АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СТРАХУ БОЖИЈЕМ И О ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ
 
Бог је дао закон да човек служи Богу, и учинио да то служење буде јасно и једноставно. Но ми смо постали толико сложени и лукави, толико далеки од духовног разума да се појавила оправдана потреба да нас неко веома брижно води и поучава правилном и благоугодном служењу Богу. Веома често приступамо служењу Богу на начин који је противан Божијој уредби, на начин који је Бог забранио, на начин који нашим душама доноси штету, а не корист. Тако неки, чим у Светом писму прочитају да је љубав највећа врлина,[1] да је Бог љубав,[2] почињу и напрежу се да истог трена умножавају у свом срцу осећање љубави, да са тим осећањем зачине своје молитве, своја размишљања о Богу, сва своја дела.
Бог се одвраћа од те нечисте жртве. Он тражи љубав од човека, али истинску, духовну, свету љубав, а не сањалачку, телесну, оскрнављену гордошћу и сладострашћем. Бог се и не може друкчије волети до срцем које је Божија благодат очистила и осветила. Љубав према Богу је дар Божији: она се излива у душе истинских слугу Божијих дејством Светога Духа.[3] Супротно овоме, она љубав коју убрајамо у наша природна својства није ништа друго до стање озлеђености у коме се она још налази, које је захватило васцели људски род, целокупно биће сваког човека, сва својства сваког човека. Залудна ће бити сва наша настојања да служимо Богу, да се сјединимо са Богом посредством такве љубави. Он је свет, и почива у самим светињама. Он је независан. Бесплодни су човекови напори да прими Бога у себе ако још нема благе воље Божије да обитава у човеку, колико год је тачно да човек јесте од Бога саздани храм, створен са циљем да Бог обитава у њему.[4] Тај храм се налази у стању жалосне запуштености и зато је пре освећења неопходна његова обнова.
Превремено настојање да се у себи умножи осећање љубави према Богу већ је самообмана. Та самообмана одмах удаљава од правилног служења Богу, одмах уводи у разне заблуде, а завршава се озлеђивањем и пропашћу душе. Ми ћемо то доказивати Светим писмом и делима светих отаца; говорићемо да ход према Христу почиње и завршава се под вођством страха Божијег; показаћемо, најзад, да љубав Божија јесте блажени починак у Богу, и да у тај починак улазе сви који су прошли невидљиви пут према Богу.
Стари завет – у коме је истина приказана сенкама, и у коме догађаји са спољашњим човеком представљају само слику онога што се у Новом завету дешава у унутрашњем човеку – прича о страшној казни на коју су осуђени Аронови сииови Надав и Авијуд, свештеници израиљског народа. Обојица – пише у Књизи левитској – узеше, “своје кадионице, метнуше тамјан у њих, и принеше пред Господа огањ туђ, а то им не беше заповедио.” Само је освећени огањ, који се чувао у Шатору од састанка, могао бити употребљен у светој служби Израиљаца. “Тада дође огањ од Господа и удари их, те погибоше пред Господом.”[5] Туђи огањ у кадионици израиљског свештеника изображава љубав пале природе, отуђене од Бога у свим својим особинама. Казна дрског свештеника изображава умртвљавање душе која нечисту жарку жељу безумно и недопуштено приноси на жртву Богу. Такву душу сналази смрт, она пропада у својој самообмани, у пламену својих страсти. Супротно овоме, свети огањ, једини који је употребљаван у светим обредима, означава благодатну љубав. Огањ за богослужење узима се из Божијег шатора, а не из пале природе. “Огањ који је сишао у срце”, говори свети Јован Лествичник, “васкрсава молитву. А када она васкрсне и узнесе се на небо, тада Огањ силази у одају душе.”[6] “Сви ви”, говори пророк, “који идете,то јест управљате се у свом животу према свјетлости огња својега, и искрама пале природе, које распалисте, уместо да га угасисте – сви ћете ви пропасти у огњу и пламену пакла. Неправилним и недопуштеним деловањем у себи ви огањ распаљујете и појачавате за себе пламен пакла.”[7]
Истоме нас учи и Нови завет у причи о човеку који је на свадбу царевог сина дошао необучен у свадбено рухо, иако је био позван. Зато је цар показао на недостојног, и рекао својим слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу.[8] Везивање руку и ногу означава одузимање сваке могућности за духовно напредовање. И заиста: у то стање човек доспева чим заузме лажни правац, чим се из стања огреховљености, сав још у том стању, одмах устреми према љубави, дакле према ономе што сједињује човека са Богом, али само оног човека који је пре тога већ очистио себе покајањем. Бацање у таму најкрајњу означава пад ума и срца у заблуду и самообману. А у заблуди и самообмани свака мисао и свако осећање потпуно су мрачни, потпуно непријатељски Богу. Слуге чијој се власти тај несрећник предаје нису нико други до демони: иако су заражени безумном мржњом према Богу, они у исти мах остају његове слуге по Његовој неограниченој свемоћи и премудрости; они овладавају само оним људима који се због свог својевољног понашања предају власти демона. Човек се предаје тој власти чим ступи правцем који је забрањен речју Божијом, чим га занесе уображеност, чим својевољно одбије да се покорава Богу.
