НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 2
 
Почетак духовне делатиости, када се она предузима са одређеним циљем и почиње да преовладава, како би, затим, постала потпуно искључива (делатност), обично је пропраћен унутрашњом борбом са помислима и страсним осећајима. Та борба је толико снажна, да нема никакве могућности да јој се супротставиш сопственим силама – неопходна је помоћ одозго. Димитрије Александрович се окренуо молитви, творећи је у себи, пажљиво и непрестано. Таква молитва, која образује унутрашњег монаха, изграђује према себи сву душевну делатност човека, али неопходно је правилно се научити таквој молитви, што и јесте предмет монашког духовног делања. Он се бавио умном молитвом, и толико жељно се вежбао у њој, да је она почела сама да делује у њему. „Догађало се увече“, говорио је он касније о себи, „да лежеш у постељу и, стављајући јастук под главу, почињеш да говориш молитву, и да тако, не мењајући положај, не прекидајући молитву, устајеш ујутру да идеш на посао, на часове.“ На тај начин, будући да је био монах у души, и већ са шеснаест година живота искусио благодатно дејство молитве, овај побожни младић није могао да се задовољи Обичајем који је био установљен у школи – само једном годишње приступати тајнама исповести и св. причешћа, него му је било потребно чешће да се укрепљује том духовном храном, због чега се, ради задовољења своје жеље, обратио вероучитељу и духовнику школе. Тако необична дојава међу младићима је изазвала зачуђеност духовника, посебно када је на исповести рекао да „се бори са мноштвом греховних помисли“. Не правећи разлику између „греховних помисли“ и „политичких замисли“, отац протојереј је сматрао Да је обавезан да о тој околности обавести школску управу. Управник школе, генерал-поручник гроф Сиверс, подвргао је оптуженог младића формалном испитивању о значењу помисли, које је он сам признао за греховне. Немачка управа, не схватајући значење тог израза, почела је да мотри на Брјанчанинова.[1] Због несмотрености духовника, Брјанчанинов је преузео тешку одговорност пред својом управом и доспео је у немоћан положај; био је принуђен да пронађе себи другог духовника. Зато се Брјанчанинов обратио монасима Валаамског подворја и почео је одлазити тамо сваке суботе и недеље ради исповести и св. причешћа и, поучен искуством, трудио се да то сакрије од школске управе. У том светом делу придружио му се друг из школе, Чихачов, један од племића Псковске губерније, који је истовремено са њим пошао у школу и ког је веома волео Владар Николај Павлович. Димитрије Александрович се најискренијим пријатељством везао за Чихачова, без обзира на различитост њихових карактера: први је био озбиљан, замишљен, усредоточен у себе, а други – весељак, говорљив, отворене душе. Чихачов се препустио Брјанчанинову, више него син оцу, и брат брату: такав је био утицај Димитрија Александровича на свог садруга. Први сусрет та два млада пријатеља био је пун умиљења и истински хришћанског карактера. Једном, у пријатељским разговорима, Димитрије Александрович је прекинуо весело брбљање Чихачова, рекавши му: „Буди ти хришћанин!“ – „Ја никада нисам био Татарин“, рекао му је пријатељ. „У том случају“, рекао је први, „потребно је те речи остварити на делу, и ревносније се удубити у њих.“ Од тада, обојица су одлазили на подворје код монаха, исповедали се и причешћивали, молили се, поучавали се беседама спасоносним за душу, подвизавали се. Ево како те одласке, у својим записима, описује Чихачов, где он отворено говори какав утицај су они имали на њега: „Једне суботе добио сам позив од свог друга да идемо свештенику.
– Због чега?
– Ја имам обичај да се исповедам, а недељом приступам светим Христовим тајнама; гледај и ти да не заостајеш.
Моја бедна глава нашла се у избезумљености и великој збуњености. Страх и ужас; шта и како, нисам спреман, не могу!
То није твоја ствар, него духовникова – храбро је одговорио друг, и својом љубављу ме вукао за собом. Младост и здравље, све спољашње околности и читаво окружење, а поред тога и силна унутрашња побуна страсти и навика разјарених деловањем које им се супротставља, страшно су узнемирили душу – па зар би она могла одолети у својој немоћи када не би било невидљиве силе одозго која ју је подржала? – И, при свему томе, да нисам имао таквог друга, који је својом благоразумношћу и мене уразумљивао, и душу своју за мене увек полагао, и делио са мном сваку муку, како бих ја остао читав на том попришту – попришту добровољног мучеништва и исповедништва“.
Монаси Валаамског подворја су примали младе људе са љубављу, зато што су видели у њима искрено стремљење ка Богу и жељу за спасоносним путем, али они, као људи без научног образовања, који су се првенствено ограничавали на спољашњи подвиг, нису могли у потпуности да одговоре њиховим духовним потребама, па су посаветовали младе људе да се за духовне поуке обрате монасима Невске лавре. Тамо су у то време боравили неки ученици стараца о. Теодора и о. Леонида, искусних мужева у духовном животу који су примили монашки постриг, први од познатог старца Пајсија Величковског, архимандрита молдавског манастира Њамц, а други од од његових ученика. То су били монах Арон, монах Харитон, Јоаникије и други. Млади људи су почели одлазити тим монасима; преко њих су се упознали са духовником лавре, оцем Атанасијем, који је својим истинским отачким односом, пуним љубави, подстакао њихово живо стремљење хришћанској побожности. Млади људи су се радовали јер су пронашли истинске учитеље, који су разумели њихове духовне потребе, и који су могли много да им користе. Они су повећали своју ревност у подвизима побожности, учестали су у својим посетама монасима, наслађивали се богослужењем у Лаври, које је остављало добар утисак на њих, зато што је било величанственије и дуже него на Валаамском подворју. Саветовали су се са монасима, као са духовним оцима, о свему што се тиче унутрашњег монашког делања, исповедали су своје помисли, учили како да се сачувају од страсти, греховних навика и падова, којим књигама међу делима светих отаца да се руководе и томе слично. Добри монаси, посебно о. Јоаникије и духовник о. Атанасије, делили су са монахољубивим и мудрољубивим младићима све што су стекли својим дугогодишњим духовним искуством. Често их је Димитрије Александрович одушевљавао својим питањима, која су се тицала оних страна духовног живота које сведоче о прилично зрелом духовном узрасту. Тако блиско дружење са монасима имало је одговарајуће дејство. Димитрије Александрович је постао савршени аскета у души, окружио се делима светих отаца, претежно подвижничког садржаја, која је ненасито ишчитавао, и још више се удубљивао у самосозерцање и приметно је охладнео у односу на светско друштво. У свом „Плачу“, он овако говори о себи:
„Пред погледом ума, већ су се нашле границе људских знања у највишим крајњим наукама. Дошавши до тих граница, ја сам питао науке: ‘Шта ви дајете човеку у посед? Човек је вечан, и његов посед мора бити вечан. Покажите ми тај вечни посед, то право богатство, које бих могао понети са собом у гроб!’ Науке су ћутале.“
„За задовољавајући одговор, за одговор суштински неопходан, животни, обратићу се вери. Али где се ти кријеш, веро истинита и света? Ја те не могу препознати у фанатизму, који није обележен јеванђелском кротошћу, он је одисао распаљеношћу и преузношењем! Ја те не могу препознати у својевољном учењу, које се одвојило од цркве и изградило свој нови систем, сујетно и разметљиво проглашавајући проналажење нове истините хришћанске вере, осамнаест векова после оваплоћења Бога Речи. Ах! Како је мучна недоумица у којој је пливала моја душа!…“
„И почео сам ја често, са сузама, да молим Бога, како ме Он не би оставио као жртву заблуде, како би ми показао прави пут, по ком бих могао одлазити Њему, невидљиво, умом и срцем. Одједном, мени се јавља мисао… а срце јој хрли, као пријатељу у загрљај. Та мисао је саветовала да изучим веру из извора – из дела светих отаца. ‘Њихова светост’, говорила је она мени, „гарантује за њихову поузданост: њих изабери за руководиоце.’ Повиноваћу се. Налазим начин да прибавим дела светих угодника Божијих, са жеђу почињем да их читам, дубоко их истражујем. Прочитавши једне, узимам друге, читам, поново ишчитавам, изучавам. Шта ме је најпре поразило у делима Отаца Православне Цркве? – То њихово сагласје, чудно, величанствено сагласје… Какво учење, између осталог, налазим код њих? – Налазим учење које понављају сви оци, учење да је пут спасења јединствен – непоколебљиво следовање поукама светих отаца. ‘Ако си видео’, кажу они, ‘некога ко је прелешћен лажним учењем, који је страдао због неправилно изабраног подвига – знај: он је следио себе, свој разум, своја мишљења, а не учење Отаца’, које чини догматско и морално предање Цркве…“
„Та мисао је била за мене прво пристаниште у земљи истине. Ту је моја душа нашла предах од таласа и ветрова. Мисао добра, спасоносна! Мисао – непроцењиви дар свеблагог Бога, који жели да се сви спасу и дођу у познање истине! Та мисао је постала камен темељац за духовно грађење моје душе! Та мисао је постала моја звезда водиља! Она је почела непрекидно да ми осветљава многотрудни и болни, тесни, невидљиви пут ума и срца ка Богу.“
„Каквим милосрђем ме је обасуо Бог мој! Каква непропадљива ризница, која упућује у блажену вечност, која ми послата одозго, са горњег престола божанске милости и премудрости…“ „Бог, сам Бог ме је добром мишљу већ одвојио од сујетног света. Ја сам живео у свету, али нисам био на општем, широком, утабаном путу: добра мисао ме је повела одвојеном стазом, која води живим, студеним изворима воде, по плодоносним земљама, по живописним местима, али је често дивља, опасна, испресецана провалијама, и потпуно усамљена. Њом ретко пролази путник.“
„Читање Отаца ме је потпуно јасно уверило да је спасење у недрима Руске цркве несумњиво, чега су лишене вероисповести Западне Европе, пошто нису у целости сачувале догматско и морално учење првобитне Христове Цркве. Оно ми је открило шта је Христос учинио за човечанство, у чему је пад човека, зашто је неопходан Искупитељ, у чему се састоји спасење које је донео и доноси Искупитељ. Оно ми је непрестано говорило: потребно је развити, осетити, увидети спасење у себи, без чега је вера у Христа – мртва, а хришћанство – реч и називање, без његовог остварења! Оно ме је научило да гледам вечност као вечност пред којом је ништаван и хиљадугодишњи земаљски живот, а не само наш, који се мери некаквим полувековљем. То ме је научило да земаљски живот треба проводити у припремању за вечност, као што се у предворјима припремају за улазак у велелепне царске дворце. Оно ми је показало, да су сва земаљска интересовања, насладе, почасти, надмоћи – пусте игре, које играју одрасла деца, и којима проигравају блаженство вечности.“[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Инспектор школе био је инжењер, генералмајор, барон Елснер, који се тешко споразумевао на руском језику.
  2. Аскетски огледи, том 1.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *