АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ВЕРА И ДЕЛА
 
Покајте се и вјерујте у јеванђеље[1] – поучава нас Јеванђеље.
Једноставна, истинита, света је та поука: треба да се покајемо, да оставимо грешни живот, да бисмо постали способни да приступимо Јеванђељу. Да бисмо примили Јеванђеље, треба да поверујемо у њега.
Суштину целокупне проповеди свети апостол Павле је сместио у проповед покајања и вере. Он је објављивао свима, и Јудејцима, и Јелинима, покајање пред Богом и вјеру у Господа нашега Исуса Христа.[2]
Јеванђеље, као откривење Бога, који је изнад сваког поимања, недоступно је палом човечијем разуму. Необухватни Божији ум обухвата се вером: вера може да прими све – и несазнајно разуму, и противречно разуму. За веру је способна само она душа која је одлучном вољом одбацила грех, упутила се целом својом вољом и својом снагом према Божијем добру.
Ја у свијет дођох као свјетлост,[3] рекао је о себи Господ. Та Светлост је стајала пред Јудејцима, обучена у тело; пред нама Она стоји обучена у Јеванђеље.
Стоји та Светлост пред нама да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни: Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен.[4]
А ко не верује у Сина Божијег? Онај што отворено, одлучно одбацује Бога, али и онај који се назива хришћанином а проводи грешни живот, јури за телесним насладама; онај за кога је бог утроба; онај за кога је бог сребро и злато; онај који је исказао поштовање земаљској мудрости, непријатељској Богу, као богу. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова,јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена.[5]
Човек који не може да се одрекне самог себе није способан за веру; његов пали разум се противи вери и дрско тражи објашњење од Бога за Божија дејства и доказе за истине које је Бог открио човеку; пало срце хоће да живи животом пада, а вера тежи да умртвљава тај живот: тело и крв, без обзира на гроб који их чека сваког часа, такође хоће да живе својим животом, животом распадљивости и греха.
Управо зато је Господ објавио свима који желе да се прикључе Њему и да Њега следе живом вером: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.[6]
Пад се толико усадио у целокупно људско биће да би одбацивање тог пада изгледало као одбацивање живота. Без тог одбацивања немогуће је наћи веру – тај залог вечног, блаженог, духовног живота; а ко хоће да оживи страсти срца или тела, да се наслађује њима, ко жели да оживи свој пали разум, тај ће отпасти од вере.
Жива вера је ход у духовни мир, у мир Божији. Она не може да обитава у ономе који је прикован за земаљски свет, где владају тело и грех.
Вера – то су врата ка Богу. Нема других врата према Њему: А без вјере није могуће угодити Богу.[7] Та врата се постепено отварају пред оним који чисти себе непрестаним покајањем; широм су отворена она пред чистим срцем, а затворена за грехољупца.
Једино вером можемо да приступамо Христу; једино вером можемо да следимо Христа.
Вера је природно својство човечије душе, које је Бог засадио у њој приликом њеног стварања.[8] То природно својство изабрао је Бог при искупљењу као грану дрвета најбољу да се на њу накалеми благодат.
Оправдано је Бог изабрао веру за оруђе спасења људи: ми смо изгубили живот чим смо поверовали лажним речима непријатеља Божијег и нашег. Зачула се некада у рају бука речи из уста злотвора, услишили су их наши прародитељи, поверовали у њих – и били изгнани из раја; сада, у долини изгнанства, разлеже се за њихове потомке глас речи Божије – Јеванђеље – и опет улазе у рај они који услише и верују у Јеванђеље.
Неверниче! Окрени се од неверја свога. Грешниче! Обрати се од грешног живота свога. Мудраче! Обрати се од лажне мудрости своје! Обратите се! Својом незлобивошћу и нелукавством постаните слични деци, са дечијом простодушношћу поверујте у Јеванђеље.
Мртва вера, признавање Христа једино невољним интелектуалним убеђењем, може бити и ствар демона! Таква вера служи том “вернику” само за још већу осуду на суду Христовом. Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине, вапио је дух нечисти Господу. Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији.[9]
Вера у Јеванђеље мора бити жива; морамо веровати умом и срцем, исповедати веру речима, испољавати, доказивати је животом. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих,[10] говори апостол неком човеку који се хвали само мртвом вером, самим голим знањем Божијег живота.
“Вера” – рекао је преподобни Симеон Нови Богослов – “у ширем смислу те речи, садржи у себи све божанствене Христове заповести: њу обележава убеђење да у Божијим заћовестима нема ниједне црте без значења, да све у њима, до последње јоте, јесте живот и узрок вечног живота.”[11]
Веруј у догмате које проповеда Јеванђеље, разумеј их и исповедај по истинитом учењу православне, источне Цркве, једине која садржи јеванђелско учење у свој његовој чистоти и правилности.
Веруј у тајне које је сам Господ установио у Цркви, које Источна црква чува у свој њиховој пуноћи.
Веруј у свете, животворне јеванђелске заповести, и знај да можеш правилно да их испуњаваш једино у окриљу истинске Цркве, и да њихово испуњавање, по светим оцима, чини делатну веру хришћанина.[12]
У догмама је садржано богословље које је пренео сами Бог. У одбацивању догми садржано је хуљење на Бога познато под именом неверовање; у изопачавању догми садржано је хуљење на Бога познато под именом јерес.
Када се ум – који се још није очистио кроз покајање, и још лута у области и мраку пада, којег још није просветио и не води Свети Дух – дрзне да сам од себе, сопственим болесним снагама, из мрака гордости расуђује о Богу, тада он неминовно упада у заблуду. Таква заблуда је богохуљење. О Богу можемо да знамо једино оно што нам је Он по великој милости својој открио.
Кроз тајне хришћанске Цркве верујући се приводи у јединство са Божанством, у чему и јесте суштинско спасење, обележавање вере делом вере, чиме почиње примање залога вечних добара.
Ко се ради вере у Христа одриче ђавола, греха и света, тај умире за живот пале природе, који је до сада живео у неверовању и грешности; погружавајући се у светој води крштења, он се сахрањује за овај живот; он излази из свете воде поновним рођењем за нови живот, за живот у Христу.
Крштењем се хришћанин сједињује са Христом, облачи се у Христа; причешћивањем светим Христовим тајнама сједињује се са Христом. Тако, посредством тајни, он постаје сав Христов.
Крштени у Христа већ не живи као самосвојно биће, него као биће које је сву пуноћу живота позајмило од другог бића – Христа. Нисте своји – говори апостол хришћанима – јер сте купљени скупо. Тјелеса ваша удови су Христови. Прославите Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији[13]
Ако одржава животворне јеванђелске заповести, хришћанин остаје сједињен са Христом.[14] Удови Христови не могу да остану у јединству са Христом никако друкчије него делујући из Његове воље, из Његовог ума. И воља и ум Христов изображени су у јеванђелским заповестима.
Сваком бићу својствено је да делује, у себи и изван себе, саобразно својој природи. Тако је и обученом у Христа, новом човеку, својствено да мисли, осећа и делује онако како мисли, осећа и делује Христос. Руковођење мислима и осећањима старог човека – макар, споља гледано, и добрим – за њега је противприродно.
Руководилац хришћанина мора бити Свети Дух, као што су тело, крв и лукави дух руководиоци старог човека. Први човјек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.[15] Све помисли, осећања и дејства хришћанина морају да произилазе из Светог Духа: то троје не сме бити сопствено, душевно, по природи старог Адама. Ти ћеш то достићи када будеш потпуно распоређивао живот по јеванђелским заповестима, по његовим најсветијим речима: Ријечи које вам ја говорим – говори Господ – дух су и живот су.[16]
Православна вера у Христа, запечаћена тајном крштења, сама је довољна за спасење, без дела, када човек нема времена да их учини: зато што вера замењује човека Христом, а добра дела човекова Христовим заслутама.
Али у наставку земаљског живота неизоставно су потребна дела. За хришћанина су добра једино она дела којима он испуњава јеванђелске заповести, дела којима се храни, од којих живи његова вера, која држе његов живот у Христу: јер једини делатник у хришћанину мора да буде Христос.
Крштени нема право да поступа по осећањима срца, зато што она зависе од утицаја тела и крви на срце, ма како ти утицаји изгледали добри: од њега се прихватају једино она добра дела на која Дух Божији и реч Божија подстичу срце да их учини, која припадају природи обновљеној Христом.
Праведник ће од вјере живјети.[17] Истинска вера у Христа је једино средство спасења, али жива вера, дакле вера коју исказује целокупно човеково биће.
Ту живу веру тражи од хришћанина свети апостол Јаков када објављује да је вера без дела мртва, и да се вера остварује кроз дела.[18]
Противљење дела вери изобличава друга веровања, тајно и зликовачки угнеждена у човечијем срцу.
Величајући дело патријарха Аврама, свети Јаков велича дело његове вере – приношење на жртву сина по заповести Божијој, дело потпуно противно својствима пале природе, и то управо оним својствима која се називају добрим. Снагу за извршење тог дела дала је вера, а дело је исказало снагу вере: тако се објашњава суштина Аврамовог поступка у тумачењу двојице апостола, Јакова и Павла.[19]
Слепи су они који дају велику цену добрим – по њима добрим – делима пале природе. Та дела имају своју похвалу, своју цену, у времену, међу људима, али не пред Богом, пред којим сви застранише и заједно неваљали посташе.[20] Који се уздају у добра дела пале природе, ти нису познали Христа, нису разумели тајну искупљења, упетљавају се у мреже сопственог лажног умовања тиме што против своје полумртве и колебљиве вере износе бесмислен приговор: “Зар је Бог толико неправедан да добра дела која су учинили идолопоклоници и јеретици неће наградити вечним спасењем?” Неправилност и немоћ свог суда те судије преносе на суд Божији.
Када би добра дела – али добра по осећањима срца – доносила спасење, онда би Христов долазак био излишан, искупљење човечанства страдањима и крсном смрћу Богочовека непотребно, јеванђелске заповести биле би непотребне. Који сматрају да спасење могу да донесу сама дела пале природе, ти, очигледно, уништавају значење Христа, одбацују Христа.
Незаконито су устајали против вере Јудејци када су захтевали од верујућих да испуне обредне уредбе старог закона; незаконито синови Богу непријатељског света, далеки од тајанственог и уједно суштинског познања Христа, захтевају од верујућих у Христа добра дела по разуму и осећањима пале природе.
Онај ко верује у Христа извукао је из корица мач Христов против осећања срца: он присиљава своје срце тиме што мачем послушања Христу посеца не само очигледне порочне тежње но и оне тежње које су наизглед добре, а у суштини су противуречне јеванђелским заповестима. А таква је сва човекова делатност која је удешена по тежњама пале природе.
Привидно добра дела – добра по склоности пале природе – гаје у човеку његово ја, уништавају веру у Христа, непријатељска су Богу; дела вере умртвљују саможивост у човеку, гаје у њему веру, величају у њему Христа.
Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу својему да га Господ подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење.[21]
Истинска жива вера, само ако је човек исповеда устима, доноси му спасење. Донела је она спасење разбојнику на крсту; донела је она спасење, посредством покајања, многим грешницима у последњим, предсмртним тренуцима њиховог живота.
Тако је важно, тако неопходно за спасење исповедање устима искрене вере и душевног убеђења да су свети мученици свих векова хришћанства, од самих апостола Христових, радије пристајали да претрпе ужасна и дуготрајна страдања, да пролију своју крв као воду, него да изговоре да се одричу Христа, чак само привидно, једино устима, без учешћа срца.
Бог тражи од човека за његово спасење само живу, истинску веру. Она, као залог спасења и вечног блаженства, мора бити хришћанину дража од његовог земаљског живота.
Мучеништво је било плод истинског богопознања, које дарује вера. Мучеништво је било дело вере. На то дело хулили су и хуле они који високо цене дела пале човечије природе: тај великодушни, најсветији, човечанству од Бога даровани подвиг они, у својој заслепљености, називају последицом лудила.
Тако је важна свака мисао од Бога преданих догмата да су свети исповедници, баш као и мученици, обележили православно исповедање догмата тешким страдањима и потоцима крви.
Због важности вере у делу спасења и грехови против ње имају посебну тежину на ваги праведности Божије: сви они су смртни, то јест они доносе и смрт душе, и следи им вечна погибија, вечне муке у адским безданима.
Смртни грех је неверовање: он одбацује једино средство спасења – веру у Христа.
Смртни грех је одрицање од Христа: он лишава одрицатеља живе вере у Христа, коју открива и задржава исповедање уста.
Смртни грех је јерес. она садржи у себи хуљење на Бога – због ње се заражени њоме клони истинске вере у Христа.
Смртни грех је очајање: он је одбацивање делатне, живе вере у Христа.
Исцељење од свих ових смртних грехова је света, истинска, жива вера у Христа.
Суштински је важно у делима вере исповедање устима: чим је велики законодавац Израиљаца, боговидац Мојсије, у делу вере изговорио реч са неким призвуком сумње, одмах је био лишен уласка у Обећану земљу.[22]
Чим је ученик неког египатског пустиножитеља, у беседи са Јеврејем, изговорио, због своје простодушности, двосмислену реч о хришћанској вери, благодат крштења је истог трена одступила од њега[23].
Историја Цркве прича да су у првим временима хришћанства, у време гоњења, неки незнабошци неискрено, шале ради и смеха, изговарали устима исповедање Христа – и наједном их је осенила благодат Божија: у трену су се ти окорели незнабошци претворили у ревносне хришћане, и касније обележавали крвљу то исповедање, које су у почетку изговорили као светогрђе.[24]
Страдања и смрт за јеванђелске заповести такође су дело живе вере у Христа, такође мучеништво.[25] Првенствено светим монасима припада то мучеништво.
Ношени живом вером, светитељи, монаси, као и Аврам, остављали су домовину и родни дом; као и Мојсије више су волели да страдају за Христа него да уживају у земаљским насладама; као Илија, полуобнажени, изабрали су да проводе живот у пустињи и пећинама; очима вере гледали су на небеско добијање награде.
У својим пустињама, далеко од људи, далеко од расејаности и пропадљивих занимања, они су ступили у подвиг против греха, избацили га из својих поступака, помисли, осећања, и у њихове чисте душе сишао је Дух Свети, испунио их благодатним даровима. Жива вера у Христа и у Јеванђеље даровала је преподобнима снагу да издрже подвиг против греха, учинила их сасудима Светог Духа.
Вера је мајка трпљења, мајка храбрости, снага молитве, водитељка ка смирењу, даватељка наде, лествица према престолу љубави.
Вера у Христа, коју показујемо и исповедамо видљивим и невидљивим испуњавањем Христових заповести, чува нетакнутим залог спасења, а онима који су напустили свет да 6и целог себе посветили јеванђелској делатности пружа хришћанско савршенство.
У онима који су достигли хришћанско савршенство појачана вера, по дејству Светог Духа, гледа нарочито јасно на обећања Божија, као да види, као да додирује вечна блага. Она је, по учењу апостола, у пуном смислу основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.[26]
Они који су обогаћени живом вером у Христа мењају свој однос према видљивом свету и земаљском животу: закон пропадљивости, осуђеност на пропадање, мењање и крај пропадљивих предмета видљивог света постају очигледни за чисте погледе; краткотрајне земаљске предности пред тим чистим погледима су ништавне.
Они који су обогаћени живом вером у Христа прелећу, као да имају крила, преко свих невоља, преко свих најтежих околности. Усхићени вером у свесилног Бога, они у труду не виде труд, у болестима не осећају болест. Они сматрају да је Бог једини делатник у васељени, они су Њега учинили својим живом вером у Њега. Онај који верује у Христа, ако и умре због греха, оживеће кроз покајање.[27] Видимо да су и многи свети били пали са висине светости у бездан тешких грехова, и да су се затим, помоћу вере и покајања које она улива у душу, ослободили из смрдљивог и мрачног бездана и поново сели на висину чистоте и светости.
Очајање изобличава неверовање и саможивост, унапред учињене у срцу: ако верујеш у себе и полажеш наду на себе, знај да нећеш устати из греха кроз покајање; устаће кроз покајање онај који верује у Христа, свесилног Искупитеља и Лекара.
Вера бива од проповиједи:[28] слушај Јеванђеље, које теби говори, и свете оце, који објашњавају Јеванђеље; слушај их пажљиво, и, мало-помало, уселиће се у тебе жива вера – она ће тражити да испуниш јеванђелске заповести, а за то испуњење наградиће те надом у несумњиво спасење. Она ће учинити да будеш следбеник Христов на земљи, санаследник Његов на небу. Амин.
 

1. Mк 1, 15.
2. Дап. 20,21.
3. Jн 12,46.
4. Jн 3, 16, 18.
5. Јн 3,20, 21.
6. Mт 16, 24, 25.
7. Jeв 11,6.
8. Преподобни Симеон Нови Богослов, Слово о вери, Добротољубље, том 1
9. Mк 1,24.
10. Jaк 2, 18.
11. Слово III, стр. 42. Издање Оптине пустиње, 1852. год.
12. Свети Калист и Игњатије Ксантопул, Добротољубље, гл. 16, део 2.
13. 1 Kop 6, 19, 15,20.
14. Jн 15, 10.
15. 1 Kop 15. 45.
16. Jн 6, 63.
17. Jeв 10. 38.
18. Jaк 2, 17,22.
19. Jaк2, 21-23 и Рим 4, 1,3.
20. Рим 3. 12.
21. Рим 10, 9, 10.
22. Бp 20, 10-12.
23. Житије преподобног Пајсија Великог, Чети минеј, 19. јун.
24. Страдање светог мученика Филимона, Чети минеј, 14. децембар.
25. Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 1, Добротољубље, том 1.
26. Jeв 11,1.
27. Jн 11,25.
28. Рим 10, 17.