НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 7
 
Лопотов манастир, који је основао преподобни Григорије Пелшемски, вологодски чудотворац, налази се у Кадниковском срезу, у Вологодској губернији, на 40 врста од Вологода и на 7 од Кадникова, смештен на обали реке Пелшме, која се улива у Сухону, на шумовитом и мочварном месту. Манастир је био готово разрушен, јер је била намера да он буде угашен: црква и остале грађевине биле су крајње оронуле, приходи су били оскудни, недостајале су најнеопходније животне намирнице, а зато је и братије било веома мало. Требало је уложити много напора и брига, како би се све поправило, обновило, како би се допунили недостаци у сваком погледу. Нови управитељ није падао духом; енергично се прихватио посла. Ускоро су потекли прилози благочестивих становника Вологода, који су славили сећање на преподобног Григорија; монаси из манастира у којима је као послушник боравио управитељ Игњатије, почели су се сабирати у његову обитељ, и за кратко време су у њој сачинили братство од 30 људи. Богослужењс је устројено према одговарајућем поретку: обитељ се обновила и споља и изнутра, није се могла препознати у односу на стање у каквом ју је примио управитељ Игњатије. Али колико је то коштало њега самога? … По приповедању једног очевица који је посетио манастир Лопотов у зиму 1832. године, управитељ Игњатије сместио се у стражарницу код светих двери, док је била у току изградња нове келије за настојника.
Срце Александра Семјоновича је смекшало када је видео младог сина у чину који приличи старачком узрасту, и који дакле много обећава за будућност. Тамо где није могла имати утицаја унутрашња, духовна страна, успела је спољашња, и она је у потпуности показала свој благотворан утицај на Софију Атанасјевну. Син управитељ је почео често боравити у родитељском дому: његове снажне речи о истинама загробног живота поразиле су срце мајке, која је често боловала и која је осећала близину своје смрти. Мајка се хранила духовним беседама сина; њена схватања су се изменила; од телесних постала су духовна; она је захваљивала Богу што ју је удостојио да се њен првенац нађе међу Његовим служитељима, будући да је раније то сматрала својом великом несрећом. Таква промена код родитељке, на крају њеног живота, неизрециво је радовала сина, свештеномонаха. Упућена његовим поукама и молитвама, Софија Атанасјевна је мирно скончала 25. јула 1832. године. Обред опела одслужио је сам игуман Игњатије, у храму села Покровско. Дивно је да приликом тог богослужења син није пустио ниједну сузу над беживотним телом мајке! И то се није догодило због уздржаности, која приличи ономе који предстоји свештенослужењу или због хладноће осећања према породици, него је представљало посебну црту духовне личности. Осећање у њему било је живо, синовска љубав према мајци у својој природној мери, али је у њему душевни човек био замењен духовним; осећање телесног сродства било је у потпуности прожето духовном љубављу, која је налагала да се не губи глава у жалости за пролазним, него да се уснулој жели једино блажени удео – у вечности. Зато се таква породична осећања код монаха Игњатија никада нису испољавала на свој уобичајен начин; она су се код њега одражавала кроз дубоку мисао и молитвено, безмолвно осећање страха Божијег, уз потпуно спољашње спокојство.
У Лопотовом манастиру, управитеља Игњатија утешио је сусрет и поновно заједничко пребивање са његовим омиљеним другом Чихачовим. Чихачов је постао активни помоћник управитеља Игњатија у устројавању обитељи; имао је одличан глас, добро је знао црквено певање и саставио је веома добар хор, који није мало утицао на то да се у обитељ привуку многи богомољци. Управитељ Игњатије га је обукао у расу и руководио у духовном животу.
Ступивши на ново поприште, на место старешине монашког општежића, о. Игњатије је био „ава“ монашке заједнице, у пуном смислу речи. Одломак који следи, из његових аскетских списа, открива нам какав дух га је водио када је поучавао монахе: „Овде ћу рећи о руским манастирима, моју убогу реч, реч – плод дугогодишњег искуства. Можда ће, записана на папиру, она некоме добро доћи! – Ослабио је монашки живот, као и уопште хришћански, ослабио је монашки живот зато што се он налази у нераскидивој вези са хришћанским светом који одвајајући слабе хришћане у монаштво не може тражити од манастира снажне монахе, попут древних, када је и хришћанство које је живело у свету обиловало врлинама и духовном снагом. Али још увек манастири, као утврђење Светога Духа, бацају зраке светлости на хришћанство; још увек је тамо храна за побожне; још увек је тамо чување јеванђелских заповести, још увек је там.о строго и догматско и морално православље; тамо се, мада ретко, крајње ретко, налазе живе таблице Светога Духа. Приметно је да су сви духовни светови и плодови израсли из оних душа које су, далеко од познанстава унутар и ван манастира, узгајале себе читањем Светог писма и светих отаца, уз веру и молитву надахнуту смиреним, али снажним покајањем. Где није било таквог узгајања, тамо је – бесплодност.“
„Шта чини вежбање монаха, због чега и јесте – само монаштво? Оно се састоји од изучавања свих заповести, свих речи Спаситеља, у њиховом усвајању умом и срцем. Монах постаје посматрач две људске природе: пале природе, греховне, коју он види у себи, и обновљене природе, свете, коју он види у Јеванђељу. Десет заповести Старог завета одбациле су само грубе грехе, Јеванђеље лечи саму природу, оболелу од греха, која је падом стекла греховне особине. Монах је дужан, при светлости Јеванђеља, да ступи у борбу са самим собом, са својим мислима, са осећањима срца, са осећајима и жељама тела, са светом, непријатељским Јеванђељу, са светодршцима који се труде да задрже човека у својој власти и заробљеништву. Свесилна истина га ослобађа (Јн 8, 32); ослобођеног од ропства греховним страстима уобличава, обнавља, уводи у потомство новога Адама, свеблаги Дух Свети…“[1]
Епископ вологодски Стефан, видећи неуморне и корисне напоре управитеља Игњатија на обновљењу и благоустројењу лопотовске обитељи, произвео га је у чин игумана, 28. маја 1833. године; међутим, мочварно окружење Лопотовог манастира однело је и последње остатке здравља, и на крају га је сасвим сместило у болесничку постељу. Чихачов је патио у души због свог игумана, и не видећи никакав други излаз у очајном стању, осмелио се да му предложи своју мисао – да се преселе из Лопотовог манастира негде на друго место. Игуман је одобрио ту мисао, и било је одлучено да Чихачов оде у свој завичај, у Псковску губернију, да се заузме за њихов премештај у један од тамошњих манастира. Упућен благословом свог игумана, Чихачов се упутио на намеравани пут. Стигавши у Петроград, он се обратио грофици Ани Алексејевној Орловој – Чесменској, са којом је, нешто раније, имао прилику да се упозна. То је било приликом првог његовог путовања из Лопотовог манастира, када је ишао у свој завичај због породичних послова; тада је он први пут срео грофицу у новгородском Јурјевском манастиру, у келијама игумана, чувеног архимандрита Фотија. Грофица је љубазно примила Чихачова, и приложила је Лопотовом манастиру неколико књига и 800 рубаља. Од тада, Брјанчанинов и Чихачов су уживали благонаклоност грофице Орлове, што је трајало до саме њене смрти. И тада је грофица Ана Алексејевна такође срдачно примила Чихачова, сместила га у свој дом, снабдела га свиме што му је потребно, и активно је почела да се залаже за премештај игумана Игњатија из Лопотовог манастира.
Чихачов, налазећи се у престоници, у кругу угледног друштва које је посећивало грофицу, већ је намеравао да се врати назад у Лопотов манастир, али грофица га је задржала и саветовала му је да се представм московском митрополиту Филарету који се тада налазио у Петрограду. Чихачов се јавио на Тројицко подворје. Високопреосвећени је благонаклоно примио лопотовског монаха, и рекао је: „Мени нису непознати живот и особине игумана Игњатија“, и понудио му је место игумана Николоу-грјешског трећеразредног манастира, у својој епархији, ако он жели ту да се пресели, обећавајући да ће му касније обезбедити и боље. Чихачов је захвалио милостивом владици, и усудио се да пред њим изрази бојазан да ће игуману Игњатију бити неугодно да сам затражи отпуст из вологодске епархије, јер га је постригао лично архијереј вологодске епархије, кога ће можда ражалостити такав поступак његовог пострижника. „Добро“, рекао је митрополит, „ја ћу предложити то пред Слнодом, и надам се да ме неће одбити.“ Следећег дана, из Синода је послата наредба у Вологод, преосвећеном Стефану, да се игуман Лопотовог манастира Игњатије премести у Николо-угрјешски манастир, где га је, пошто буде предао свој манастир, требало сместа послати.
Преосвећени Стефан је благонаклоно гледао на овај догађај. Упутивши игумана Игњатија са својим благословом на ново место служења, он је о њему дао следећу оцену, у свом обраћању митрополиту московском, 28. новембра 1833. године: „Игуман Игњатије, после пострига у монаштво 1831. године, по указу Светог синода, налазио се у братству трећеразредног Глушицког манастира, и својим похвалним особинама и својим образовањем у наукама, увек је привлачио моју нарочиту пажњу, због чега је био узет у вологодски архијерејски дом и, после рукоположења у јерођакона, а затим и у јеромонаха, био је укључен у саборно свештенослужење, где су све више и више биле приметне његове изузетне способности, украшене похвалним владањем. Године 1832, 6. јануара, ја сам поставио њега, Игњатија, уместо упокојеног управитеља јеромонаха Јосифа у Лопотовом манастиру, за управитеља. Док је био на овој новој дужности која му је наложена, обрасцем свог примерног живота, утврђивањем поретка у манастиру, сагласно манастирским правилима и уставима, тачним прикупљањем свега што доликује манастиру, привлачећи нарочиту пажњу јавности, успео је да изазове усрђе код поштовалаца свете обитељи, и тако је побољшао услове у Лопотовом манастиру, који је већ био доспео у потпуни пад и расуло, а сада је у најкраћем времену доведен у најбоље стање, и то: 1) прибављањем скупоцених сребрних светих сасуда, Јеванђеља и одеће, и многих других црквених богослужбених предмета, и 2) изградњом келија за игумана и братију, а затим и поправком многих старих манастирских грађевина. Како је његова, Игњатијева, служба корисна за свету обитељ, а затим и одјеци у јавности о његовим похвалним особинама, убедили су ме да га ове године, 28. маја, ради његовог охрабрења за наставак таквог служења, произведем у игумана, остављајући га у истом том уходаном Лопотовом манастиру као управитеља, на тој изузетно похвалној служби игумана Игњатија, о којој је било потребно обавестити Ваше високопреосвештенство.“
Чихачов, обрадован тако успешним исходом свог путовања, упутио се из Петрограда у родни крај, у Псковску губернију, како би обавестио своје родитеље. Овде, убрзо по доласку, примио је писмо од грофице Орлове-Чесменске, у којем га она обавештава да су сви догађаји из живота игумана Игњатија и њега самог дошли до сазнања цара императора Николаја Павловича, и да је Његово царско величанство изволело да се сети својих питомаца, па је наредио митрополиту московском да игумана Игњатија позове не у Москву него у Петроград, како би се лично представио њему, при чему је додао да га, ако му се Игњатије допадне исто као раније, он неће препустити митрополиту Филарету. Високопреосвећени Филарет, ради испуњења те највише воље, званичним писмо 15. новембра 1833. године, именованим на епископа вологодског Стефана, моли га да, што пре је могуће, пошаље игумана Игњатија право у Петроград, а својим посебним својеручним писмом игуману Игњатију, он је тражио да он, без икаквог двоумљења, дође код њега у Петроград, у Тројицко подворје. „То наређење мора бити неодложно испуњено“, писао је московски владика, „јер то није моја воља.“
Двадесет седмог новембра игуман Игњатије јс предао Лопотов манастир свом благајнику, а 30. новембра је отпутовао у Петроград. У то време, ту је стигао и Чихачов, нестрпљиво очекујући долазак свог игумана. Дошавши у престоницу, игуман Игњатије се одмах представио митрополиту Филарету, који га је примио на свом Тројицком подворју, где је он и сачекао време када је било одређено да се јави цару.
У назначени дан и час, игуман Игњатије се представио цару у Зимском дворцу. Цар се обрадовао видевши свог питомца, „а радост“, пише Чихачов, „да се појави пред вољеним царем, пуноћа осећања захвалности за све милости монарха, доводили су до усхићења пуног страхопоштовања топлу душу верно оданог монаха“. После неколико објашњења цар је изволео рећи: „Ти ми се допадаш, као и раније! Ти мени дугујеш за васпитање које сам ти дао, и за моју љубав према теби. Ниси хтео да ми служиш тамо где сам ја намеравао да те поставим, изабрао си пут по својој вољи – на њему ми и врати свој дуг. Ја ћу ти дати Сергијеву пустињу, хоћу да ти живиш у њој и да од ње начиниш манастир, који ће у очима престонице бити образац манастира.“ Затим је он повео игумана у одаје царице императорке Александре Теодоровне. Улазећи код ње, упита је препознаје ли она тог монаха? На одричан одговор, он је позвао игумана по презимену. Царица се врло милостиво понела према свом некадашњем стипендисти, и приморала га је да благослови сву њену децу. Цар је одмах наложио да доведу оберпрокуратора[2] Синода, Нечајева, који је известио Његово величанство да Сергијева пустиња има посебно назначење – она је предата викарном епископу петроградског митрополита, и њене Приходе користи епископ уместо издржавања од духовне администрације. Тада је цар наредио да се израчуна колико је велика сума прихода коју викарни епископ добија од манастира, и да се у тој размери њему обезбеди исплаћивање суме из кабинета, а манастир да се преда под пуну управу управитеља ког је он одредио. Обер-прокуратор је пренео Светом синоду највишу вољу, и преосвећеном Бенедикту, тада викарном епископу, дата је наредба Синода да преда пустињу игуману Игњатију, а сам да прима 4.000 рубаља у новцу, као издржавање из кабинета. Тада је, по наређењу Синода, игуман Игњатије узведен у чин архимандрита, што је било извршено 1. јануара 1834. године у казанској цркви, а петог дана истог тог месеца, нови управитељ је дошао у своју обитељ, у пратњи Чихачова и двадесетдвогодишњег младића Јована Малишова, тек примљеног међу келијнике, који је касније, кроз 23 године, постао наследник свог старца у управљању обитељи, у чину архимандрита.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аскетски огледи, том 1.
  2. Обер – главни; прокуратор – лат. пословођа, заступник, опуномоћеник (прим. прев.)

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *