поднесемо распеће са десне стране Спаситеља нашег, онда признајемо да благовремена велика невоља, која год наиђе на нас, није ништа друго до праведна плата за наше грехове и праведна казна за њих. У таквом душевном стању тражење опроштаја у свакој прилици биће правилан, логичан чин. “Оправдање речима не припада хришћанском животу” – рекао је свети Исак Сиријски.[25] Преподобни Пимен Велики је често говорио: “Ми падамо у многа искушења зато што не чувамо достојанство које доликује нашем имену. Зар не видимо да је жена Хананејка прихватила име које јој је дато, и Спаситељ ју је утешио.[26] Исто тако је Авигеја рекла Давиду: У мени је неправда моја,[27] и Давид ју је, чувши то, заволео. Авигеја је икона душе, а Давид Бога: ако душа окриви себе пред Господом, Господ ће је заволети.” Великог су питали: шта значи високо?[28] Он је одговорио: “Оправдања.
Не оправдавај себе, и наћи ћеш починак.”[29] Ономе који не оправдава себе, томе је вођа смиреноумље, а ономе који оправдава себе, томе је гордост вођа. Патријарх александријски Теофил посетио је једном приликом Нитријску гору. У тој гори обитавала је бројна монашка заједница и проводила живот у тиховању. Ава горе је био човек велике светости. Архиепископ га је упитао: “Шта је, оче, по твом мишљењу, најважније на монашком путу?” Ава је одговорио: “Стално оптуживање и осуђивање самог себе.” Архиепископ је на ово рекао: “Тако! Нема другог пута, осим тога.”[30]
Завршићу моје оскудно учење о смирењу прекрасним учењем преподобног Јована Пророка о овој врлини. “Смирење се састоји у томе да човек ни у ком случају не поштује себе ради нечега, да у свему одсеца своју вољу, да се покорава свему, да без збуњености подноси оно што га задеси споља. Такво је истинско смирење, и у њему славољубље не налази места. Смиреноумни човек не мора да показује своје смирење смиренословљем – довољно је да говори: Опрости ми, или: Помоли се за мене. Не треба се, такође, сам одазивати на извршавање ниских дела: то, као и прво (тј. смиренословље), води ка славољубљу, спречава напредовање и више наноси штете него користи; али када нешто заповеде, не треба противречити, већ извршавати са послушањем – то води у напредовање.”[31]
 
Ученик: Зар је употреба мирних речи, коју смо овде назвали смиренословљем, штетна по душу? Чини се да употреба таквих речи необично приличи монаху, и да необично поучава људе од света, јер они слушајући монахово смиренословље долазе у стање нежних осећања, милости и љубави.
 
Старац: Господ је рекао: Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди?[32] Зло никако не може бити узрок добра. Лицемерје и човекоугађање не могу бити оно што нас изграђује: обе те ствари могу да се допадну свету зато што су му се увек допадале, оне могу да изазову похвалу света зато што су је одувек изазивале, могу да привуку љубав и поверење света зато што су их увек привлачиле. Свет воли своје; њиме се хвале они у којима он чује свој дух.[33] Сама чињеница да свет одобрава смиренословље већ је и његова осуда. Господ је заповедио да све врлине чинимо у тајности,[34] а смиренословље је показивање смирења са циљем да то људи виде. Оно је претварање, обмањивање, пре свих себе, а онда и других, зато што утајивање својих врлина јесте само једно својство смирења, а смиренословље и привидно смирење уништавају управо то утајивање. “Када си са браћом” – говори свети Јован Лествичник – “пази на себе и никако немој настојати да по било чему изгледаш праведнији од њих. Иначе ћеш направити двоструко зло: браћу ћеш озледити својим лицемерјем и претварањем, а самом себи ћеш на сваки начин пружити повод за гордост. Буди ревностан у души, и при томе никако не показуј то телом, нити изгледом, нити речју, нити каквим загонетним понашањем.”[35] Колико је корисно прекоревати себе и окривљивати за грешност пред Богом у строгој тајности душевне клети, толико је штетно чинити то пред људима. Уколико друкчије поступамо, онда само подстичемо у себи саблажњиво мишљење да смо смирени, и преносимо такву представу о себи заслепљеним мирјанима. Причао ми је један монах да је у свом новом почетку настојао да се вежба у смиренословљу, јер је, због свог незнања, сматрао да је оно нешто посебно важно. Једном приликом је смиренословио тако успешно да су сви слушаоци, уместо увида у то да његове речи нису истините, а да је он смирен – у чему се увек и састоји циљ смиренословља – закључили да он говори истину: тада се он ожалостио и пао у гнев. Пред људима се треба понашати обазриво и побожно, али једноставно: ћутањем треба одговарати и на похвале, и на прекоре, осим у оним случајевима када тражење опроштаја и умерено објашњење, уколико постоји прека потреба за њим, могу да стишају и умире онога који нас прекорева. Они који су узнапредовали у монашком животу задобијају нарочиту слободу и искреност срца, а то двоје не може да остане неприметно у њиховом понашању са ближњима. Њих свет не воли! Свет их сматра гордима, сасвим правилно запажа свети Симеон Нови Богослов.[36] Свет тражи притворност, а у њима види искреност која му није потребна, наилази на изобличења, која су му мрска. Док сам био у једном великом граду, долазио је тамо због манастирских потреба старац, необично узнапредовао у духовном животу; са њим је долазио и његов нови ученик почетник. Неки побожни мирјани су пожелели да виде старца. Он им се није допао. Веома им се допао ученик: кад је улазио у богате и угледне куће, тај није крио да је очаран земаљском величином, и зато је свима узвраћао дубоким наклонима. “Како је он смирен! говорили су мирјани са посебним задовољством које су у њима изазвали ти наклони. Старац је провео свој живот у плач због своје грешности; откриће греха у себи сматрао је највећом човековом срећом; са искреном љубављу и сажаљењем према јадном човечанству, подједнако јадном и у палатама у колибама, искреног срца, са необичном проницљивошћу коју је омогућавала иста таква чистота ума, желео је да подели духовна блага са ближњима који су га питали о спасењу: тиме је изазвао незадовољство против себе.
 
Ученик: Каква је разлика између смиреноумља и смирења?
 
Старац: Смиреноумље је мудрост, васцело преузета из Јеванђеља, од Христа. Смирење је осећање срца, залог срца, залог који потпуно одговара смиреноумљу. Најпре се треба поучавати смиреноумљу; по мери вежбања у смиреноумљу душа стиче смирење, јер стање срца увек зависи од мисли које је ум усвојио. А када човеково делање осени благодат Божија, тада смиреноумље и смирење у изобиљу почну да стварају и продубљују једно друго, уз помоћ сарадника молитве – плача.
 
Ученик: Објасни на примеру опита како смиреноумље доноси смирење и обрнуто.
 
Старац: Боравио је код мене кратко један познати монах: стално се излагао разним невољама, а Богу је било благоугодно да му оне, тако је он говорио, замене духовног старца. Запазио сам да је монах, упркос сталним невољама, скоро увек спокојан, често радостан. Сав се предавао речи Божијој и умној молитви. Молио сам га да ми, ради користи моје душе, открије из чега црпи утеху. Одговорио је: “Моју утеху дугујем милости Божијој и делима светих отаца, а љубав према њима дата ми је од детињства. Када наиђу невоље, ја, понекад, понављам речи разбојника који је са свог крста исповедао да је праведан суд Божији по коме су људи осуђени, и тим исповедањем ушао у познање Спаситеља. Говорим: По дјелима мојим што сам заслужио примам: сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.[37] Те речи изливају мир и спокојство у срце. Некад, опет, помислима туге и збуњености супротстављам речи Спаситељеве: И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан;[38] уместо збуњености и туге тада у мени завладају мир и радост. Остале, овима сличне, изреке Светог писма и светих отаца имају исто такво дејство. Понављање речи слава Богу за све, или да буде воља Божија сасвим довољно делује против веома сложене невоље. Чудна ствар, понекад, због силног дејства невоље, душа изгуби сву своју снагу; душа, рекло би се, оглуви, изгуби способност да било шта осећа: тада почнем наглас, против воље и махинално, самом способношћу говора, да изговарам: Слава Богу, и душа, чим чује славословље Бога, почиње мало-помало да оживљава од тог славословља, затим се охрабри, умири и утеши. Људи којима су дате невоље не би могли да издрже у њима да их тајно не подржава помоћ и благодат Божија. А опет: без невоље човек није способан за ту тајанствену а у исти мах стварну утеху, која му се даје сразмерно његовој невољи, како је и псалмист рекао: По мноштву болова у срцу моме, утехе Твоје обрадоваше душу моју[39] Једном су приредили против мене опасну сплетку. Сазнао сам за њу, али нисам имао начина да је спречим: осетио сам тугу до изнемоглости. Дошао сам у своју келију и једва изговорио Спаситељеве речи којих сам се тада присетио: Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога и у мене вјерујте[40] – и туга је ишчезла; уместо ње обузела ме је неисказива радост: морао сам да легнем на постељу, и цео дан сам био као у заносу, а у уму су се понављале речи и изливале утеху у душу: Вјерујте у Бога и у мене вјерујте. Неверовање је узрок збуњености срца, а узрок спокојства у срцу, благодатног мира у срцу, јесте вера. При обилном дејству вере целокупно човеково биће се погружава у духовно најутешније наслађивање светим миром Христовим, као да га то осећање натапа и преиспуњава. Усхићено њиме, оно постаје неосетљиво за стреле збуњености. Са правом су рекли оци да ‘вера јесте смирење,'[41] да ‘веровати значи пребивати у смирењу и благости.'[42] Такво мишљење о вери и смирењу добија се светим опитима правилног монашког живота.
Некад се, опет, допушта невољи да мучи душу дуже времена. Једном приликом, од изненадне жалости, осетио сам нервни удар у срце: три месеца нисам изашао из келије јер ме је тресла нервна грозница. ‘Бог чини увек са нама велико и неистраживо, славно и ужасно.'[43] Морамо да схватимо да смо Његова дела, да смо у Његовој потпуној власти, па стога, у потпуној покорности, ‘сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.'[44] Нећу се суздржати да ти испричам и следећи занимљив случај, који донекле објашњава дејство смирења директно из срца, без претходних мисли смиреноумља. Једном сам био изложен кажњавању и срамоћењу. Када су почели да ме кажњавају и срамоте, наједном сам осетио врелину у целом свом телу и неко речима необјашњиво мртвило, а онда је наједном из срца букнула жеља да ми, због мојих грехова, цео народ упућује поруге и да ме џелати ударају по образима. Тада сам букнуо у лицу; целог ме је обузела неисказива радост и сладост; од њих сам живео две седмице у заносу, као да сам ван себе. Тада сам јасно и тачно схватио да свето смирење у мученицима, сједињено са божанском љубављу, нису могле да засите никакве казне. Мученици су прихватали тешке казне као дарове, као хладно пиће које је гасило у њима жарку жеђ за смирењем.[45] Смирење је неисказива благодат Божија, и она се несазнајно сазнаје једино духовним осећањем душе.”
 
Ученик: Обећао си да ћеш ми објаснити како смирење настаје кроз молитву.
 
