АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О МОЛИТВИ
 
ПРВИ ДЕО
 
Сиротоме је својствено да проси, а човеку који је осиромашио падом у грех је својствено да се моли.
Молитва је обраћање палог човека и покајника Богу. Молитва је плач палог човека и покајника пред Богом. Молитва је изливање жеља и молби срца, уздисање палог, грехом убијеног човека пред Богом.
Прво испољавање, први покрет покајања је – плач срца. То је – молитвени глас срца, који претходи молитви ума. И убрзо ум, подстакнут молитвом срца, почиње да рађа молитвене помисли.
Бог је једини извор свих истинских добара. Молитва је мајка и глава свих врлина,[1] као средство и стање општења човека са Богом. Она позајмљује врлине од извора добара
Бога – и даје их оном човеку који се молитвом труди да пребива у додиру са Богом.
Пут ка Богу је – молитва. Одмеравање пређеног пута јесу различита молитвена стања, у која постепено улази онај који се моли правилно и постојано.
Научи се да се правилно молиш Богу. Научивши да се молиш правилно, моли се постојано – и лако ћеш наследити спасење. Спасење долази од Бога у своје време, и неоспорно у срцу обавештава онога који се моли правилно и постојано.
За правилну молитву потребно је да се она произноси из срца испуњеног сиромаштвом духа; из срца скрушеног и смиреног. Сва друга стања срца, пре његове обнове Духом Светим, сматрај – каквим управо и јесу – несвојственим грешнику покајнику, који моли Бога за опроштење својих грехова и за ослобођење – као из тамнице и окова – од поробљености страстима.
Мојсијевим законом Израиљцима је било прописансгда само на једном, од Бога одређеном месту, приносе све њихове жртве. И духовни закон хришћанима одређује само једно духовно место за приношење свих њихових жртви, а нарочито жртве над жртвама – молитве. То место је смирење.[2]
Богу нису потребне наше молитве! Он зна и пре наше молитве шта је нама потребно; Он, Премилосрдни, обилно излива своје дарове и на оне који не траже од Њега. Молитва је неопходна нама: кроз њу човек прима Бога. Без ње, човек је стран Богу, а што се више вежба у молитви, више се приближава Богу.
Молитва је – причешће живота. Напуштање ње, души доноси невидљиву смрт.
Што је ваздух за тело, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тим светим, тајанственим ваздухом.
Када устанеш од сна, нека твоја прва мисао буде о Богу; сам почетак твојих мисли, још незапечаћен никаквим сујетним утиском, принеси Богу. Када одлазиш у сан, када се припремаш да се погрузиш у тај образац смрти – нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу који царује у њој.
Анђео је неком светом монаху открио следећи поредак мисли у молитви, који је благоугодан Богу: “Почетак молитве треба да се састоји од славословља Богу, од благодарења Богу за Његова безбројна добра дела; затим смо дужни да принесемо Богу најискреније исповедање наших грехова, у скрушености духа, а у закључку можемо изнети, али у великом смирењу, молбе Господу за наше душевне и телесне потребе, са страхопоштовањем остављајући Његовој вољи испуњење или неиспуњење тих молби.”[3]
Почетни услов молитве је – вера: веровах, зато (и) говорих (Пс 115,1) молитву моју милосрдном Богу, који је благоизволео да ми заповеди молитву и обећао је да ће обратити пажњу на њу.
Све што иштете у својој молитви, вјерујте да примити; и биће вам (Мк п,24), објавио је Господ. И бацивши сваку сумњу и дводушност, неодступно
у молитви Господу, који је заповедио Свагда да се моле, и $к не клону (Лк 18,1), то јест да не падају у униније због тескобе у молитви, која је нарочито у почетку тешка, неподношљива за ум који је навикао свуда да лута.
Блажена је душа која молитвом иепрекидно удара на врата милосрђа Божијег, и јадиковањем на супарника свога (Лк 18, 3) – на грех који је напада – непрестано замара Незаморивог[4]: она ће се у своје време обрадовати у својој чистоти и свом бестрашћу.
Понекад наша молба бива сместа услишена, а понекад пак, по речима Спаситеља, Бог ће оклијевати (в. Лк18,7), то јест, не испуњава одмах оно што смо тражили: Он види да је потребно одложити на неко време то испуњење, ради нашег смирења, да је нама потребно да се заморимо, схватимо своју немоћ, која се увек веома оштро испољи када ми бивамо остављени себи самима.
Молитва, као разговор са Богом, сама по себи је – велико добро, често далеко веће од онога што човек моли – и милосрдни Бог, не испуњавајући молбе, оставља молитеља уз његову молитву, како је не би изгубио, како не би оставио то највише добро, када прими тражено добро, које је далеко мање. Молбе, чије је испуњење повезано са штетним последицама, Бог не испуњава; Он не испуњава ни те молбе које су противне Његовој светој вољи, противне Његовим премудрим, недостижним судовима.
Насупрот Божијем одређењу, велики боговидац Мојсије је тражио да му буде даровано да уђе у обећану земљу, и није био услишен (Понз З,26); свети Давид се молио, појачавајући молитву постом, пепелом и сузама, да се сачува живот његовог болесног сина, али није био услишен (2 Сам 12). И ти,када твоје мољење Бог не буде испунио, покори се са страхопоштовањем вољи свесветога Бога, који је из непознатих разлога оставио твоју молбу неиспуњеном.
Синовима света, који траже од Бога земаљска блага ради задовољења телесних пожуда, свети апостол Јаков објављује: Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак 4,3).
Када желимо да станемо пред земаљског цара, припремамо се за то са нарочитом брижљивошћу: проучавамо какво треба да буде, при разговору са њим, настројење осећања нашег срца, како нас због порива некаквог осећања не би повукла нека реч или покрет, непријатан цару; благовремено смишљамо шта ћемо му говорити, како би говорили само оно што је подесно, и тиме га орасположили према себи; старамо се и за то да сам наш спољашњи изглед привуче његову пажњу на нас. Тим пре, дужни смо да се долично припремимо, кад желимо да станемо пред Цара царева, и да молитвом ступимо у разговор са Њим.
Човјек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце (1Сам 16,7); али код човека, расположење срца се најбоље процењује на основу изгледа његовог лица, његове спољашњости. И зато приликом молитве, држи тело у положају који испољава највеће страхопоштовање. Стој као осуђеник, са погнутом главом, не смејући да погледаш небо, руку спуштених низ тело или састављених позади, као да су везане ужетом, као што обично бивају везани преступници ухваћени на месту преступа. Звук твог гласа нека буде жалосни звук плача, јецај повређеног смртоносним оружјем или измученог љутом болешћу.
Господ гледа на срце. Он види најскривеније, најтананије наше помисли и осећања: види све прошло и све будуће наше. Бог је – свуда присутан. И зато стој на твојој молитви као што би стајао пред самим Богом. Тачно је да ти стојиш пред Њим! Ти стојиш пред твојим Судијом и пуновласним Владиком, од кога зависи твоја судбина ц у времену и у вечности. Искористи твоје предстојање пред Њим на успостављање свог благостања; немој допустити да то предстојање,због твоје недостојности, постане узрок твог кажњавања пролазног и вечног.
Када намераваш да принесеш Богу молитву, одбацише земаљске помисли и бриге. Немој се бавити мислима које ти тада долазе, да ти се оне не би учиниле важне, блиставе, неопходне. Дај Богу Божије, а оно што је потребно за пролазни живот стићи ћеш да даш у своје време. Није могуће у исто време радити за Бога молитвом и умом се бавити узгредним помислима и бригама.
Пре молитве окади у свом срцу тамјаном страха Божијег и свете побожности: помисли да си ти разгневио Бога безбројним сагрешењима, која су Њему боље знана неголи самој твојој савести: потруди се да умилостивиш Судију смирењем. ПазИ се! Немој да пробудиш Његово негодовање немарношћу и дрскошћу. Он је благоизволео да чак и Њему најближе, најчистије анђелске силе стоје пред Њим у свакој побожности и најсветијем страху (Пс 88,8).
Хаљина твоје душе треба да сија белином простоте. Ничега сложеног ту не треба да буде! Не треба да се мешају лукаве помисли и осећања сујете, лицемерја, лажљивостм, стомакоугађања, високоумља, сладострашћа – тих тамних и смрадних мрља, којима бива покривена духовна хаљина фарисеја који се моле.
Уместо бисера и дијаманата, уместо злата и сребра, украси се целомудреношћу, смиреноумљем, сузама кротости и духовног разума, а пре него што добијеш те сузе, сузама покајања; украси се дечијом, анђелском незлобивошћу: то је драгоцени накит! Када цар угледа на души тај накит – ка души се окреће Његов милостиви поглед.
Молитва за све, све без изузетка због увреда, чак и најтежих – јесте неизоставни услов успеха у молитви. И кад стојите на молитви, каже Спаситељ, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрјешења ваша (Мк 11, 25-26). “Молитва злопамтљивих јесте – усев на камену”, рекао је преподобни Исак Сиријски.[5]
Умерено, разумно, постојано уздржавање у храни и пићу, чини тело лаким, очишћује ум, даје му бодрост, и зато такође служи као припрема за молитву. Неуздржање црева чини тело тешким, дебелим, жести срце, помрачује ум мноштвом испарења и гасова, који из желуца одлазе у мозак. Онај који се прејео или заситио једва стаје на молитву – сањивост и лењост га нападају, и мноштво простачких маштања приказује се у његовој уобразиљи, његово срце не може доспети у умиљење.
Колико је штетно неуздржање, толико је штетан, а можда и више, неумерен пост.[6] Слабост тела која настаје услед недовољне исхране не дозвољава да се врши молитва у потребној количини и са потребном снагом.
Количина молитве одређује се свакоме према начину његовог живота, и према количини душевних и телесних снага. Две удовичине лепте, које је она донела у цркву и које су чиниле сву њену имовину, за правосудног Бога биле су веће од значајних прилога богатих, од њиховог сувишка. Тако суди и о молитви: одреди себи њену количину у складу са својим снагама, и сети се премудрог савета великог учитеља подвижника: “Ако ти своје немоћно тело примораш на дела која премашују његове снаге, тиме у своју душу уносиш помрачење и доносиш јој пометеност, а не корист.”[7]
Од здравог и снажног састава тражи се одговарајућа молитва. “Свака молитва”, рекао је исти тај велики отац, “при којој се тело не напреже, а срце не дође у скрушеност, сматра се недозрелим плодом: зато што је таква молитва – без душе.”[8]
Будући да обављаш друштвене дужности, а ако си монах онда послушања, и немаш могућнок:ти да одвојиш за молитву онолико времена колико би ти желео, немој да те то збуњује: служење које се обавља по закону и по савести, припрема човека за усрдну молитву, и квалитетом замењује количину. Ништа толико не помаже напредовању у молитви као савест, задовољена богоугодним делањем.
Испуњење јеванђелских заповести орасположује срце за чисту, умиљењем испуњену молитву, а истинска молитва упућује на мишљење, осећање, делање према заповестима Јеванђеља.
Милосрђе према ближњима и смирење пред њима, који се изражавају спољашњим делима и гаје у души, заједно са чистотом срца, првенствено у односу на блудне помисли и осећања, чине основу и силу молитве.[9] Они – као да су њена крила (Пс 54,7), котима она узлеће на небо. Без њих, молитва не може да се подигне од земље, то јест да никне из телесног мудровања: оно је задржава, попут мреже или силом; оно је збуњује, скрнави, уништава.
Душа молитве је – пажња.[10] Као што је тело без душе мртво, тако је и молитва без пажње – мртва. Молитва која се произноси без пажње, преокреће се у празнословље, и онај који се тако моли убраја се у оне који узимају узалуд име Бога (В. Пр. 30, 9).
Речи молитве изговарај без журбе, не дозволи уму свуда да лута, него га затвори у речи молитве.[11] Тесан је и мучан тај пут за ум, који је навикао слободно да лута по васељени, али тај пут води ка пажњи. Ко је искусио велико благо пажње – тај ће заволети да притесни свој ум на путу који води ка блаженој пажњи.
Пажња је првобитни дар божанске благодати који се даје ономе који се труди и стрпљиво страда у молитвеном подвигу.[12]
Пажњи која је благодатни дар мора претходити сопствени труд на пажњи: последње мора бити делатно сведочанство искрене жеље да се добије прво. Сопствену пажњу погађа бура помисли и маштања, премишља се о њима, а благодатна пажња је преиспуњена чврстином.
Забрани себи расејаност мисли приликом молитве, замрзи маштање, силом вере одбаци бриге, удари у срце страхом Божијим, и лако ћеш се научити пажњи.
Ум који се моли мора да се налази у потпуно истинском стању. Маштање, ма колико било примамљиво и лепо, будући да је сопствена, произвољна творевина ума, изводи ум из стања божанске истине и уводи га у стање самообмане и прелести, и зато се оно и одбацује у молитви.
Ум у време молитве мора бити без виђења, и са свом брижношћу се сачувати од њих, одбацујући све слике које се оцртавају у уобразиљи: зато што ум у молитви стоји пред невидљивим Богом, кога није могуће представити никаквим материјалним приказом. Слике, ако их ум дозволи приликом молитве, постају непрозирна завеса, зид, између ума и Бога. “Они који при својим молитвама не виде ништа, виде Бога”, рекао је преподобни Мелетије Исповедник.[13]
Ако би ти се у току молитве чувствено јавио или се сам по себи у теби умно приказао лик Христа, или анђела, или неког светог, једном речју, ма каква да је то слика, нипошто не примај то јављање као истинито, не обраћај на њега никакву пажњу, не улази у разговор са њим.[14] Иначе ћеш неизбежно доживети обману и највећу душевну озледу, што се многима и догодило. Човек, пре његове обнове Светим Духом, неспособан је за општење са светим духовима. Он, будући да се налази у области палих духова, у њиховом заробл>еништву и ропству, може видети само њих, и они често, приметивши његово високо мишљек>е о себи и самозаваравање, јављају му се у виду светлих анђела, у виду самог Христа, како би погубили његову душу.
Црква је прихватила свете иконе ради подстицања благочестивих сећања и осећања, а никако ради подстицања маштања. Стојећи пред иконом Спаситеља, стој као пред самим Господом Исусом Христом, свуда присутним по Божанству, и иконом Својом присутним на том месту где се она налази. Стојећи пред иконом Мајке Божије, стој; кад пред самом Пресветом Дјевом; али ум твој чувај без виђењаа: највећа је разлика бити у присуству Господа и стајати пред Господом, или уображавати Господа. Осећање присуства Господњег увлачи у душу спасоносни страх, уноси у њу спасоносно осећање страха Божијег, а уображење Господа и Његових светих приказује се уму као материјално, и наводи га на лажно, гордо мишљење о себи – душу доводи у лажно стање, стање самообмане.[15]
Узвишено је стање осећање Божијег присуства! Њиме се ум задржава од разговора са страним помислима, које клевећу на молитву; због њега се снажно осећа ништавност човека; због њега се јавља нарочита будност над собом, која човека чува од сагрешења, чак и најмањих. Осећање Божијег присуства добија се пажљивом молитвом. Његовом задобијању много доприноси и побожно стајање пред светим иконама. Речи молитве, оживљене њом, продиру дубоко у душу, убадају, пробадају, такорећи, срце и производе у њему умиљење. Речи молитве која се обавља у расејаности дотичу се једино површине душе, не остављајући никакав утисак на њу.
Пажња и умиљење сматрају се даром Светог Духа. Само Дух може зауставити таласе ума, који се разлежу свуда, рекао је свети Јован Лествичник.[16] Други отац, достојан блаженства, рекао је: “Када је са нама умиљење, тада је са нама Бог.”[17]
Онај ко је достигао непрекидну пажњу и умиљење у својим молитвама, достигао је стање блаженства оних који се у Јеванђељу називају сиромашни духом и који плачу. Он је већ раскидао многе окове страсти, већ је замирисао мирисом духовне слободе, већ у својим недрима носи залог спасења. Не напуштај тесни молитвени пут – и достићи ћеш свети мир тајанствене суботе: у суботу се не извршава никакав земаљски посао, повлачи се на борбу и подвиг; у блаженом бестрашћу, изван расејаности, душа чистом молитвом стоји пред Богом, и умирује се у Њему, вером у Његову бескрајну доброту, преданошћу Његовој свесветој вољи.
