АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СТАЊИМА ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ У ПОГЛЕДУ ДОБРА И ЗЛА
 
6. КАКО ЋЕМО ПОКАЈАЊЕМ ОБНОВИТИ ИСКУПЉЕНУ ПРИРОДУ АКО ЈЕ ОЗЛЕДИМО?
 
Они који желе да задобијају опитно познање светог крштења, они који желе да открију скривену тајну и бесцени духовни дар уложен у ризницу душе руком неисказане Божије милости, они који желе да виде своју природу у стању обновљења и новог живота, они који желе да осете и виде у себи Христа – све то могу достићи покајањем. Начин покајања који приличи и доликује хришћанину саобразан је томе дару који он жели да открије у себи: истинско покајање је саобразно тајни крштења. Једино се крштењем, по неисказивој Божијој благости, предаје човеку Божији дар; једино Божија благодат враћа дар хришћанину који се покајао што је након крштења допустио себи делатност и живот пале природе, оживео у себи смрт и убио у себи живот. Када се крстимо, ми се рађамо водом и духом; када се покајемо, ми се обнављамо сузама и Духом. Покајање је детињи, неућутни плач пред Богом због губитка дара, пун наде да ће се дар поново добити. И не чувах својега винограда! – вапи у страшној жалости душа која је од природе обновљене крштењем пала у област пале природе, изгубила слободу, па над њом грех врши насиље; пасу јарићи моји! Нема у мени духовних осећања и помисли! Непотребна су сва стада мојих осећања и мисли! Они су јарићи зато што су смеса добра и зла! Они су моји зато што се рађају из моје пале природе![1] Изгубио сам својства обновљене природе! Када су светог Исака Сиријског питали којим размишљањима треба непрестано да се занима Христов подвижник у свом самовању, он је одговорио: “Питаш о размишљању и о оној мисли која мора непрестано да заузима човека у његовој келији да би га учинила мртвим (за свет, то јест за грех)? Има ли потребу усрдни и трезвени човек да пита како да се понаша када је сам са собом? Шта друго може бити мисаоно занимање монаха у његовој келији ако не плач? Оставља ли му плач могућност да се обрати неким другим помислима? Које друго мисаоно занимање може бити боље од овога? Само место у коме монах пребива, његово самовање, његов живот, сличан животу у гробу, туђ човечијој радости, уче га да је плач његово делање. Само значење његовог имена призива га и подстиче на плач; он је онај који жали, пун жалости у срцу. Сви свети су отишли из овог живота у плач. Ако су свети плакали, и ако су њихове очи непрестано, све до самог пресељења из овог живота, биле пуне суза, ко онда да не плаче? Монах налази утеху у свом плачу. Ако су савршени и победоносни плакали овде, како ће престати да плаче онај који је пун рана? Има ли потребу да учи уз коју врсту мисли ће проливати сузе онај који пред собом лежи као мртвац и види да су га греси убили? Греси су убили твоју душу, бачена је пред тебе мртва та која ти је дража од целог света: зар она не тражи да буде оплакана? Ако ступимо у тиховање, и у њему пребивамо са трпљењем, онда то сигурно значи да можемо пребивати у плачу. Непрестано ћемо се молити умом Господу да нам да плач. Ако добијемо тај дар благодати, бољи и дивнији од свих осталих дарова, онда ћемо посредством њега ући у чистоту. Када задобијемо чистоту, тада се та чистота не одузима од нас до нашег изласка из овог живота.”[2] Очигледно је да се плач може родити једино у ономе који јасно познаје стање пале природе и стање природе обновљене крштењем. Горко може заплакати и непрестано плакати једино онај који зна цену изгубљеног дара. “Плач по Богу”, рекао је свети Јован Лествичник, “јесте туговање душе и расположење у коме болно срце помахнитало тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче.”[3] Страдалничко осећање плача мора чинити карактер хришћанина који се каје. Остављање плача је знак самообмане и заблуде. Једино христоподражатељско смирење може да умири онога који плаче; једино љубав у Христу може да га утеши, да обрише његове сузе, да озари светлошћу небеског радовања његово лице и срце.
Жртве и свеспаљенице пале природе не примају се; једина Богу угодна жртва те природе је дух скрушен.[4]
Као што од стања обновљене природе одступамо и падамо у стање пале природе тако што остављамо делатност обновљене природе, другим речима, зато што остављамо живот по јеванђелским заповестима и скрећемо у делатност пале природе, тако се, супротно овоме, из стања пале природе у стање обновљене природе враћамо тако што одлучно и потпуно одбацујемо делатност по разуму и вољи пале природе а одлучно и потпуно прихватамо делатност по учењу и заповести Богочовека. При томе се открива унутрашња борба у човеку зато што је живот пре покајања, дакле живот по сопственој вољи и разуму, лишио човека духовне слободе и предао га у робовање греху и ђаволу. Када се човек каје, он се напреже да поступа по јеванђелским заповестима, а грех и ђаво, добивши власт коју им је он добровољно предао животом пре покајања, настоје га да задрже у робовању, у оковима, у тамници. Опитно познање робовања кроз осећања робовања и насиља и опитно познање душевне смрти кроз осећање смрти појачавају и утврђују плач онога који се каје. “Та борба је међусобна”, каже преподобни Марко Подвижник, и наставља: “Њу не водимо против некога извана, и нису браћа ти против којих треба да се боримо. Она се одиграва у нама, и нико други не може да нам помаже у њој. Једног, ипак, имамо помоћника: Христа, непобедивог и неуништивог, крштењем тајно скривеног у нама. Он ће нас учвршћивати, ако, саобразно својим снагама, будемо испуњавали Његове заповести.”[5] Преподобни подвижник овде не одбацује руковођење саветима и поукама духовних и опитних људи – не, он саветује да безусловно и ревносно прибегавамо савету духовних отаца и браће.[6] Овде он хоће да покаже да наш невидљиви тријумф у унутрашњој бици зависи једино од воље и дејства благодати, а она је засађена у нама крштењем и дејствује саобразно недокучивој Божијој одлуци о човеку и саобразно нашој доброј вољи, коју показујемо и доказујемо испуњавањем јеванђелских заповести. То је разлог због кога једни, тачније они којима обилно и стално руководе људи, доносе веома оскудан род, а други, који су чули веома кратку поуку, за кратко време постижу брзи успех у својим духовним даровима. “Знај добро”, рекао је свети Исак Сиријски, “да су посредници сваког блага које дејствује у теби мисаоно и у тајности били крштење и вера, и да те је њима Господ наш Исус Христос позвао на добра дела Његова,”[7] а не на привидно добра дела пале природе.
Судови Божији помажу ономе који се тако каје. То је рекао и свети пророк Давид: Судови Твоји помоћи ће ми.[8] Божији промисао допушта разне невоље на онога који се каје: Јер кога љуби Господ онога и кара, говори апостол, и бије свакога сина којега прима.[9] Трпљење невоља уз благодарење Богу, уз признање да смо достојни невоља, уз признање да су допуштене невоље управо онај спасоносни лек који нам је потребан да бисмо се излечили, поуздан је знак истинског покајања. “Онај који не познаје судове Божије”, говори преподобни Марко, “тај умом иде ивицом између провалија, и пада од сваког удара ветра. Онај ко се противи невољама које су на њега наишле, тај се сам, не знајући то, противи Божијој заповести, а онај који их прихвата са истинским знањем, тај, по Писму, претрпе Господа.[10] Онај који је познао истину, тај се не противи придошлим невољама јер зна да га оне доводе до страха Божијег. Претходни грехови којих се сећамо по вањском изгледу доносе штету ономе који има благу наду; сећање спојено са тугом одузима наду, а сећање без туге обнавља унутра претходну нечистоту. Када ум кроз одрицање од самог себе једноставношћу (не сложеношћу) мисли задобија наду, тада непријатељ, под изговором исповедања, ствара слике (у сећању) раније учињених сагрешења да би обновио оне страсти које је избрисала рука Божије благодати, и тако неприметно нанео штету човеку. Тада се и јаки ум, који мрзи страсти, неминовно помрачи, јер га збуни сећање на учињене грехове. Ако је ум још мрачан и сластољубив, онда ће свакако још више остати у сећању и страсно ће разговарати са помислима које долазе, па такво сећање неће постати исповедање него мисаоно обнављање у себи раније учињених грехова.[11] Ако хоћеш да принесеш Богу неосуђено исповедање, не сећај се грешних спотицања по вањском изгледу, него храбро подноси због њих придошле невоље. Невоље пристижу (као одмазда) због претходних грехова: за сваки грех пристиже њему сразмерна одмазда. Разуман човек зна истину, и зато се исповеда Богу трпљењем придошлих невоља, а не сећањем на учињене невоље. Одбациш ли страдања и срамоћења, не обећавај да ћеш принети покајање посредством других врлина; славољубље и живљење без бола умеју да служе греху и посредством праведних дела.”[12] “Пут Божији је свакодневни крст. Човек који се налази под посебним Божијим промислом познаје се по томе што му Бог стално шаље невоље.”[13] Сила Божија у немоћи пале природе показује да је савршена[14] онда када крст Христов сатире ту природу у прах.[15] Супротно од овога, пала природа може да се развија једино уз обиље помоћних средстава, која пружа пало људско друштво: уз ученост, уз богатство, уз почасти. Такве су основе и уједно знаци развоја пале природе. У таквом свом развоју пала природа је примила, као жена из апокалипсе,[16] поклоњење од заслепљеног, нечасног човечанства, и ступила са њим у блудну везу чим се оно одрекло Христа и Светог Духа – можда без речи одрицања – чим се одрекло суштински, делатношћу, животом. Након обновљења наше природе Богочовеком, враћање човека својој палој природи није ништа друго до прељуба, чин којим он вара Бога.
Благодат светог крштења уводи хришћанина у духовну слободу посредством покајања, у ону слободу коју је он већ имао приликом изласка из бање крштења. Тако болесник после успешног лечења почиње да осећа свежину и снагу коју је имао пре болести. Основни узрок обновљења снаге нису лекови, него онај живот који је Саздатељ уложио у људску природу: лекови су само помогли животној сили да се успешно бори против болести, да победи и отера болест, која није ништа друго до растројство дејстава животне силе. За покајање је потребно више или мање времена због разних околности, посебно због воље Божијег промисла, који управља нама. То се може запазити из животописа многих Божијих угодника који су покајањем прешли из стања грешности у стање светости. Преподобна Марија Египатска је причала о себи блаженом Зосими да се седамнаест година борила против својих помисли и похота, као против љутих звери.[17] Због нашег немара у чувању драгоценог дара који смо добили на крштењу, због делатности по незаконитом закону пале природе, власт греха се кришом и неприметно увлачи у нас, тако да неприметно губимо духовну слободу. Најтеже робовање многима остаје невидљиво и сматра се сасвим довољном слободом. Наше ропско стање открива нам се једино тада када приступамо испуњавању јеванђелских заповести: тада наш разум жустро устаје против Христовог разума, а срце дивље и непријатељски гледа на испуњење Христове воље, гледа као на своју смрт и своје убиство; тада опитно познајемо жалосни губитак слободе, познајемо свој страшни пад; тада увиђамо сву дубину тог пада, која сеже до бездана пакла. Не треба падати у униније и слабост због такве појаве: треба се храбро и одлучно предати покајању, као свемоћном лекару који има налог и власт од Бога да лечи и исцељује све грехе, колико год ти греси били велики и бројни, колико год навика на грехове била стара и већ учвршћена. Христос нам је дао Себе и ушао у нас посредством светог крштења, затим се скрио у нама када нисмо показали своју добру вољу да обитава у нама и да управља нама; Христос ће се неизоставно открити у нама ако истинским покајањем докажемо одлучну добру вољу да Он обитава у нама. Ево стојим на вратима – говори Он – и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном. Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу моме, као и ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на пријестолу његовом.[18] Глас Христов је Јеванђеље. Поредак којим грешник покајник усходи посредством покајања ка светости преподобни Макарије Велики излаже овако: “Онај који хоће да приступи Господу и да буде удостојен вечног живота, да постане дом Божији и удостоји се Светог Духа, да би тако добио могућност да непорочно и чисто доноси плодове Духа по заповестима Господњим, тај мора да почне овако: прво, мора тврдо да верује Господу, да се потпуно преда речима Његових заповести, да се одрекне света у свему, да ум не би био заузет ниједним видљивим предметом (света), мора непоколебиво да пребива у молитвама, да не пада у очај (у униније, у безнађе) при очекивању (кашњењу) посете и помоћи Господа, мора увек да има ум стално управљен ка Господу. Затим мора стално да приморава себе на свако добро дело и на све заповести Господње, макар срце то и не желело због греха, још живог у њему; мора да присиљава себе на смирење пред свим људима, на мишљење да је мањи и гори од свих људи; не сме да тражи за себе част или славу или похвале од било кога, јер је тако прописано у Јеванђељу, него да увек има пред очима самог Господа и Његове заповести, и да се стара да благоугађа једино Њему. Мора, такође, да приморава себе на кротост, макар се срце томе противило, и да се при томе руководи речима Господњим: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.[19] Исто тако мора бити милостив, снисходљив, саосећајан, благ, и при томе приморавати себе на то насилно, јер је тако Господ рекао: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.[20] И још: Ако ме љубите, заповијести моје држите.[21] И још: ‘Приморавајте себе, јер Царство небеско с напором се осваја и подвижници ха задобијају![22] И: Борите се да уђете на уска врата.[23] Он мора увек да има пред очима смирење Господње, Христов живот, Христово понашање, мора их непрестано држати у сећању, као образац и пример, не допуштајући да их заборав отргне. Он мора, саобразно својим снагама, да приморава себе на непрестано пребивање у молитвама и да се при томе непрестано моли са непоколебивом вером да Господ дође и учини га својим обиталиштем,[24] да га поучи свим својим заповестима и утврди у њима, да његова душа постане дом Исуса Христа. Када буде тако поступао, и при томе приморавао себе, упркос противљењу срца, и учио се сваком добром делу, свакодневном сећању на Бога, свакодневном очекивању Христа у многој благости и љубави, тада ће Господ, чим види такво расположење и такву благу жељу, чим види како он увек присиљава себе на сећање на Бога, на свако добро дело, на смиреноумље, на кротост и љубав, и како своје срце савија према јарму (Христовом), иако се оно противи томе, чим види човека како такво срце приморава на све добро, тада, кажем, Господ (одређено време) излива на њега Своју милост, избавља га од непријатеља и од греха који живи у њему и испуњава га Светим Духом. Тако ће он, без икаквог свог труда и присиљавања, истински испуњавати заповести Господње све и увек. Тачније: сам Господ ће извршавати у њему своје заповести и откриваће духовне плодове, а човек ће доносити те плодове у чистоти. Но, пре свега, свако ко прилази Господу мора (како малопре рекосмо) насилно да приморава себе на добро, без обзира на противљење срца, и да при томе стално и са несумњивом вером очекује Божију милост; мора да приморава себе да буде милостив према свима да би имао човекољубиво срце, да би имао смирење пред свима, дуготрпљење према свима, да не би био потиштен у души када га прогоне и срамоте, да не би негодовао, јер је речено: Не чините освету за себе, љубљени,[25] да би приморавао себе на молитву и онда када види да неко није добио њен дар од Светог Духа. Када Бог види некога да се тако подвизава и приморава себе на добро, тада таквоме даје истинску Христову молитву, нагон милосрђа, истинско човекољубље, кратко речено, даје му све духовне плодове.”[26]
Видимо да су многи грешници приневши покајање достигли највиши степен хришћанског савршенства. Они су васпоставили у себи дар крштења и у оном степену у коме се он даје, али и у оном у коме се он касније умножава на основу живота по јеванђелским заповестима. А када су задобили, вратили себи духовну слободу, нису се заустављали на томе, нису се задовољавали тиме: нису прекинули покајање и плач који су им вратили слободу. Опитно добијено знање да је човек слаб и склон спотицању и брзим променама[27] стално их је подстицало на плач. Не хвали се сјутрашњим даном, јер не знаш шта ће (сутрашњи) дан донијети,[28] говорили су сваког дана сами себи устима Писма. Због њихове чистоте откривена им је истина, која каже: Широка је заповест Твоја веома.[29] Упоређујући своје испуњење заповести са необухватно големом заповешћу необухватног Господа, признали су да је то њихово испуњавање сасвим недовољно. Своје испуњавање јеванђелских заповести називали су и сматрали скрнављењем заповести.[30] Умивали су своје врлине, као грехе, потоцима суза. Заслепљени грешник никада не плаче због својих најужаснијих грехова тако како Христове слуге плачу због својих врлина. Небеса нијесу чиста пред очима његовијем (пред Богом),[31] то јест, чисти свети анђели, будући да имају ограничену чистоту, нису чисти пред свесавршеном чистотом Бога; пред Њим нису чисти ни свети људи, који, колико год живели на земљи, уједно живе и на небесима.[32] Због тога они плачу, и, приносећи покајање, све више и више се погружавају у покајање. Не осјећам ништа на својој савјести, рекао је свети апостол Павле, али зато нијесам оправдан, а онај који ми суди јесте Господ.[33] И поред великих духовних дарова, и поред преизобилне Божије благодати која је обитавала у апостолу, он је говорио: Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја.[34]
Живот по јеванђелским заповестима, сагледавање своје пале природе, сагледавање бескрајне величине и бесконачних савршенстава Божијих, упоређивање ништавне, због своје ограничености ништавне човечије природе са неограниченом Божијом природом, сагледавање последица грехопада прародитеља и последица сопствене грешности, плач због сопствене несреће и несреће целокупног људског рода, трпљење свих невоља – све то развија у православном хришћанину благодат крштења у необухватним размерама, непојмљивим и невероватним за људски ум у његовом палом стању. Умножавање светог духовног дара добијеног на крштењу необухватно је онолико колико је необухватан дар добијен од Бога, из Његове Божије природе:[35] то умножавање је необухватно и непојмљиво исто онолико колико је необухватан и непојмљив сам Бог, који се крштењем настанио у нашим срцима. То умножавање обухвата целокупно биће хришћанина. Када пажљиво погледамо то умножавање у изабраним Божијим сасудима, тада дејство светог крштења, изнето у јеванђелским причама, постаје потпуно јасно. Царство небеско је као зрно ггорушично, рекао је Спаситељ, које узме човјек и посије на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.[36] Ово је слика пуна Божијег смиреноумља.[37] Син Божији је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек.[38] У том обличју Он је благоволео да се прикључи сиромасима и страдалницима, а не силнима, славнима и богатима овога света. Презрен бјеше, говори пророк, и одбачен између људи.[39] Он је дао душу своју на смрт, метнут међу злочинце,[40] и стављен између двојице разбојника, као да је Он најважнији и најопаснији злочинац. Своје свесвете, животворне, Божије заповести Он је назвао најмањим,[41] због те најједноставније, потпуно искрене форме у којој су оне биле предложене, али је ипак додао да нарушавање једне заповести може бити узрок вечне несреће за самог нарушиоца.[42] Тако је и благодат крштења упоредио са најмањим семеном на земљи. И заиста, може ли шта по спољашњости бити једноставније и обичније од светог крштења? Људи се обично перу у води тако што уроне у воду – с тим свакодневним чином повезана је тајна у којој се душа и тело перу од грешне нечистоте.[43] Уместо у смрт и у погребење, човек се тренутно погрузи у воду. Неприметно за телесне очи силази Свети Дух и пресаздаје палог човека. Околности пролазног живота, али само по својој спољашњости, остају за крштеног исте онакве какве су биле и пре крштења. Дар добијен на крштењу по својој спољашњости заиста је толико неприметан да се сасвим оправдано може упоредити са најмањим горушичним семеном.[44] Тај дар је бесцени дар. Он расте, развија се испуњавањем заповести, и тада својом величином надмаши све остале дарове којима је издашна рука Створитеља изобилно наградила човека, и учини га храмом небеских помисли, осећања, откривења, стања својствених једино житељима неба.
Царство небеско је као квасац, рекао је такође Спаситељ, који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.[45] Како је смирено и како је верно назван квасцем духовни дар добијен на светом крштењу! Свако ко прима свето крштење заручује се за Христа, спаја се са Христом и зато је сасвим оправдано у причи назван женом. Та жена, посредством живота по Јеванђељу, скрива, то јест чува и подиже благодатни дар у свом уму, срцу и телу,[46] док дар не прожме, не преиспуни, не обузме целог човека. Хоћете ли да видите и човечију душу и човечије тело испуњене и прожете благодатним даром добијеним на крштењу? Обратите пажњу на Павла, чија је одећа чинила необична чуда,[47] којем змијски ујед није могао да нанесе никакво зло;[48] погледајте Марију Египатску: она се током своје молитве одизала од земље, она је ишла по води Јордана као по копну, она је за један сат пролазила пут који се пролази тридесет дана;[49] погледајте Марка Трачког, на чији је глас планина кренула са своје основе и преместила се у море;[50] погледајте Јоаникија Великог, који је, као дух, био невидљив онима пред којима је желео да буде невидљив, и кад се налазио у њиховом присуству;[51] погледајте тела Божијих угодника: неколико столећа она почивају у светој непропадљивости, не подлежу закону труљења, важећем за све људе, и точе млазеве исцељења, млазеве миомириса, млазеве живота.
Преподобни Сисоје Велики је, пун необичног обиља дарова Светог Духа, рекао: “Духовни дарови су природни ономе (човеку) у коме се, благодаћу светог крштења и држањем заповести, настанио Бог.”[52] Свети пустиножитељ је ово рекао из сопственог опита. Није ли то исто посведочило и Свето писмо? Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.[53] Дарови Духа су природни онима који су обучени у Христа, који имају у себи Христа: где је Христос, тамо су и Отац и Дух.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пнп 1, 5, 7.
  2. Слово 21.
  3. Лествица, Поука 7.
  4. Пc 50, 18, 19.
  5. Слово 5. Савети ума души.
  6. Слово 1.
  7. Посланица монаху Николају.
  8. Пс 118,175.
  9. Јев. 12, 6.
  10. Пс 39,2.
  11. У црквенословенском последња реченица гласи овако: якоже предприятию обрестися таковой памяти (гл. 152). Речју предприятие делатни оци називају обновљење греха у мисли и у осећању, обновљење некада стварно учињеног греха. Обновљења више или мање дуго муче подвижника који се каје, муче га и када остави грешна дела. То се јасно може видети из житија преподобног Мојсија Мурина, преподобне Марије Египатске и других.
  12. О онима који мисле да се оправдају делима, главе 193,197, 150-156.
  13. Слово 36.
  14. Упореди: 2 Kop 12,9.
  15. Види: Mт 21,44.
  16. Отк 18, 19.
  17. Житије преподобне Марије Египатске, Четиминеј, 1. април. Преподобна Марија је, између осталог, рекла о себи светом Зосими и следеће: “Грешна сам жена, али сам ограђена светим крштењем.”
  18. Oтк 3, 20, 21.
  19. Mт 11.29.
  20. Лк 6, 36.
  21. Jн 14,15.
  22. Mт11,12.
  23. Лк 13,24.
  24. Jн 14, 23.
  25. Рим 12,19.
  26. Слово 1, гл. 13.
  27. Преподобни Исак Сиријски, Слово 1.
  28. Прич 27,1.
  29. Пс 118,96.
  30. Свети Петар Дамаскин, Добротољубље, том 3, књига 1, чланак 1.
  31. Jов 15,15.
  32. Флп 3,20.
  33. 1 Kop 4,4.
  34. 1 Tим 1,15.
  35. 2 Пт 1,4.
  36. Mт 13, 31, 32.
  37. Преподобни Исаија Отшелник, Слово 11, О зрну горушичном.
  38. Флп 2, 7.
  39. Ис 53, 3.
  40. Ис 53,12.
  41. Mт 5,19.
  42. По објашњењу блаженог Теофилакта Охридског.
  43. Добротољубље, том 2, св. Калист и Игњатије, гл. 92.
  44. У првим хришћанским временима незнабошци су се, видевши у тајни крштења само његову спољашњу страну, и не схватајући суштину, подсмевали празнини, по њиховом мишљењу празнини, те спољашње стране крштења. Св.Кирил Јерусалимски.
  45. Mт 13, 33.
  46. 1 Coл 5, 23.
  47. Дап 19,12.
  48. Дап 28, 5.
  49. Четиминеј, 7. април.
  50. Исто, 5. април.
  51. Исто.
  52. Азбучни патерик.
  53. Гал З,27.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!