Старац: Савез смирења и молитве веома јасно је изложио преподобни ава Доротеј. “Непрестано вежбање у молитви” – говори светитељ – “спречава гордост. Очигледно је да смирен и побожан човек, знајући да се никаква врлина не може остварити без помоћи и заштите Божије, не престаје да се неодступно моли Богу, да би му Бог указао милост. Ко се непрестано моли Богу, а удостојен је да учини нешто што доликује, тај зна посредством кога је то учинио, и не може да се преузнесе, ни да то припише себи: сва своја исправљања он приписује Богу, Њему непрестано благодари, и Њему се моли непрестано и трепетно, да не би био лишен помоћи одозго, да се тако не би открила његова сопствена немоћ. Он се моли од смирења.”[46] Ако се неко приликом своје молитве удостојава да у себи подстакне дух милости, тај плод усредсређене молитве, тај опитно зна да се управо у драгоценим тренуцима владавине духа милости јављају у њему помисли смиреноумља, а оне му предају осећај смирења. Нарочито се то дешава онда када дух милости прате сузе. Што су чешћи тренуци владавине духа милости, тим чешће трудбеник молитве бива слушалац тајанственог учења о смирењу, тим дубље то учење продире у његово срце. Стална владавина духа милости одржава душу у сталном смирењу, у душевном стању непрестаних молитава и размишљања о Богу. Свети оци запажају да смирење – супротно од славољубља, које разноси човекове помисли по васељени – усредсређује помисли у души: из бесплодног и лакомисленог созерцавања васцелог света оно преводи у веома плодоносно и дубоко посматрање самог себе, у унутрашње тиховање, у стање какво и јесте потребно за истинску молитву, и које настаје из усредсређене молитве.[47] Најзад, благодатно дејство смирења и благодатно дејство молитве јесте једно те исто дејство, како смо већ рекли на почетку наше беседе. То дејство се јавља у два облика: у христоподражатељном смирењу и у божанској љубави, том највишем дејству молитве. То дејство припада Господу нашем Исусу Христу, који борави и дејствује посредством Светог Духа, неизрециво и недокучиво, у својим изабраним сасудима. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 11,29.
  2. Поука 21, гл. 3.
  3. Флп 4, 7.
  4. Поука 21, гл. 3.
  5. Поука 38.
  6. Израз узет од светог Јована Лествичника, Поука 25
  7. Поука 2, О смиреноумљу.
  8. Блажени Теофилакт Охридски на Јеванђеље по Луки о царинику и фарисеју (гл. 18).
  9. Лк 18.
  10. Mт 9,13.
  11. Прва јутарња молитва преподобног Макарија Великог. Каноник.
  12. Добротољубље, т. 3, књига 1, глава 1.
  13. Пс 142, 10.
  14. Пс 142, 10.
  15. О духовном закону, гл. 2, Добротољубље, том 1.
  16. Mт 9, 13.
  17. Преподобни Нил Сорски, Поука 5, Горда помисао.
  18. Азбучни патерик.
  19. Лествица, Поука 4, гл. 23, 24.
  20. Одговор 210.
  21. Поука 2.
  22. Лк 16, 15.
  23. Mт 12, 18,19. Ис 42, 1,2.
  24. 1 Пт. 2,21,23.
  25. Поука 89.
  26. Mт 15, 21 и даље.
  27. 1 Цар 25, 24.
  28. Лк 16, 15.
  29. Азбучни патерик.
  30. Незаборавна казивања и Азбучни патерик.
  31. Преподобни Варсануфије и Јован Пророк, Одговор 275.
  32. Мт 16, 26.
  33. Jн 15, 18-20.
  34. Mт 6.
  35. Поука 4, гл. 82, 83.
  36. Добротољубње, том 1, гл. 70, 71, 72
  37. Лк 23,41,42.
  38. Mт 10, 38.
  39. Пс 93,19.
  40. Јн 14, 1.
  41. Преподобни Варсануфије и Јован Пророк, Одговор 579.
  42. Изрека преподобног Пимена Великог, Скитски патерик.
  43. Шеста јутарња молитва.
  44. Последња молба на великој јектенији.
  45. Житије светих мученика Тимотеја и Мавре, Четиминеј, 3 мај. Изванредно житије! На свим поприштима свог подвига мученици нису престајали да исповедају да је мучеништво за њих прилика да се очисте од грехова. Осењени Светим Духом, они су са страшном жељом прихватали то очишћење. Обиље смирења било је сједињено у њима с обиљем натприродне љубави. Када су Мавру водили на распеће, њена мајка ју је зауставила, ридајући за њом. Но мученица се истргла из мајчиних руку и, похитавши према крсту, рекла мајци: “Зашто ме одвлачиш од крста, и не даш ки да се ускоро насладим Господом мојим у подражавању Његове смрти.”
  46. Поука 2.
  47. Свети Исак, Поука 48.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!