Код подвижника молитве напредовање у молитви у почетку почиње да се јавља као нарочито присуство пажње: с времена на време, она неочекивано обузима ум и закључава га у речи молитве. Затим, она постаје много постојанија и дуготрајнија: ум као да се прилепи за речи молитве, оне га повлаче ка сједињењу са срцем. На крају, са пажњом се изненада повеже умиљење и човека учини храмом молитве, храмом Божијим.
Приноси Богу тихе и смирене молитве, а не страсне и ватрене. Када постанеш тајанствени свештенослужитељ молитве – тада ћеш ући у Божију скинију и тамо ћеш свештеним огњем напунити молитвену кадионицу. Нечисти огањ – слепо, вештаствено распламсавање крви – забрањено је приносити свесветоме Богу.
Свештени огањ молитве – позајмљен из Божије скиније – јесте света љубав, која се Духом Светим излива у истинске хришћане (Рим 5,5). Онај који се труди да сједини молитву са огњем крви мисли, у својој самообмани, обманут мишљењем о себи, да извршава служење Богу, а у ствари га разгневљује.
Не тражи насладе у молитви: оне никако нису својствене грешнику. Жеља грешника да осети насладу већ је самообмана. Тражи да оживи твоје мртво, окамењено срце, како би се оно отворило да осети своју греховност, свој пад, своју ништавност, како би их оно схватило, сагледало их у самоодрицању. Тада ће се у теби јавити истински плод молитве: истинско покајање. Ти ћеш зајаукати пред Богом и завапићеш Њему молитвом, из бедног стања своје душе, које ти се изненада открило; вапићеш као из тамнице, као из гроба, као из ада.
Покајање рађа молитву, и двоструко се рађа од своје кћери.
Наслада у молитви – искључиво је удео светих изабраника Божијих, обновљених Светим Духом. Ко је заведен силином крви, заведен сујетом и сладострашћем, и сам себи представља насладу: тај се налази у најгорој самообмани. На такво дело врло је способна душа помрачена животом по телу, душа обманута и обмањивана својом гордошћу.
Осећања рођена молитвом и покајањем састоје се у олакшању савести, у душевном миру, у помирењу са ближњима и са животним околностима, у милости и састрадању са човечанством, у уздржању од страсти, од хладноће према. свету, у покорности Богу, у снази приликом борбе са греховним помислима и заносима. Тим осећањима – којима ћеш такође окусити наду спасења – буди задовољан. Не тражи превремено узвишена духовна. стања и молитвена усхићења. Она уопште нису таква каквим их представља наша уобразиља: дејство Светог Духа, од ког се јављају узвишена молитвена стања, недостижно је телесном уму.[18]
Научи да се молиш сваком својом помишљу, свом душом својом, свом снагом својом. Питаш: “Шта то значи?” – То се не може другачије сазнати, него искуством. Труди се да се непрекидно бавиш пажљивом молитвом: пажљива молитва ће ти донети одговор на питање кроз блажено искуство.
Молитвени подвиг изгледа тежак, скучен, сувопаран за ум, који је навикао да се бави једино трулежним стварима. Навика на молитву се тешко стиче; а када се пак задобије та навика, она тада постаје извор непрестане духовне утехе.
Молитва, као што је већ раније речено, јесте мајка свих врлина: стеци мајку! Са њом ће доћи и њена чеда у дом твоје душе, и учиниће га храмом Божијим.
Пре започињања сваког посла принеси молитву Богу; њом се призива Божији благослов на твоја дела, и њоме суди о својим делима: помисао о молитви удаљује од дела која су противна заповестима Божијим.
Ко се пре сваког дела и речи обраћа молитвом Богу за уразумљење, помоћ и благослов: тај живи свој живот као да је пред очима Бога, под Његовим руковођењем. Навика на такво понашање је врло погодна; нема ничег оштроумнијег, рекао је Велики Варсануфије, нема ничега згоднијег, од тога да се, при свакој потреби са којом се срећемо, ум узводи Богу.[19]
У тешким животним околностима учестај молитве Богу. Сигурније је прибећи молитвама, него празним размишљањима слабог људског разума, размишљањима која се највећим делом покажу као неостварљива. Сигурније је ослонити се вером и молитвом на свемогућег Бога – него климавим размишљањима и претпоставкама – на свој немоћни разум.
Немој бити неразборит у својим молбама, како не би прогневио Бога својим малоумљем: онај који од ЦАРА царева тражи нешто ништавно унижава Њега. Израиљци који нису обратили пажњу на чуда Божија, која су ради њих извршена у пустињи, молили су да им се испуне жеље црева: Још док храна беше у устима њиховим, дође гњев Божији на Њих (Пс 77,30-31).
Приноси Богу молитве које приличе величини Његовој. Соломон је тражио од Њега премудрост; добио ју је, и са њом мноштво других добара: зато што је тражио разумно. Јелисеј је тражио од Њега благодат Светог Духа, двоструко, пред својим великим учитељем, и његова молитва је била примљена.
Онај који тражи у својој молитви трулежна земаљска блага изазваће негодовање небеског цара на себе. Анђели и арханђели – те велможе Његове – гледајју те у време твоје молитве, гледају шта ти тражиш од Бога. Они се задивљују и радују када виде земаљског који је оставио своју земљу и приноси молитву за добијање нечега небеског; они се жалосте, насупрот томе, на онога који не обраћа пажњу на небеско, и тражи своју земљу и трулежност.
Нама је заповеђено да будемо као деца, по злоби, а не по уму (1 Кор 14,20). Приликом молитве одбацује се разум овога света, многоговорљив и разметљив: из тога не следи да се у њој очекује и тражи оскудност ума. У њој се тражи савршени разум, разум духовни, испуњен смиреноумљем и простотом, који се често у молитви изражава, не речима, него молитвеним ћутањем, које превазилази речи. Молитвено ћутање тада обузима ум, и тада се пред њим изненада појаве нова, духовна схватања, која се не могу изразити речима овог света и века, и тада се јавља нарочито живи осећај присуства Бога. Пред необухватном величином Божанства замукне Његова немоћна твар – човек.
Многоговорљивост (Мт 6,7,8), коју је Господ осудио у молитвама незнабожаца, налази се у многобројним молбама за пролазна блага, којих су препуне молитве незнабожаца, у том помпезном излагању у ком су оне затражене[20] – као да реторички украси, вештаствена звучност и снага стила, могу на Бога деловати исто као што делују на слух и нерве телесних људи. Осуђујући ту многоречитост, Господ никако није осудио дуготрајне молитве, како се учинило неким јеретицима: Он сам је осветио дуготрајну молитву, пребивајући дуго у молитви. И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лкб, 12), сведочи Јеванђеље о Господу.
Дуготрајност молитве угодника Божијих није због многоговорљивости, него због изобиља духовних осећања, која се код њих јављају за време молитве. Изобиљем и снагом тих осећања време се, такорећи, поништава преображавајући се за светитеље Божије у вечност.
Када делатељ молитве достигне напредовање у свом блаженом подвигу: тада различите мисли у псалмима и другим молитвословљима постају неодговарајуће за његово расположење. Молитва митара и друге краће молитве, боље изражавају неизразиву, опширну жељу срца, и често су угодници Божији проводили у таквој молитви многе сате, дане и године, не осећајући потребу за разноликошћу мисли за своју снажну, усредсређену молитву.[21]
Молитве које су саставили јеретици веома су сличне молитвама незнабожаца: у њима је многоговорљивост; у њима је земаљска лепота речи; у њима је узбуркана крв; у њима је недостатак покајања; у њима је тежња ка браку са Сином Божијим право из блудилишта страсти; у њима је самообмана. Оне су страни Духу Светоме: у њима се осећа смртоносна зараза мрачног духа, духа лукавог, духа лажи и погибли.
Велики је рад молитва! Свети апостоли су се ради молитве и служења Слову одрекли служења ближњима у њиховим телесним потребама. Не доликује нама, рекли су они, да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза… А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати (Дап 6,2, 4), то јест, у разговору са Богом у молитви, и разговору о Богу са ближњима, објављујући им триипостасног Бога и очовеченог Бога Логоса.
Бављење молитвом је најузвишеније дело за човечији ум; стање чистоте, које је страно разоноди, и које уму долази од молитве је његово најузвишеније природно стање; његово усхићење Богом, чему је основни узрок чиста молитва – јесте натприродно стање.[22]
У натприродно стање улазе само свети угодници Божији, обновљени Светим Духом, који су свукли старог Адама и обукли се у Новог, који су способни откривеним лицем одражавати славу Господњу, преображавати се у тај исти лик, из славе у славу, деловањем Духа Господњег (2 Кор 3, 18). Највећи део божанских откривења они добијају у време бављења молитвом, будући да је то време у које душа бива нарочито припремљена, окренута општењу са Богом.[23] Тако је свети апостол Петар, у време молитве, угледао познату плаштаницу како се спушта са неба (Дап 10,11). Тако се капетану Корнилију у време молитве јавио анђео (Дап 10, 3). Тада, када се апостол Павле молио у Јерусалимском храму, јавио му се Господ и наредио да сместа напусти Јерусалим: Иди, јер ћу теја послати далеко међу незнабошце (Дап 22,17-21), рекао му је Он.
Господ је заповедио молитву, као и покајање. Као крај молитве, као и покајања, показан је једино: улаз у Царство небеско, у Царство Божије, које је – у нама. Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт 4,17). Царство Божије унутра је у вама. Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. Отац ваш небески ће дати Духа Светог онима који ишту од Њега (Лк 11, 9-10,13). А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и жале се на насиље којем су изложени од греховне заразе и демона? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк 18,78). Улазак у Царство небеско, које је светим крштењем усађено у срце сваког хришћанина, јесте развијање тог Царства дејством Светог Духа.
Молитвом хита душа која чека спасење, хита за Спаситељем, у пратњи Његових безбројних ученика. Вичи за Њим, попут жене Хананејке (Мт 15,22-28); не жалости се због Његовог дуготрајног необазирања: великодушно и смирено издржи тегобе и понижења, које ће Он допустити на твом молитвеном путу. Ради успеха у молитви, неизоставно је потребна помоћ искушења. По твојој вери, за твоје смирење, ради твог неодступања у молитви, Он ће те утешити исцељењем кћери твоје, која бесни због деловања страсти – исцељењем твојих помисли и осећања, претворивши их од страсних у бестрасне, од греховних у свете, од телесних у духовне. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лествица, заглавље Поуке 28. Преподобни Макарије Египатски, Поука 3,глава 1.
  2. Према објашњењу Пимена Великог. Алфавитни патерик
  3. Лествица, Поука 28, глава 7.
  4. Лествица, Поука 7, глава 11.
  5. Поука 89.
  6. Преподобни Касијан. Поука о расуђивању. Добротољубње, том 4.
  7. Св. Исак Сиријски, Поука 85.
  8. Исто, Поука 11.
  9. Свети Исак Сиријски, Поука 56. и Поука 57.
  10. Преподобни Симеон Нови Богослов. Реч о три вида молитве, Добротољубље том 1.
  11. Лествица, Поука 28, глава 17.
  12. Калист и Игњатије Ксантопули, Добротољубље, том 4, глава 24.
  13. Дело “О молитви”, овог угодника Божијег, смештено је у књизи “Класје”, у издању Оптинске пустиње.
  14. Преподобни Григорије Синаит, О прелести, врло корисна поглавља, Добротољубље, том 1.
  15. Поука преподобног Симеона о три облика молитве.
  16. Лествица, Поука 28, глава 17.
  17. Јеромонах Серафим Саровски.
  18. Свети Исак Сиријски, Поука 55.
  19. Одговор 216.
  20. По тумачењу блаженог Теофилакта Охридског
  21. Јеромонах Серафим Саровски, монах који је нарочито напредовао у молитви, који је провео хиљаду дана и хиљаду ноћи стојећи на камену и вапијући Господу: “Боже милостив буди мени грешноме!” Приповест о животу и подвизима о. Серафима. Москва, издање 1844. године.
  22. Лествица, Поука 28.
  23. Свети Исак Сиријски, Поука 16.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!