Узвишена је и прослављена света љубав у Светом писму. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле набраја дарове Светог Духа, наводи дарове чињења чудеса, пророштва, разликовања духова, знања разних језика, а онда каже: Ревнујте за веће дарове. И показаћу вам још узвишенији пут.[9] Ко може бити већи од пророка, чудотворца, од онога који говори на страним језицима по дару Светог Духа, а не по обичном човечијем учењу? Ако језике човјечије и анђеоске Говорим – одговара велики Павле – а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.[10] Шта је то савршено? Љубав је свеза (целокупност) савршенства.[11] Морамо достићи савршенство у свим врлинама да бисмо ступили у савршенство над савршенствима, у њихову сливеност, у љубав. Сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога.[12] Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Богу њему.[13] По овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега.[14] Једини истински знак достизања љубави, знак који нам даје сам Свети Дух, јесте у свему показано присуство Светог Духа у нама. Ако ниси постао храм Светог Духа, не лажи себе, не обмањуј себе: такав не можеш бити обиталиште љубави, такав си далеко од ње. Љубав се излива у наша срца заједно са Светим Духом. Она је Његово својство. У кога силази Свети Дух, у томе се показује Његово својство, то јест љубав.[15] “Док налазиш љубав, ти се уједно облачиш у самог Бога”, рекао је свети Исак Сиријски.[16]
Можда ће неко на ово рећи: “Ми смо хришћани, обновљени смо светим крштењем: оно је исцелило све болести пале природе, васпоставило лик Божији и обличје Божије у њиховој првобитној изврсности, а самим тим у човека се уводи Свети Дух, исцељују се озлеђена својства, па и озлеђена љубав.” Да, али благодатно стање обновљености и новог живота добијено светим крштењем морамо подржавати животом по јеванђелским заповестима. Ако заповијести моје одржите – рекао је Господ – остаћете у љубави мојој. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.[17] Ако оно што смо добили на дар светим крштењем не подржавамо животом по заповестима, онда губимо и то добијено. “Неисказана и страшна слава”, говори свети Јован Златоусти, “коју нам даје крштење остаје у нама дан или два; затим је ми гасимо тиме што наводимо на њу буру животних брига и заклањамо зраке густим облацима.”[18] Крштењем ми оживимо за нови живот, но онда опет умртвљавамо себе тиме што живимо по телу, за грех, за земаљске насладе и добитке. Свети апостол Павле је рекао: Нисмо дужни тијелу да по тијелу живимо. А који су по тијелу не могу угодити Богу. Јер је тјелесно мудровање смрт.[19] Благодат крштења остаје без учинка, као сјајно сунце заклоњено облацима, као драгоцени талант закопан у земљу. Грех почиње да дејствује у нама свом снагом, или снажније него пре примања крштења, сходно мери у којој се предајемо греху. Али нама дату духовну ризницу Бог не одузима од нас потпуно до саме смрти, тако да покајањем можемо поново да отворимо ту ризницу у свој сили и слави.[20] Наш удео је да се кајемо због грешног живота, да жалимо због вољних и невољних грехова, да се боримо против грешних навика, да се напрежемо да их победимо и жалимо што до те победе долазимо присиљавањем себе, да присиљавамо себе на испуњавање свих јеванђелских заповести. Наш је задатак да измолимо опроштај од Бога, да се помиримо с Њим, да верношћу Њему искупимо неверност, да пријатељство са грехом заменимо мржњом према греху. Света љубав је својствена помиренима. Ми сами не тражимо ту љубав онолико колико је тражи Бог, а Он је тражи да бисмо постали спремни да је примимо, и да је заиста примимо. Пошто је изобличио заблуду свакога који је због своје уображености и заслепљености задовољан собом, и призвао га на ревносно покајање, Господ је изговорио следећу утеху и обећање: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном. Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу моме, као и ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на пријестолу Његовом.[21] Ово говори свесвета Љубав. Осећање љубави које грешник приписује себи, а при томе не престаје да се гуши у греховима, осећање које приписује себи неприродно и гордо, није ништа друго до саблажњива, усиљена игра осећања, неодговорно дело маштања и уображености. Сваки који гријеши није га видио нити га је познао[22] – није, дакле, познао Бога, а Бог је љубав.
Окренимо се житељима пустиња, пештера и јама земаљских, оним људима којих сав свет није достојан, преподобним монасима, предатим науци над наукама, науци коју је Господ донео с неба. Та наука је познање Бога и, посредством истинског, опитног богопознања, познање човека. Безуспешно су се трудили и безуспешно се труде прости људи, чак и мудраци овога света, да то познање задобију помоћу светлости сопственог разума, помраченог због пада. Овде је потребна Христова светлост, и једино при сијању те светлости човек може да угледа Бога, да угледа себе. Обасјани Христовом светлошћу преподобни пустиножитељи су радили на њиви свога срца, и нашли у њој бесцени бисер, то јест љубав према Богу. У својим богонадахнутим делима они нас опомињу на оне несреће које обично уследе након превременог тражења љубави. Нарочито јасно размишља о овој теми свети Исак Сиријски. Из његових дела исписујемо неколико сведочења и поука корисних за душу.
“Премудри Господ”, говори велики учитељ оних који монахују, “благоволео је да у зноју лица свога једемо хлеб духовни. Није то Он установио због злобе, већ зато да би се храна добро сварила, да не бисмо умрли. Свака врлина је мајка оне врлине која следи за њом. Ако оставиш мајку која рађа врлине, и упутиш се да тражиш кћери пре него што си нашао њихову мајку, онда те врлине постају змије отровнице за душу. Ако их не одбациш од себе, убрзо ћеш умрети.”[23] Духовно знање природно следи након деловања врлина. И једноме и другоме претходе страх и љубав. И опет страх претходи љубави. Свако ко бестидно тврди да се оно следеће може задобити “без претходног занимања у оном што претходи том следећем, без сумње је поставио први основ за пропаст своје душе. Господ је установио такав пут да се последње рађа из првог.”[24]
У Педесет петом слову, дакле у одговору на посланицу преподобног Симеона Чудотворца, свети Исак говори: “Написао си у својој посланици да је твоја душа заволела да заволи Бога, али да ниси достигао стање у коме волиш, иако имаш велику жељу да волиш. Овоме додајеш да жудиш за отшелништвом у пустињи, да је чистота срца почела у теби, и да се сећање на Бога веома распламсава у твом срцу, да га разбуктава. Ако је то истина, онда је то велико. Но ја не желим да ти то напишеш зато што ту нема никаквог реда. Ако си ово саопштио ради питања, онда је ред питања друкчији. Како неко сме да каже да је његова душа заволела да заволи Бога ако каже да његова душа још нема смелости у молитви зато што није победила страсти? Нема начина да се божанска љубав, након које тајанствено ходиш у отшелништву, побуди у души ако душа није победила страсти. Рекао си да твоја душа није победила страсти, а да је заволела да заволи Бога: у томе нема реда. Ако неко говори да није победио страсти, а заволео је да воли Бога, онда ја не знам шта он говори. Чујем те како приговараш: Али ја нисам рекао да волим, него волим да заволим! Ни то се не догађа ако душа није достигла чистоту. Ако хоћеш да кажеш нешто сасвим обично, онда ниси једини који то говори: сви говоре да желе да воле Бога, говоре то и хришћани, али и они који се неправилно поклањају Богу. Сви обично то кажу. Но док то говоре, они покрећу само језик, али душа не осећа то што говоре. Многи болесни не знају чак ни да су болесни. Злоба је болест душе, а прелест је губитак истине. Многи који су заражени тим болестима говоре да су здрави, многи их за то и похвале. Ако се душа не исцели од злобе и не стекне природно здравље, у коме је и саздана, ако Дух не препороди њено здравље, онда човек и не може да пожели нешто натприродно, нешто својствено Духу, зато што је душа која је већ болесна због страсти самим тим и неспособна да осећа духовно, и не уме да га жели, већ га жели само зато што је чула или читала у Писму.”
“Дело крста је двоструко, саобразно саставу природе, која је подељена на два дела. Један део се састоји у томе да се невоље претрпе телом. Тај део се остварује дејством духовне силе ревности и назива се управо делом. Други део се задобија осетљивим радом ума, непрестаним помислима о Богу и пребивањем у молитви, а остварује се силом жеље, и назива се виђењем. Прво, то јест дело, очишћује страсну страну душе силом ревности; друго очишћује мисаону страну душе дејством духовне љубави или духовном жељом. Сваког човека који пре потпуног обучавања у првом прелази у друго, и при томе се страсно предаје сладости, да не кажемо лењости, стиже гнев зато што се дрзнуо да у свом уму уобрази славу крста иако пре тога није умртвио своје удове, који су на земљи[25], иако, дакле, није исцелио болести помисли стрпљивим остајањем у делу ношења крста.” Управо то и јесте смисао онога што су рекли древни светитељи: Лим ум пожели да се узнесе на крст иако још није исцелио осећања од болести стиже га гнев Божији. Усхођење на крст навлачи гнев ако се не остварује првим поменутим делом, дакле трпљењем невоља, или распећем тела, него тежњом ка виђењу, дакле оним другим делом, који долази након исцељења душе. Ум таквог човека су опоганиле срамне страсти; такав ум јури према маштању и помислима саме сујете. Њему се запречава пут тако што му се поставља забрана, а забрана му се поставља зато што свој ум није очистио жаљењем, није покорио телесне пожуде, него је од онога што је чуо и од самог слова јурнуо право напред, слеп, путем пуним мрака. И они здравог вида, и пуни светлости, и они који су нашли учитеље пуне благодати – и они се злопате и дању и ноћу; њихове очи су пуне суза; моле се и плачу дан и ноћ због опасности путовања, због стрмина страшнијих од оних на које наилазе, због видова истине за које се испоставља да су помешани са саблажњивим привидима истине. Божије, говоре оци, долази само по себи, када га не очекујеш. Да, долази ако је место чисто, а не опогањено.”[26]
Ако желиш да приступиш Богу да би Њему служио, мораш се предати вођству страха Божијег.
На осећај светог страха, осећај најдубљег страхопоштовања према Богу, указује нам, с једне стране, неизмерна величина Божијег бића, а, са друге, наша крајња ограниченост, наша немоћ, наше стање огреховљености, пада. Страх нам је прописан и у Светом писму. оно је ради нас почело да замењује глас савести и природног закона чим их је обавила тама, чим су почели да издају нејасне, најчешће лажне звуке, и потпуно их заменило када се појавило Јеванђеље. Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом,[27] поучава нас Свети Дух; покорнима Његовој заповести Он говори: Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас,[28] објављује обећање да ће даровати страх Божији онима који су истински наумили да приме Бога: И даћу им страх свој у срце да не одступе од мене.[29] Страх Божији је почетак велике науке, то јест делатног богопознања. Ту науку Свето писмо назива мудрошћу. Почетак мудрости је страх Господњи, а разумевање добро свима који га творе. Похвала Његова остаје у век века.[30] Круна премудрости је страх Господњи; у њему успевају мир и нетакнуто здравље. Страх Господњи је слава, и част, и весеље, и круна радости. Страх Господњи је дар од Господа, и на стазе љубави поставља.[31] Страх Господњи нас учи да се удаљавамо од грехова: Страх је Господњи извор живота, који удаљава од мрежа смрти. Страх Господњи мрзи зло, гордост и охолост и зли пут. Буди у страху Господњем вазда.[32] Страх Господњи нам показује пут Божијих заповести: Блажен је човек који се боји Господа; у заповестима Његовим хтеднуће веома. Моћно ће бити на земљи семе његово.[33] Блажени сви који се боје Господа, који ходе путевима Његовим.[34] Поставиће се оружан Анђео Господњи око оних који га се боје, и избавиће их. Бојте се Господа сви свети Његови, јер нема оскудице онима који га се боје.[35]
Немају основа сањари, пуни охолости и самообмане, да се гнушају страха Божијег, тог, по њима, својства презрених робова, немају основа јер нас страху призива Бог, објављује да ће Он сам бити наш учитељ страха, да ће нам дати духовни дар страха Божијег. Није ниско за човека, то ништавно, пало, одбачено, пропало и мржњом према Богу задојено створење, да пређе из стања непријатељства и пропасти у стање ропства и спасења. Само то ропство је већ велики добитак! Само то ропство је већ велика слобода! Страх нам је законски прописан као нама суштински нужно, неопходно средство. Страх очишћује човека, припрема га за љубав: ми постајемо робови да бисмо законито постали деца. У мери очишћења покајањем почињемо да осећамо Божије присуство; од осећања Божијег присуства јавља се свето осећање страха. Опит открива висину осећања. Узвишено је и жарко жељено осећање страха Божијег! При његовом дејству ум често отупљује свој поглед, престаје да изговара речи, да множи мисли: побожним ћутањем, вишим од речи, исказује сазнање своје ништавности и неисказиву молитву коју то сазнање рађа. Свети Исак Сиријски изврсно описује такво стање: “Када се смирени и мудри приближи молитви, или када се удостоји ње, он се не усуђује ни да се помоли Богу, нити да замоли за нешто. Он не зна за шта би се помолио; он ћути свим својим помислима, и очекује једино милост и ону вољу коју ће уместо њега исказати та Величина којој се поклања. Његово лице је оборено према земљи, а унутрашње виђење срца узнето према прослављеној капији Светиње светих. Тамо је Онај чији је стан примрак, који отупљује очи серафима, Онај чија доброта покреће легионе да и они стоје на молитви заједно са другима, и ставља ћутање на све њихове чете. Његова смелост се простире само до следећих речи, он се усуђује да се помоли само за ово: Господе, по вољи Твојој нека буде са мном.'”[36] Страх Божији је дар Божији. Као дар, измољава се молитвом. Свети пророк Давид је желео да буде удостојен тог дара, и стога је молио Бога: Постави слузи Твоме реч Твоју, ради страха Твојега. Прикуј страху Твоме тело моје[37], то јест моје телесне жеље. Страх Господњи је један од седам дарова Светог Духа које свети пророк Исаија наводи овако: дух мудрости и разума, дух знања и побожности, дух савјета и силе, дух страха Господњега.[38]
Иако је Господ наш Исус Христос својим доласком на земљу донео људима мир од Бога и Божију побожност, постао отац будућег века и родоначелник светог рода који се спасава, отац који призива своју децу у љубав и сједињење са Собом, Он опет предлаже да једно од средстава за исцељење наше озлеђене природе буде и страх. Ономе ко се предаје поривима гнева и мржње Он прети огњеним паклом, ономе ко гази савест прети тамницом; ономе ко се сав предаје нечистим жељама прети вечним мукама.[39] Ономе ко искреног срца не опрашта ближњима њихова сагрешења јавља да ни његови греси неће бити опроштени.[40] Среброљупца и сластољупца опомиње да смрт може да их уграби баш онда када је не очекују.[41] Узвишен је подвиг мучеништва: њега љубав и надахњује и храни. Но Спаситељ света преноси поуку мученицима у којој их подстиче на храброст, помаже им страхом. Ево те Његове поуке: И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.[42] Кажем вам, њега се бојте.[43] Свим својим следбеницима Господ је заповедио спасоносни страх Божији. Поуздан знак да имамо тај страх је наша непрестана трезвеност и непрестано стражење над собом. Нека буду бедра ваша опасана – рекао је Господ – и светиљке запањене, а ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне.[44] Свима говорим: Стражите![45]
Други, славни долазак Господа, Његов праведни и страшни суд над нараштајима и народима величанствено је приказан у Јеванђељу по Матеју[46]. Та необична слика, представљена необично једноставно и јасно, сама од себе оживљава пред очима ума, погађа срце страхом. Сагледавајући ту слику, може се, Јововим речима, насликати стање у које она доводи душу: Страх подузе ме и трепет, од којега устрепташе све кости моје, и длаке на тијелу мојем накостријешише се[47]6 Када наступи суд за изгнане са неба, земља изгнанства и проклетства ће планути, а небо ће се свити као свитак кад се савије.[48] Мртви свих времена и народа, пробуђени животворном трубом, Речју Божијом, устаће из гробова и сачинити непрегледни и неизбројиви скуп.[49] Чете и војске светих анђела доћи ће на страшни призор, на велико служење. И одбачени анђели стаће пред суд. Син Божији сешће на престо славе, страшне по њеној необухватној величини. Сва разумна створења уздрхтаће од страха када виде свог Саздатеља, који их је призвао у живот из ништавила самом свемогућом Речју. И стајаће пред оном Речју која све може да учини. Стајаће пред оним Животом изван кога не може бити другог живота. Оци су оправдано рекли да би се у том грозном времену сва твар претворила у ништавило када би била препуштена самој себи и када је Божија свемоћ не би сачувала.[50] Праведници ће, чим погледају лицем у лице савршену Правду, схватити да њихова правда нема никаквог значаја, а грешници ће оправдањем туђим јеванђелском знању осудити себе. Решиће се судбина свих за вечност. Пре наступања тог суда свети апостол ће схватити да не може да се оправда, иако не зна никакав свој грех, зато што је Бог онај који му суди.[51] Сви светитељи још током свог земаљског странствовања често долазе кроз побожно сећање и размишљање на Страшни суд Христов, и тако благовременим, спасоносним страхом ограђују себе од оног страха који ће очај изазвати у пропалима; благовременим осуђивањем себе они се старају да благовремено задобију оправдање, да плачем одврате плач. Браћо! Потребно је, веома је потребно да ми, немоћни и грешни, имамо често сећање на Други долазак и Страшни суд Христов: такво сећање је припрема, најпунија наде и радости. Страшни суд је онај суд који чека све људе после општег васкрсења; страшни је и онај суд који чека сваког човека после његове смрти. Последице овог и оног суда су или прижељкиване или жалосне. Ако земаљски судови, на којима се ради једино о пропадљивом и пролазном, изазивају нашу бригу, тим више мора да нам задаје бриге Божији суд. Са којим нам је то другим циљем Господ јавио о том суду тако јасно, ако не са циљем да побуди у нама по душу спасоносни страх који може да нас сачува од грешног, нехајног живота, тог услова наше пропасти? Преподобни Илија, египатски монах, тиховатељ у Тиваидској пустињи, каже: “Три времена задају ми страх: време изласка душе из тела, време суда Божијег, и време у коме ће Бог изрећи суд о мени.”[52]
Морамо ли напомињати да је учење светих отаца Православне цркве о страху Божијем сагласно са учењем Светог писма, ако знамо да је учење Светог писма извор учења отаца, ако знамо да оба та учења имају исти извор – Духа Светога?
“Страх Божији је почетак врлине”, каже свети Исак Сиријски. “Тврде да је он рађање вере, и да се засејава у срцу онда када се ум повуче од брига овога света да би сабрао своје лутајуће помисли из расејаности у непрестано изучавање обновљења које долази, будућег пресаздања… Научи се да у основу свог путовања положиш страх Божији, и убрзо ћеш се наћи пред капијом Царства, и нећеш имати потребе да дуго путујеш.”[53] Међу поукама преподобног Пимена Великог читамо ову: “Потребни су нам смиреноумље и страх Божији исто онолико колико и дисање. Три су главна монахова дела: да се боји Бога, да се моли Богу, и да чини добро ближњем. Као што се слатки пчелињи труд купи тек онда када дим истера пчеле из кошнице, тако и телесно наслађивање изгони страх Божији из душе, а онда упропаштава све њено добро дело. Почетак и крај духовног пута је страх Господњи.” Писмо говори: Почетак мудрости је страх Господњи.[54] Када је Аврам припремио жртвеник, Господ му је рекао: Сада познах да се бојиш Бога.[55] Брат је упитао Великог ко говори: Заједничар сам свих који Те се боје,[56] а он је одговорио: “Свети Дух то говори о себи.” Он је такође преносио изреку светог Антонија Великог да је преподобни Памва посредством страха Божијег учинио себе обиталиштем Светог Духа.[57] Преподобни Касијан Римљанин говори: “Почетак нашег спасења је страх Господњи. Он омогућује и почетак обраћања, и очишћење од страсти, и чување врлина у онима који се упућују путем савршенства. Чим продре у човеково срце, он рађа у њему презир према свему материјалном, заборав према родбини и мржњу према самом свету.”[58] У том истом слову, објашњавајући заповест Господњу: И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан,[59] преподобни Касијан овако размишља: “Крст наш је страх Господњи. Као што распети више не може да окреће или помера удове по жељи своје душе, тако и ми морамо да усмеравамо своју вољу и своје жеље према закону Господњем и ономе што он заповеда, а не према ономе што нам је сада пријатно и што нас увесељава. Као што приковани за крсно дрво не гледа са дивљењем на садашње, не помишља на своје страсти, не расејава се на старања и бриге о сутрашњем дану, не познаје жељу за стицањем имања, не заноси се ничим гордим, ничим заједљивим, не жали што су данас хулили на њега, а прошле хуле више и не памти, већ сматра да је у сваком смислу умро иако још дише у телу, па управља очи свог срца тамо где ће се несумњиво преселити, тако и ми морамо да распнемо себе страхом Господњим према свему томе, то јест, морамо бити мртви и према телесним страстима, али и према самим њиховим почецима, морају наше духовне очи бити упрте тамо где ћемо се преселити, морамо се пресељењу надати сваког трена. Тако можемо задобијати умртвљавање свих наших пожуда и телесних склоности.”[60] Лако се може запазити да распеће на крсту страха Божијег, које преподобни Касијан овде описује, није ништа друго до оно што Исак Сиријски назива делом, који се, по апостолу, састоји у распињању тела са страстима и жељама[61], и чини прву половину духовног пута који води хришћанина ка њему намењеном савршенству.
Свето писмо нас поучава: страх је Господњи чист, остаје у век века.[62] Свето писмо такође говори да у љубави нема страха, да савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави[63]. Ову површно гледано противуречну мисао свети оци објашњавају овако: “Постоје два страха: један је уводни, други је савршени; један је својствен почетницима и представља само страхопоштовање, други је својство светих људи, који су достигли меру љубави. На пример: ако неко извршава Божију вољу због страха од мука, онда је он, како смо рекли, још почетник – он још не чини добро ради самог добра, него због страха од казне.
А други извршава Божију вољу због саме љубави према Богу, воли управо Божију вољу, и испуњава је да би благоугодио Богу. Такав човек зна шта је суштинско добро. Такав је познао шта значи бити са Богом. Такав има истинску љубав, коју свети назива савршеном.”[64] Та љубав доводи га у савршени страх зато што такав човек осећа страх и остаје веран Божијој вољи, али не због страха од казне, не због избегавања вечних мука – не: он је окусио саму сладост пребивања са Богом и зато се боји да ће отпасти, да ће се лишити ње. Тај савршени страх делује због љубави, и изгони уводни страх. “Зато је и речено: савршена љубав изгони страх напоље. Не може се, ипак, савршени страх достићи никако друкчије до уводним страхом.”[65] Сама Божија величина наводи свети, побожни страх на она Божија разумна створења која су због своје чистоте и светости удостојена да буду најближе Богу. Бог прослављан у савету светих, велик и страшан над свима око Њега.[66]
Зар ми, грешници, уопште нећемо волети Бога? Не! Волећемо Бога, али онако како је Он заповедио; свим снагама настојаћемо да достигнемо свету љубав, али оним путем који нам је показао сам Бог. Нећемо се предавати варљивим и лажљивим заносима охолости, нећемо изазивати у срцу пламен сладострашћа и пламен славољубља, толико мрских Богу, толико погубних за нас! Бог је заповедио да га овако волимо: Останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој.4 Сам Син Божији је постао човек и пружио образац тог живота и подвига тако што је унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Одбацимо гордост, јер нам приписује звања, заволимо смирење, јер нам открива наш пад и нашу грешност. Љубав према Христу доказаћемо послушношћу Христу; љубав према Оцу Богу доказаћемо послушношћу Сину Богу, који нам није говорио сам од себе, него оно што му је Отац заповедио, а заповијест његова је жиеот вјечни.[67] Ко има заповијести моје – рекао је Господ – и држи их, то је онај који ме љуби. Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи.[68] Испуњавање Спаситељевих заповести је једини знак љубави према Богу који Спаситељ прихвата. “Сви који су благоугодили Богу, благоугодили су тако што су оставили своју истину, озлеђену грехопадом, и устремили се ка тражењу Божије истине, изнете у јеванђелском учењу и јеванђелским заповестима. У Божијој истини они су нашли љубав, скривену од пале природе. Док је заповедао о љубави, Господ је заповедио да најпре тражимо истину Божију, јер је знао да је она мајка љубави.”[69] Ако желимо да задобијамо љубав према Богу, онда заволимо јеванђелске заповести, продајмо наше пожуде и страсти. По цену одрицања од себе купимо поље – наше срце, које не може бити наше ако га не купимо. Обрадимо га заповестима, и наћи ћемо у њему скривено небеско благо, то јест љубав.[70]
Шта нас чека на том пољу? Чекају нас трудови и болести, чека нас непријатељ који нам неће лако препустити победу, чека нас грех, који живи у нама да би нам се противио. Он живи у уму, живи у срцу, живи у телу. Потребан је појачани подвиг да би се горди и слепи ум савио до послушности Христовим заповестима. Када се ум потчини Христу, тада почиње нови подвиг: довођење исквареног, гордог срца у склад са Христовим учењем, покоравање срца Христовом учењу, коме је оно непријатељско. Ако, напокон, ум и срце дођу у стање послушности Христу, мора се привући у то стање и оно земљано, дакле небу намењено тело. Сваки корак у нашој невидљивој борби обележен је подвигом, обележен је страдањем, обливен је знојем појачаног насиља над собом. Час смо победници, час побеђени; час сине нада да ћемо раскинути ланце ропства, час опет видимо да су ланци на нама јаки, да их нимало нису ослабила средства којима смо мислили да ћемо их ослабити. Обара нас и природна немоћ, и немоћ самовоље, и помрачење разума, до којег је дошло због претходног грешног живота, и растројство срца, које је стекло порочне навике, и страсти тела, које је окусило животињске насладе и заразило се жарком жељом за њима; на нас насрћу пали духови јер желе да нас задрже у ропству. То је тај трњем посути, уски и невољама испуњени пут којим молитвени плач пред Богом води грешника ка помирењу са Богом, и помаже делима покајања, делима смирења, испуњењу јеванђелских заповести, пут на који нас наводи страх Божији.
Савез страха Божијег и божанске љубави изврсно су описали духоносни оци Исак Сиријски и Симеон Нови Богослов. Њиховим дивним речима украшавамо наше убого слово. “Покајање је”, говори свети Исак, “благодат на благодат дата људима. Покајање је наше друго рођење од Бога. Очекујемо да ће нам кроз покајање бити даровано оно за шта смо залог примили вером. Покајање су врата милости, отворена онима који је појачано траже. Кроз та врата улазимо у Божију милост; не уђемо ли туда, нећемо наћи милост: Сви – каже Свето писмо – сагријешише, а оправдавају се даром, благодаћу његовом.[71] Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу из вере и страха. Страх је очински штап, и он нас води док не доспемо у духовни рај блага; када доспемо тамо, он нас оставља и враћа се. Рај је љубав Божија: у њој је наслада свих блаженстава; тамо се блажени Павле нахранио натприродном храном. Окусивши тамо плод дрвета живота, он је позвао: Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.[72] Адаму је било забрањено да проба плод тог дрвета због побуне коју је приредио ђаво. Дрво живота је љубав Божија; Адам је отпао од те љубави, и више није наилазио на радост: радио је и трудио се на земљи трња. Сви лишени Божије љубави, чак и ако правилно ходе – сви они у зноју својих дела једу хлеб одређен првосазданом човеку зато што је отпао од Бога. Док не нађемо љубав, дотле ћемо радити на земљи трња; сејаћемо и жети у трњу. Чак и да сејемо истину, ипак нас – без љубави – сваког часа озлеђује трње; колико год се трудили ради истине, живимо у зноју свог лица. А када нађемо љубав, када се хранимо небеским хлебом, постајемо јачи без дела и труда. Христос је хљеб живи који сиђе с неба, и даје живот свијету.[73] То је храна анђела. Ако ко нађе љубав, онда он Христа узима сваки дан и сваки час. Ако ко једе од овога хљеба, који ћу ја дати, живјеће вавијек.[74] Блажен је који једе хлеб љубави, јер тај хлеб је Христос. А да онај који има љубав за храну има за храну Христа, Бога над свима, то сведочи Јован речима: Бог је љубав[75]. Ако ко живи у љубави и наслађује се животом који извире из Бога, онда он већ овде, у овом свету, удише ваздух васкрсења. Тим ваздухом наслађују се праведни по васкрсењу. Љубав је оно Царство које је Господ обећао апостолима као тајанствену храну. А шта друго означавају речи: Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме[76], ако не љубав? Уместо хране и пића, довољно је да та љубав нахрани човека. Она је вино, које весели срце човека.[77] Блажен је човек који пије то вино. Пили су га несуздржљиви, па су постали побожни; пили су га грешни, па су заборавили путеве својих спотицања; пили су га пијани, па су постали испосници; пили су га богати, па су пожелели сиромаштво; пили су га убоги, и обогатили су се надом; пили су га слаби, па су постали јаки; пили су га неуки, па су постали мудри. Као што се велико море не може пребродити без барке, тако нико не може достићи љубав без страха. Смрдљиво море које је распрострто између нас и душевног раја можемо пребродити у барци покајања, чији су веслачи страх. Ако ти веслачи, тј. страх, не управљају барком покајања на којој препливавамо море света према Богу, онда се утапамо у смрдљивом мору. Покајање је барка; страх је њен крманош; љубав је божанско пристаниште. Страх нас уводи у барку покајања и превози преко смрдљивог мора живота тако што нас усмерава према божанском пристаништу, према љубави, а према њој теже сви који се труде у покајању, сви натоварени покајањем.[78] Ако смо достигли љубав, онда смо достигли Бога; наш пут се завршио: пристали смо на острво тог света на коме су Отац и Син и Свети Дух.”
Наслов другог слова у књизи светог Симеона, написане у стиховима, садржи у себи садржај целокупног нашег слова, и зато прво стављамо тај наслов: “Од страха се рађа љубав, а љубав искорењује страх из душе, и једино љубав остаје у души, јер она је Дух Божији и Свети.”Г Своје слово свети почиње овако: “Како да опевам, како да прославим, како достојно да величам Бога мога који је гледао многе моје грехе? Како да погледам према небу? Како да отворим очи? Како да отворим уста, Оче? Како ћу покретати усне? Како да пружим руке према небеској висини? Које речи ћу смислити? Које речи ћу принети? Како ћу се осмелити да почнем разговор? Како ћу тражити опроштај мојих неизмерних сагрешења, многих прегрешења? Заиста сам починио дела која не никако заслужују опроштај. Ти знаш, Спаситељу, да говорим ја! Ја сам превазишао свако створење; ја сам учинио дела испод сваке природе; показао сам да сам гори од бесловесних створења, од свих морских животиња, од сваке стоке на земљи; заиста сам гори и од свих гмизаваца, и звери, јер сам Твоје заповести преступио више од бесловесних створења, оскрнавио сам своје тело и опоганио душу. Како да Ти се јавим? Како да Те угледам? Како да се усудим да станем, грешан, пред Твоје лице? Како да не побегнем од Твоје славе, од светлости којом блиста Твој Свети Дух? Како сам да не пођем у таму када сам починио дела таме? И бићу одлучен од множине светих! Како ћу претрпети Твој глас када ме шаље у таму? Због тога носим осуду мојих дела и сав се ужасавам, сав дрхтим. Обузет страхом и ужасом, вапим Теби: Спаситељу мој, знам да нико други није сагрешио пред Тобом као ја; нижи сам постао од дела које си створио, ја, грешни.
Био сам узрок пропасти и других. Но и то опет знам, у то сам се уверио, Боже мој, да ни величина сагрешења, ни мноштво грехова, ни нечистота дела, никада неће превазићи Твоју човекољубиву и велику, већу од највећег, већу од речи и већу од ума милост, коју Ти обилно и изливаш на оне који греше и искрено се кају. Ти их очишћујеш и просветљаваш, и чиниш причасницима светлости, и тако их, неисцрпан у изобиљу, чиниш заједничарима Божанства Твога. Ти често беседиш с њима, као са својим истинским пријатељима, о ономе што је чудно за анђеле и за човечије мишљење. О благости безмерна! О љубави неисказива! Зато и припадам, и вичем Теби! Како си примио блудника и блудницу, тако прими и мене, Милостиви, јер се кајем из свег срца. Прими, Христе мој, капи мојих суза у непресушне изворе, њима умиј моју душу. Њима умиј и тело, јер су га страсти упрљале; умиј од сваког лукавства и срце: оно је корен и извор сваког греха. Лукавство је сетва лукавог сејача. Где он сеје, тамо и ничу, расту и умножавају се многе гране лукавства и злобе. Његове корене, Христе мој, ишчупај из дубине, и очисти њиву моје душе и њиву мог срца. Твој страх засади у њих, Милостиви! Удостоји га да се укорени и довољно израсте да би високо узрастао држањем Твојих заповести и умножавао се свакога часа, а умножавањем умножавао потоке суза. Напајајући се њима све више и више, он расте и појачава се. Заједно са страхом и сразмерно страху расте и смирење. Пред смирењем се предају све страсти, а тиме се, заједно с њима, изгони и чета демона. Одмах се запажа да све врлине иду за њим, окружују га, као што царицу, владичицу, окружују њене чуварке, другарице и слушкиње. А чим се оне окупе и уједине, тада ту, крај њих, као дрво крај извора, процветава страх. Но пошто си га Ти засадио, на њему се постепено формира необичан цвет. Рекао сам ‘необичан’, јер све што расте доноси плод саобразно својој врсти; свако дрво има своје семе; но Твој страх ствара и цвет необичан природи и плод исто тако необичан и стран себи. Тај страх је, разуме се, пун неке сете; све који га налазе он приморава да непрестано буду сетни, као сужњи достојни многих казни, као они који сваког часа очекују да их смрт покоси јер виде срп смрти, као они који не знају час смрти, као они без наде и обавести да ће им бити опроштено, али се боје свршетка и ужасавају краја јер не знају шта ће им бити изречено на суду, о Боже мој. Неописивог је изгледа тај цвет, то дело страха, необјашњиво је још више његово својство. Види се чим процвета, но одмах се скрије, а то није својствено природи и њеном поретку ствари: то је изнад природе, то превазилази сваку природу. Но цвет је прелеп, и умиче свему што се о њему може рећи, усхићује сав мој ум да га сагледава, а у исти мах не дозвољава уму да памти оно о чему страх пружа знање: тада он ствара у мени заборав свега тога и брзо одлеће. Дрво страха опет остаје без цвета. И жалостим се због тога, и уздишем, и јаче него обично вичем Теби! И опет на гранама дрвета видим цвет! О Христе мој! Док је мој поглед упрт у сам цвет, не видим само дрво. Но цвет се чешће појављује, привлачи ме целог жарком жељом, и завршава се у плоду љубави. А ни тај плод не подноси да остаје на дрвету страха. Чим сазре, видљив је само он, не и дрво. Нема страха у љубави, јер, супротно овоме, душа у којој нема страха не доноси плода. Заиста чудо: то умиче свему што се може рећи о њему, свему што се може мислити о њему! Дрво са трудом процветава и доноси плод, а плод, супротно томе, искорењује дрво и остаје плод, обитава сам. Како плод без дрвета – то никако не могу да објасним. Но он обитава, но он постоји – љубав та без страха, који ју је родио. Та љубав је заиста највеће весеље; онога ко њу стиче она испуњава радошћу и духовном насладом, у осећају га удаљава од света, а страх то никако не може да учини. Како може страх, који се налази унутар видљивог и унутар чулног, да онога који га стиче поставља далеко од свега и да га целог уједињује са невидљивим посредством (духовног) осећања? Заиста никако не може. Тај цвет и тај плод, та деца страха, налазе се изван овога света. Они и сада усхићују душу, и узносе је, и стављају изван овога света! Како, реци ми, та љубав поставља изван света? Желео сам да то јасно знам. Но то је необјашњиво: Љубав је Дух Божији.”
Како се одиграва сама промена у срцу? Како срце извршава тај недокучиви прелаз од страха према љубави? Изнећемо одговор из свете опитности светитеља Божијих. Наш савременик и земљак, украс и слава нама савременог монаштва, Георгије, затворник Задонског манастира, човек који је досегао хришћанску савршеност, овако говори о себи у поучној беседи о вери у ближњег: “Желим да кажем неколико речи о суштини љубави. То је најфинији огањ, виши од сваког ума и лакши од сваког ума. Дејства тог огња су брза и непојмљива, света, и изливају се на душу од светог и свуда присутног Духа. Чим тај огањ дотакне срце, свака узнемирујућа помисао и свако узнемирујуће осећање истог трена се претвара у тишину, у смирење, у радост, у сладост која превазилази све. Много тога о себи говорио сам отворено пред вама: и даље намеравам да будем отворен. Провео сам овде, у мом самовању, чини ми се већ шест година, када је Господу било угодно да моје срце приведе у потпуну скрушеност. Тада сам мислио да сам већ пропао, и да ће гнев Божији спалити моју законо-преступничку, очајну, немарну душу… Пао сам у велику изнемоглост, једва сам дисао, али сам непрестано понављао у срцу: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, опрости ми грешном.’ Наједном, у трену, сва немоћ је нестала, и огањ чисте љубави дотакао је моје срце: моје биће наједном је постало пуно снаге, осећања, неисказиве пријатности и радости; толико сам био усхићен да сам већ желео да ме муче, кидају, вређају; желео сам то да бих задржао у себи слатки огањ љубави према свима. Он је толико снажан и сладак да нема те горчине ни тог понижења које он не би претворио у сладост. Што више дрва стављамо у ватру, тим више ватра постаје јача: исто тако дејствују на нас невоље и жалости које нам људи наносе. Што више нападају, тим се више у срцу разгорева света љубав. И каква слобода, каква светлост! Не постоје речи које би то изразиле: радовао бих се да ме је неко лишио очију, да не видим сујетни свет; мило би ми било да ме је неко узео, као злочинца, и заклао уза зид, да не слушам човеков глас, да не видим његову сенку…”[79] “Љубав”, говори свети Исак Сиријски, “не познаје стидљивост, и стога не уме да својим члановима даје изглед доброг реда. Љубави је по природи својствено да одбаци стидљивост и заборави своје мере. Блажен је човек који је нашао тебе – луку бескрајне радости!”[80]
Божије долази само по себи, онда када га не очекујемо, када се не надамо да ћемо га добити. Но добра Божија воља може да уследи тек када очистимо себе покајањем. У покајању су смештене све Божије заповести. Покајањем се хришћанин уводи најпре у страх Божији, а затим у Божију љубав.
Нека се наслони на Исусова прса Јован, девственик и богослов, ученик кога Исус љубљаше.[81] Нека се њему прикључе остали свети Божији људи, напрсници свете љубави! Овде није наше место. Наше место је у друштву губавих, одузетих, слепих, глувих, немих, бесомучних. Ми припадамо том друштву по стању наших душа, и у таквом друштву приступићемо Спаситељу нашем. С њима нас смешта наша мајка, света Црква; у уста своје деце она ставља жалобне, осећањем сазнања своје грешности прожете молитве акатиста Исусу најслађем. Наша духовна мајка нам даје сигуран положај да би добијање милости за нас било тим сигурније. Господ нас је усинио себи светим крштењем, но ми смо нарушили свети савез са Њим тиме што смо прељубничким савезом са мрским грехом нарушили Његове свете заповести. Кнезови Содомски, народе Гоморски[82] – тако Господ назива народ након његовог упадања у безакоња, онај народ о коме је раније објавио да је дио Господњи народ његов, и да је Јаков уже насљедства његова.[83]
Када је блудни син протраћио у туђој земљи половину очевог имања и изложио себе необичним несрећама, па тек тада почео да размишља о томе да се врати оцу, тада је он, поучен самим својим жалосним положајем и великим очевим богатством, одредио себи најразборитији начин деловања. Уставши – говорио је, док је размишљао о својој намери – отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од најамника својих.[84] Смирење створено у мислима син је остварио на делу, а кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се.[85] И ми смо у сујетним и грешним занимањима изгубили лепоту усиновљења коју нам је дао Отац небески, па када, као и блудни син, одлучимо да се обратимо Господу, морамо да приступамо престолу Његове славе и величанства са дубоким смирењем, са побожним страхом. Прво наше дело мора бити сазнање и исповедање својих сагрешења, остављање грешног живота, ступање у живот по јеванђелским заповестима. Душа наших молитава и осталих побожних подвига мора бити осећање покајања. Од пуноће убеђења морамо сматрати да смо недостојни љубави, недостојни имена Божијих синова и кћери. Прими ме – говори покајник, блудни син – као једног од најамника својих, који раде на њиви покајања, под надзором страшног надзорника – страха. Не тражимо оно што не зависи од нас, за шта још нисмо сазрели. Док смо под влашћу[86], као онај капетан у Јеванђељу, док над нама превласт имају грех и пали духови, сведочимо и исповедајмо са разборитим капетаном: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој.[87] Ти, пречист и пресвет, почиваш у самим чистим и светим људима, али ја, опогањен, нисам достојан да под кров мој уђеш.
“Као што син”, говори свети Исак, “не сумња у свог оца, и не тражи од њега: Научи ме занату, или: Дај ми то и то, тако и монах не мора да размишља и тражи од Бога: Дај ми то и то. Он зна да Бог мисли о нама више него што отац брине о сину. Зато морамо привести себе у смирење, оплакати разлоге наших невољних сагрешења, учињених у мислима и на делу, и из скрушеног срца рећи речима цариника: Боже, милостив буди мени гријешноме[88]… као што болесни царев син не говори свом оцу: Учини ме царем, него се стара о својој болести, па ће, кад оздрави, царство са оца прећи на њега, тако и грешник покајник, примајући здравље своје душе, улази са Оцем у земљу чисте природе, и царује у слави свога Оца.”[89] Амин.
 
Сергијева пустиња, 1844. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1 Kop 13.13.
  2. 1 Jн 4
  3. Pим 5,5.
  4. 1 Kop 3, 16
  5. Лeв 10,1,2.
  6. Поука 28, гл. 45, у преводу Пајсија Њамецког.
  7. Ис 50,11, по објашњењу преподобног Варсануфија Великог, Одговор 158.
  8. Mт 22,13.
  9. 1 Kop 12,31.
  10. 1 Kop 13, 1,2,3,8,9, 10.
  11. Кол 3, 14.
  12. 1 Jн 4, 7.
  13. 1 Jн 4, 16.
  14. 1Jн 4,13.
  15. Pим 5, 5.
  16. Слово 48.
  17. Jн 15,10,4, 6.
  18. Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 5, Добротољубље, том 2.
  19. Pим 8,12, 8, 7, 6.
  20. Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 6.
  21. Oтк 3,20,21.
  22. 1 Jн 3, 6.
  23. Слово 72.
  24. Слово 5.
  25. Кол 3, 5.
  26. Слово 2.
  27. Пс 2,11.
  28. Пс ЗЗ, 11.
  29. Jep 32, 40.
  30. Пс 110, и Прич 1,7.
  31. Сир 1,18,11,13.
  32. Прич 14,27; 8, 13; 23, 17.
  33. Пс 111, 1,2.
  34. Пс 127. 1.
  35. Пс 33, 7, 9.
  36. Слово 49.
  37. Пс 118, 38,120.
  38. Види:Ис 11,2.
  39. Mт 5,22,25, 26,29.
  40. Mт 6,15.
  41. Лк 12,16-20.
  42. Mт 10,28
  43. Лк 12. 5.
  44. Лк 12. 35. 36. 37.
  45. Mк 13. 37.
  46. Mт 25.
  47. Jов 4.14, 15.
  48. 2 Пт 3. 10; Oтк 6. 14.
  49. 1 Сол 4. 16; Jн 5, 28.
  50. Преподобни Нил Сорски, Слово 7.
  51. 1 Kop 4.4.
  52. Азбучни патерик и Незаборавна казивања.
  53. Слово 1.
  54. Пс 110, 10.
  55. Пост 22, 12.
  56. Пс 118,63.
  57. Азбучни патерик.
  58. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 39
  59. Mт 10, 38.
  60. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 35
  61. Гал 5, 24.
  62. Пс 18,10.
  63. 1 Jн 4, 18.
  64. 1 Jн 4, 18.
  65. Преподобни ава Доротеј, Поука 4, О страху Божијем.
  66. Пс 88, 8
  67. Jн 12,49, 50.
  68. Jн 14,21,23, 24.
  69. Преподобни Макарије Велики, Беседа 37, главе 2 и 3.
  70. Mт 13,44.
  71. Pим 3, 23, 24.
  72. 1 Kop 2, 9.
  73. Jн 6, 51, 33.
  74. Jн 6,51.
  75. Jн 4,8.
  76. Лк 22, 30.
  77. Пс 103,15.
  78. Mт 11,28.
  79. Писма Георгија Затворника, део 2, писмо 37, 1860.
  80. Слово 89.
  81. Jн 21,20.
  82. Ис 1, 10.
  83. Понз 32, 9.
  84. Лк 15,18,19.
  85. Лк 15,20.
  86. Mт 8, 9.
  87. Mт 8, 8.
  88. Лк 18,13.
  89. Свети Исак Сиријски, Слово 55.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!