НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 1
 
Преосвећени Игњатије изабран је да служи Богу још у мајчиној утроби. Предзнак тог изабрања, каквог се удостоје само ретки и посебни служитељи Божији, били су следећи догађаји. Родитељи преосвећеног ступили су у брак у раној младости. У почетку њиховог брака рођено је двоје деце, али та радост није дуго трајала; оба детета су умрла у првим данима живота к млади пар је дуго остао без деце. У дубокој тузи због своје дуготрајне бездетности, млади супружници су се обратили јединој помоћи – помоћи небеској. Предузели су поклоничко путовање по околним светим местима, како би усрдним молитвама и добрим делима измолили разрешење неплодности. Благочестиви подухват уродио је плодом: као дар молитве ожалошћених супружника родио се син, назван Димитрије, у част једног од првих вологодских чудотвораца – преподобног Димитрија Прилуцког. Очигледно је да је неплодност младих Брјанчанинових била дело промисла Божијег, како би рођени после губитка првенаца, испрошен молитвама, и сам постао ревносни делатељ молитве и искусни учитељ. Младенац Димитрије рођен је 6. фебруара 1807. године, у селу Покровско, на имању које је било очевина његовог оца, у Грјазовецком срезу, у Вологодској губернији. Будући монах имао је ту срећну околност да своје детињство проведе у повучености сеоског живота, у блиском додиру са природом, која је тако постала његов први учитељ. Ту је стекао љубав ка осами; дечак је волео често да проводи време у сенци столетног дрвећа пространих шума и тамо се, сам, погружавао у тихе мисли, чији је садржај, несумњиво, био инспирисан природом која га окружује. Величанствена и безгласна, она је рано почела да делује на њега надахњујући га: подстицала је његову детињу душу, још неоптерећену многим бригама свакодневице, на узвишеније идеале, какав је живот правих пустињака, чинила је усхићеним његово срце дајући му жива, чиста осећања, каква може донети само усамљеност. Младић је рано научио да препознаје тај неми глас природе и да га разликује од овосветске ларме. Живот у дому није много утицао на њега, он се више удубљивао у себе, и усред префињености световног окружења изгледао је као васпитаник пустиње. Искра божанске љубави засјала је у његовом чистом срцу и испољила се у несвесној привржености монаштву и његовим високим идеалима, врло прихваћеним у његовом завичају, као и у посебној наклоности према свему свештеном и истински лепом, по мери његовог детињег узраста. Даљи ток његовог живота у великој мери је повезан са овим раним данима. Младић је духовно био одвојен од света, а такво настројење малолетног Димитрија није могло наићи на разумевање родитеља. Његов отац, Александар Семјонович Брјанчанинов, потомак старих племића Брјанчанинових, веома познате и уважене породице у Вологоду, био је светски човек, у пуном смислу речи. Будући да је био у служби пажа, у време императора Павла Петровича, имао је необично развијен осећај за префињеност у уређењу дома и био је савршени пример напредног руског велепоседника оног времена. Наследивши од својих родитеља знатно имање, он је морао његов велики део да потроши да би исплатио огромна дуговања, после чега му је остало око 400 душа[1] и живописно село Покровско, место у ком су некада живели његови преци – завичај будућег светитеља. Његова супруга, мајка преосвећеног Игњатија, Софија Атанасјевна, такође пореклом из породице Брјанчанинових, као жена завидног образовања, веома благочестива, не заборављајући да је муж глава, у свему се повиновала мужу, делећи његове погледе и размишљања. Александар Семјонович, оправдано сматран за једног од напредних образованих велепоседника свог доба, био је присталица просвећености,[2] и трудио се да и својој деци омогући темељно образовање, како би од њих начинио праве синове отаџбине, одане престолу, верне православљу. Пружајући такво васпитање својим синовима, не би му било страно частољубље у случају да их касније виДи на високим положајима државних служби. Проницљиви млади Димитрије није могао да превиди ту замисао својих родитеља, потпуно супротну намерама и стремљењима његове младе душе, и ту почиње његова унутрашња борба, почињу искушења и страдања, која од тада постају стални део живота почившег владике.
Сва деца у породици Брјанчанинових, браћа и сестре Димитрија Александровича, васпитавана су заједно, повезана узајамним дружењем, али су сви увиђали првенство Димитрија и то нису увиђали само зато што је он био најстарији, него због нарочитог, узвишеног, можемо рећи, склада његовог ума и карактера, због његове моралне надмоћи. Иако је уживао свагдашње уважавање браће и сестара и све их превазилазио у научним способностима и другим талентима, Димитрије Александрович никада није испољавао ни најмање преузношење или разметање. Почеци монашког смиреноумља су се пројављивали у његовом тадашњем понашању и начину мишљења; по моралу и уму био је далеко изнад својих година, и то је разлог због ког су се браћа и сестре односили према њему чак са некаквим страхопоштовањем, а он им је, са своје стране, преносио своје моралне особине. Како су године пролазиле, приметније се испољавало религиозно настројење Димитрија Александровича: оно се пројављивало у нарочитој наклоњености молитви и читању књига духовно-моралног садржаја. Он је волео често да посећује цркву, а у кући је често имао обичај да се моли у току дана, не ограничавајући се на установљено време – ујутро и увече. Његова молитва није била налик на уобичајено ишчитавање, често ужурбано и махинално, као што је то обично код деце; он се учио пажљивој молитви, која почиње стајањем у страхопоштовању и лаганом изговарању молитвених речи, и толико је напредовао у њој да се, још у детињству, наслађивао њеним благодатним плодовима. Учећи се да се моли са пажњом, са страхопоштовањем се односио према свему свештеном, уливајући то страхопоштовање и осталој својој браћи и сестрама; Јеванђеље је увек читао са умиљењем, размишљајући о ономе што чита. Његова омиљена књига била је „Школа благочешћа“, у пет томова старог издања. Та књига, која садржи кратко изложена дела светих и њихове изабране изреке, потпуно је одговарала расположењу дечака, или тачније, она је изграђивала његов дух, остављајући светим приповестима и изрекама духоносних мужева да саме делују на њега, без посредства додатних објашњења. Способности Димитрија Александровича биле су веома многостране: осим уобичајеног бављења наукама, он сс са великим успехом бавио калиграфијом, сликањем, нотним певањем, и чак и музиком, и то на најтежем инструменту, какав је виолина. Како је веома брзо изучавао своје лекције, он је своје слободне часове користио за читање и различите писмене вежбе, у којима је, такође, почео да се испољава његов литерарни таленат. Његови учитељи, у то време, били су професори Вологодске богословије и учитељи гимназије. Кућни учитељ био је ученик богословије Левитски, који је живео у породици Брјанчанинових. Он је пак предавао и Божији закон. Левитског је одликовала приметна доброћудност и темељно познавање свог предмета. Он је тако добро умео да упозна свог ученика са основним истинама богословља, да је Димитрије Александрович до краја живота задржао захвално сећање на њега.
Живот Димитрија Александровича у родитељском дому потрајао је до његове шеснаесте године; тај први период живота већ је био тежак за њега, у духовном смислу, јер спољашњи и унутрашњи услови живота у родитељском дому нису допуштали могућност да било коме открије заветне жеље и циљеве који су тада испунили његову душу. Као закључак о периоду детињства аутора „Аскетских огледа“, веома је корисно навести његове сопствене речи о том детињству. Ево како потресно он говори о себи у чланку „Плач мој“: „Моје детињство је било преиспуњено тугом. Ту видим Твоју руку, Боже мој! Ја нисам имао коме да откријем своје срце; почео сам га изливати пред Богом мојим, почео сам читати Јеванђеље и житија светих Твојих. Завеса, понегде пропустљива, стајала је за мене преко Јеванђеља; али Твоји Пимени, Твоји Сисоји и Макарији, остављали су необичан утисак на мене. Мисао, која се често узносила Богу молитвом и читањем, почела је, мало-помало, да доноси мир и спокојство у моју душу. Када сам био петнаестогодишњи младић, неизрецива тишина је прострујала мојим умом и мојим срцем. Али ја је нисам схватао – ја сам сматрао да је то уобичајено стање свих људи.“[3]
Крајем 1822. године, када се Димитрију Александровичу приближавала шеснаеста година од рођења, родитељи су га повели у Санкт Петербург, како би га дали у главну инжењерску школу, за шта се он припремао учећи код куће. За време путовања, у близини Шлиселбурга, отац се изненада обрати сину следећим питањем: „Где би ти желео да ступиш у службу?“ Погођен тако необичном очевом отвореношћу, син више није желео да скрива од оца тајну свога срца, коју до тада никоме није откривао; прво је измолио од њега обећање да се неће љутити ако му се не допадне одговор; а затим је, са чврстом вољом и снагом потпуно искреног осећања, рекао како жели ићи „у монахе“. Одлучни одговор сина, по свој прилици, није имао утицаја на оца; он, или му није придао никакав значај због младости онога који је дао одговор, или није хтео да се изјашњава о привидној неизводљивости жеље, која се потпуно разилазила са плановима које је он градио за будућност свог сина. У Петрограду, Димитрије Александрович је блиставо положио испит за упис.[4] Пријатна спољашњост и изузетно познавање наука, скренули су на младог Брјанчанинова нарочиту пажњу Његовог височанства Николаја Павловича, који је тада био генерал-инспектор инжењера. Велики кнез је наредио Брјанчанинову да се јави у Аничковски двор, где га је представио својој супрузи, владарки, великој кнегињи Александри Теодоровној, и препоручио га као изврсног познаваоца, не само наука, које су потребне у инжењерској школи, него и као зналца латинског и грчког језика. Њено височанство је наредила да именују Брјанчанинова за Њеног умировљеника. Када је постао цар, Николај Павлович и царица Александра Теодоровна нису престали да показују своју наклоност према Брјанчанинову. Када је положио испит, Димитрије Александрович био је постављен у спроводничку чету главне инжењерске школе, а његова права служба почела је да се рачуна од дана када је положио заклетву, 19. јануара 1823. године. Успех у наукама,[5] одлично владање и наклоност великог кнеза, подигли су га на прво место међу друговима – јункерима[6]; крајем 1823. године, преласком у највиши надзорнички разред, он је одређен за наредника спроводничке чете; године 1824. пребачен је из јункерског разреда у нижи официрски (данас је то Николајевска инжењерска академија) и 13. децембра је именован за инжењера-заставника. Изузетне умне способности и моралне особине Димитрија Алексанровича, привлачиле су школске професоре и предаваче; сви они су се према њему односили са великом благонаклоношћу, отворено му дајући првенство над осталим ученицима.
Поред службено-научне делатности, Димитрије Александрович је имао успеха и у светском друштву, због својих личних врлина. Родбинске везе увеле су га у дом тадашњег председника Академије уметности, Олењина. Тамо је на књижевним вечерима постао омиљени рецитатор, а поетским и уопште књижевним талентом задобио је пажњу тадашњих знаменитих личности књижевног света: Гњедича, Крилова, Батјушкова и Пушкина. Такво друштво, наравно, имало је добар утицај на литерарни развој будућег писца. Преосвећени Игњатије се до краја живота саосећајно сећао савета које су му тада давале неке од ових личности.
Поменути круг светских познанстава, коме је припадала и тетка Димитрија Александровича А. М. Сухарева, која је имала значајна познанства, само је споља деловао на живот младог човека, чији се унутрашњи живот развијао самостално, независно од родбинских и друштвених веза. Димитрије Александрович је, упркос ларми престоничког живота, остао веран својим духовним стремљењима, која је искусио у самоћи далеког завичаја: он је увек у религији тражио живо, опитно знање и, чуван благодаћу, није се предавао ни трулежном утицају туђих учења ни мамцима светских задовољстава. Ево како подробно он сам, у горенаведеном чланку „Плач мој“, описује своје тадашње душевно стање: „Ступио сам у војну и уједно научну службу, не по свом избору и жељи. Тада ја нисам смео – нисам умео да желим ништа; јер још нисам био нашао Истину, још је нисам јасно видео како бих је могао пожелети! Људске науке, проналазак палог људског разума, постале су предмет моје пажње: на њих сам се устремио свим силама душе; неодређена религиозна интересовања и осећања остала су по страни. Прошле су готово две године у земаљским интересовањима: у мојој души се родила, и већ израсла, некаква страшна пустош, јавила се глад, јавила се неподношљива чежња за Богом. Почео сам да оплакујем своју немарност, да оплакујем тај заборав коме сам предао своју веру, да оплакујем сладосну тишину коју сам изгубио, да оплакујем ту празнину коју сам стекао, која ме је притискала, ужасавала, испуњавајући ме осећајем сиромаштва, губитка живота! И тачно, била је то патња душе која се удаљила од свог истинског живота, Бога. Сећам се: ходам улицама Петрограда у униформи јункера, градом лијем сузе из својих очију…“
„Моја схватања су била већ зрела, тражио сам објашњења у религији. Нехотична религиозна осећања нису ми била довољна, хтео сам да видим верно, јасно, Истину. У то време, различите религиозне идеје су узбуркавале северну престоницу, сукобљавале су се, бориле међу собом. Ни једна ни друга страна нису се допале мом срцу; оно им није веровало, оно их се плашило. У строгим мислима, ја сам сањао униформу јункера, и доделу униформе официра. Жалио сам за јункерском униформом: у њој се могло, када дођеш у храм Божији, стати у гомилу војника, стати у гомилу простих људи, и молити се, и ридати колико ти душа хоће. Младићу није било до весеља, ни до забаве! Свет за мене није представљао ништа примамљиво: ја сам према њему био тако хладан, као да је свет био сасвим без искушења! Као да за мене она нису постојала: мој ум је сав био погружен у науке, и уједно је горео од жеље да сазна где се крије истинска вера, где се крије истинско учење у њој, далеко од догматских и моралних заблуда.“[7]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. сељака (прим. прев.).
  2. У току читавог свог живота, у потпуности је издржавао дворазредну школу у селу Покровско, коју је похађало око педесеторо сеоске деце.
  3. Аскетски огледи, том 1
  4. Те године, за 30 слободних места конкурисало је 130 конкурената. Од свих њих, Брјанчанинов не само да је био први него је једино он одговорио на захтеве за упис у други надзорнички разред.
  5. У кратком периоду, Брјанчанинов је постао први ученик у свом разреду, и то место у наукама сачувао је до самог напуштања школе.
  6. Јункер – питомац војне школе у царској Русији (прим. прев.).
  7. Аскетски огледи, том 1.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *