НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ТАЈАНСТВЕНО ОБЈАШЊЕЊЕ 99. ПСАЛМА
 
Ускликните Господу [Богу] сва земљо.[1] Земљом је овде назван човек. Тај назив човеку је дао сам његов Творац, Бог. Бог је рекао Адаму: Земља си.[2] Оживео сам, али сам земља: мртва душа ме је оживела. За време земаљског живота мртва душа је погребена у земљу, то јест закључана је у страсно тело, као у тамницу, као у окове, и потчињена је телу, а након раздвајања од тела, она силази у утробу земље. Нема спасења без оживљења.
Да би земља оживела, и да би ускликнула Господу, мора се пре тога уклонити раздвојеност која постоји у њој због пада, земља се мора сјединити са собом и у себи. Једино сва земља може да ускликне Господу: свим својим силама може да се устреми према Богу једино целовито човеково биће, поново сједињено са самим собом и у себи, руковођено умом, и то умом којег туђе помисли не покрадају у молитви, не доводе у недоумицу; једино све кости могу да се обрате Богу живим речима истинске молитве. Свим костима названи су у Писму сви човекови саставни делови, које је Господ сакупио, пресаздао, сјединио и једне са другима и са самим Собом.[3] Тада ће човек на основу унутрашњег опита схватити да је оживео духовно, да је до тада био у заробљеништву, у оковима, у смрти. На основу тог блаженог опита преподобни Јефрем је рекао: „Умножила се на мени, Господе, благодат Твоја, утолила моју глад и жеђ, обасјала мој помрачени ум, сабрала моје мисли скитнице, испунила моје срце. Сада се поклањам, сада припадам и сада се молим Теби, и исповедам своју слабост: ради Твог човекољубља престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје, и сачувај је за мене да би је опет дао у страшном дану (Твог другог доласка, или на дан моје смрти). Немој се разљутити на мене, Човекољупче! Не подносим да постојим без ње, и зато се, одбацивши сваку сумњу, обраћам Теби молитвом. Више него што треба умножила се у мени благодат Твоја, и мој језик је изнемогао, јер нема начина да је изрази; мој ум је дошао у недоумицу, јер не може да издржи мноштво њених валова. Лику и светлости благословеног Оца! Укроти у мени сада њене валове, јер ће спржити моје делове и моје срце; укроти је овде, да би ми је тамо опет дао. Спаси ме, Господе, и учини ме достојним царства Твога. Не помени безакоња моја, не разљути се на дрскост молитве моје. Даруј ми оно што молим, и настани се у мени, као у свом обиталишту,[4] са благословеним Оцем Твојим, у дан јављања Твога.[5] Даруј ми, Христе, молитву моју, јер Ти си једини давалац живота. Сакриј моја безакоња од мојих пријатеља! Прими ове моје сузе! Нека изађе пред Тебе плач мој!“[6] Ова реч, реч напојеног милошћу Божијом, она је клицање.
Служите Господу у весељу, уђите пред Њега у радости.[7] Докле молитву покрадају туђе помисли, дотле ће се подвиг молитве чинити са трудом, са болом, са приморавањем себе и насиљем над собом, дотле се нико ко се тако моли не пушта пред лице Божије. А када молитва почне да се изговара из целог бића, тада се њен подвиг преиспуњава духовним наслађивањем. То наслађивање вуче подвижника ка подвигу, храбри га, оснажује, задржава у подвигу; подвиг молитве постаје најважнији, непрестан, једини подвиг подвижника. У неизрецивој радости делатељи непрестане молитве ступају духом према невидљивом лицу Божијем, и стају пред лице Божије. Они стоје пред тим лицем зато што је непрозирна завеса (туђе помисли и маштања) скинута. Нема никакве препреке за гледање! Но Бог, који се необјашњиво види чистотом срца, остаје невидљив: Бога нико није видео никад[8] зато што је Он бескрајно танан, духован. Савршенство Бога је узрок Његове неприступности[9], не само у смислу да ли људи могу да га виде, него и да ли могу да га појме: Примрак је под ногама Његовим; Бог постави таму на скровиште Своје, и приклони небеса и сиђе, и уседе на Херувиме и полете, полете на крилу ветрова.[10] Приклањањем небеса и силажењем са њих названа је овде кеноза, самоумањење Божије величине, Његово прилагођавање својствима твари, а све по Његовој свемоћи и неизрецивој благости. Бог силази са висине свог савршенства, као да се умањује, да би учинио приметним своје свесвето дејство херувимима и оним људима који су, као и херувими, способни за богоношење. Дејство Божијег Духа упоредићу са кретањем ветра или са кретањем на крилима ветра да бих показао да је то дејство нематеријално, дакле потпуно духовно.
Души је својствено да се радује и весели чим осети да је оживела, да је избављена из робовања у коме су је држали грех и пали духови, да ју је осенила Божија благодат, да ју је дејство те благодати ставило пред лице Божије, да је уздигнута у непорочно и блажено служење Богу. Радост и весеље су тако силни да Свети Дух позива оне који су их осетили да ускликну. Како да не ускликне од радости човек који је ослобођен, оживео, добио крила, вазнео се са земље на небо? Усклик је својствен људском духу. Усклик је силан, али духовно: тело и крв немају и не могу имати у њему учешћа. Њихово самовољно дејство ишчезава; тело и крв постају потчињени Божијој благодати која дејствује, служе као оруђа у истинском подвигу, и више не одвлаче човека у неправилна стања и дејства.
Познајте да је Господ, Он је Бог наш, Он на је створио, а не ми; а ми смо народ Његов и овце паше Његове.[11] Онај који се моли Богу нечистом молитвом, тај има мртво мишљење о Богу, као о Богу непознатом и невидљивом. А када се ослободи од помисли које га отимају и заробљавају, биће му допуштено да стане пред невидљиво лице Божије, и тада ће познати Бога живим, опитним познањем. Он познаје Бога као Бога.[12] Тада човек окреће очи ума на себе и види да је дело, а не самобитно биће, како људи лажно виде сами себе зато што се налазе у помрачењу и самообмани; тада он поставља себе у онај однос према Богу у коме мора бити Његово дело, и сазнаје да је обавезан да се побожно покорава Божијој вољи и да је свесрдно испуњава. Паша Његова је воља Божија, откривена за овце Његове у Светом писму, и јављана у Његовим недокучивим судовима.
Уђите на врата Његова у хваљењу, у дворове Његове у химнама. Исповедајте се Њему, хвалите Име Његово.[13] Средство за добијање приступа пред лице Божије је смирење. Смирење су врата Божија, врата у дворове Божије, у нерукотворену одају и храм Божији, у дом срца, у који се Бог настанио посредством тајне крштења. То су врата Његова; њих отвара једино прст Божији. Пре отварања врата дарује се исповедање, исповедање срца, исповедање из све душе. Исповедање је дејство смирења. Исповедање је човеков израз његовог сазнања пред Богом. То сазнање се јавља када отворимо своје очи и погледамо на себе саме зато што је благодат дотакла очи душе, при чему ум раскида са слепилом које га је до тада мрачило и лишавало правилног, Богу угодног гледања самог себе. Ми исповедамо, исповедамо од пуноће убеђења – од такве пуноће убеђења каквом се изговара и исповеда Символ вере – да смо пала бића, притиснута и оним грехом који припада целом људском роду и оним који припада сваком од нас појединачно. Ми славимо Божију праведност, која је избацила наш преступни род из раја на земљу, осудила све човечанство на труд и невољу, и кажњава сваког човека појединачно за његова појединачна сагрешења. Одмах након исповедања јавља се прибрана молитва. Она је дар Божији. Десница тог дара узима онога који се моли из расејаности која окружује и заробљава, ставља га, без имало расејаности, пред лице Божије у нерукотвореном Божијем храму. Из савршеног смирења и из савршене покорности Божијој вољи рађа се најчистија, света молитва. Она не може друкчије да се роди; она не може да се роди ни из других делања: тако грожђе расте на лози, а не на неком другом дрвету. Та молитва је названа певањем зато што је молитва духа света, тајанствена песма којом се слави Бог. Велики Павле је рекао: Испуњавајте се Духом, говорећи међу собому псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме.[14] „Просвети моје духовне очи, отвори уста моја да се науче речима Твојим и разумевању заповести Твојих, да чине вољу Твоју, да Ти певају у срдачној исповести и да славе пресвето име Твоје!“[15]
Јер је добар Господ, довека је милост Његова, и до нараштаја и нараштаја истина Његова.[16] Када позна и исповеди Божију праведност, када прослави судове Божије,[17] подвижник молитве ступа у познање бесконачне благости Божије, нераздвојне од Његове праведности. У савезу Божије благости и Божије праведности открива се Његова свесвета истина: милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше се. У молитву онога који се моли чистом молитвом[18] излива се из осећања Божије благости духовна сладост која погружава човечији дух у бездан смирења и уједно га узноси са земље на небо. Такав молитвеник је и најусамљенији тиховатељ. Тај тиховатељ непрестано остаје уз Бога због дејства Бога у њему, остаје изван света, изван помисли о пролазном, изван саосећања према пролазном. Чим срце осети Бога, чим осети све што припада Богу, оно оживи, а тиме и умре за свет, умре за све што је непријатељско Богу и за све што је далеко од Бога. У тој смрти је живот, и у тој погибији је спасење. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс 99, 1.
  2. Упореди са Пост 3,19.
  3. Пс 34, 10.
  4. Jн 14,23.
  5. Jн 14,21.
  6. Слово 58. у словенском преводу. На ове речи преподобног Јефрема Сирина позива се свети Јован Лествичник у својој Лествици: „Ко се пре будуће рајске светлости удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Остави меда се одморим (Пс 38,14). А овај подвижник Божији каже: ‘Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“‘ (Спово29, гл. 8). У стање слично овде описаном дошао је млади монах Захарија, коме је за смирење била дарована нарочита, приметна благодат Светог Духа. Види: Незаборавна казивања и Азбучни патерик. Свети Јован Лествичник говори:“Огањ, који је сишао у срце, обнавља молитву. А када она устане и узнесе се на небо, тада огањ силази у одају душе“ (Поука 27, 45). О духовној топлини види у Слову о Исусовој молитви (Аскетски огледи, том II). Та топлина на свом почетку није иста као и она у својој недостижној пуноћи.
  7. Пс 99,2.
  8. Jн 1,18 Слично: Mт 5, 8.
  9. 1 Тим 6,16. „Живи у свјетлости неприступној“, види објашњење Јована Златоустог. Аскетски огледи, том II, стр. 751, изд. 1865. год.
  10. Пс 17,10-12.
  11. Пc 99,3.
  12. Преп. Марко Подвижник, Двеста поглавља о духовном закону, поглавља 13. и 14.
  13. Пс 99,4.
  14. Еф 5, 18, 19.
  15. Јутарња молитва после 12 пута Господе, помилуј.
  16. Пс 99, 5.
  17. Пс 18,10. Судови Господњи су истинити, уједно оправдани.
  18. Пс 84,10.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *