НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
МРЕЖЕ ГОСПОДАРА ОВОГА СВЕТА
 
Под знаком светог крста водим вас, браћо, на духовно гледање. Нека наш руководитељ буде велики угодник Божији Антоније, пустиножитељ египатски.
Он је дејством Божијег откривења видео некада мреже ђавола, разапете по целом свету са циљем да човека ухвате у погибију. Када је видео да тих мрежа има небројено много, он је, плачући, упитао Господа: „Господе, па ко може да мимоиђе ове мреже и добије спасење?“[1]
Зарањам замишљено у разматрање мрежа ђавола. Оне су постављене изван и унутар човека. Једна мрежа је добро повезана са другом, на другим местима мреже стоје у неколико редова; на неким местима направљени су широки отвори, али они воде ка веома бројним прегибима, из којих је, рекло би се, избављење већ немогуће. Гледам мреже, исплетене од многог лукавства, и горко плачем због тога! Само по себи понавља се у мени питање блаженог пустиножитеља: „Господе, па ко може да се избави из ових мрежа?“
Мреже моме уму поставили су писци који се узалуд надимају тјелесним умом својим:[2] поставили су их у разним књигама проглашеним за светлост иако садрже учење таме, написаним под нескривеним или прикривеним утицајем мрачног и свезлобног господара овога света, а извор им је разум озлеђен грехопадом, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду.[3] Ближњи мој постаје за мене мрежа – а у љубави према њему морам да тражим своје спасење – и лови ме у погибију чим његов ум падне у мреже лажних и залуђујућих учења и мудровања. Мој сопствени ум носи на себи печат пада, покривен је велом мрака, затрован отровом лажи: он сам, управо зато што га саблажњује господар овога света, поставља себи мреже. Он је још у рају неразборито и неопрезно тежио да стекне знање, за њега погубно, убиствено!
Након пада је постао још неразборитији, непромишљенији: безобзирно налази ужитак у чаши отровног знања, и тиме одлучно уништава у себи склоност и жарку жељу за божанском чашом спасоносног знања.
Колико мрежа за моје срце! Видим и грубе и једва приметне мреже. У недоумици сам кад треба да одговорим које су од њих опасније, страшније? Ловац је спретан – и онога који се неприметно извуче из грубих мрежа он ухвати у једва приметне мреже. Крај лова је један: погибија. Мреже су прикривене на све начине, изванредно вешто. Пад је заодевен у све врсте славља: човекоугађање, лицемерје, славољубље – у све врсте врлине. Обмана, мрачна прелест, носи маску духовног, небеског. Душевна љубав, често порочна, прекривена је споља светом љубављу; лажна, сањарска сладост издаје се лажно за духовну сладост. Господар овога света свим средствима настоји да задржи човека у његовој палој природи: и то је, без грубих грехопада, довољно да човек постане далек Богу.
Грубе грехопаде – тачно прорачунава ловац – треба заменити гордим мишљењем хришћанина о себи, хришћанина који се, задовољан врлинама пале природе, дао у самообмањивање и тиме се већ отуђио од Христа.
Колико мрежа за тело, а каква је мрежа оно само, и како је користи господар овога света! Посредством тела, попуштајући његовим понижавајућим склоностима и жељама, ми по: стајемо све сличнији бесловесним животињама. Каква провалија, какво удаљавање, какав пад од Божијег обличја! У ту дубоку, од Бога страшно далеку провалију ми се сурвавамо када се предајемо грубим телесним насладама, дакле ономе Што због тежине свог греха зовемо падом. Ни мање грубе телесне насладе нису мање погубне. Ради њих остављамо бригу о души, заборављамо Бога, небо, вечност, човеково позвање. Господар овога света настоји да нас посредством телесних наслада задржи у непрестаној расејаности, помрачености! Кроз чула, та врата душе, ту њену везу са видљивим светом, он непрестано уводи у њу чулне насладе и од њих нераздвојни грех и робовање. На чувеним земаљским концертима разлеже се музика која изражава и изазива разне страсти; те страсти су приказане у земаљским позориштима, узрујане у земаљским увесељавањима: свим могућим средствима зло приводи човека у наслађивање које га убија. Усхићен њиме, он заборавља за њега спасоносно божанствено добро и крв Богочовека, којом нас је Он искупио.
Ето невештог нацрта мрежа које је господар овога света поставио да би ухватио хришћане. Нацрт је невешт, но мало је вероватно да није навео на вас, браћо, оправдан ужас – тешко да се у вашој души није родило питање: „Па ко може да избегне ове мреже?“
Страшна слика још није завршена! Још, још хоће да слика моја кичица, вођена речју Божијом.
Шта јавља реч Божија? Она објављује предсказање: у последња времена, зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих[4] – предсказање које се остварује пред нашим очима. Истинита реч Божија, чвршћа него небо и земља, објављује да ће се у последња времена умножити и ђаволске мреже и број оних који гину у тим мрежама.
Тачно! Гледам свет – и видим: ђаво је много умножио мреже у поређењу са временима прве Цркве Христове, умножио их је до бесконачности. Умножиле су се књиге које садрже лажно учење; умножили су се умови који садрже и другима саопштавају лажно учење; умањили су се, до крајности су се умањили следбеници свете Истине, појачало се поштовање природних врлина, доступних и Јудејцима и незнабошцима; појавило се нескривено поштовање незнабожачких врлина, противних самој природи, која их сматра злом; умањило се мишљење о хришћанским врлинама, да и не говорим колико се умањило, скоро уништило њихово испуњавање на самом делу; развио се материјални живот; ишчезава духовни живот; наслађивања и телесне бриге прождиру целокупно време; немају чак времена да се сете Бога. И све то прелази у обавезу, у закон. Умножиће се безакоње и охладњеће љубав многих, и оних који би се одржали у љубави према Богу да зло није тако свеопште, да ђаво није умножио мреже до толике неизбројивости.
Оправдана је била жалост блаженог Антонија. Тим више је оправдана жалост данашњег хришћанина кад види ђаволске мреже; има основа за питање, постављено кроз плач: „Господе, који човек може да мимоиђе те мреже и добије спасење?“
На питање преподобног пустиножитеља уследио је одговор Господа: „Смиреноумље ће мимоићи те мреже: њега оне не могу чак ни да дотакну.“
Какав божанствен одговор! Како он уклања из срца сваку сумњу, кратко описује поуздан начин победе над нашим непријатељем, начин раскидања, уништавања његових веома испреплетених лукавстава, која је он наместио на основу свог дугогодишњег и многозлобног искуства.
Оградимо смирењем ум тако што му нећемо дозвољавати да не бирајући непромишљено тежи ка стицању знања, колико год њихова новост и важност њихових наслова примамљивала нашу радозналост. Сачувајмо га од искушења лажних учења, прикривених под именом и маском хришћанског учења. Смиримо га у послушању Цркви тако што ћемо збацити сваку помисао која устаје против Христовог ума,[5] против ума Цркве. Болан је на почетку за ум уски пут послушања Цркви, али тај пут изводи на ширину и слободу духовног знања, пред којим ишчезавају све тобожње бесмислености које телесно и Душевно знање налази у правом покоравању Цркви. Не дозволимо му друга штива о духовним темама осим оних у књигама писаца истинске Цркве, за које је сама Црква потврдила да су оруђа Светог Духа. Ко чита свете писце, тај се неприметно прикључује Светом Духу, и зна да Он обитава у њима и да говори кроз њих; који чита јеретичке списатеље, макар га њихова јеретичка клика окитила називом светитеља, тај се прикључује лукавом духу прелести:[6] због непослушања Цркви, у чему и јесте гордост, он пада у мреже господара овога света.
Како да поступимо са срцем? Накалемимо на ту дивљу маслину гранчицу плодоносне маслине, накалемимо на њега својства Христова, научимо га на јеванђелско смирење, приморавајмо га да прихвата вољу Јеванђеља. Када увидимо да се оно не слаже са Јеванђељем, да му непрестано противречи и да му се не покорава, увидећемо у том противљењу, као у огледалу, свој пад. А када увидимо свој пад, заплакаћемо због њега пред Господом, нашим Творцем и Искупитељем, заволећемо спасоносном жалошћу; у тој жалости остаћемо дотле док не угледамо наше исцељење. Срце скрушено и унижено Бог неће одбацити[7] предавањем срца непријатељу да га лови. Бог је наш Творац и потпуни Господар, Он може да пресазда наше срце – и, заиста: грехољубиво срце које Њему неуморно кличе плачем и молитвом Он ће пресаздати у богољубиво, свето срце.
Чувајмо наша телесна чула тако што кроз њих нећемо пуштати грех у душевну клет. Обуздајмо радознало око и радознало ухо; ставимо јаку узду на део тела који је мали, али изазива снажне потресе – на наш језик; смиримо бесловесна стремљења тела уздржањем, бдењем, трудовима, честим сећањем на смрт, усредсређеном, непрестаном молитвом. Како су краткотрајне телесне насладе! Каквим смрадом се завршавају! Супротно овоме, тело ограђено уздржањем и чувањем чула, умивено сузама покајања, освећено честим молитвама тајанствено се уграђује у храм Светог Духа, који сваки непријатељев напад на човека чини безуспешним.
„Смиреноумље мимоилази све ђаволске мреже: оне чак не могу ни да га дотакну.“ Амин.
 
Сергијева пустиња, 1846. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Скитски пашерик, Преподобни ава Доротеј, Поука 2.
  2. Koл 2,18.
  3. Еф 4, 14.
  4. Mт 24,12.
  5. 2 Kop 10, 5.
  6. Свети Петар Дамаскин, О расуђивању, Добротољубље, том 1.
  7. Пс 50, 19.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *