АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 16
 
Много пре своје смрти, преосвећени Игњатије је почео да се припрема за њу и често се у својим разговорима дотицао одлука у случају смрти. За пет година (1862. године), он је сачинио духовно завештање, које је оверено 20. јула 1863. године у Дому грађанског суда у Кострому, којим је сва своја дела предао у власништво и на располагање свом брату Петру Александровичу Брјанчанинову. У августу 1864. године, он је говорио свом брату: “Наша мајка је такође била болесна пред смрт, као и ја, све на ногама, и апетит је био добар; а кад је дошло време – за три дана болест је учинила крај свему. Молим те, када ја будем умирао, не помишљајте да зовете доктора, дајте ми да умрем као хришћанин – не стварајте гужву. О мојој смрти не обавештавајте родбину и на чекајте их ради погреба, него када ме предате земљи, онда их обавестите… Ја ти говорим унапред, како би ти знао, и како у том часу предсмртне болести не би заборавио и бринуо се. О томе, како и где да ме сахране, не говорим ништа и ништа не завештавам зато што не желим да уплићем ближње изван граница свог живота, а осим тога, то се скоро никада не остварује.”
Дошла је 1866. година, штампани су трећи и четврти том дела преосвећеног Игњатија, његова “Аскетска проповед” и “Принос савременом монаштву” или “Савети”; међутим, његове физичке снаге су видно слабиле, тако да су његова духовна деца, која су долазила из Петрограда, била запрепашћена променом са којом су се суочила видевши духовног оца изнуреног болешћу и превременом старачком немоћи. Без обзира на такву физичку слабост, душевна живахност га није напустила. “Не бојте се”, писао је он једном од својих духовних чеда, која су се бавили коректуром његових дела која су издавана, “ја нећу умрети док не завршим своје дело служења човечанству и док му не предам реч истине, иако сам заиста тако ослабио и изнемогао у телесној снази, као што вам изгледа.”
Године 1866, 14. августа, николо-бабајевску обитељ су посетили њихова императорска височанства, наследник Александар Александрович и велики кнез Владимир Александрович. Владика, поклањајући царићу свету икону благоверног кнеза Александра Невског, дочекао га је следећим речима: “Свемогући Бог, у тешка времена за Русију, осенио је небеским благословом и небеском помоћи благоверног кнеза Александра Невског, нека тим благословом и помоћи осени и Ваше императорско Височанство у великом служењу Богу и човечанству, које Вам предстоји.” Затим, уручујући Владимиру Александровичу икону светог равноапостолног кнеза Владимира, рекао је: “Ваше императорско височанство! У старини, два велика кнеза – Равноапостолни и Мономах – носила су име Владимир. Благочешће, мудрост и храброст су одликовали њихов живот. – И сада велики кнез, који носи име пожељно за Русију, нека обрадује Русију тим особинама које толико добра доносе народу када га озаре из светилишта – царског дома.” Разговор са узвишеним посетиоцима, у келији владике, тицао се манастира. “Манастири су болнице”, говорио је преосвећени – “то је уточиште за људе који сазнавши своју немоћ да сачувају себе, своју душу, живећи у свету, одлазе у то прибежиште и доносе у њега своја схватања, своје навике, своје пороке, своје страсти, које су развијене образовањем које су добили у свету – зато се морално стање манастира налази у потпуној зависности од моралног настројења народа. Развраћује се народ, развраћују се и манастири. У њих се поткрало много тога за осуду, много рђавог; али и поред свега тога, они чувају свој карактер прибежишта, за оне који желе да се сачувају од вечне погибли; они су болнице за душе безнадежно болесних, они су уточиште верности Православној Цркви и престолу. Изволите, Ваше височанство, обратите пажњу на ту околност, да нема другог сталежа, осим монашког, у ком се не би могла ковати издаја престола. Монаштво и манастири су зато нарочито прогоњени од стране злонамерних партија, зато што су они одани вери и престолу и подржавају та осећања код оних који се зближавају са њима и који се потчињавају њиховом духовном усмеравању. Једном ногом ја сам већ у гробу и не тражим ништа за себе, и ништа ми није потребно, него Вашем височанству саопштавам сушту истину, ради истине; молим Ваше височанство, подржавајте манастире ради тог добра које доноси њихово постојање.” – Њихова височанства су се веома благонаклоно односили према владици, ободрили су га својим занимањем за његове речи. Њихова посета је оставила најпријатнији утисак на преосвећеног, и он га је, пред онима из свог окружења, назвао “виђењем светила која излазе”.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!