АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ТРПЉЕЊУ
 
“Дом душе је трпљење, јер она живи у њему; храна душе је смирење, зато што се она храни њиме,”[1] рекао је свети Илија Екдик.
И заиста: док се храни светом храном смирења, душа може да обитава у светом дому трпљења. А чим недостане те хране, душа излази из дома трпљења. Као вихор отима је душевни немир, односи, ковитла. Као таласи подижу се у њој разне страсне помисли и осећања, потапају је у дубину безумних и грешних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа запада у стање изнемоглости, мрачног унинија, често се приближава понорима убиственог очајања и потпуног растројства.
Хоћеш ли да непрестано обитаваш у светом дому трпљења? Снабдеј се храном, неопходном за такво обитавање: налази и умножавај у себи помисли и осећања смирења. То смирење које припрема за трпљење невоља пре њиховог доласка и потпомаже добродушном трпљењу невоља кад оне дођу свети оци су назвали самопрекоревањем.
Самопрекоревање је окривљивање себе за грешност, за ону заједничку свим људима, и за своју појединачну. При томе је корисно да се присећамо својих нарушавања Божијег закона и да их бројимо – али не и спотицања и падова у блуд: свети оци су забранили сећање на та нарушавања зато што обнављају у човеку осећај греха и наслађивање њиме.[2]
Самопрекоревање је монашко делање, умно делање, супротстављено и противно болесном својству пале природе, својству због кога се сви људи, па и најнесумњивији грешници, користећи све могуће лукавштине, упињу да покажу да су праведници и да докажу своју праведност. Самопрекоревање је принуда за палу природу; принудом она сматра и молитву и остале монашке подвиге, а управо њима се Царство небеско с напором осваја, и помоћу њих га подвижници задобијају.[3] На почетку вежбања у њему, самопрекоревање има карактер несвесног механизма: изговара се само речима, без нарочите благонаклоности срца, чак супротно осећању срца; затим, мало-помало, срце почиње да показује све већу благонаклоност према речима самопрекоревања; а на крају самопрекоревање ће се изговарати из целе душе, уз издашни осећај плача, умањиће и заклониће пред нама недостатке и сагрешења ближњих, помириће нас са свим људима и околностима, сабраће по целом свету расејане помисли у чин покајања, пружиће усредсређену молитву, испуњену духом милости, надахнуће нас и наоружати несавладивом силом трпљења.
Смиреним мислима самоосуђивања испуњена су сва молитвословља Православне цркве. Па опет монаси посвећују сваког дана део времена управо развијању самопрекоревања. Они се труде да самопрекоревањем увере, убеде себе да су грешници: пала природа неће да верује у то, неће да прихвати такво сазнање. Самопрекоревање је корисно за све монахе: и за почетнике, и за узнапредовале, и за оне што обитавају у општежићу, и за тиховатеље. За последње најопаснија страст, која троши целокупно њихово делање, јесте високоумље:[4] а, супротно, основна врлина, на којој се заснивају и држе све остале врлине, за њих је самопрекоревање. Управо зато је ава нитријских тиховатеља рекао да је, по његовом мишљењу, њихово најважније делање непрестано самопрекоревање.[5] Самопрекоревање, достигнувши своју пуноћу, искорењује последњу злобу из срца тако што потпуно искорењује из њега лукавство и лицемерје, који не престају да живе у срцу све дотле док самооправдавање налази у њему места. Преподобни Пимен Велики је рекао да се мржња према лукавству састоји у томе да у сваком случају оправдавамо ближњег а окривљујемо себе.[6] Ова изрека је заснована на Спаситељевим речима: свакога ко осуђује ближњег Спаситељ је назвао лицемером.[7] Док прекорева самог себе, тиховатељ ће увидети да су сви људи свети и анђели, а да је он грешник над грешницима, и погрузиће се, као у бездан, у непрестани дух милости.
Изванредне примере самопрекоревања имамо у “Јецањима” преподобног Исаије Отшелника и у “Двадесет слова” светог Исака Сиријског. Свети Исак, чија књига садржи поуке за тиховатеље, дао је такав наслов своме Слову: Слово које садржи најнужније и најкорисније свакодневно подсећање ономе који, позван да пази једино на себе, тихује у својој келији. “Један брат” – говори свети Исак – “написао је ово што следи и стављао то стално пред себе, да би се подсећао: ‘У безумљу проживео си свој живот, посрамљени и сваког зла достојни човече! Сачувај себе бар овог дана што ти је остао од твојих на жртву твојој сујети принетих дана, који су се, без добрих дела, обогатили злим делима. Не постављај питања о овоме свету, ни о његовом стању, ни о монасима, ни о њиховој делатности, каква је она, ни о броју њихових подвига – не залази у бригу о било чему таквом. Изашао си из света тајанствено, убројао си себе у мртве Христа ради: не живи више за свет, нити за оно што припада свету, да би те предусрео починак, и да би био жив у Христу. Буди спреман и припремљен да понесеш свако понижавање, сваку неправду и ругање, и прекоре свих.Прими све то са радошћу, као да си стварно достојан тога.Поднеси са благодарењем Богу сваку болест, сваку невољу и несрећу од демона, чију си вољу извршавао. Храбро подноси сваку оскудицу и недаћу, јер долазе од природе. С надом у Бога подноси лишавање телесних потреба, јер ће се убрзо претворити у гној. То све прими са добром вољом у нади у Бога, не очекујући ни избављење ни утеху од било кога другог. Пренеси на Господа сву бригу своју,[8] и у свим својим искушењима осуди самог себе као њиховог узрочника. Немој да те шта саблазни, и не укори ниједнога од оних који те вређају: тиси окусио плод са забрањеног дрвета и стекао свакојаке страсти. Са радошћу прими те недаће; нека те оне колико-толико потресу, да би се касније обрадовао. Тешко теби и смрдљивој слави твојој! Своју душу, испуњену сваким грехом, оставиоси без бриге, неосуђену, а друге си осудио и речју и помишљу.Остави свињама ту храну којом си се досад хранио. Како ти је стало до људи, о нечисти! Како се не стидиш општења са њима кад си живот провео безумно!? Ако обратиш пажњу на ово, и ако све то не будеш сметао с ума, можда ћеш се спасти уз садејство Божије. А ако не будеш: поћи ћеш у мрачну земљу, у насеобине демона, чију си вољу бестидно извршавао.Ето, потврдио сам ти све то. Ако Бог праведно подигне на тебе људе да ти врате за неправде и хуле које си против њих помислио и изговарао, онда цео свет заувек мора да устане против тебе. Зато одсад престани (да чиниш што си досад чинио), и примај плату која ти се даје.’ На све ово подсећао је себе брат свакога дана да би, са благодарењем Богу и са својом душевном коришћу, могао да подноси искушења или муке, каДа дођу. И ми ћемо са благодарењем подносити оно што је на нас допуштено и добијати корист благодаћу човекољубивог Бога.” Самопрекоревање има то особено, необично корисно, тајанствено својство да буди у сећању и она сагрешења која су била потпуно заборављена, или на која није била обраћена никаква пажња.
Вежбање у самопрекоревању уводи нас у навику да прекоревамо себе. Када онога који је стекао ту навику задеси нека невоља, у њему истог трена почиње да дејствује навика – и невољу прихвата као заслужену. “Главни узрок сваке збуњености” – говори преподобни ава Доротеј – “ако брижљиво испитамо, јесте то што не прекоревамо себе. Из овога произилази свако растројство: због овога никада не налазимо спокојство. Зато није необично што од свих светих чујемо: Нема другог пута осим овога. Не видимо да је било који светитељ нашао спокојство ходећи неким другим путем! А ми хоћемо да га имамо, и да се држимо правог пута, а да при томе никада не желимо да укоримо себе. И заиста, ако човек учини мноштво врлина, а не држи се тог пута, он никада неће престати да се ожалошћује и да ожалошћује, и тиме ће упропаштавати све своје трудове. Супротно овоме: ако прекорева себе, он је увек у радости, увек у спокојству. Ако прекореваш себе, куда год пошао – рекао је и ава Пимен – шта год те задесило: нека штета, или понижење, или каква жалост, ти већ унапред сматраш да си достојан свега непријатног, и никада те то не збуњује. Може ли шта бити спокојније од тога стања? ‘Али’, рећи ће неко, ‘ако ме брат вређа, и ја испитам себе, и нађем да му нисам дао никаквог повода за то, како тада могу да прекоревам себе?’ Доиста, ако неко преиспитује себе са страхом Божијим, тај ће наћи да је дао повода или делом, или речју, или на неки други начин. Ако пак и види да, како каже, данас није дао никаквог повода, онда је некад раније увредио њега или другог брата у овом делу, или у неком другом, и морао је да пострада ради тога, или ради каквог другог греха: а то се, заиста, често дешава. Тако, ако неко, како рекох, испита себе са страхом Божијим, и преиспита своју савест, свакако ће наћи да је крив.”[9] Каква чудна ствар! Чим почињемо да прекоревамо себе, махинално, готово на силу, ми напокон достижемо самопрекоревање, и оно нас чини толико сигурним и толико делује на нас да помоћу њега подносимо и највеће несреће, а не само обичне невоље. Искушења већ немају такву моћ над оним који напредује, напротив, по мери напредовања, она постају лакша, мада би сама по себи била тежа. Душа јача онолико колико напредује, и добија снагу да стрпљиво подноси то што се десило.[10] Снагу даје посебно хранљиво јело: смирење које је продрло у срце. Управо та снага и јесте трпљење.
Несумњива вера у промисао Божији утврђује у трпљењу и потпомаже самопрекоревање. Не продају ли се два врапца заједан новчић – рекао је Господ својим ученицима – па ниједан од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле.[11]? Овим речима Спаситељ света је изразио ону неуморну бригу коју има Бог
О својим слугама и служитељима, и коју може да има једино сами свемогући и свеприсутни Бог. Таквом бригом Бога о нама ми смо избављени од сваке малодушне бриге и страха о себи, дакле од онога што неверовање улива у нас. Понизите се,дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.[12] Када се излажемо невољи, Бог то види. То се дешава и по Његовом допуштењу, али и по Његовом свесветом промислу о нама.Он допушта да се неко време помучимо због наших грехова, да би нас избавио од мучења у вечности. Често се дешава да наш тајни и тешки грех остаје непознат људима, остаје некажњен зато што га је прикрила милост Божија; а баш тада,или по истеку одређеног времена, принуђени смо да донекле пострадамо зато што смо некога клеветали или некоме приговарали, готово без потребе и безазлено. Наша савест нам говори да страдамо због нашег тајног греха! Милост Божија је покрила тај грех и даје нам прилику да нас украси венац невиних страдалника за претрпљене клевете, и да се уједно кроз казну очистимо од тајног греха. Пажљиво разматрајмо то, и прославимо свесвети промисао Божији, и смиримо се пред њим.
Поучан пример самоосуђивања и самопрекоревања, сједињених са славословљем праведних и многомилостивих судова Божијих, пружила су три света јудејска младића у Вавилону, свезана и бачена у пећ огњену, ужарену. Благословен си Господе Боже отаца наших – говорили су они – хваљено је и прослављено име Твоје у вијекове. Праведан си у свему што си учинио са нама, и сва дјела Твоја су истинита, и путеви Твоји су прави, и сви судови Твоји су истинити. Ти си у дјело спровео истините судове у свему што си навео на нас и на свети град отаца наших, Јерусалим, јер си по истини и по суду навео све то на нас због гријехова наших. Сгријешили смо, и поступили незаконито, јер смо одступили од Тебе, у свему смо сгријешили.[13] Свети младићи су бачени у ужарену пећ због своје верности истинитом Богу: не сагоревајући, већ остајући у њој као у прохладној одаји, они су признавали и исповедали да су грешници заједно са суграђанима који су заиста одступили од Бога. Због љубави према ближњима они су проширивали на себе сагрешења ближњих. Због смирења, будући да су били свети и праведници, нису хтели да се удаљавају од браће која робују греху. Из тог стања, из стања самоосуђивања, смирења и љубави према човечанству, из оправдања допуштења Божијих, они су већ принели молитву Богу за своје спасење. Тако ћемо и ми славословити промисао Божији и исповедати нашу грешност увек када наиђу искушења, и наша лична и заједничка – на темељу тих славословља и исповедања молићемо усрдно Бога да нас помилује. Свето писмо сведочи да се слугама Божијим који ходе путем заповести Божијих шаљу посебне невоље као помоћ њиховој делатности, како је и Спаситељ света рекао: Отац небески сваку лозу која род рађа у Христу чисти да више рода роди.[14] Те очишћујуће невоље називају се допуштењима или судовима Божијим; њих је у песми опевао свети Давид: Судови Господњи су истинити, уједно оправдани.[15] Судовима Твојим научи ме![16] Да сазнам и уверим се: све, мени болно, дешава се по промислу Божијем, по вољи Бога мога! Тада ћу упознати и то да ће ми судови Твоји помоћи у мом слабом и недовољном благоугађању Богу.[17]
Као пример тога како судови Божији помажу слугама Божијим које желе да благоугоде Богу, како их ти судови узносе према оној светој делатности коју они никако не би достигли без помоћи судова Божијих, навешћемо оно што се догодило константинопољском велможи Ксенофонту, његовој супрузи и двојици његових синова. Богати и знаменити Ксенофонт проводио је најпобожнији могући живот у свету и општој побожности хришћана тог времена, живот који је сада могућ можда једино у удаљености од света. Желео је да два његова сина буду наследници и његовог имања, и положаја на царском двору, и побожности. У сиријском Вириту (данашњем Бејруту) тада је постојала чувена школа. У тај град Ксенофонт је послао своју децу да изучавају премудрости овога века. Пут из Константинопоља у Вирит води морем. Једном приликом, док су се синови, након посете озбиљно болесном оцу, враћали у школу, неочекивано се подигла страшна бура на Средоземном мору: брод се разбио, обојицу младића таласи су избацили у различита места на обали Палестине. У таквој тешкој ситуацији, одгојени од детињства благочестивим помислима и тежњама, Ксенофонтови синови су препознали у невољи која их је задесила Божији позив на монашки живот, и, као по заједничком договору, ступили у палестинске манастире. Након много времена браћа су се срела; након много времена Ксенофонт је сазнао да је бура разбила брод на коме су путовала његова деца и да су сви путници са брода нестали без трага. Дубоко ожалошћени отац прибегао је молитви; после свеноћног бдења у келији, он је добио божанско откривење да његове синове осењује посебна милост и благодат Божија. Схвативши из тога да су они примили монаштво, а знајући да се у Палестини, на чијој је обали брод претрпео бродолом, налази мноштво манастира, Ксенофонт се са супругом упутио у Јерусалим; тамо је видео синове, и више се није вратио у Константинопољ. Из Јерусалима је организовао продају имања: новац добијен за имање раздао је манастирима, црквама, сиромашнима. Ксенофонт и Марија (тако се звала његова супруга) следили су пример својих синова, Јована и Аркадија: ступили су у монаштво, у коме су и родитељи и деца достигли велико духовно напредовање.[18] Они никако не би били удостојени тог великог духовног напредовања да су остали у световном животу, макар и веома побожном. Бог их је, провиђајући њихово напредовање, привео томе својим неизрецивим судовима. Тежак је пут судова Божијих, како је посведочио свети апостол: Кога љуби Господ, онога и кара; и бије свакога сина којега прима.[19]
Последице судова Божијих су живо жељене, непроцењиве. Из житија многих других изабраника Божијих осведочавамо се да Бог шаље невоље у помоћ добром делању својих слугу, и тим невољама очишћује и извршава то делање. Само човеково сопствено делање није довољно, примећује преподобни Симеон Нови Богослов. “Једини начин” – говори он – “да се злато које је прекрила патина очисти и врати свој природни сјај јесте да се убаци у ватру и брижљиво искује чекићима; тако је и са душом која се укаљала рђом греха и учинила себе потпуно непотребном: једини начин да се очисти и прими стару лепоту јесте да се нађе у многим искушењима и уђе у ватру невоља. То говоре и речи Господа нашега: Иди продај све што имаш, и узми крст свој и хајде за мном.[20] Овде крст означава искушења и невоље. Раздавање целог свог имања без истовременог храброг подвизавања против пристиглих искушења и невоља, по мом мишљењу, знак је да је та душа немарна, и да не зна шта је њена корист: од самог одрицања од имања и ствари ништа неће стећи они који их се одричу ако, Бога ради, не претрпе до краја у искушењима и невољама. Христос није рекао: одлагањем својих ствари, него: трпљењем својим спасавајте душе своје.[21] Нема сумње да раздавање имања и бекство од света јесте похвално и корисно, али само по себи, без трпљења искушења, оно не може да учини човека савршеним по Богу… Онај ко је раздао имање сиромашнима и удаљио се од света и твари, тај се са великом насладом у својој савести дичи надом у награду, но понекад се кроз славољубље искрада сама награда. А ко разда све убогима, па све жалости подноси благодарне душе, и живи у невољама, тај окушава сваку горчину и страдалнички труд, а његова награда остаје непокрадена: њега очекује велика награда у овом и будућем веку јер се угледа на Христова страдања, јер је пострадао с Њим у данима насртаја искушења и невоља. Стога вас усрдно молим, браћо у Христу: постарајмо се, по речи Господа, Бога и Спаситеља нашега, Исуса Христа, да исто онако како смо се одрекли света и свега што припада свету прођемо и кроз уска врата,[22] и не заборављајмо да се она закључавају одсецањем наше телесне охолости и воље, бекством од телесне охолости и воље, јер без умртвљавања тела, његових пожуда и воље, не можемо добити награду и радост, избављење од страсти и слободу која се рађа у нама из онога што ствара Свети Дух – из утехе.”[23] Зашто не желимо да се изложимо невољама које је Божији промисао допустио ради спасења наших душа и на које нас призива сам Бог? Зато што нама владају сластољубље и славољубље: по наговору првога не желимо да ограничавамо своје тело, по наговору другога високо ценимо људско мишљење. Обе те страсти сатире жива вера, обе су, напротив, последица неверовања. На питање преподобног аве Доротеја: “Шта да радим? бојим се стида који ћу доживети због срамоћења”, свети Јован Пророк је одговарао: “Неподношење срамоћења дело је неверовања. Брате! Исус је постао човек, и поднео је срамоћења: зар си ти већи од Исуса? То је неверовање и демонска прелест. Ако неко говори да жели смирење, а не подноси срамоћења, тај не може Да нађе смирење. Ето, чуо си истинито учење: не презри га. У противном, презреће тебе дело. О стиду: ако себе будеш подсећао на стид који ће грешници доживети пред целим светом и пред Господом, признаћеш да привремени стид није ништа.”[24] Сећање на свуда присутног и свемогућег Бога чува срце од оног колебања у које настоје, и то свим силама, да га приведу помисли неверовања, и при томе се ослањају на славољубље и неправилну љубав према телу. Свети пророк Давид је рекао: Провиђах Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем. Тога ради развесели се срце моје, и обрадова се језик мој, а још и тело моје починуће у нади.[25] Развесели се срце моје од дејства вере и смирења! Речи славословљења Бога и самопрекоревања доносе радост устима и језику! Само моје тело осећа како сила непропадљивости улази и излива се у њега из осећања скрушеног и смиреног срца које је утешио и теши Бог!
Ако никакво искушење не може да дотакне човека без Божије воље, онда јадања, роптање, ожалошћеност, оправдавање себе, окривљивање ближњих и околности нису ништа друго до устајања душе против Божије воље, покушаји противљења и одупирања Богу.[26] Уплашимо се такве несреће! Док размишљамо о некој нашој невољи, не оклевајмо у размишљању, да нас оно не би неприметно одвукло од смиреноумља у отворено или прикривено самооправдавање, у стање супротно Божијем старању о нама. Не уздајмо се у нашу немоћ, већ пре прибегнимо поузданом оружју самопрекоревања! На два крста, поред Спаситеља, распета су два разбојника. Један од њих је кудио и хулио на Господа; други је признао да је достојан казне за своја злодела, а да је Господ невини страдалник. Самопрекоревање му је наједном отворило очи срца, и он је у невином страдалнику човеку угледао свесветог Бога који страда за људски род. Њега нису видели ни учени људи, ни свештеници, ни архијереји јудејски, иако су се ослањали на Закон Божији и детаљно проучавали свако његово слово. Разбојник постаје богослов, и пред свима који су се, сматрајући да су мудри и моћни, подсмевали Господу исповеда Господа, и тим својим светим мишљењем сатире погрешно мишљење које мудри и силни имају о себи. Богохулни грех, најтежи од свих грехова, бацио је разбојника хулитеља у пакао, удвостручио тамо његову вечну муку. Исповедање Искупитеља, својствено и могуће једино смиренима, увело је у рај разбојника који је посредством искреног самоосуђивања дошао до истинског богопознања. Исти је крст код обојице разбојника! Супротна мишљења, осећања, речи изазивају супротне последице. Са пуним правом та два разбојника могу да послуже као образац целог човечанства:[27] сваки човек који је потрошио свој живот неправилно, противно позвању Божијем, на штету свог спасен”а и блаженства у вечности, и јесте према самом себи и лопов, и разбојник, и убица. Том злотвору шаље се крст, као последње средство спасења, да би злотвор исповедио своја злодела, признао да је достојан казне, и тако сачувао за себе од Бога даровано спасење. Ради олакшања страдања и пружања духовних утеха при распећу и остајању на крсту, ту, крај распетог човека, распет је и обешен на крсном дрвету очовечени Бог. Човек који ропће, жали се, негодује на своје невоље потпуно одбацује своје спасење: пошто није познао и није исповедао Спаситеља, он се сурвава у пакао, у вечне и бесплодне муке, јер се потпуно отуђио и одбацио Бога. А који, супротно овоме, посредством самопрекоревања открива своју грешност и признаје да је достојан привремених и вечних казни, тај улази постепено управо кроз самопрекоревање у делатно и живо познање Искупитеља, дакле у вјечни живот.[28] Распетом на крсту по вољи Божијој, ако славослови Бога са свога крста, открива се тајна крста, а уједно с њом и тајна искупљења људи као дела Богочовека. Такав је плод самопрекоревања. Према свемогућој и свесветој вољи Божијој човек не може имати других правих осећања осим неограничене побожности и исто толико неограничене покорности. Од тих осећања, чим постану човеково наследство, израђује се трпљење.
Господа нашег Исуса Христа, Цара неба и земље, који је дошао да спаси људски род, и то са неоспорним доказима свог Божанства, са безграничном влашћу над свим видљивим и невидљивим, људи нису примили са славом и чашћу која Њему доликује: Њега су дочекали са мржњом, подозрењем, убилачким замислима; све време земаљског странствовања Њега су прогонили клеветом, хулом, приговарањем, лукавством; напокон су га и ухватили, као злочинца, усред Његове ноћне молитве, свезали, вукли на силу, извели пред суд који се пре суђења одлучио за убиство; Њега су зликовци исмејавали, ударали по образима, пљували, излагали разним тортурама и мукама, подвргли срамној смрти, смрти на крсту. Кротко јагње стоји немо и непомично пред оним који га стриже: тако је стајао Господ пред безбожним својим судијама и нељудским убицама, и божанским ћутањем одговарао на дрска питања, клевете и ругања. Самоосуђивање и самопрекоревање нису били својствени Њему, јер Он нема удела у греху: ћутањем је Он прикрио своју божанску истину, да бисмо ми, одричући се самоосуђивањем и самопрекоревањем наше кривотворене, привидне истине, могли да постајемо причасници Његове свесвете и свесавршене истине. Ни истина пале природе, ни истина Мојсијевог Закона нису могле да нас уведу у изгубљено вечно блаженство: у њега уводи истина Јеванђеља и крста. Нема савршеног човека по људским врлинама: хришћанском савршенству приводи крст Христов и печати савршенство које је даровао Дух Свети. Смирење је подигло Господа на крст: и ученике Христове смирење подиже на крст, који и јесте свето трпљење, недокучиво за телесне умове, као што је Исусово ћутање било несхватљиво Ироду, Понтију Пилату и јудејским архијерејима.
Молимо Господа да нам открије тајну и дарује љубав свог крста, да нас удостоји да како доликује поднесемо све невоље које свеблаги Божији промисао допушта на нас у времену ради нашег спасења и блаженства у вечности. Господ нам је обећао: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.[29] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цветник светог Илије Екдика, гл. 62, Добротољубље, том 4.
  2. Филотеја Синајског, гл. 13, Добротољубље, том 2.
  3. Мт 11,12.
  4. Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк, Одговор 311.
  5. Азбучни патерик, О архиепископу Теофилу и ави Доротеју, Поука 7.
  6. Азбучни патерик.
  7. Mт 7, 5.
  8. Пс 54, 23.
  9. Поука 7, О самопрекоревању.
  10. Поука 7, О самопрекоревању.
  11. Mт 10, 29, 30.
  12. 1 Пт 5. 6. 7.
  13. Дан 3, 26-29. Превод ових стихова дат је према руском тексту Библије (прим. прев.).
  14. Jн 15, 2.
  15. Пс 18, 10.
  16. Пс 118, 108.
  17. Пс 118, 175.
  18. Чети минеј, 26. јануар.
  19. Jeв 12, 6.
  20. Mт 19, 21; Mк 10,21.
  21. Лк 21,19.
  22. Лк 13, 24.
  23. Слово 4, издање из 1852. год.
  24. Одговор 304.
  25. Пс 15, 8, 9.
  26. Светог Петра Дамаскина, књига I, Добротољубље, део 3.
  27. Преподобни Исаија Отшелник, Слово 8, гл. 2.
  28. Јн 17, 3.
  29. Mт 24, 13.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!