НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О МОЛИТВИ
 
ДРУГИ ДЕО
 
Свет је велики, за душу спасоносан, подвиг молитве. Он је – главни и први међу монашким подвизима. Сви остали подвизи – јесу подвизи који служе том подвигу; они се предузимају ради тога да би се подвиг молитве успешније извршавао, како би плодови молитве били обилнији. „Глава сваког благочестивог живота“, рекао је преподобни Макарије Велики, „и врх свих добрих дела јесте постојано пребивање у молитви.“[1]
Које људско стање може бити узвишеније, које се може упоредити са стањем човека од оног у коме је допуштено да молитвом разговара са Царем царева, са Богом богова, са Творцем и пуновласним Владаром свих видљивих и невидљивих, материјалних и духовних створења?
Због важности вршења молитве, то вршење захтева значајну претходну припрему.[2]
Од оних који желе да приступе Цару царева, Он тражи Њему угодан начин мишљења и расположење срца, онај начин мишљења и оно расположење срца, посредством којих су се Њему приближили и Њему угодили сви праведници Старог и Новог завета (Лк 1,17). Без тог начина мишљења и расположења срца приступ је немогућ, покушаји и напори приступа су узалудни.
Ти који желиш да приступиш Богу, и присајединиш се Њему непрекидним пребивањем у молитви, пази се! Брижљиво испитај свој начин мишљења: да ли је заражен некаквим лажним учењем? Да ли тачно и без изузетка следиш учење Источне Цркве, једине истините, свете, апостолске?[3] Ако ли неко не послуша ни Цркву, рекао је Господ ученику Своме, нека ти буде као незнабожац и цариник, који су страни Богу, који су непријатељи Божији. Какав пак значај може имати молитва онога ко се налази у стању непријатељства према Богу, у стању отуђења од Бога?
Сазнање сопствене греховности, сазнање сопствене немоћи, своје ништавности – јесте неопходан услов да молитва буде милостиво примљена и услишена од Бога. Сви свети су у основу своје молитве полагали сазнање и исповедање своје греховности и греховности читавог човечанства. Светост човека зависи од сазнања и исповедања те греховности. Онај који дарује светост људима за њихово покајање, рекао је: Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање (Мт 9,13).
Ти који желиш да се бавиш подвигом молитве! пре него што приступиш том подвигу, потруди се да опростиш свакоме ко те је огорчио, оклеветао, понизио, ко ти је причинио било какво зло. Тај, пред кога намераваш да станеш молитвом, заповеда ти: Ако, дакле, принесеш дар молитве горњем жртвенику Цару царева, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5, 23-24).
Припреми себе за молитву бестрашћем и безбрижношћу. Од страсти су – бриге. Спутавана страстима, опседнута бригама, твоја мисао не може несметано молитвом да стреми Богу. Не можете служити Богу и мамону: јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пиши, или чиме ћемо се одјенути? Иштите приљежним, постојаним, молитвама, испуњеним умиљењем, најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Отргни од земље и свега земаљског твој ум и срце, и неће ти бити тешко да започнеш невидљиви ход молитвом ка небу.
Ако трпиш сиромаштво, или те муче тешке околности, или те злоставља и прогони твој непријатељ: не осврћи се – због тога да твоја пажња при молитви не би била нападана никаквом разонодом, никаквим збуњивањем – не осврћи се на надолазећа сећања и помисли о твом сиромаштву, о твојим околностима, о твом непријатељу. Тај, у чијој пуној власти си и ти, и твоје околности, и твој непријатељ, каже вољенима Својима: Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте (Јн н, 1).
Када се молиш, завештао нам је Господ, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Било да си у друштву људи или си сам, труди се да се постојано удубиш у унутрашњу клијет твоје душе, да затвориш врата чула и језика, и да се тајно молиш умом и срцем.
Заволевши подвиг молитве, заволи самоћу и вештаствену келију. Затвори њена врата за себе и за друге. Трпељиво подноси скученост затворености: она неће убрзо бити замењена пријатнијим осећањем. „Пребивај у својој келији“, рекли су свети оци, „она ће те научити свему“[4] то јест, монашком животу, који је сав усредсређен на молитву.
Заволевши подвиг молитве, заволи ћу^ање: оно ће снаге душе сачувати неразједињене, способне за непрестану молитву у унутрашњој клијети. Навикнутост на ћутање даје могућност за безмолвну молитву срца и усред галаме мноштва људи.2
Као жртву љубави према молитви принеси чулне насладе и умне насладе, радозналост, знатижељу; чувај твоју душу од свих спољних утисака, како би се на њој отиснуо, посредством молитве, Бог. Његов свесвети, невидљиви, духовни лик не трпи да пребива у души која је загађена сликама сујетног, вештаственог, пролазног света.
Не заноси се видљивом природом, не бави се созерцавањем њене лепоте; немој губити драго^ено време и душевне снаге на стицање знања које доносе људске науке.1 И снаге и време употреби за стицање молитве, која свештенодејствује у унутрашњој клијети. Тамо, у теби самоме, молитва ће открити призор који ће привући сву твоју пажњу: она ће ти донети знања која свет не може примити, о бићима која он чак не може ни разумети.
Тамо, у дубини срца, увидећеш пад човечанства, увидећеш твоју душу убијену грехом, увидећеш гроб, увидећеш ад, увидећеш демоне, увидећеш ланце и окове, увидећеш пламено оружје херувима, који чува пролаз ка дрвету живота, бранећи човеку улаз у рајску обитељ – увидећеш многе друге тајне, сакривене од света и од синова света.[5] Када откријеш тај призор, твоје очи ће се приковати за њега; ти ћеш охладнити према: свеку земаљском и трулежном, с чим си до сада саосећао.
„Сада или сутра умрећу“ рекао је свети Андреј монаху,[6] одвлачећи га од привезанОсти за материјално, објашњавајући неразумност такве привезаности. Веома тачне речи! Веома тачно приказана неодређеност краја нашег земаљског живота! Не данас, сутра ћу умрети. Ништа није лакше него умрети. И најдужи живот, када се приближимо његовом крају, делује као најкраћи тренутак. Зашто би се пак бавили оним што ћемо, по неопходности, морати напустити заувек, напустити веома брзо. Боље је молитвом изучити себе, изучити живот и свет који нас очекује, у ком ћемо вечно остати.
Усамљеност келије и пустиња – ту је обиталиште молитве. „Ко је искусио молитву“ рекао је свети Јован Лествичник, „тај ће избегавати мноштво људи: ко ће, ако не молитва, учинити свог љубитеља, попут пустинољубивог магарета, слободним од потребе за друштвом.“[7] Ако хоћеш своју душу да посветиш делу молитве: удаљи се од гледања света, одвоји се од људског друштва, од разговора и уобичајеног примања другова у своју келију, чак и под изговором љубави. Удаљи од себе све што спречава и омета твој тајанствени разговор са Богом.[8] Пребивај на земљи и у људском друштву, као туђин. Ти си туђин. Земља је гостионица. Непознат је час у који ћеш бити позван. Позив је неизбежан и неумитан, одбити или успротивити се није могуће. Припреми себе светом молитвом за радостан излазак из гостионице.
Молитва присаједињује човека Богу. На њено дејство, са неисказивом завишћу и мржњом, гледају пали анђели, који су падом, из присаједињености Богу прешли у страшно, безумно непријатељство према Њему. Разноразним искушењима они настоје да поколебају онога који се моли, да га одврате од најспасоноснијег подвига, да му отму то напредовање и блаженство које је, без сумње, добио подвигом. И зато се мора на време припремити за тешкоће онај који жели да се бави молитвом, како не би долазио у недоумицу и збуњеност када га оне сустигну, како би им се могао одважно супротставити снагом вере и трпљења.[9]
Демони погађају монаха који пребива у молитви, телесним болестима, муче га сиромаштвом, недостатком интересовања и помоћи људи, као што су погађали и мучили праведног Јова, по Божијем допуштењу. Али ми, попут тог праведника, благословимо и заблагодаримо Богу за то што су, по Његовом допуштењу, извршили демони (Јов гл. 1. и 2); у славословљу и благодарности извршимо свесвету вољу Божију, коју нам је објавио Свети Божији Дух: На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1 Сол. 5,18).
Демони уче људе да се наоружају против делатеља молитве, да га осуђују због чудног понашања, због оскудности корисне делатности – оптужују га за празнину, лицемерје и умишљену светост, приписују му зле и лажљиве намере, порочна дела, нарушавају и ометају његово безмолвије, приморавају га на послове супротне његовом начину живота, повезане са забавом, расејаношћу, на нарушавање мира срца. Знајући почетни узрок тих искушења, молићемо се, према заповести Јеванђеља и завештању светих отаца, за наше ближње, који греше у незнању и заведености; подвале демона уништиће Бог.
Искушавајући нас споља, демон делује и унутар нас. Сада се удаљимо у усамљеност, и почнемо да се бавимо молитвом: они побуђују у нама разне греховне жеље, какве до тада нисмо осећали – нападају наше срце безбројним греховним помислима и маштањима, која се до тада никада нису појављивала у нашем уму: они то чине како би ми, доспевши у недоумицу и униније, будући да не видимо никакву корист од молитвеног подвига и усамљености, напустили исте.[10] То деловање демона за подвижнике који су нови у подвигу изгледа као деловање сопствене душе: невидљиви, у злу брзи наши непријатељи, чинећи злодела уједно хоће да се сакрију, како би излазак из замки, постављених за човека, њему био немогућ, а растројство и погибија неизбежни.[11]
Као што демони сматрају да је веома важно за њих да се сакрију од човека, тако је за човека веома важно да схвати да су они – почетни делатељи греха, извор наших искушења, а не наши ближњи, не ми, када живот проводимо у служењу Богу – а не било какав догађај. Увидевши непријатеље, постепено ћемо се научити, под руковођењем речи Божије, да будно надзиремо њих и себе, да им се чврсто супротстављамо. Понизите се, учи нас врховни апостол, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи ко1а да прождере. Њему се противите утврђени вјером (1 Пт5,б9).
Та борба, ти напади демона на оне који се моле и спасавају, допуштени од самог Бога – јесу последица нашег произвољног пада, приликом ког смо се покорили власти демона. Покоримо се одлуци Божијој, правосудној за нас, и погнимо главу пред свим ударцима мука и болести, којима ће бити угодно Богу да кара нашу греховност и наша сагрешења у пролазном животу, како би нас избавио од вечних мука и болести које смо заслужили. Бог, допуштајући да нам се догоде искушења, и предајући нас ђаволу, никада не престаје да промишља о нама; кажњавајући нас, не престаје да нам чини добро. Вјеран је Бог, каже апостол, који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети (1 Кор 10,13). И ђаво, као слуга и створење Божије, искушава не онолико колико он хоће, него онолико колико му допушта заповест Божија; искушава не онда када он усхтедне, него када му се за то даје дозвола.[12] Предајмо Богу, по савету апостола, сву нашу бригу о себи, све наше туге, сву нашу наду, и због тога се чешће и снажније молимо Њему.
Допуштење демонима да нас искушавају је неопходно за наше спасење: противећи се нашој молитви, они нас приморавају да се научимо да нарочито вешто користимо тај мач. Мачем молитве слама се огњени мач херувима који чува пут ка дрвету живота, и победник постаје причасник вечног живота (Отк 2,7).[13] По неизрецивој премудрости Божијој, зло добру помаже, у намери која није добра.[14] Када у нашој усамљености и бављењу молитвом, у нама изненада прокључају страсна осећања и покрети, нападну нас љутите помисли, стану пред нас греховна маштања у заводљивој живости: то је знак доласка демона. Тада – није време за униније, није време за раслабљеност: време је подвига. Успротивимо се непријатељима снажном молитвом Богу, и он ће расејати, прогнати наше непријатеље.[15]
У невидљивој борби нећемо увек и брзо постати победници: победа је дар Божији, који Бог дарује подвижнику усвоје време, које је познато једино Богу и одређено је једино од Бога. Сами порази постају неопходни за нас. Овде се подразумевају порази који долазе од наше немоћи и наше греховности, а не од променљиве воље. Порази бивају допуштени ради нашег смирења, ради тога, да би ми увидели и изучили пад нашег бића, и признали неопходност Искупитеља, поверовали у Њега, и исповедали Њега.[16]
Приликом таквих пораза наши невидљиви непријатељи изазивају стид код нас због наших пораза, а због стида долази раслабљеност у молитвеном подвигу, неповерење у њега, мисао о његовом напуштању и о преласку на добру делатност мећу људима. Не дајмо се обманути! У самоодрицању и без стида, откријмо своју рану пред свеблагим и свемогућим Богом нашим, који је нам заповедио ту спасоносну бестидност, и обећао да ће је овенчати одмаздом над супарницима нашим (Лк 18). Положимо завет у својој души: до краја живота не остављати молитвени подвиг, из његовог окружења прећи у вечност.
Наш стид при поразима далеко је од смисла: он је зао подсмех нама од стране наших непријатеља. Може ли тај лист смокве – стид са његовим средствима – да сакрије човеково сагрешење од свевидећег Бога? Бог види грех и без исповедања греха. Он тражи исповедање једино ради тога да би излечио. Ако је Он завештао Свом апостолу да опрашта брату, који је сагрешио и који се каје, седам пута на дан: тим пре ће то сам испунити над нама, који му непрестано приносимо молитву и покајање (Лк 17,4).
Брижљиво обратимо пажњу на следеће: зар наша дводушност не снажи наше непријатеље у борби са нама? Није ли она – узрок наших честих пораза? Не учвршћујемо ли ми сами власт и утицај наших непријатеља над нама, испуњавајући њихову вољу када испуњавамо наше телесне жеље, заносе, страсти? Не прогневљујемо ли тиме Бога, не удаљујемо ли га од себе? Не делује ли у нама светољубље, које задржава на нама изглед служитеља Божијих, али нам одузима суштинско достојанство Божијих слуга, чинећи нас у суштини непријатељима Бога? (Јак4,45)
Двоједушан човјек, непостојан је у свима путевима својим ка врлини (Јак 1,8): тим пре, он ће се поколебати на путу најузвишеније, најважније врлине – молитве. Он бива одбачен од Бога, као ни топао ни хладан (Отк 3, 16). Он неће моћи да буде ученик истинске молитве, која своје ученике доводи пред лице Божије, ради натприродне поуке, која их води за Исусом, ако се не одрече свега што има (Лк 14, 33): болесне наклоности воље палог човека према свету. А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама (Гал 5,24): само они који свецело припадају Христу могу стећи истинску молитву.
Наизглед ништавна страст, наивна љубав према било ком предмету, живом или неживом, низводи ум и срце са неба, обара их на земљу међу бесловесне гмизавце и оне који миле пространим овосветским морем (Пс 103, 25). Свети оци упоређују подвижника који је напредовао у молитви са орлом, а ситничаве страсти са петљом на омчи; ако се у ту петљу заплете макар један нокат снажне ноге орла, орао постаје неспособан да прелети гору, и постаје лак и неизбежан улов за ловца[17]: узалудна је тада и снага и неустрашивост царске птице.
„Иди“, уче нас свети оци, „узми упутство из светог Јеванђеља, продај све што имаш и подај сиромасима и узми крст, одреци се себе, тако што ћеш се супротставити твојим страстима и твојој палој вољи (Мт 19,21; 16,24; Мк 10,21), како би могао да се помолиш несмућено и без расејаности.“[18] Док у теби живе страсти, дотле ће твоју молитву ометати збуњеност и расејаност.
Неопходно је прво се одвојити од материјалног богатства, растати се од света, одрећи га се: само када се догоди то одрицање, хришћанин може сагледати своје унутрашње ропство, тамницу, окове, ране, умртвљење душе.[19] Борба са смрћу која живи у срцу, која се одиграва посредством молитве, под вођством Речи Божије, јесте распеће, јесте погубљење душе ради спасења душе (Мк 8,35).[20]
Сједини молитву са разумним постом: сједињење та два духовна оружја заповедио је сам Господ, ради истеривања демона из себе (Мк 9,29). А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј (Мт 6, 17), заповедао је Спаситељ. По тумачењу светих отаца[21] јелеј, којим су у то време помазивали главу, означава милост коју морамо имати у свом духовном расуђивању, како је рекао и апостол: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол 3, 12-13). Лице тела и душе треба умивати сузама: оне ће се тада појавити на очима оног који пости и моли се, када се његово срце преиспуни љубављу према ближњима, састрадањем са целим човечанством без изузетка.
Хоћеш ли да задобијеш Бога молитвом? У срцу задобиј милост, којом нам је заповеђено да се уподобимо небеском Оцу (Лк. 6,36) и достигнемо благодатно савршенство (Мт 5,48). Приморај срце на милост и доброту и погрузи, обуци сав свој дух у те особине, док год не осетиш у себи човекољубље, попут оног којим сунце обасјава једнако и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт 5,45).[22]
Када од душе свим ближњим опростиш њихова сагрешења: тада ће ти се открити твоја сопствена сагрешења. Ти ћеш увидети колико ти је потребно милосрђе Божије, колико је оно потребно читавом човечанству: заплакаћеш пред Богом за себе и за човечанство.
Свети оци све делање монаха, сав његов живот, сажимају у плач. Шта значи плач монаха? То је његова молитва.[23]
Свети Дух, када се усели у човека, моли се за нас уздисајима неизрецивим (Рим 8,26). Божански и наднебесни Дух, као да је постао душа човека, моли се и плаче за њега; Он се моли за свете по вољи Божијој (Рим 8,27), зато што је једино Њему потпуно позната воља Божија. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1 Кор. 2,11); Господ, обећавајући Својим ученицима највећи дар, дар Светог Духа, рекао је: Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн 14,26); дакле свему, и плачу и молитви. Он ће плакати за нас, Он ће се молити за нас, јер ми не знамо шта ћемо се молити као што треба (Рим 8,26). Толико смо ми немоћни, ограничени, помрачени и повређени грехом![24]
Ако Свети Дух, уселивши се у нас, плаче за нас: тим пре смо ми, док не примимо тог Странца у себе, дужни да плачемо за себе. Ако је наше стање, после обновљења Светим Духом, достојно плача по сведочанству самог Духа: тим пре је оно достојно плача у својој старини, у свом паду, препуштено само себи. Плач мора бити неодвојиво својство наше молитве, њен постојани, нераздвојиви сапутник и сатрудник, њена душа.
Ко спаја плач са молитвом, тај се подвизава по заповести самога Бога, подвизава се исправно, законито. У своје време он ће пожњети обилан плод: радост поузданог спасења.
Ко је одстранио плач из молитве: тај се труди насупрот Божијем одређењу, тај неће пожњети никакав плод. Не само то, пожњеће трње таштине, самообмане, погибли.
Браћо! Не допустимо себи да нас обману лажне, смешне, неразумне, погибељне мисли: немојмо стремити тражењу насладе приликом наше молитве! Није грешницима својствена благодатна наслада; њима је својствен плач: затражимо га са свим усрђем, затражимо ту ризницу – кључ за све духовне ризнице.
Онај који нема плач, налази се у лажном стању: он је обманут својом гордошћу.
Свети оци називају плач вођом духовног подвига. Он је дужан да предводи све наше благочестиве помисли, да их усмерава ка правом циљу. Помисао која није прожета плачем и која није руковођена њим – јесте заблудела помисао.[25]
Преподобни Пимен Велики је рекао: „Сав живот монаха мора бити плач. То је – пут покајања, који нам је предат преко Писма и отаца, који су рекли: ‘Плачите! Другог пута осим плача нема.“[26]
Други велики отац је рекао: „Ако хоћеш да угодиш Богу, изађи из света, одвоји се од земље, напусти твар, приступи Творцу, и сједини се са Творцем, молитвом и плачем.[27]
Монаси који живе у манастирима са пуно људи, и желе да стекну молитвени плач, морају нарочито да обрате пажњу на умртвљење своје воље. Ако је они буду одсецали и не буду обраћали пажњу на грехе и понашање ближњих уопште, задобиће и молитву и плач. Помисли, сабирајући се у срцу, побуђују у њему молитву и тугу по Богу, а та туга производи сузе.[28]
Како наше време страшно оскудева у учитељима истинске молитве, изаберимо себи за руководитеља и учитеља плач. Он ће и научити молитви, и сачувати од самообмане.
Сви који су одбацили плач, који су га одвојили од своје молитве, упали су у самообману. То потврђују свети оци.[29]
Ко је посредством плача достигао чисту молитву, сећа се у време молитве само Бога и своје греховности. Смрт и суд, који мора наступити одмах после смрти, изгледа му као да је већ наступио. Он у срцу осећа да стоји пред Судијом који у коначни дан суда неће гледати ко је ко и биће неумољив, пред Судијом који још може бити умољен и може прихватити лице онога који плаче на суд који је успостављен и отпочео у молитви. Он се благовремено ужасава, двоуми, трепери, рида, стење, како би избегао бескорисне ужасе, трепет, недоумице, ридање, очајање, које ће код одбачених грешника изазвати коначна одлука прогневљеног Бога у векове.
Он осуђује себе, како не би био осуђен; признаје за себе да је преступник, достојан свих казни, како би од себе удаљио казне; исповеда да је грешник, како би добио праведност из деснице Божије, који ту праведност даје свим грешницима који су спознали и раскајали се за своју греховност.
Господ заповеда: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Овде је указано не на једнократно деловање, него на непрекидно; заповест се односи на читав земаљски живот човека. Јер сваки који иште, на такав начин, добија; и који тражи, налази; и који куца, непрекидно, отвара му се. Отац ваш небески ће дати Духа Светога онима који ишту од њега? (Лк 11,9-10, 13) Према самом обећању, неопходно је савесно, непрекидно делање: Не знате када ће доћи господар куће: увече или у поноћи или у пој пијетлова или ујутру, да не дође изненада и нађе вас да спавате (Мк 13, 35-36).
Није могуће, примећује свети Јован Лествичник, научити молитви онога који жели да јој се научи користећи само речи.[30] Њени учитељи су – искуство и плач. У скрушености и смирењу духа, почнимо подвиг молитве, ступимо под руковођење плача: и сам Бог, који даје молитву ономе који се моли (1 Сам 2,9),1 постаће наш учитељ молитве. Ходите к мени, позива нас света мајка свих добродетељи – молитва, сви који сте уморни, под јармом страсти робујући палим духовима, и натоварени разним сагрешењима, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и наћи ћете покој душама својим, исцељење ваших рана. Јер јарам је мој благ (Мт 11 ,28-30), може да исцели од сагрешења, чак и највећих.[31]
„Ходите чеда“ позива нас света мајка свих врлина – молитва – „послушајте ме: страху Господњем научићу вас (Пс 33, 11). Научићу вас страху Господњем на самом искуству, у ваша срца унећу његов осећај. Научићу вас и страху почетника, којим се свако удаљује од зла (Пр 15,27),[32] и чистом страху Господњем, који остаје у век века (Пс 18,10), страху, којим је страшан Господ над свима око Њега (Пс 88,8), страшан над самим огњеним херувимима и преславним, шестокрилним серафимима. Оставите бесплодну и узалудну привезаност за све што је пролазно, са којим ћемо се морати и невољно растати! Оставите саблажњиве забаве и насладе! Оставите празнословље, смех, и многословље, који пустоше душу! Сетите се, схватите, уверите се, да сте ви овде, на земљи, краткотрајни пролазници, да је ваша отаџбина, вечна обитељ – небо. Вама је потребан поуздан и силан вођа до тамо: тај вођа сам ја, нико други. Сви свети, који су прешли са земље на небо, нису прешли другачије него са мном. Ономе који ступи у савез са мном, ја откривам пад и греховност човека, и извлачим га из њих, као из дубоке пропасти. Ја пред њим разоткривам кнезове који су у ваздуху, њихове замке и ланце, раскидам те замке и ланце, побеђујем и прогоним те кнезове. Ја створењу објашњавам Творца, и искупљеноме Искупитеља, мирим човека са Богом. Ја свом ученику и љубитељу откривам необухватну величину Бога, и уводим га у оно стање страха Божијег и покорности Њему, у ком треба да се налазе створења пред Створитељем. Ја сејем смирење у срцу, и чиним срце извором обилних суза; своје причаснике чиним причасницима божанске благодати. Не напуштам оне који се руководе са мном, док их не изведем пред лице Божије, док их не сјединим са Богом. Бог је неиспуњиво испуњење свих жеља у садашњем и будућем веку. Амин.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Поука 3, глава 1.
  2. Лествица, Поука 28, глава 1.
  3. Требник, Поредак исповести.
  4. Алфавитни патерик, преподобни Арсеније Велики.
  5. Свети Исак Сиријски, Поука 41.
  6. Свети Јован Карпатски, глава 13, Добротољубље, том 4. Преподобни Макарије Велики, Поука 1, глава 1, Поука 7, глава 1 Чети минеј, 2 октобар.
  7. Лествица, Поука 27, глава 56.
  8. Позајмљено из 56. поуке светог Исака Сиријског.
  9. Преподобни Нил Синајски, О молитви, Добротољубље, том 4.
  10. Преподобни Нил Сорски, Поука 3.
  11. Преподобни Макарије Велики, Поука 7, глава 31.
  12. Преподобни Макарије Велики, Поука 4, глава 7.
  13. Преподобни Макарије Велики, Поука 4, глава 5.
  14. Преподобни Макарије Велики, Поука 4, глава 6.
  15. Пример борбе са побуњеним страстима може се видети у Житију свете Јустине. Чети минеј, 2. октобар.
  16. Преподобни Нил Сорски, Поука 3.
  17. Преподобни ава Доротеј, Поука 11,О брзом одсецању страсти
  18. Преподобни Нил Синајски, О молитви, гл 17.
  19. Преподобни Макарије Египатски, Беседа 21, главе 2. и 3.
  20. Искуство такве борбе и распећа видимо у житију Антонија Великог, преподобног Макарија Египатског и других светих монаха.
  21. Благовесник.
  22. Свети Исак Сиријски, Поука 1.
  23. Свети Исак, Поука 21.
  24. Преподобни Макарије Велики, Поука 6, глава 11; Поука 7, глава 12.
  25. Преподобни Симеон Нови Богослов, Поука 6.
  26. Алфавитни патерик.
  27. Алфавитни патерик, Сисоје Велики
  28. Руковођење у духовном животу, преподобних Варсануфија Великог и Јована Пророка, Одговор 282.
  29. Преподобни Григорије Синаит, О прелети, и о многим другим предлозима, Добротољубље, том 1.
  30. Поука 28, глава 64.
  31. Лествица, Поука 28, глава 2.
  32. Цитат по црквенословенској Библији.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *