НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СТАЊИМА ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ У ПОГЛЕДУ ДОБРА И ЗЛА
 
5. СТАЊЕ НАКОН ЧОВЕКОВОГ ИСКУПЉЕЊА
 
Човечија природа је обновљена кроз искупљење. Богочовек ју је обновио Собом и у Себи. Таква Господом обновљена човечија природа се калеми на палу природу посредством крштења. Крштење не уништава природу, већ стање њеног пада; крштење не чини природу другачијом, већ мења њено стање тако што људску природу чини причасницом Божије природе.[1]
Крштење је уједно и умртвљење и оживотворење, уједно и сахрана и рођење. У бању крштења се погружава озледа пале природе, добијена због греха, у њу се та озледа сахрањује, у њој она и умире, а из бање устаје обновљена природа; у бању се погружава син старог Адама, а из бање излази син Новог Адама. Господ је то посведочио речима: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је; што је рођено од Духа, дух је.[2] Из ових речи је очигледно да Свети Дух прима у бању крштења телесног човека, дакле онаквог човека какав је он постао након пада, а из бање извлачи истог тог човека, али већ духовног, дакле човека у коме је умртвио грешно телесно стање и кога је духовно родио. На крштењу се човеку опрашта првородни грех, преузет од прародитеља, а опраштају му се и лични греси учињени до крштења. На крштењу се човеку дарује духовна слобода:[3] грех више не врши насиље над њим, већ човек може по својој вољи да бира добро или зло. Крштење изгони сатану из човека, изгони, дакле, онога који живи у свакој палој природи. Крштеном човеку је препуштено да одлучи хоће ли да пребива у храму Божијем и да буде слободан од сатане, или ће да удаљи из себе Бога, и поново постане стан сатане.[4]
Крштењем се човек облачи у Христа.[5] Крштењем сви људи постају једнаки, зато што је достојанство сваког хришћанина исто. Оно је Христос. То достојанство је бескрајно велико; у њему се поништава свака земаљска разлика између људи.[6] Ту разлику, безначајну по спољашњости, Христос није одузео за време земаљског живота, и управо зато што остаје, она још јасније открива своју безначајност. Тако трупло из којега је изашла душа сматрамо мртвим иако се оно још није распало. Крштењем се обилно излива на човека благодат Свесветог Духа, која је одступила од прекршиоца Божије заповести у рају, од следбеника грешног разума и воље палог анђела. Благодат поново приступа ономе ко се искупљен крвљу Богочовековом мири са Богом, одриче свог разума и своје воље, и при томе сахрањује у бањи крштења страсти пале природе, то јест њен живот – узрок смрти. „Христос, као савршени Бог“, рекао је преподобни Марко Подвижник, „даровао је крштенима савршену благодат Светог Духа, а она не прима наше прилоге, већ нам се открива и јавља по мери делања заповести.“[7] Чињењем добра које припада обновљеној природи крштени човек развија у себи благодат Свесветог Духа добијену на крштењу; сама по себи благодат је неизменљива, али њено сијање у човеку је онолико јаче колико је јаче Христово добро које човек чини: сунчев зрак сам по себи јесте неизменљив, али је његово сијање онолико јаче колико је небо чистије, колико је слободније од облака. Супротно од овога, ако човек и након крштења чини зло, ако чини оно што му налаже пала природа, ако је оживљава, онда он више или мање губи духовну слободу: грех поново добија насилну власт над човеком; ђаво поново улази у човека, постаје његов господар и вођа. Свемогућа десница Божија је избавила човека из жалосног и тешког робовања, а човек је опет, по сопственој вољи, у оковима, у заробљеништву, у тамници, у паклу. Таквој несрећи човек се излаже у већој или мањој мери, саобразно гресима које себи дозвољава, и саобразно навици коју је стицао током грешног живота. Грех који живи у човеку и врши насиље над њим називамо страшћу. Страст није увек очигледна: она може тајно да живи у човеку и да га уништава. Крштени човек потпуно губи духовну слободу и онда када дозволи себи да проводи живот по разуму и вољи пале природе, не хајући на чињеницу да се одрекао своје природе и обавезао се да ће у свим делима, помислима и осећањима испољавати само обновљену Божију природу, то јест да ће живети једино по вољи и уму Господа Исуса Христа – другим речима, по јеванђелским заповестима и учењу. Следити своју палу природу, следити њен разум и њену вољу, то значи на делу одбацивати Христа и обновљење које је Он даровао на крштењу. Оживљавање пале природе у себи није ништа друго до потпуно враћање ка вечној смрти, потпуно настањивање и умножавање смрти у себи. Зашто су пропали и зашто пропадају Јудејци и Јелини? Зато што воле палу природу. Једни хоће да сачувају достојанство као правду пале природе, као њено добро, други као њен разум, а и једни и други се удаљавају од Христа, једине Истине, једине ризнице знања.[8] Онај ко се није одрекао природе, ко није увидео да је она, због непотребног пада, у сваком смислу нечиста, тај не може да се приближи Христу, не може да прими Христа, или да га прими и остане у примању.
Божија милост је јасно показала у видљивој природи многа тајанствена хришћанска учења. Оживљавање свих биљака у пролеће је слика васкрсења људи; дејство неких лекова, који најпре открију болест и наизглед је поспеше, а онда је излече, јесте слика духовног подвига, који најпре разоткрива у човеку његове тајне страсти, покрене их, а онда их, мало-помало, уништава.[9] И крштење има своју необичну слику у природи. Пођимо у башту и погледајмо шта ради баштован са стаблима јабука да би их оспособио да доносе укусне плодове. Јабука која је изникла из семена, макар и најбоље јабуке, може да доноси само киселе, горке, штетне и неупотребљиве плодове; зато сваку јабуку изниклу из семена називају дивљом. Наша пала природа је као та јабука. Она може да доноси само горки, погубни плод; када се добро помеша са злом, и када га зло затрује, онда такво добро и само постаје зло од примеса зла, и убија човека који сматра да оно јесте добро, достојно Бога и човека. Да би дивљу јабуку претворио у питому, баштован без милости одсеца све њене гране и оставља само стабло. На такво стабло калеми гранчицу питоме јабуке; та гранчица сраста са стаблом и кореном, пушта своје гране на све стране, њене гране замењују одсечене гране; природно дрво постаје неприродно, накалемљено. Накалемљено дрво стоји на природном стаблу, црпи сокове из земље кроз природни корен – речју, свој живот нераскидиво повезује са животом природног дрвета. Такво дрво почиње да доноси изврсне плодове, који припадају природном дрвету, а уједно се потпуно разликују од плодова које доноси природно, дивље дрво. Док год то стабло постоји у башти, баштован брижно пази да из стабла и из корена не крену изданци природног дрвета: они би израсли и опет доносили неупотребљиви плод, вукли сокове себи, и тако накалемљеним гранама одузели и сокове и снагу да доносе свој прекрасни плод; речју, осушили би их и уништили. Добре особине, здравље и снаге таквог стабла јабуке биће очувани једино под условом да све његове гране израстају само из накалемљене гране. Калемљењу благородне гране на дивљу јабуку слична је света тајна крштења: крштени човек мора да поступа као онај баштован. Крштење не одсеца наше биће, иако је оно зачето у безакоњу и рођено у греху: крштење одсеца тело греха, одсеца телесно и душевно стање природе, које може да ствара добро једино онда када је помешано са злом; на човеково биће, на његов живот и његову суштину калеми се Богочовеком обновљена човечија природа. Све помисли, осећања, речи, сва дела крштеног морају припадати обновљеној природи. О томе је преподобни подвижник Марко рекао: „У добро можемо веровати, добро можемо чинити једино у Исусу Христу и у Светом Духу.“[10] Крштени никако не сме да допушта у себи дејство пале природе; он мора да одмах одбацује све њене тежње и побуде, чак и оне које споља изгледају добре; он мора да испуњава једино јеванђелске заповести, и помислима, и осећањима, и речима, и делима. До таквог начина мишљења доводе нас заповести које је Господ дао својим ученицима и следбеницима: Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој.[11] Може ли шта бити јасније, одређеније од овога? Једино онај који брижно одржи јеванђелске заповести, једино онај који испуњава од Бога дате заповести онако како то и доликује може да остаје у љубави према Богу, не у оној љубави која припада палој природи, него у оној која је дар Светог Духа, која се излива у обновљеног човека дејством Светог Духа[12] и сједињује човека са Богом. Онај који не мари за заповести и следи тежње пале природе, тај нарушава љубав, раскида сједињење. Јеванђеље каже да је Исус позвао народ и своје ученике и објавио им следеће: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати.[13] Очигледно, овде се не захтева да одбацимо наше биће, но палу природу, њену вољу, њен разум, њену правду. Ми смо толико прихватили стање пада, тако смо се стопили са нашим постојањем, да је одрицање од њих постало одрицање од себе, уништење свог живота; а да бисмо се спасили морамо се одрећи себе, свог палог ја, које још не признаје да је пало. Док то ја постоји, дотле Христос не може да нам донесе никакву корист. Ако неко не мрзи и живот свој, не може бити мој ученик.[14] Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га,[15] посведочио је Господ. Он је заповедао да свој живот изгубимо не само Њега ради, него и ради Јеванђеља, објашњавајући последњим прво. Изгубити живот ради Господа значи одбацити разум, правду и вољу пале природе, а онда испунити Божију вољу и правду, изражену у Јеванђељу, и следити Божији ум, који сија из Јеванђеља. Сви који су приморавали себе да испуњавају јеванђелско учење, искуствено знају како су разум, правда и воља пале природе супротни и непријатељски Јеванђељу. Између њих нема помирења и споразума. Одбацивање пале природе је неизбежни, стварни услов спасења. Своју палу природу одбацује онај који непрестано изучава Јеванђеље и настоји да га оживљава у себи сваким својим поступком и делом. Јеванђеље је Христово учење. Христово учење је Божије учење, па самим тим и закон. Тачно испуњење закона је неизбежни дуг искупљених створења зато што је то заповедио Бог, Творац и Искупитељ. Немар у изучавању и испуњењу закона није ништа друго до одбацивање самог Законодавца.
Свети апостол Павле је рекао: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.[16] То значи да су крштени у Христа примили на крштењу, у самом крштењу, дар од Светог Духа, који је утицао на њих; примили су живо осећање Христа, осећање Његових својстава. Али крштенима није одузета слобода да сами, по својој вољи изаберу старо или ново, пошто ни Адаму у рају није била одузета слобода да одржи заповест Божију или да је наруши. Апостол говори онима који су поверовали у крштење: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Да ходимо поштено као подану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.[17] Пошто крштени има слободу избора, Свети Дух га позива да подржи јединство са Искупитељем, да подржи у себи обновљену природу, да подржи духовно стање даровано крштењем, да се уздржи од угађања жарким жељама тела, то јест да се удаљи од телесних жеља, од душевног мудровања. Исто значење имају апостолове речи: Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носимо слику земљанога – јер се сви рађамо у првородном греху и са свим болестима добијеним због пада и откривеним у Адаму након његовог пада – тако ћемо носити и слику небескога посредством крштења као дародавца те слике, и брижног држања јеванђелских заповести, које у нама чувају целовитост слике, њену божанску савршеност и отменост.[18] Облачити се у лик небеског човека, облачити се у Господа Исуса Христа, увек носити на телу умирање Господа Исуса Христа,[19] то не значи ништа друго до непрестано умртвљавати у себи телесно стање сталним остајањем у јеванђелским заповестима. Тако се обукао, тако је пребивао обучен у Богочовека свети апостол Павле. Зато је могао смело да каже о себи: Живим – не више ја, него живи у мени Христос.[20] Исто то он тражи и од свих верујућих. Или не познајете себе – говори он – да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (у руском преводу: сем ако нисте оно што бисте морали бити).[21] Какав оправдан захтев, какво оправдано изобличење! Свето крштење одсеца у сваком крштеном човеку палу природу, калеми на човека Богочовеком обновљену природу. Зато се у Светом писму крштење назива бањом новога рођења, а живот након крштења новим животом.[22] Сваки крштени је дужан да у себи открије и развије обновљену природу, то јест да у себи открије Господа Исуса Христа који живи, говори и делује. Хришћанин који то не учини није оно што мора бити.
Свети апостол Павле необично тачно и подробно објашњава тајну крштења: Сви који се крстисмо у Христа Исуса[23] говори он, у смрт његову се крстисмо.[24] Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме, да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, знајући да Христос, уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном засвагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богуу Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, Гријеху вашему смртном тијелу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје Гријеху за оружје неправде; него предајте себе Богу као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде.[25] Из овога се опет види да је крштење уједно и умртвљавање и оживљавање.
Приликом сагрешења прародитеља смрт је одмах погодила душу; Свети Дух је одмах одступио од душе, а Он је чинио истински живот душе и тела; зло је одмах ступило у душу, а оно је било истинска смрт душе и тела. Творчева претња се дословно остварила: Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.[26] Смрт је у једном трену учинила духовног човека телесним и душевним, светог је учинила грешним; телу је пренела огрубелост, слабуњавост, нечисте пожуде; потпуно је поразила тело након неколико векова.[27] Супротно овоме, свето крштење пружа васкрсење души, телесног и грешног човека претвара у духовног и светог, умртвљава тело греха, то јест човеково телесно стање, не освећује само човекову душу него и тело, даје му способност да васкрсне у слави; а само васкрсење дешава се касније, онда када то Бог одреди. Као што је између појаве смрти у човеку, невидљиве телесним очима, и раздвајања душе од тела, видљивог и телесним очима, протекло прилично времена, тако и између појаве живота у човеку и самог оживљавања тела, које мора поново да се сједини са душом, протиче одређено време, познато једино Богу. Што је душа за тело, то је Свети Дух за целог човека, за његову душу и тело. Као што тело умире онога трена када га напусти душа, и то онако како умиру све животиње, тако и човек умире цео, и телом и душом, и за истински живот, и за Бога, онога трена када га Свети Дух остави. Као што тело оживљава и васкрсава онда када се душа врати у њега, тако цео човек, и телом и душом, духовно оживљава и васкрсава онда када се Свети Дух врати у њега. Управо то оживљавање и васкрсавање човека дешава се у тајни светог крштења. Посредством светог крштења оживљава и васкрсава син првосазданог Адама, али не у оном стању непорочности и светости у коме је Адам био саздан: не, он оживљава и васкрсава у оном неупоредиво вишем стању које је човеку дао очовечени Бог. Они који су обновљени крштењем не облаче се у првобитни, непорочни лик првосазданог човека, него у лик небеског човека, Богочовека.[28] Други лик је онолико изнад првог колико је Богочовек изнад првог човека у стању непорочности.
Измена коју свето крштење врши у човеку потпуно је јасна, потпуно се осећа; но та измена ипак већини хришћана остаје непозната: крстимо се у детињству, од детињства се предајемо занимањима која припадају пролазном свету и палој природи, а духовни дар који нам је дат светим крштењем помрачујемо у себи онако како густи облаци помраче сунце. Но дар се ипак не уништава: он остаје у нама целог нашег земаљског живота. Сунце не престаје да постоји када га облаци заклоне. Једино крштени човек оставља делатност пале природе, почиње да пере своје грехове сузама покајања, да распиње тело са страстима и пожудама, да ступа на поприште делатности Новог Човека – дар Духа поново почиње да открива своје присуство у крштеном, умножава се, преовладава. Очишћење покајањем је последица и дејство благодати коју је крштење засадило. Покајање је обнављање, враћање стања створеног крштењем.[29] Искуствено знање о измени коју је крштење изазвало у човеку може да стекне једино онај који се очистио покајањем.
„Када се крштавамо“, говори свети Јован Златоусти, „тада душа, очишћавана Духом, сија светлије од сунца, тада не гледамо само славу Божију, него из ње позајмљујемо неко сијање. Као што чисто сребро стављено наспрам сунчевих зрака сија и од сунчевог сјаја а не само по својој природи, тако и душа, очишћена и светлија од сребра, прима од Духа зрак славе и испушта га обострано.“[30]
Иако у Делима апостолским нема директног, фактичког излагања о тој измени коју је тајна светог крштења стварала у крштенима – у првобитној Цркви свима је била позната измена коју крштење доноси, свима је она била очигледна по плодовима Светог Духа, и већином се откривала одмах по крштењу – ипак су описани случајеви који су сачували за потомство доказе о тој измени. Када се крстио евнух етиопске царице, тачније, када је изашао из воде, Свети Дух је одмах сишао на њега; евнух више није имао потребу за учитељем, зато што је Дух постао његов учитељ, и радосно је отишао својим путем, иако је само нешто сазнао о Господу Исусу Христу из веома кратког разговора са апостолом Филипом.[31] На Корнилија, капетана и незнабошца, и на друге незнабошце који су били са њим и поверовали у Господа Свети Дух је сишао још пре крштења, а тада су они почели да говоре на страним, њима до тада потпуно непознатим језицима, и тиме јављали величину Божију, коју до тог тренутка уопште нису схватали.[32] Иако је Дух већ био сишао на њих, свети апостол Петар је заповедио да се крсте у води, јер је сама тајна то неодложно налагала. Црквена историја је сачувала за нас следећи веома важан догађај. Римски цар Диоклецијан, познат по томе што је покренуо најжешће прогоне хришћана, провео је највећи део 304. године по Христовом рођењу у Риму. У престоницу је стигао да прослави своју победу над Персијанцима. У програму забава којима се цар предавао била је и посета позоришту. Неки Генесије, глумац комичар, добро је забављао публику импровизацијама. Једном приликом, играјући у позоришту у присуству цара и бројног народа, он је, глумећи да је болестан, легао на постељу, и рекао: „Ах, пријатељи моји! Много ми је тешко: хтео бих да ме утешите.“ Други глумци су одговорили: „Како да те утешимо? Хоћеш ли да те помилујемо стругаљком, да ти буде лакше?“ „Безумници!“ одговори он, „хоћу да умрем као хришћанин.“ „Зашто?“, упиташе га они. „Зато да би ме овог великог дана Бог примио као блудног сина.“ Истог часа послаше по свештеника и врача. Они, то јест глумци који су их представљали, приђоше, седоше крај кревета на коме је Генесије лежао и рекоше: „Сине наш, зашто си нас позвао?“ Он одговори: „Зато што хоћу да добијем милост од Исуса Христаи да се поново родим ради ослобођења од мојих грехова.“ Извршили су над њим цео обред свете тајне, затим су га обукли, по обичају новокрштених, у белу одећу. Тада су га војници, настављајући глуму, узели и довели пред цара, да га, тобоже, испита онако како испитује мученике. Генесије је рекао: „Царе, и сви дворани царски! Мудраци овога града! Послушајте ме. Чим сам чуо име хришћанин, осетио сам према том имену ужасну одвратност; засипао сам грдњама оне који су остајали у исповедању тог имена; чак сам своје рођаке и сроднике мрзео због имена хришћанин; презрео сам ту веру толико да сам детаљно изучио њене тајне да бих вас забављао представама о њима. Но када ме је, обнаженог, дотакла вода, када сам, упитан, одговорио да верујем, видео сам руку која силази са неба; окружујући њу, светли анђели су сишли на мене. Они су у некој књизи прочитали сва сагрешења која сам починио од детињства, опрали их том истом водом у којој сам се у вашем присуству крстио, а онда су ми показали књигу која је, испоставило се, била чиста (неисписана) као снег. Према томе, велики царе, и народе, и ви који подсмесима засипате хришћанске тајне, поверујте, као што сам ја поверовао, да је Исус Христос истинити Господ, да је Он светлост истине и да вам Он може дати опроштај.“ Диоклецијан, потпуно огорчен тим речима, наредио је да Генесија жестоко ударају палицама; затим су га предали префекту Плавцијану да га присили да принесе жртву идолима. Дуго су га дерали металним ноктима и палили запаљеним бакљама. Мучили су га, а он је узвикивао: „Нема другог цара осим Онога кога сам видео! Њега поштујем и Њему служим! И када би ме хиљаду пута лишили живота због служења Њему, увек бих Њему припадао! Неће мучења истргнути Исуса Христа ни из мојих уста, ни из мог срца. Необично ми је жао што сам био у заблуди, што сам гајио одвратност према Његовом светом имену, и зато што сам тако касно постао Његов поклоник.“ Генесију су одрубили главу.[33] Свети Григорије Богослов у говору на гробу свог оца по телу, Григорија, епископа Нанзијанза, који је примио крштење у поодмаклим годинама, говори следеће: „Родитељ приступа другом рођењу водом и Духом, кроз које се, како исповедамо пред Богом, ствара и остварује Христов човек, земаљско се преводи у дух и пресаздаје. А умивању приступа са пламеном жељом, са светлом надом, тако што је пре тога очистио себе, колико је могао, и постао душом и телом много чистији од оних који су се припремили да од Мојсија приме таблице. Њихово очишћење се односило једино на одела, и састојало се у краткотрајној целомудрености и у томе да се донекле обузда утроба; за њега пак сав претходни живот био је само припрема за просветљење, припрема за очишћење, до очишћења, које ограђује дар, а све зато да би савршенство било поверено чистоти и да даровано благо не би било изложено опасности од навика које се боре против благодати. Приликом изласка из воде обасјавају га светлост и слава достојне оног расположења са којим је приступио дару вере. И другима је то било очигледно. Иако су то чудо сачували у ћутању, иако нису смели да разглашавају, зато што је сваки мислио да је једини он то видео, ипак су то убрзо саопштили једни другима. Али ономе који га је крстио и савршио тајну виђење је било потпуно јасно и разумљиво, и он није могао да га држи као тајну, и свима је објавио да је помазао Духом свог наследника.“[34] Овде свети Григорије Богослов назива свето крштење другим рођењем водом и духом, просветљењем, очишћењем, даром, савршенством, дарованим благом, даром вере, тајном. У Слову о крштењу Богослов говори овако: „Тај дар, као и његовог даваоца, Христа, називају многим и разним именима: то је или зато што нам је он веома пријатан – а обично онај који према нечему гаји силну љубав са задовољством слуша и име тога што воли – или због тога што су многа у њему садржана добра дела створила у нама и називе. Ми га називамо даром, благодаћу, крштењем, помазањем, просветљењем, оделом нетрулежности, бањом новога рођења, печатом, свиме што је достојно поштовања.“[35] У истом том слову свети Григорије кличе: „Познати силу те тајне већ је просветљење!“ Тако је свето крштење схватао Григорије Богослов. Он се крстио у зрелим годинама, и из сопственог искуства и из искуства њему савремених мужева сазнао ту неисказиву измену, то савршено поновно рођење, тај нови живот, речју све то што од тајне крштења осећају сви они који су се достојно крстили и правилно припремили за свето крштење, па стога и осетили и познали сву његову силу. Чули смо да Григорије Богослов напомиње да је дивна светлост обасјала његовог родитеља чим је изашао из бање новога рођења. Пријатељ Григорија Богослова, кападокијски отац свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, подвргао се такође потпуно видљивом дејству тајне. О томе говори његово житије.[36]
Пре примања светог крштења неопходна је темељна припрема. Темељна припрема је неизбежан услов, и тек испуњење тог услова омогућава да велика тајна обилно донесе свој плод, да послужи на спасење, а не на велику осуду. Ово је речено ради објашњења тајне, а посебно ради оних који крштењу приступају тек после детињства, дакле после оног животног доба у коме, због садашњих околности, скоро сви ми примамо крштење. Припрема за свето крштење је истинско покајање. Без истинског покајања свето крштење не може бити примљено на достојан начин, на спасење душе. Истинско покајање се састоји у увиђању да наши грехови јесу грехови, у жаљењу због њих, у исповедању тих грехова, у остављању грешног живота. Другим речима, покајање је сазнање пада, сазнање да не можемо без Искупитеља; покајање је осуда своје пале природе и одрицање од ње ради обновљене природе. Неопходно је да наш сасуд – а сасудом називам човечији ум, срце, и тело, у погледу Божије благодати – буде очишћен ради примања и чувања духовног дара, којег даје свето крштење. Неопходно је да тај сасуд буде очишћен, али и ревносно прегледан; његова оштећења, нарочито пукотине, морају бити темељно поправљена. Ако остану непоправљена, жива вода[37] коју свето крштење точи у сасуд неће моћи да се задржи у сасуду, већ ће се, на његову највећу несрећу, излити из њега. Пукотинама називамо грешне навике. Неопходно је да наш Јерусалим са свих страна буде окружен добрим понашањем и обичајима, као зидовима: једино се тада наша пала природа може принети на жртву свеспаљеницу, у бањи крштења, а обновљена природа, коју нам даје крштење, постаће олтар, веома потребан за приносе и жртве свеспаљенице благоугодне Богу.[38] Каква може бити корист од крштења без такве припреме? Каква може бити корист од крштења када га примамо у узрасту у коме уопште не разумемо његов смисао? Каква може бити корист од крштења када га примамо у младенаштву, а и након тога уопште не знамо шта смо примили? Ми смо, међутим, примили непроцењиви дар, преузели смо страшну обавезу; наша одговорност за ту обавезу је исто тако немерљива и бесконачна као што је и сам дар неизмеран и бесконачан. Каква може бити корист од крштења када не схватамо свој пад, чак не признајемо да се наша природа налази у стању најжалоснијег пада; када непотребно добро пале природе сматрамо изврсним и благоугодним добром; када упорно настојимо да чинимо то добро, и не примећујемо да оно само храни и подиже у нама наше самољубље, само нас све више и више удаљава од Бога, само учвршћује, печати наш пад и отпалост? Каква може бити корист од крштења, ако не сматрамо гресима чак ни смртне грехе, на пример прељубу, и све што уз њу иде, већ их називамо наслађивањем; ако не знамо да је наша природа обновљена крштењем; ако потпуно омаловажавамо делатност по законима обновљене природе, засипамо је хулама и подсмесима?
Крштење Јована претече Господњег било је само крштење које уводи у покајање, а не чин који доноси Царство небеско – зато је од оних који су му долазили да их крсти тражио да се пре крштења исповеде, не стога што је њихова исповест њему самоме била потребна, већ зато што му је стало до њиховог спасења.[39] Заиста: како може човек да ступи на поприште покајања ако не исповеди своје грехове? Како он сазнаје степен важности различитих грехова и начин покајања због њих ако му и једно и друго не каже опитни учитељ? Како ће се без учитеља упознати са духовним оружјима и са њиховом употребом против грешних помисли и осећања, против грешних навика, против страсти укорењених због дугог остајања у њима? Исповедање грехова је неопходно и зато да се човек на прави начин покаје због раније учињених грехова и да се убудуће заштити од упадања у грехове. Христова Црква је увек сматрала да је исповедање грехова део покајања. Од свих који су намеравали да се крсте покајање је захтевано зато да би предато свето крштење било примљено и сачувано онако како треба да буде примљена и сачувана велика, непоновљива тајна. Покајање је, најзад, уредба Божија и дар Божији палом човеку.
Покајте се, јер се приближило Царство небеско,[40] јављао је свети Претеча онима који су му долазили и од њега примали крштење покајања. Претеча је сам објаснио да је Царство небеско означавало у његовој проповеди свету новозаветну тајну крштења.[41] Да бисмо примили Царство небеско, морамо се покајати. Спаситељ света је тражио покајање од људи да би им посредством светог крштења даровао дар спасења, да би учинио људе способнима за примање небеског духовног дара. Покајте се – говорио је он јер се приближило Царство небеско;[42] покајте се и вјерујте у јеванђеље.[43] Ради вас је учињено све; од вас се не тражи никакав труд, никакав подвиг, никакав принос дару! Од вас се тражи једино да се очистите покајањем, зато што се бесцено, свесвето, духовно благо не може поверити нечистима и онима који не намеравају да буду чисти. Када је слао ученике да проповедају, Богочовек им је заповедио да казују људима да се покају зато што се приближило Царство небеско.[44] Апостол Павле говори да је, путујући по васељени, проповедао покајање, обраћање Богу и веру у Господа нашега Исуса Христа, и то свима, и Јудејцима, и Јелинима.[45] Када су у Јерусалиму хиљаде Јудејаца поверовале у Спаситеља због проповеди светог апостола Петра, и упитали и њега, и остале апостоле: Шта да учинимо, људи, браћо? тада је апостол Петар рекао: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.[46] Свуда видимо покајање као једини улаз, једину лествицу, једино предворје пред вером, Јеванђељем, Царством небеским, пред Богом, пред свим хришћанским тајнама, пред светим крштењем – тим рођењем човека за хришћанство. Одбацивање претходног грешног живота и одлучност да се живот проводи по јеванђелским заповестима су неопходни да би смо достојно примили дар Светог Духа, добијен на крштењу, и да бисмо имали могућност да га достојно сачувамо у себи. Пастири хришћанске Цркве првих векова чинили су све што су могли да они који примају крштење (тада се оно примало скоро искључиво у зрелим годинама) приме свето крштење са пуном свешћу о томе какав духовни дар примају.[47]
И данашњи пастири имају свету и неизбежну обавезу да пружају тачно и подробно знање о светом крштењу онима који су примили тајну у свом младенаштву, и зато немају никаквог опитног знања о тајни. Дар су добили, и мораће да поднесу рачун о томе како су дар употребили. Благовремено припремање за подношење рачуна је неопходно, крајње неопходно! Немарно и незналачко поступање са даром има изузетно тешке последице. Ко не употреби дар по жељи и заповести Дародавца, ко не умножи у себи благодат крштења делатношћу по јеванђелским заповестима, него сакрије дати му талант у земљу, то јест закопа га, сахрани благодат крштења, уништи у себи свако њено дејство чим се преда земаљским бригама и насладама, од тога ће се одузети благодат крштења на суду Христовом. Недостојни поседник те благодати биће бачен у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.[48] Да бисмо имали потребно знање о важном значају светог крштења, морамо проводити Богу угодни, јеванђелски живот: сам он довољно јасно открива хришћанину тајну хришћанства.[49] Крштење је света тајна која се не може понављати. Исповедам једно крштење за опроштење грехова – учи православни Символ вере. Као што се човек може једном родити за живот, тако се једном може родити и за нови живот, то јест за крштење. Као што се разне болести, које након рођења нападају, уздрмавају и разарају човеков живот, лече разним лековима заснованим на животној сили датој кад и сам живот, тако се и разна сагрешења учињена након крштења и разни њихови напади на човеков духовни живот и покушаји да га растроје лече покајањем, а оно је делотворно једино уз помоћ благодати Светог Духа која је засађена у човека светим крштењем, и садржи се у умножавању те сагрешењима потиснуте и заглушене благодати. Преподобни Марко Подвижник каже да је „Христос, као савршени Бог, даровао крштенима савршену благодат Светог Духа, дакле благодат која не прима од нас приносе, него нам се открива и јавља онолико колико држимо заповести, и даје нам приносе да бисмо сви достигли у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове“.[50] Јединство вере овде треба разумети као оно стање у коме вера потпуно овладава целокупном делатношћу хришћанина, а целокупна делатност је израз духовног знања, то јест Јеванђеља. „Све, дакле, што Њему (Христу) приносимо након нашег новог рођења (крштења), све је Он већ засадио у нама (током тајне крштења).“[51]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 Пт 1,4.
  2. Jн 3, 5, 6.
  3. „Господ нас је ослободио чином светог крштења тако што нам је опростио грехе и дао нам слободу да чинимо добро, ако то желимо, и да се злу не предајемо, такорећи насилно, јер греси отежавају, и заносе слугу греха; и у Писму је речено да се сваки заплиће у уже свога греха“ (Прич 5, 22). Преподобни ава Доротеј, Поука 1, О одбацивању света. „Крштење не одузима нашу вољу: оно нам пружа слободу, при којој ђаво више не врши насиље над нама без наше сагласности. Након крштења нама је препуштено да пребивамо у заповестима које нам је дао Христос, Господ и Бог, у кога смо се крстили, и да идемо путем његових заповести, или да се лукавим делима опет вратимо нашем супарнику и непријатељу, тј. ђаволу.“ Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 109,Добротољубље, том 1.
  4. Мт 12, 43-45. „Крштењем се изгони нечисти дух и обилазе се неплодне и неверне душе, али у њима се не налази починак: починак се за демоне састоји у томе да лукавим делима збуњују крштене – некрштени припадају нечистом духу од почетка – и он се враћа на крштеног са седам других духова, горих од себе. Као што има седам дарова Духа, тако има и седам лукавих, злих духова. Када се ђаво врати крштеноме, и нађе да је беспослен, и да се због лењости не супротставља непријатељима, тада он уђе у њега, и чини злодела жешће него раније. Онај који је очишћен на крштењу, а затим је опоганио самог себе, тај нема наде у друго крштење: осим ако има наду у врло тешко покајање.“ Објашњење блаженог Теофилакта Охридског овде наведеног јеванђелског текста. Преподобни Григорије Синајски је рекао: „Држи незадрживи ум, држи, дакле, онога којег опседа и расејава противничка сила, која се након крштења, због немара, опет вратила у лењу душу, и то са другим лукавим духовима, како говори Господ.“ Свети Григорије Синаит, Веома корисне главе, гл. 3, Добротољубље, том 1; преп. Макарије Велики, Беседа 27, гл. 11
  5. Гал 3, 27.
  6. Гал 3,28.
  7. Слово о крштењу.
  8. Koл 2, 3; Рим 5, 19.
  9. „Израстоше грешници као трава, изникоше сви који чине безакоње; да буду истребљени у век века (Пс 91, 8). Под грешницима, који изникоше као трава, подразумевају се страсне помисли; оне су, као и трава – слабе и без силе. Када у души израстају страсне помисли, тада изничу, то јест откривају се сви који чине безакоње, то јест страсти, да би биле истребљене у век века: подвижници искорењују страсти онда када их јасно уоче. Удубите се у редослед изложеног; страсне помисли прво израсту, страсти се тако открију, а онда се искорењују.“ Преподобни ава Доротеј, Поука 13, О трпљењу искушења.
  10. Двеста поглавља о духовном закону, глава 2.
  11. Jн 15, 4-10.
  12. Pим 5, 5.
  13. Mк 8, 34, 35.
  14. Лк 14,26.
  15. Mт 10, 38,39.
  16. Гал 3, 27.
  17. Pим 13. 12-14.
  18. 1 Kop 15, 47-49.
  19. 2 Kop 4, 10.
  20. Гал 2,20.
  21. 2 Kop 13, 5.
  22. Tит 3, 5 и Mт 19,28.
  23. Ради веће јасности, аутор овде наводи апостолове речи у руском преводу, издање 1822. године (Крестившиеся во Иисуса Христа).
  24. На старословенском: Елицы во Христа Иисуса крестихомся, в смерть Его крестихомся (погружались). Крштење и погружење су истозначне речи. У целокупној васељенској Цркви крштење се вршило кроз погружавање до XII века. У XII веку у Риму су почели да погружавање замењују обливањем. Dictionnaire Theologique par Bergier, Bapteme.
  25. Рим 6, 3-13. Види објашњење ових речи св. Јована Златоустог.
  26. Пост 2, 17.
  27. Преп. Макарије Велики, Беседа, 7, гл. 26.
  28. „Крштени се кроз крштење мења у уму, у речи и делу и, по датој му сили, постаје исто што и Онај који га је родио.“ Двадесето морално правило св. Василија Великог Дела светих отаца.
  29. Преподобни Марко Подвижник, Слово о крштењу; свети Калист и Игњатије Ксантопул, главе 16, Добротољубље, део 2.
  30. Ioanni Chrisotomi in Epistola 11 ad Cor. Homila VII, cap. 5.
  31. Дап 8, 39.
  32. Дап 10, 44-46.
  33. Флери, Црквена историја, књига VIII, гл. Х1ЛХ. Друга прича, слична овој, налази се и у Четиминејима, 15. септембар. Комедијаша Порфирија, који се погрузио у воду само зато да би се подсмејао крштењу, света тајна је претворила у хришћанина. То се десило пред очима цара Јулијана Одступника. Порфирије је исповедао Христа, изобличио царево безбожништво, и због тога је био жестоко мучен и затим погубљен.
  34. Св. Григорије Богослов, Беседа 18, Дела светих отаца.
  35. Св. Григорије Богослов, Беседа 40, Дела светих отаца.
  36. Четиминеј, 1. јануар.
  37. Jн 7, 38.
  38. Пс 50, 20, 21.
  39. Лествица, Поука 4, О блаженој и незаборавној послушности.
  40. Mт 3, 2.
  41. Мт 3,11.
  42. Mт 4,17.
  43. Mк 1,15.
  44. Mт 10, 7.
  45. Дап 20,21.
  46. Дап 2, 37, 38.
  47. Види дела св. Григорија Богослова, св. Кирила Јерусалимског, св. Јована Златоустог и других.
  48. Mт 25, 30.
  49. „Закон слободе поштујемо ако га истински разумемо, а разумемо га ако творимо (јеванђелске) заповести“, рекао је преподобни Марко; Двеста поглавља о духовном закону, 32. глава.
  50. Еф 4,13.
  51. Завршетак Слова о крштењу.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *