НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
МОЛИТВЕНИ УМ ТРАЖИ СЈЕДИЊЕЊЕ СА СРЦЕМ
 
Затворила су се врата осећања: језик се препустио ћутању, очи су се затвориле, ухо не чује ништа што је ван мене. Ум, одевен у молитву, збацује бреме земаљских помисли, а онда силази до клети срца. Врата клети су закључана; свуда је тама, мрак непробојни. И ум, у недоумици, почиње да куца молитвом на врата срца; стоји стрпљиво пред вратима, куца, чека, опет куца, опет чека, опет се моли. Нема никаквог одговора, не чује се никакав глас! Мртва тишина и мрак одговарају гробним муком. Ум одлази од врата срца, тужан, и у горком плачу тражи утеху. Није му било допуштено да стане пред Цара над царевима у светилиште унутрашње клети.
Зашто, зашто си одбачен?
На мени је печат греха. Навика да помишљам о земаљском расејава ме. Нема у мени снаге зато што ми Дух не долази у помоћ; Дух свесвети и свеблаги, обновитељ јединства ума, срца и тела, чије је раздвајање последица страшног човековог пада. Без свемогуће, творачке помоћи Духа моји сопствени напори су узалудни! Он је многомилостив, бескрајно човекољубив, али моја прљавштина не дозвољава Духу да ми приступи. Умићу се у сузама, очистићу се исповедањем мојих грехова, нећу дати моме телу ни јела ни сна јер је са њиховим изобиљем повезана огрубелост душе; сав, одевен у плач покајања, сићи ћу до врата мога срца. Тамо ћу стати, или сести, као слепи човек из Јеванђеља, подносићу неугодност и досаду мрака, вапићу Свемоћноме да помилује: Помилуј ме![1]
И сишао је, и стао, и почео да зазива кроз плач. Упоређивао је себе са слепим човеком који није видео истиниту, незалазну Светлост, са глувим и немим који није могао ни да говори ни да чује духовно; осећао је по самој ствари да стварно слеп, глув и нем стоји пред вратима Јерихона, срца настањеног гресима: чека исцељење од Спаситеља, којег не види, којег не чује, којем виче – можда самим својим јадним стањем. Не зна Његово име, назива Сина Божијег сином Давидовим: тело и крв не могу да одају почаст Богу као Богу.
„Покажите ми којим ће путем поћи Спаситељ?“ „Тај пут је молитва“, рекао је човеку пророк у име Бога и Духом Божијим: Жртва хвале прославиће ме, и тамо је пут којим ћу му показати спасење Божије.[2] „Реците ми у који ће час поћи Спаситељ? Ујутру, у подне, или предвече?“ Стражите и молите се јер незнате у који ће час доћи Господ ваш.[3]
Пут је познат, а час није одређен! Изаћи ћу изван града, стаћу или сести крај капије Јерихона, како ме саветује свети Павле: Изађимо к Њему изван станишта, поругу његову носећи.[4] Свет пролази; све је у њему непостојано. Он није назван чак ни градом, него стаништем. Оставићу страст према имању: њега мимо своје воље остављамо након смрти, а често и пре смрти; оставићу почасти и пролазну славу; оставићу чулне насладе: све то одузима способност за подвиге и духовна занимања. Овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи,[5] којег претходно морам открити у мом срцу милошћу и благодаћу Бога, Спаситеља мога. Ако не уђеш у тајанствени Јерусалим духом још за земаљског живота, ни након изласка душе из тела не можеш имати убеђење да ће ти бити дозвољен улазак у небески Јерусалим. Прво је залога другог.[6] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mк 10, 48.
  2. Пс 49, 23.
  3. Mт 24,42 и Mк 13,33.
  4. Јев 13,13.
  5. Јев13,14.
  6. Преподобни Исихије, Добротољубље, део 2, гл. 4. Слично њему размишљају и остали свети оци.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *