НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ.
Разговор Старца са учеником
 
ТРЕЋИ ДЕО – О БАВЉЕЊУ ИСУСОВОМ МОЛИТВОМ
 
Ученик: – Изложи исправан начин бављења Исусовом молитвом.
 
Старац: – Правилно бављење Исусовом молитвом проистиче, само по себи, из правилних схватања о Богу, о свесветом имену Господа Исуса, и о односу човека према Богу.
Бог је биће неограничено – велико, свесавршено, Саздатељ и Пресаздатељ људи, пуновласни Владика изнад људи, анђела, изнад демона, изнад све твари, видљиве и невидљиве. То схватање о Богу нас учи да смо ми дужни да станемо пред Бога молитвом у најдубљој побожности, у највећем страху и трепету, упућујући му сву нашу пажњу, усредсређујући у пажњи све силе ума, срца, душе, одбацујући расејаност и маштарење, као нарушавање пажње и побожности, као нарушавање исправности у стајању пред Богом, исправности, коју упорно захтева величина Божија (Јн 4,23-24; Мт 22, 37; Мк. 12,29-30; Лк. 10, 27). Предивно је рекао Исак Сиријски; „Када припаднеш Богу молитвом, буди у својој помисли као мрав, као земаљски гмизавци, као црвић, као дете које тепа. Немој пред Њим говорити било шта разумно; дечијим начином мисли приближи се Богу.“[1] Они који су стекли истинску молитву осећају неизрециво сиромаштво духа када стоје пред Богом, славословећи га, исповедајући се Њему, износећи пред Њим своје молбе. Они се осећају као да су ништавни, као да су непостојећи. То је природно! Када онај који се моли осети силно присуство Божије, присуство саможивота, живота необухватног и недостижног: тада његов сопствени живот њему изгледа као најситнија капљица у поређењу са бесконачним океаном. У такво стање је доспео праведни многострадални Јов, који је достигао највише духовно напредовање. Он је осетио себе као растопљеног (Јов 42, 6),[2] као што се топи и нестаје снег, када на њега падну зраци ужареног сунца.
Име Господа нашег Исуса Христа је – божанско; сила и дејство тог имена су – божански; они су свемогући и спасоносни; они превазилазе наше схватање, недоступни су за њега. С вером, надом, усрђем, сједињеним са великом побожношћу и страхом, извршавајмо велико дело Божије, које нам је предао Бог: вежбајмо се у молитви именом Господа нашег Исуса Христа. „Непрестано призивање имена Божијег“ – каже Велики Варсануфије – „јесте лек, који не убија само страсти, него и само њихово дејство. Као што лекар ставља лековита средства или фластер на рану настрадалог, и они делују, при чему болесник и не зна како се то чини: управо тако и име Божије, када се призива, убија све страсти, иако ми и не знамо како се то догађа.“[3]
Наше уобичајено стање, стање читавог човечанства, стан>е је пада, прелести, погибли. Сазнајући, и по мери сазнања осећајући то стање, молитвено ћемо вапити из њега, вапити у скрушености духа, вапити у плачу и јецајима, вапити за помиловањем. Одрецимо се сваке духовне насладе, свих узвишених молитвених стања, као недостојни њих и неспособни за њих. Није могуће запевати песму Господњу на земљи туђој (Пс 136,4) – у срцу којим су овладале страсти. Ако пак послушамо позив да је запевамо: знајмо засигурно, да ће ради тог позива нас заробити (Пс 136,3). На рекама Вавилонским могуће је и потребно само плакати (Пс 136, 1).
Та општа поука о бављењу Исусовом молитвом извучена је из Светог писма и дела светих отаца, из веома малог броја разговора са истинским молитвеницима. Од посебних поука, превасходно за почетнике, сматрам да је корисно поменути следеће:
Свети Јован Лествичник саветује да се ум закључа у речи молитве, и ма колико пута би се он удаљио од речи, поново га уводити.[4] Тај механизам је нарочито користан и нарочито погодан. Када ум, на такав начин, буде у пажњи: тада ће и срце ступити у саосећање уму, умиљењем – молитва ће се извршавати заједно умом и срцем. Речи молитве треба изговарати веома неужурбано, чак отегнуто, како би ум имао могућност да се закључа у речи. Бодрећи и поучавајући општежитељне монахе који се баве манастирским послушањима, храбрећи их на усрђе и ревност у молитвеном подвигу, Лествичник каже: „Од монаха који обављају послушања Бог не тражи молитву потпуно чисту, без расејаности. Не падај у униније зато што те је покрала расејаност! Буди добродушан, и непрестано приморавај свој ум да се врати себи. Савршена слобода од расејаности припада анђелима.“[5] „Поробљени страстима! молимо се Господу непрестако, упорно: зато што су сви бестрасни прешли“ таквом молитвом, „у стање бестрашћа из стања страсног. Ако ти непрекидно будеш учио свој ум да се он никуда не удаљава“ од речи молитве „он ће и у време док си за трпезом бити уз тебе. Ако му пак допустиш да несметано лута свуда: он никада неће моћи да пребива у теби. Велики делатељ велике и савршене молитве је рекао: Волим рећи пет ријени умом својим… неголи хиљаде ријечи језиком (1 Кор 14,19). Таква молитва“ благодатна молитва ума у срцу, страна занесености „није својствена духовним младенцима: и зато ми, као деца, старајући се о квалитету молитве“ – о пажњи посредством закључавања ума у речи – „молићемо се веома много. Квантитет је узрок квалитета. Господ даје чисту молитву ономе ко се моли без лењости, много и непрестано, иако је његова молитва оскврњена расејаношћу.“[6] Монасима почетницима потребно је дуго времена да се науче молитви. Није могуће одмах по ступању у манастир, или по ступању на подвиг, достићи ту највишу врлину. Потребни су и време и постепеност у подвигу, како би подвижник сазрео за молитву у сваком смислу. Као што цветови и плодови израстају на стаблу или дрвету, који су раније морали бити посејани и израсли: тако и молитва израста из других врлина, и другачије се не може појавити, осим на њима. Неће брзо монах изаћи на крај са својим умом: он неће брзо научити свој ум да пребива у речима молитве, као да је под кључем и у затвору. Одвучен страстима, утисцима, успоменама, бригама које је усвојио, ум почетника непрестано кида узе, које су за њега спасоносне, напушта уски пут, прелази на широки: он воли слободно да лута у земљи поднебесја, у земљи обмана, са духовима који су збачени са неба – да лута без циља, неразумно, штетно по себе. Страсти – те моралне слабости човека – јесу основни узрок расејаности при молитви. Сразмерно слабљењу страсти умањује се расејаност. Страсти се обуздавају и умртвљују мало-помало, истинским послушањем и самоодрицањем и смирењем, које проистиче из истинског послушања. Послушање, самоодрицање и смирење су оне врлине на којима се гради напредовање у молитви. Нерасејаност, која је доступна човеку, Бог дарује у своје време таквом подвижнику молитве који постојаношћу и усрдношћу у подвигу докаже искреност своје жеље да стекне молитву.
Свештеномонах Доротеј,[7] наш земљак, велики учитељ духовног подвига, који по својој вредности одговара светом Исаку Сиријском, саветује ономе који се учи Исусовој молитви да је у почетку изговара гласно. Он каже да гласна молитва, сама по себи прелази у умну.[8] „Од учестале гласне молитве“ – каже свештеномонах – „проистиче умна молитва, а из умне молитве јавља се срдачна молитва. Исусову молитву не треба изговарати снажним гласом, него тихо наглас самом себи.“[9] При нарочитом деловању расејаности, туге, унинија, лењости, веома је корисно вршити Исусову молитву гласно: гласном Исусовом молитвом душа се, малопомало, буди из тешког моралног сна, у који је бацају туга и униније. Веома је корисно наглас вршити Исусову молитву приликом појачаног налета помисли и маштања телесне жудње и гнева, када се због њиховог дејства распаљује и ври крв, када се одузимају мир и тишина срца, када се ум поколеба, ослаби и као да се стрмоглави и свеже мноштвом непотребних помисли и маштања: ваздушни кнезови зла – чије се присуство не открива телесним очима него се познаје душом, по дејству које они производе на њу – када чују име Господа Исуса, које је за њих грозно, долазе у недоумицу и збуњеност, плаше се и журе да одступе од душе. Начин који предлаже свештеномонах веома је прост и погодан. Треба га сјединити са механизмом светог Јована Лествичника, то јест, произносити Исусову молитву гласно, не журећи и закључавајући ум у речи молитве: закључавање ума у речи молитве, завештава и сам свештеномонах.[10]
Механизам светог Јована Лествичника неопходно је чувати и уз начин, који је изложио преподобни Нил Сорски у Другој поуци његовог Скитског предања или Устава. Преподобни Нил је свој начин позајмио од грчких отаца, Симеона Новог Богослова и Григорија Синаита, и унеколико га је упростио. Свети Нил каже: „Ономе што су рекли ти светитељи о задржавању дисања, то јест да се не дише често, и искуство убрзо учи, јер је то веома корисно за сабирање ума.“ Неки, не схвативши тај механизам, придају му сувишан значај, те прекомерно задржавају дисање и тиме кваре једноставност, а уједно причињавају штету души, усвајајући у њој то неправилно схватање. Сва распаљена и превише напрегнута дејства јесу препрека напредовању у молитви, која се развија једино у крилу мирног, тихог, побожног настројења душе и тела. „Све неумерено је – од демона“ – говорио је Пимен Велики.[11]
Почетнику у бављењу Исусовом молитвом у њеном учењу веома помаже свакодневно молитвено правило са одређеним бројем земних и појасних поклона, према снази. Поклони се обављају без журбе, са осећањем покајања, и при сваком поклону се изговара Исусова молитва. Образац те молитве може се видети у „Речи о вери“, преподобног Симеона Новог Богослова.[12] Описујући свакодневни вечерњи молитвени подвиг блаженог младића Георгија, свети Симеон каже: „Он је помишљао да стоји пред самим Господом, и припада Његовим пречистим ногама: он је молио Господа са сузама, како би се Господ смиловао над њим. Молећи се, стајао је непокретно, попут некаквог стуба, не допуштајући себи никакво кретање ни ногама, ни било којим другим делом тела, не дозвољавајући очима да радознало лутају са стране, он је стајао у великом страху и трепету, не дозвољавајући себи дремање, униније, лењост.“ Број поклона, за први пут може бити ограничен на дванаест. Према снагама и погодностима, које доносе околности, тај број може непрестано да се повећава. При повећавању броја поклона, треба строго пазити да се квалитет молитвеног подвига сачува, како нас оно не би одвело у бесплодни, штетни квантитет, због телесне распаљености. Поклонима се тело загрева, у некој мери посустаје: такво стање тела помаже пажњу и умиљење. Пазимо, пазимо да то стање не пређе у телесну распаљеност, која је страна духовним осећањима, која развија осећања пале природе. Квантитет, користан само при правилном настројењу и циљу, може бити веома штетан када води телесној распаљености. Телесна распаљеност се познаје по својим плодовима: по њима се она разликује од духовне топлоте. Плодови телесне распаљености су самомњење, уздање у себе, високоумље, преузношење, гордост, у њеним различитим видовима, на које се лако калеми прелест. Плодови духовне топлине су покајање, смирење, плач, сузе. Правило са поклонима је најпогодније обављати приликом одласка на спавање: у то време, по окончању дневних брига, правило се може вршити дуготрајније и усредсређеније. Али и ујутру и средином дана, корисно је, и то нарочито младима, да врше умерен број поклона, дванаест поклона, па и до двадесет. Тим поклонима се подстиче молитвено расположење и распињање тела, подстиче се и јача усрђе за молитвени подвиг.
Савети које сам понудио су, сматрам, довољни за почетника који жели да се научи Исусовој молитви: „Молитва“ – рекао је преподобни Мелетије Исповедник – „учитеља не тражи, него брижљивост, и љубав и нарочито усрђе – и њен учитељ бива Бог.“[13] Свети оци, који су написали много дела о молитви, како би делатељу донели правилно схватање о њој и исправно руковођење у бављењу њом, предлажу и подстичу да се ступи у сам подвиг, како би се добило суштинско познање, без ког је учење речју, чак и ако је проистекло из искуства, мртво, мрачно, неразумљиво, јер захтева појашњења и оживљење искуством. И обрнуто: онај који се савесно бави молитвом и већ је напредовао у њој мора често да се окреће списима светих отаца о молитви, да се њима поверава и усмерава, сећајући се да је и велики Павле, иако је за своју благовест имао сведочанство Духа које превазилази сва сведочанства, ипак ишао у Јерусалим, и изнео апостолима који су тамо били благовест коју је објављивао међу незнабошцима, како би је размотрили – да не трчим или не трчах узалуд (Гал 2,2), каже он.
 
Ученик: – Које књиге светих отаца треба да чита онај који жели да се бави Исусовом молитвом под руковођењем богонадахнутог учења?
 
Старац: – То зависи од начина живота који води подвижник молитве. Погледај списе Калиста и Игњатија Ксантопула о безмолвију и молитви – и видећеш да су они написани за монахе који пребивају у затворништву или воде отшелнички живот, сличан животу монаха египатског Скита, у ком је сваки старац живео у посебној келији, имајући једног, два или три ученика. Оне који воде такав начин живота, свети оци називају безмолвницима.[14] Безмолвник располаже собом и својим временом по сопственом нахођењу или по обичају позајмљеном од својих учитеља, а монаси који се налазе у општежићу обавезни су да присуствују заједничком богослужењу и да се баве манастирским послушањима, немајући ни права ни могућности да својевољно располажу собом и својим временом: притом, безмолвије се допушта само онима који су напредовали у монашком животу, који су се претходно обучили у општежићу, удостојивши се благодатног осењења: и зато књиге светих отаца, написане за безмолвнике, никако не одговарају почетницима, и уопште монасима који се подвизавају у општежитељним манастирима. Оно што је речено о књизи Ксантопула, треба рећи и о књигама Григорија Синаита, Исака Сиријског, Нила Сорског и свештеномонаха Доротеја. Онај који се бави молитвом уз обављање манастирских послушања, може се упознати и са тим књигама, али не да се руководи њима, него једино ради знања, чувајући се притом обазриво, да га оне не би превремено повукле у усамљеност и затворништво, или на неодговарајући подвиг. Често се то и друго догађа као највећа повреда ономе који је обманут неразумном ревношћу. Деца и млади, када, због своје неразумности и лакомислености, покушају да понесу терет који премашује њихову снагу, упропашћују се, неретко себе коначно уништавају – тако се и незрели у духовном узрасту подвргавају великим несрећама због духовног подвига који не одговара њиховом устројству, и неретко упадају у непоправљиво растројство. Дела светог Исихија, Филотеја и Теолипта, која се налазе у другом делу Добротољубља, веома су корисна за општежитељне и за усамљене монахе. Нарочито су корисни предговори схимонаха Василија: у њима је изложено учење о молитви покајања, учење толико корисно, толико потребно у нашем времену. Много поучних упутстава о молитви налази се у књизи Варсануфија Великог; треба приметити да се њена прва половина састоји од одговора безмолвницима, а друга од 220 одговора монасима који се подвизавају у општежићу.
 
Ученик: – Шта значи место срца, о ком говоре свети Симеон Нови Богослов, Никифор монах и други оци?
 
Старац: – То је словесна сила или дух човека, који је присутан у горњем делу срца, насупрот леве сисе, слично томе како ум присуствује у мозгу главе. При молитви је потребно да се дух сједини са умом и да заједно са њим произноси молитву, при чему ум делује речима које се произносе само мишљу или уз учешће гласа, а дух делује осећајем умиљења и плача. Сједињење се, у своје време, дарује божанском благодаћу, а почетнику је довољно ако дух буде саосећао и помагао уму. При чувању пажње умом, дух ће неизоставно осетити умиљење. Дух се обично назива срцем, као што се и уместо речи ум употребљава реч глава. Моли се са пажњом, у скрушености духа, помажући себи горе набројаним механизмима: притом ће се, само по себи, открити искуствено познање места срца. О њему је довољно објашњено у предговорима схимонаха Василија.
 
Ученик: – Мени изгледа да си ти нерадо одговорио на моје питање о месту срца, и упутио си ме на предговоре схимонаха Василија, чиме си се уклонио од излагања твојих сопствених схватања и мишљења. Молим те: ради користи мене и друтих, отворено одговори на моје питање.
 
Старац: – Твоје питање је донело тугу у моје срце. То питање су ми многи постављали – и оно је често било израз којим се изражавало стање самообмане, стање душевне повреде. С муком се исправља душевна повреда која је створена неправилним бављењем духовним подвизима – највећим делом остаје непоправљива. Она остаје непоправљива или због гордости повређених, или због тога што се повреда већ догодила. Отров лажи је страшан: он са упорношћу опстаје код оних који су га добровољно примили; смртоносно дејство оставља на онима који га, када су сазнали за њега, нису одбацили и ниеута избљували из себе с одлучним самоодрицањем. Неимари[15] кула у ваздуху, видећи своје здање како се узвисује до небеса, диве се и заносе тим саблажњивим призором; они не воле помињање јеванђелске заповести која објављује свакоме човјеку, да градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену (Лк 6,48). Камен је Христос. Христос стоји пред очима нашег ума у Јеванђељу: Он стоји пред очима ума Својим понашањем, стоји пред очима ума Својим учењем; стоји пред очима ума Својим заповестима, стоји пред очима ума Својим смирењем, због ког је Он био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флп2,8). Онај узима на себе тешки труд копања земље и удубљује се у њу, који се, насупрот страстима срца, спушта у смирење, који се, одбацујући своју вољу и свој разум, труди да тачно изучи заповести Христове и предање Православне Цркве, да их тачно следи; тај у темељ полаже чврсто камење, ко се пре и више од свих других подвига стара о томе да исправи и усмери свој начин живота према понашању, учењу и завештању Господа нашег Исуса Христа. Нема места за истинску молитву у срцу које није устројено и наклоњено јеванђелским заповестима. Напротив, прелест је усађена у свакога од нас падом: „Због тог стања самообмане – које је обично неотуђива својина ума свакога од нас,“ – каже преподобни Григорије Синаит – „а нарочито лакомислених људи, који превремено теже да усвоје узвишена молитвена стања, чиме се и мало устројење, које је дато од Бога, губи, а делатеља погађа равнодушност према свему што је добро – потребно је брижљиво себе испитивати, како не бисмо превремено тражили оно што долази у своје време, и да не бисмо одбацили оно што нам се даје у руке, док су оне усмерене на тражење нечег другог. Уму је својствено да у машти замишља узвишена молитвена стања, која још није достигао, и да их изврће у својој машти или у својој уобразиљи. Постоји велика опасност да ће се такав делатељ лишити и онога што му је дато, да ће се подвргнути оштећењу ума и силаску са ума због дејства прелести.“[16] Прелест је, у већем или мањем степену, неизбежна логична последица неправилног молитвеног подвига.
Монашки живот је наука над наукама, божанска наука. То се односи на све монашке подвиге – а нарочито се односи на молитву. Свака наука има свој почетак, има своју постепеност у преношењу сазнања, има своје завршне вежбе: тако и учење молитви има свој поредак, свој систем. Савесно слеђење поретка, или што је исто – система у свакој науци, јесте гаранција сигурног успеха у њој: тако је и правилно бављење молитвом гаранција напредовања у њој – оног напредовања које Бог дарује подвижнику онда кад је Њему благоугодно. Одбацивање система при изучавању наука јесте извор изопачених схватања, извор знања које је горе од незнања, будући да је неправилно знање негативно: такве су и последице неуредног бављења молитвом. Неизбежна, природна последица таквог бављења је – прелест. Самовољно монаштво – није монаштво. То је прелест! То је – карикатура, наказа монаштва! То је – подсмех монаштву! То је – обмана самог себе! То је – глума, веома способна да привуче пажњу и похвале света, али одбачена од Бога, страна плодовима Светог Духа, богата плодовима који долазе од сатане. Многи, осетивши расположење и усрдност за духовни подвиг, приступају том подвигу брзоплето и лакомислено. Они му се предају са свом ревношћу и ватреношћу, са свом неразумношћу, не схвативши да су та ревност и ватреност – највише крвне и телесне; да су оне преиспуњене нечистотом и примесама, не схвативши да је при изучавању науке над наукама – молитве – потребно најпоузданије руководство, потребна је највећа разборитост и опрезност. Авај! Од нас се скривају путеви Божији, прави; они се скривају од нас због слепила које је у нама настало и које опстаје због пада. Ми бирамо за руководиоце првенствено оне учитеље које је свет прогласио за свете, и који се налазе у дубини прелести или у дубини незнања. За руководиоце се бирају књиге које су писали неправославни подвижници који су се налазили у најстрашнијој демонској прелести, у општењу са демонима. За руководиоце се бирају списи светих отаца Православне Цркве који су изложили узвишени молитвени подвиг напредних монаха, подвиг који је недоступан и за схватање почетника, а не само за слеђење – и као плод духовног подвига, чудовишно, јавља се душевно растројство, погибао. Сијаће пшеницу, а трње ће жети (Јер 12,13), са болом говори Свети Дух људима који добро преокрећу у зло неправилном употребом добра. Жалостан, баш жалостан призор! У најузвишенијем делању ума, у делању које води ка Богу онога који иде по установљеним степеницама, неправилним делањем стиче се помрачење и изопачење ума, оштећење ума, поремећеност ума, поробљеност демонима, погибао. Такав призор, призор који је често био пред мојим очима, био је узрок туге мога срца, када си поставио питање. Нисам желео да га чујем ни од тебе, нити од било кога међу почетницима. „Није ти корисно“ – рекли су оци – „да оно што следи сазнаш пре него што стекнеш опитно знање о ономе што претходи.“[17] Таква радозналост је – знак испразног и разметљивог разума (1 Кор 8,1).[18] Ја сам указао и на предговоре схимонаха Василија, као на дело истинског делатеља молитве, дело нарочито корисно за ово време. То дело упућује на непогрешиво разумевање отачких списа о молитвеном подвигу, списа који су састављени за напредне монахе, првенствено за безмолвнике.
Како бих испунио твоју жељу, поновићу, само другим речима, оно што сам већ рекао. Бављење Исусовом молитвом има два најважнија дела или периода, који се завршавају чистом молитвом која се овенчава бестрашћем или хришћанским савршенством код оних подвижника којима га дарује Бог, ако је Њему благоугодно да им га да. Свети Исак Сиријски каже: „Нису се многи удостојили чисте молитве, него малобројни. А од оних пак који су достигли тајну која долази после ње, и прешли на другу обалу (Јордана), једва да се среће један из поколења у покољење, по благодати и благовољењу Божијем.“[19] У првом периоду, ономе који се моли се допушта да се моли само по сопственој снази; благодат Божија несумњиво помаже ономе ко се моли добронамерно, али не показује своје присуство. У то време, страсти које су скривене у срцу, почињу да се покрећу, и воде делатеља молитве на мученички подвиг, у ком победе и порази непрекидно смењују једни друге,[20] и у ком се слободна воља човека и његова немоћ јасно испољавају.[21] У другом периоду, благодат Божија осетно показује своје присуство и дејство, сједињујући ум са срцем, омогућујући молитву без маштања или, што је исто, без расејаности, са искреним плачем и топлином; притом, греховне помисли губе насилничку власт над умом. На та два стања указују свети оци. О њима преподобни Нил Сорски, упућујући на преподобног Григорија Синаита, каже: „Када наступи дејство молитве: тада оно задржава ум уз себе, увесељава га и ослобађа од расејаности.“[22] Код оних који нису стекли благодатно дејство, за најнапорнији, најтежи, најнезгоднији подвиг преподобни сматра чување ума од расејаности и пажљиву молитву.[23] Како би се достигло друго стање, неопходно је проћи кроз прво, неопходно је исказати и доказати озбиљност свог хтења, и род донети у трпљењу (Лк 8,15). Прво стање онога који се моли може се упоредити са обнаженим дрвећем у време зиме; а друго – са истим тим дрвећем које се покрило лишћем и цветовима због деловања пролећне топлоте. Снагу за стварање лишћа и цветова дрво прикупља у време зиме, када њихово стање има сав изглед стања страдања, стања под облашћу смрти. Не дозволимо себи да искушавамо Господа! Не дозволимо себи да му приступимо лакомислено, без страха, дводушно, у расположењу сумњичаве радозналости, због које се забрањује улазак у обећану земљу (Јев 3, 8-11,18,19). Приступимо као пали, као они којима је суштински потребно спасење, које Бог дарује за истинско покајање. Душа и циљ молитве у том и у другом стању треба да буде покајање. За покајање које се приноси само сопственим снагама Бог, у своје време, дарује благодатно покајање – и Дух Свети, уселивши се у човека, моли за њега уздисајима неизрецивим: Он посредује за свете, сагласно вољи Божијој, која је позната само Њему (Pим 8,26-27).
Из тога се види, сасвим очигледно, да је за почетника тражење места срца, то јест, тражење да у себи неправовремено и превремено открије отворено дејство благодати, сасвим погрешан почетак, који изврће поредак, систем науке. Такав почетак је – гордељиви, безуман почетак! Исто тако, почетнику не приличи да употребљава механизме које су свети оци препоручили напредним монасима, безмолвницима. Почетник, приликом бављења молитвом, треба да се држи само најпобожније пажње, само закључавања ума у речи молитве, изговарајући речи веома полако, како би ум могао да се закључа у њих, дишући тихо, али слободно. Неки су помислили да је у самом дисању нешто нарочито важно, и не схвативши да су оци заповедили успорено и тихо дисање ради уздржања ума од расејаности, почели су прекомерно да задржавају дисање и тиме су нарушили телесно здравље, које толико доприноси молитвеном подвигу. „Задржавај“ – каже преподобни Григорије Синаит – „и дисање, то јест, кретање ума, затворивши донекле уста при вршењу молитве, а не дисање ноздрва, то јест, чулно, како то чине неуки, како се не би повредио, надимајући се.“[24] Не само у процесу дисања него и у свим телесним кретањима треба сачувати спокојство, мир и скромност. Све то веома доприноси чувању ума од расејаности. Ум који се пажљиво моли неизоставно привлачи срце да саосећа са њим, да осећа покајање. Између саосећања срца са умом и сједињена ума са срцем или спуштања ума у срце – постоји велика разлика. Свети Јован Лествичник сматра да је значајан напредак у молитви то када ум пребива у њеним речима.[25] Тај велики учитељ монаха тврди да ће молитва онога који се непрестано и усрдно моли, закључавањем ума у речи молитве, са осећањем покајања и плача, неизбежно бити осењена божанском благодаћу.[26]
Када молитва буде осењена божанском благодаћу: тада, не само да ће бити откривено место срца него ће и сва душа похрлити Богу, неизмерном душевном силом, повлачећи са собом и тело. Молитва оних који су у њој напредовали изговара се читавим бићем. Сав човек као да се претвара само у уста. Не само срце обновљеног човека, не само душа, него и тело, испуњавају се духовном утехом и насладом: радошћу због Бога живога (Пс 83, 3), Бога који осетно и моћно делује Својом благодаћу. Све ће кости истинског молитвеника рећи: Господе, Господе, које сличан Теби? Који избављаш сиромаха из руке јачих од њега, и сиротог и убогог од грабитеља његове молитве и наде: од помисли и осећања, који ничу из пале природе и које подстичу демони (Пс 34, 10). Напредовању у покајној молитви треба да стреме сви хришћани; на бављење покајном молитвом и на напредовање у њој свети оци позивају све хришћане. Насупрот томе, они строго забрањују превремени напор да се умом уђе у храм срца, ради благодатне молитве, када та молитва још није дата од Бога. Забрана се повезује са страшном претњом. „Умна молитва је“ – каже преподобни Нил Сорски, понављајући речи преподобног Григорија Синаита – „изнад свих дела и врлина – глава, као љубав Божија. Онога који бестидно и дрско хоће да узиђе Богу, и чисто да разговара са Њим, који насилно хоће да га стекне у себи, лако погубљују демони.“[27]
Молим, молим да се обрати сва потребна пажња на страшну претњу отаца. Мени је познато да неки добронамерни људи који су, међутим, пали у блуд, по несрећној навици, немоћни да се уздрже од пада, покушавају да се баве срдачном молитвом. Може ли нешто бити неразумније, неучтивије, дрскије од тог покушаја? Молитва покајања дата је свима без изузетка, дата је и онима којима су овладале страсти, и онима који се принудно подвргавају падовима. Они имају све право да вапе Господу за спасење; али улазак у срце, ради молитвеног свештенодејства, за њих је забрањен: он се допушта искључиво тајанственом архијереју, који је законито хиротонисан божанском благодаћу. Схватите, схватите да се једино прстом Божијим отвара тај улаз: он се отвара тада када човек не само што одустане од делатног греха него од деснице Божије добије и силу да се супротстави страсним помислима, да се не заводи и не наслађује њима. Мало-помало, гради се чистота срца: чистоти се постепено и духовно открива Бог. Постепено! Зато што се и страсти умањују и добродетељи узрастају, не одједном: за то и за друго потребно је знатно време.
Ево ти мој савет: не тражи место срца. Не труди се да себи исцрпно објасниш шта значи место срца: то се на задовољавајући начин да објаснити једино искуством. Ако је Богу угодно да ти да познање: Он ће ти то дати у своје време – и даће ти на такав начин, какав телесни човек не може ни да замисли. Бави се искључиво и са свом савесношћу покајном молитвом; труди се да молитвом принесеш покајање: уверићеш се у успех подвига, када у себи осетиш сиромаштво духа, умиљење, плач. Такво напредовање у молитви желим и себи и теби. Достизање натприродних благодатних стања увек је било реткост. Пимен Велики, монах египатског Скита, који је познат по изузетном напретку својих монаха, који је живео у 5. веку, када је нарочито процветало монаштво, говорио је: „О савршеном говоре многи међу нама, а савршенство су заиста достигли један или двојица.“[28] Свети Јован Лествичник, аскетски писац из 6. века, сведочи да се у његово време веома смањио број сасуда божанске благодати у односу на претходно време, а узрок томе свети види у измењености духа људског друштва, које је изгубило простоту и заразило се лукавством.[29] Свети Григорије Синаит, писац 14. века, одлучио се да каже да у његово време уопште нема благодатних мужева, толико су ретки постали; као узрок томе, Синаит указује на необично развијање порока, које произилази од саблазни које су се умножиле.[30]
Тим пре, у наше време делатељ молитве мора бити у највећем опрезу. Ми немамо богонадахнуте учитеље! Целомудреност, простота, јеванђелска љубав, удаљили су се са лица земље. Саблазни и пороци су се бесконачно умножили! Свет је обузет развратом! Над људским друштвом господари, као пуновласни тиранин, грешна љубав у разноразним облицима! Довољно је, и више него довољно, ако се удостојимо да Богу принесемо једино дело које је суштински потребно за наше спасење: покајање.
 
Ученик: – Да ли је за учење Исусовој молитви погоднији живот у манастиру, међу више или мање бројном братијом и галамом, која је неизбежна у многољудству? Зар није за то погоднији живот у безмолвију?
 
Старац: – Живот у манастиру, нарочито у општежитељном, омогућује почетнику да се успешно и солидно научи молитви, само ако он правилно живи. Ономе ко правилно живи у општежићу, непрестано се јављају прилике за послушање и смирење, а те врлине, више од свих других, припремају и упућују душу на истинску молитву. „Од послушања – смирење“, рекли су оци.[31] Смирење се рађа од послушања и подстиче се послушањем, као што наливено уље помаже светиљци да гори. Смирењем се у душу уводи мир Божији (Флп 4,7). Мир Божији је духовно место Божије (Пс 75,3), духовно небо; људи који су се успели на то небо постају равноангелни и, попут анђела, непрестано у срцима својим певају духовну песму Богу (Еф 5,19), то јест, приносе чисту, свету молитву, која је код напредних управо песма и песма над песмама. Из тог разлога, послушање, које доноси непроцењиву ризницу смирења, оци[32] једнодушно сматрају за основну монашку врлину, за врата на која се законито и правилно улази у умну и срдачну молитву или, што је исто, у истинско свештено безмолвије. Свети Симеон Нови Богослов каже о пажљивој молитви: „Како ја мислим, то благо нам извире из послушања. Послушање које се указује духовном Оцу свакога чини безбрижним. Каква пролазна ствар њега може поразити или поробити? Какву тугу и какву бригу може имати такав човек.“[33] Бриге и страсти, које непрекидно одвлаче мисли ка себи, узрок су расејаности при молитви; гордост је узрок огорчености срца; гнев и злопамћење, који се заснивају на гордости, узрок су узнемирености срца. Послушање је основни узрок који уништава расејаност, због које је молитва бесплодна; оно је узрок смирења, смирење уништава огорченост, због ког је молитва мртва; истерује узнемиреност, због које је молитве непотребна, срце помазује умиљењем, због ког молитва оживљује, добија крила, узлеће Богу. Према томе: послушање не делује само против расејаности, него и срце чува од огорчености и узнемирености, одржава га непрестано кротким, благим, непрестано способним за умиљење, непрестано спремним да се излије пред Богом у молитви и плачу, који су толико искрени да се са свим правом могу назвати и исповедањем (Псалми 103, 1; 104; 105; 106; по) душе пред Богом и духовним откривањем Бога души (Псалми 103,1; 104; 105; 106; 110). Ако се монах буде понашао у манастиру попут странца, не отпочињући познанства унутар и изван манастира, не идући по келијама братије, и не примајући братију у своју келију, не доносећи у келију ништа што је сувишно, не испуњавајући своје жеље, трудећи се у манастирским послушањима са смирењем и добром савешћу, прибегавајући често исповедању сагрешења, повинујући се настојатељу и другим манастирским властима не ропћући, у простоти срца: он ће, без сумње, напредовати у Исусовој молитви, то јест, добиће дар да се бави њоме пажљиво и да док се бави њом пролива сузе покајања. „Ја сам видео“ – каже свети Јован Лествичник – „оне који су напредовали у послушању и који су се, према могућностима, трудили у сећању на Бога,[34] које делује у уму, и како су они, изненада уставши на молитву, брзо савладавали свој ум и проливали сузе у потоцима: то им се догађало зато што су били припремљени преподобним послушањем.“[35] Свети Симеон Нови Богослов, преподобни Никита Ститат и многи други оци обучили су се у Исусовој молитви, и бавили су се њоме у обитељима које су се налазиле у престоници Источног царства, у пространом и многољудном Константинопољу. Свјатјејши патријарх Фотије се обучио у њој, будући већ у чину патријарха, уз многобројна друга занимања, која су повезана са тим чином. Свјатјејши патријарх Калист се обучио, обављајући послушање кувара у лаври преподобног Атанасија Атонског на Атонској гори.[36] Преподобни Доротеј[37] и Доситеј[38] су се учили њој у општежићу светог Серида, први – имајући послушање начелника болнице, а други – прислужитеља у њој. У александријском општежићу, које описује свети Јован Лествичник, сва братија је упражњавала умну молитву.[39] Тај свети, исто као и Варсануфије Велики, заш/веда онима који се боре са страшћу блуда нарочито појачану молитву именом Господа Исуса.[40] Блажени старац Серафим Саровски сведочио је, поучен сопственим искуством, да је Исусова молитва бич против тела и телесних похота.[41] Пламен те похоте вене од њеног дејства. Када она делује у човеку: тада, од њеног дејства, телесне похоте губе слободу у свом деловању. Тако грабљива звер, стављена у ланце, задржавајући способност да умртвљује и прождире људе и животиње, губи могућност да делује према својим снагама.
Свети Симеон и Андреј, јуродиви ради Христа, налазили су се у најособенијем молитвеном напредовању, будући да су у њега ступили са потпуним самоодрицањем и најдубљим смирењем. Ништа не даје тако слободан приступ Богу, као одлучно самоодрицање, гажење своје гордости, свог ја. Изобилно дејство срдачне молитве светог Андреја описао је његов настојник, Никифор, свештеник велике цркве царског Константинопоља. То дејство, по својој посебности, заслужује да буде забележено. Никифор каже: „Он је примио такав дар молитве у тајном храму свог срца, да је шапат његових уста далеко одзвањао. Као што котао воде, покренут безмерним врењем, испушта пару: тако је и код њега излазила пара из уста, због дејства Светог Духа. Неки од оних који су га видели су говорили да у њему живи демон, и зато из њега излази пара; други су говорили: ‘Не! Његово срце, које мучи непријатељски дух, производи такво дисање.’ Ни прво ни друго мишљење није било оправдано: у тој појави се одражавала непрестана, богоугодна молитва – и они којима је непознат духовни подвиг створили су мишљење о светом Андреју, слично ономе које су некада имали према дару знања страних језика који је изненада био откривен (Дап 2, 13).“[42] Очигледно је да је угодник Божији произносио молитву читавим својим бићем, сједињујући умну и срдачну молитву са гласном. Када је свети Андреј био узнет у рај, тада је, како је приповедао свештенику, изобилна благодат Божија, која испуњава рај, произвела у њему оно духовно дејство које се обично ствара умном молитвом код напредних: она је довела до сједињења његовог ума и срца, при чему човек долази у стање духовне опијености и некаквог самозаборава.[43] Та опијеност и самозаборав јесу уједно осећај новог живота. Свети Симеон је говорио свом настојнику, ђакону Јовану, да и усред најснажнијих саблазни његов ум остаје свецело устремљен ка Богу – и саблазни губе своје уобичајено дејство.[44] Код оних који су се удостојили благодатног осењивања, душа се непрестано узноси из окружења греховних и сујетних помисли и осећања, умном молитвом, као тајанственом невидљивом руком, и узноси се горе: дејство греха и света остаје немоћно и бесплодно.[45]
У време када сам био почетник, неки старац, у искреном разговору, рекао ми је: „У световном животу, по простоти времена која су прошла и благочестивом стремљењу које је тада преовлађивало, ја сам сазнао за Исусову молитву, бавио сам се њоме, и повремено сам осећао необичне променеу себи и утеху. Ступивши у манастир, ја сам наставио да се бавим њом, руководећи се читањем отачких књига и упутствима неких монаха, који су је, како је изгледало, схватали. Код њих сам и видео ниску столичицу, коју помиње преподобни Григорије Синаит, која је направљена према столица ма које су се користиле у Молдавији. Крајем прошлог века, и почетком садашњег, процветало је умно делање у разним обитељима Молдавије, а нарочито у Њамцком манастиру. У почетку сам био у послушању при трпези: вршећи послушање, ја сам вршио и молитву, сједињујући је са смиреноумним помислима које јој доприносе, по упутству отаца.[46] Једном сам ставио тањир са храном на последњи сто, за којим су седели послушници, и мишљу сам говорио: ‘Примите од мене, слуге Божије, ово убого служење.’ Изненада је у моје груди дошла таква утеха да сам се чак зањихао: утеха је потрајала више дана, приближно један месец. Други пут, догодило се да одем по просфору; и не знам зашто, под каквим утицајем, ја сам се поклонио братији, који су се трудили у просфорници, веома ниско – и изненада, у мени је тако почела да дејствује молитва да сам пожурио да уђем у келију, и да легнем на постељу због слабости која је због молитвеног дејства настала у читавом телу.“[47]
У опису смрти светитеља Димитрија Ростовског, приповеда се да је он пронађен како је починуо на молитви. Неколико часова пре његове смрти, код њега је био његов омиљени појац; опраштајући се са појцем, светитељ му се поклонио готово до земље. Смирење и молитва су проистекли само због срчаног настројења. Монашко општежиће, као што сам већ рекао, пружа највеће могућности за обучавање у Исусовој молитви, у њеним првим ступњевима, пружајући почетнику непрестане прилике за смирење. Сваки монах може лако проверити на себи, може брзо увидети, како послушање и смирење делују на молитву. Свакодневно исповедање својих помисли духовном оцу или старцу, одрицање од делања по свом разуму и по својој вољи, убрзо почиње да делује против расејаности, уништава је, задржава ум у речима молитве. Смирење пред старцем и пред свом братијом одмах почиње да доводи срце у умиљење и да га држи у умиљењу. Насупрот томе, од делатности по својој вољи и по свом разуму, одмах се јавља брига за себе, пред умом се појављују различита размишљања, претпоставке, бојазни, маштања, који уништавају пажљиву молитву. Напуштање смирења ради очувања свог достојанства у односу према ближњем, одузима срцу умиљење, озлобљује срце, убија молитву, лишавајући је њених суштинских својстава, пажње и умиљења. Сваки поступак против смирења јесте нападач и погубитељ молитве. Нека се на послушању и смирењу гради молитва! Те врлине су једини поуздан темељ молитвеног подвига.
Безмолвије је корисно за напредне, који су схватили унутрашњу борбу, који су ојачали у јеванђелском начину живота, чврсто се навикавши на њега, одбацивши страсти[48]: све то треба претходно стећи у општежићу. Онима који су ступили у безмолвије, без претходног, задовољавајућег обучавања у манастиру, безмолвије наноси највећу штету: лишава их напредовања, појачава страсти,[49] постаје узрок високоумља,[50] самообмане и демонске прелести.[51] „Неискусне“ – који нису искуствено научени тајнама монашког живота – „безмолвије погубљује“[52] – рекао је свети Јован Лествичник. „За истинско безмолвије“ – примећује исти тај светитељ – „способни су ретки: они који су стекли божанску утеху као подстрек за трудове и божанску помоћ у борбама.“[53]
 
Ученик: – Ти си раније рекао да је онај који није очишћен од страсти неспособан да окуси божанску благодат, а сада си поменуо молитвену благодатну утеху код мирјана и послушника почетника. То ми делује противречно.
 
Старац: – Научени Светим писмом и списима светих отаца, ми верујемо и исповедамо да божанска благодат делује, како раније, тако и сада, у Православној Цркви, без обзира на то што налазимо мало сасуда који су је достојни. Она осењује оне подвижнике које јој је угодно да осени. Они који тврде да је сада хришћанину немогуће да постане причасник Светог Духа противурече Светом писму, и својим душама наносе највећу штету, како о томе предивно расуђује преподобни Макарије Велики.[54] Они, не наслућујући никакав нарочито узвишени циљ у хришћанству, не знајући за њега, не труде се, чак и не помишљају о његовом достизању: задовољавају се спољашњим испуњавањем неколико врлина, сами себе лишавају хришћанског савршенства. Што је горе од свега – они, задовољавајући се својим стањем и сматрајући да су због свог спољашњег понашања доспели до врха духовног живота, не само да не могу да имају смирење, духовно сиромаштво и скрушеност срца, него упадају и у самомњење, у преузношење, у самообману, у прелест, и више се не брину за истинско напредовање. Насупрот томе, они који верују у постојање хришћанског савршенства, са свим усрђем се устремљују на њега, ступају у непрестани подвиг да би га достигли. Схватање о хришћанском савршенству их чува од гордости: у недоумици и плачу, они стоје у молитви, испред закључаног улаза у тај духовни дворац. Они који су Јеванђељем уведени у правилно самоосуђивање, смирено, понизно размишљају о себи: сматрају се непотребним слугама које нису испуниле назначење које је Искупитељ стекао и предодредио људима које је искупио.[55] Одбацивање живота по јеванђелским заповестима и по учењу светих отаца самовољан живот, заснован на сопственом умовању, чак и ако је веома борбен или веома пристојан – има најштетнији утицај на правилно схватање хришћанства, чак и на догматску веру (1 Тим 1,19). То је сасвим јасно доказано карактером бесмислених заблуда и разврата, у које су упали сви одступници, сви јеретици и расколници.
Уједно, поново се ослањајући на божанско Писмо и отачке списе, ми тврдимо да ум и срце који нису покајањем очишћени од страсти нису способни да постану причасници божанске благодати – тврдимо да они који сами стварају благодатна виђења и благодатна осећања, и њима ласкају себи и обмањују себе, упадају у самообману и демонску прелест. Неоспорно верујући у постојање благодатног дејства, дужни смо да исто толико верујемо у недостојност и неспособност човека да у страсном стању прими божанску благодат. Због тог двоструког убеђења, свецело, некористољубиво се погрузимо у делатност покајања, свесавршено се предавши и препустивши вољи и доброти Божијој. „У Богу нема неправде“ – поучава преподобни Макарије Велики: „Бог неће оставити неиспуњено оно што је Он оставио Себи да испуни, када ми испунимо оно што смо ми дужни да испунимо.“[56] Монах не сме да сумња у добијање дара божанске благодати – каже свети Исак Сиријски – као што син не сумња да ће добити наследство од оца. Наследство припада сину по закону природе. Уједно, свети Исак Сиријски молбу за ниспослање отвореног дејства благодати назива делом које заслужује осуду, молбом која је надахнута гордошћу и преузношењем; он жељу и тражење благодати сматранеправилним настројењем душе, које је одбацила Црква Божија као душевну слабост. Оне који су прихватили такву жељу, он сматра за оне који су прихватили гордост и пад, то јест, самообману и демонску прелест. Иако сам циљ монаштва и јесте обновљење Духом Светим које монаштво задобија, ипак, свети Исак предлаже да се ка том циљу иде у покајању и смирењу, да се стекне плач и молитва митара, да се у себи открије греховност, како би нам наша савест сведочила да смо мк^непотребне слуге, и да нам је потребна милост. „Божије“ – каже свети – „само по себи долази, у време кад на њега ни не помишљамо. Да, тако је! Али само ако је место чисто, и није оскврњено.“[57]
Што се тиче поменутог почетника: управо из наведених случајева са њим може се видети да он уопште није очекивао такво молитвено дејство какво је изненада открио у себи, чак није ни схватао да оно постоји. То је – дело промисла Божијег, које је недоступно за нас. Исти свети Исак каже: „Чин (поредак) нарочитог дела (промисла, суда Божијег), разликује се од општег људског чина. Ти следи општи чин, и пут који су прошли сви људи, следећи наслеђе, и узиђи[58] на висине духовног пирга (торња)“
 
Ученик: – Имао сам прилике да сазнам да су неки старци који су веома напредовали у Исусовој молитви почетницима препоручивали управо умну молитву, чак и срдачну.
 
Старац: – Знам то. Такве посебне случајеве не треба узимати као опште правило, или ослањајући се на њих занемаривати предање Цркве, то јест, она учења светих отаца која је Црква прихватила за опште руководство. На одступање од општег правила били су наведени напредни старци које си поменуо, или због примећене или нарочите способности почетника за бављење умном молитвом, или због сопствене неспособности да буду задовољавајући руководиоци других, без обзира на то што су молитвено напредовали. И ово последње се догађа! У египатском Скиту, неки монах почетник је поводом неке од околности монашког подвига тражио поуку од аве Ивистиона, старца врло узвишеног живота. Добивши поуку, почетник је сматрао да је потребно да провери поуку, саветујући се са преподобним Пименом Великим. Велики је одбацио поуку аве Ивистиона као сувише узвишену, неподношљиву за онога ко је почетник и ко је страстан, и монаху је пренео начин који је далеко погоднији и доступнији, рекавши притом следеће речи, на које треба обратити пажњу: „Ава Ивистион и његово делање су на небу, са анђелима: од њега је скривено да смо ми са тобом на земљи и у страстима.“[59] Веома тачно примећује преподобни Григорије Синаит да они који се налазе у молитвеном напредовању, обучавају друге у молитви сагласно томе како су сами остварили напредовање у њој.[60] Из искуства могу да се уверим да они који су задобили благодатну молитву по посебном промислу Божијем, брзо и не уобичајеним путем, журе, у складу са оним што се са њима догађа, да почетницима пренесу таква сведочанства о молитви, која почетници никако не могу исправно разумети, и они их погрешно схватају и бивају повређени. Насупрот томе, они који су задобили дар молитве после дуготрајне борбе са страстима, који су се очистили покајањем и образовали начин живота према јеванђелским заповестима, уче молитви уз велику опрезност, постепеност, правилност. Монаси молдавског манастира Њамц су ми казивали да њихов знаменити старац, архимандрит Пајсије Величковски, задобивши срдачну благодатну молитву по нарочитом Божијем промислу, а не на уобичајен начин, управо из тог разлога није себи дозволио да је предаје другима: он је то поучавање препуштао другим старцима, који су дар молитве стекли по уобичајеном поретку. Свети Макарије Велики каже да се, због неизрециве доброте Божије која снисходи људској немоћи, душе које су постале причаснице божанске благодати сусрећу са изобилном небеском утехом и наслађују се дејством Светога Духа у њима – а уједно са тим, због недостатка делатног искуства, као да остају у детињству, у стању које је веома незадовољавајуће у односу на стање које тражи и доноси истинско подвижништво.[61] Догодило ми се да сам видео старца који је био као дете, осењеног изобилном божанском благодаћу. Њега је упознала дама, најбољих година и здравља, звучног имена, потпуно световног живота и, задобивши поштовање према старцу, учинила му је неке услуте. Старац, покренут осећањем захвалности, желећи да вештаствену услугу награди снажном поуком за душу, и не схвативши да је за ту даму прву било потребно да напусти читање романа и живота по романима, поучио ју је бављењу Исусовом молитвом, умном и срдачном, помоћу механизама које су препоручивали свети оци за безмолвнике и који су описани у првом и другом делу Добротољубља. Дама је послушала светог старца и доспела је у веома тешко стање, и могла је крајње да се повреди да други нису наслутили да јој је тај старац дао некакву неодговарајућу поуку, да нису извукли признање од ње и удаљили је од тога да следи поуку.
Овде поменутом старцу је неки њему добро познати монах говорио: „Оче! Твоје душевно устројство је слично двоспратној кући, чији је горњи спрат одлично уређен, а доњи је остао у нацрту, због чега је и приступ горњем спрату веома тежак.“ У манастирима се за такве напредне старце употребљава израз свет, али није искусан, и приликом саветовања са њима опажа се опрезност у саветовањима, која некада могу бити врло корисна. Опрезност се огледа у томе што се поукама таквих стараца не треба брзо и лакомислено поверити, што се њихове поуке проверавају у Светом писму и списима отаца,[62] као и у разговору са другим напредним и добронамерним монасима, ако их је могуће наћи. Блажен је почетник који је у наше време нашао поузданог саветника! „Знај“ – узвикује свети Симеон Нови Богослов – „да се у наше време појавило много лажних учитеља и варалица.“[63] Такво је било стање хришћанства и монаштва осам векова пре нас. А шта рећи о савременом стању? Тешко и то што је рекао преподобни Јефрем Сиријски о стању оних који покушају да пронађу живу реч Божију у последња времена. Они ће, прориче преподобни, пролазити земљу од истока ка западу и од севера ка југу, тражећи такву реч – и неће је наћи.[64] Као што се пред измореним очима изгубљених међу зидинама приказују високе куће и дугачке улице, чиме се изгубљени увлаче у још веће, безизлазне заблуде: тако се и онима који траже живу реч Божију у садашњој моралној пустињи у изобиљу приказују велелепна привиђења речи и науке Божије, која су поникла из душевног разума, због недовољног и лажног познавања слова, због настројен>а одбачених духова, светодржаца. Ти привиди, који се ласкаво откривају као духовни Едем, који обилује храном, светлошћу, животом, својим заводљивим дејством одвлаче душу од истинске хране, од истинске светлости, од истинског живота, и несрећну душу уводе у непрозирни мрак, муче је глађу, трују лажју, убијају је вечном смрћу.
Преподобни Касијан Римљанин приповеда да, у његово време, у египатским манастирима, у којима је нарочито цветало монаштво и где су се посебно пажљиво и исправно чувала предања духоносних отаца, никако нису прихватали оног монаха који се није правилно обучио монаштву у послушању према учитељу и настојатељу, чак и ако би тај монах имао веома узвишен живот, чак и ако је украшен благодатним даровима. Египатски оци су сматрали дар за руковођење братије ка спасењу за највећи дар Светог Духа. Онај који није правилно научен монашкој науци, тврдили су они, не може је правилно ни предавати.[65] Неки су божанском благодаћу били узнесени из земље страсти и пренети у земљу бестрашћа – тиме су избављени од тешког труда и несрећа, које окушају сви док препливавају бурно, пространо, дубоко море, које раздваја земљу од земље. Они могу подробно и тачно говорити о земљи бестрашћа, али не могу дати потребан извештај о пливању преко мора, о том пливању које искуством нису упознали. Велики учитељ монаха, свети Исак Сиријски, објаснивши о онима који по нарочитом промислу Божијем брзо добију божанску благодат и освећење, одлучио је да дода да је, по његовом мишљењу, онај који себе није изградио испуњавањем заповести и није ишао путем којим су ишли апостоли недостојан да се назове светим).[66] „Ко је пак победио страсти, посредством испуњавања заповести и напорног живота у добром подвигу: тај нека зна да је законито стекао здравље душе.“[67] „Поредак предања је овакав: трпљење са принуђавањем себе на борбу против страсти, ради стицања чистоте. Ако страсти буду побеђене: душа стиче чистоту. Истинска чистота доноси уму будност за време молитве.“[68] У посланици преподобном Симеону чудотворцу, свети Исак каже: „Ти пишеш да се чистота срца зачела у теби и да се сећање на Бога“ – умна Исусова молитва – „веома распламтело у твом срцу, разгоревајући и распаљујући га. Ако је то – истинито, онда је то – велико, али ја не бих хтео да ми ти то напишеш: зато што ту нема никаквог поретка.“[69] „Ако хоћеш да твоје срце буде место где ће се сместити тајне новог века: онда се прво обогати телесним подвигом, бдењем, постом, служењем браћи, послушањем, трпљењем, одбацивањем помисли и другим што је томе слично. Пр^ивежи свој ум за читање и изучавање Писма; пред своје очи постави заповести и посвети се страстима, побеђујући и бивајући побеђен; учи се непрестаној молитви и мољењу, и непрестаним вежбањем у њима истргни из срца сваку слику и сваку прилику, којима се грех урезао у тебе, у твом ранијем животу.“[70] „Ти знаш да је зло ушло у нас преко нарушавања заповести: из тога се види да се здравље враћа испуњавањем заповести. Без делања по заповестима, ми чак не треба ни да желимо очишћење душе или да се надамо да ћемо га добити, ако не идемо оним путем који води очишћењу душе. Немој рећи да Бог може и без делања по заповестима да дарује очишћење душе благодаћу: то су – судови Божији и Црква забрањује да тражимо да нам се догоди такво чудо. Јудеји су, када су се из Вавилона враћали у Јерусалим, ишли уобичајеним путем и за толико времена колико је одређено за такав пут; завршивши путовање, они су дошли до свог светог града, и видели су чудеса Господња. А пророк Језекиљ је, са разлогом, био обузет духовним дејством, и доведен у Јерусалим, и Божијим откривењем, постао је посматрач будуће обнове. Тако се догађа и у односу на чистоту душе. Неки у чистоту душе улазе путем који је одређен за све, законитим путем: чувањем заповести у животу који је испуњен трудом, проливајући своју крв. Други се пак удостоје чистоте даром благодати. Дивно је то што није дозвољено да у молитви тражимо оно што нам се дарује благодаћу, напуштајући делатни живот по заповестима.“[71] „Ономе ко је слаб, коме је потребно да буде отхрањен на млеку заповести, користан је живот са многима, како би се он и научио и обуздао, како би био ишибан многим искушењима, како би падао и устајао, и стекао здравље душе. Нема тог детета које није било одгојено на млеку – и не може бити истински монах онај који није одгајан на млеку заповести, испуњавајући их са напором, побеђујући страсти, и тако се удостојавајући чистоте.“[72]
Могуће је и почетнику и младоме пренети умну и срдачну молитву, ако је он способан и припремљен за њу. Такве личности су биле веома ретке и у ранијим временима, која су претходила временима опште раслабљености. Био сам сведок да је старац који је стекао благодатну молитву и духовно расуђивање пренео савете о умној и срдачној молитви неком почетнику који је сачувао девственост, и који је од детињства припреман за примање тајанственог учења о молитви, кроз изучавање хришћанства и монаштва, који је већ у себи осетио дејство молитве. Старац је буђење молитвеног дејства код младића објаснио његовом девственошћу. Сасвим другом правилу подлежу млади људи и људи зрелих година који су пре ступања у манастир водили расејан живот, уз оскудна, површна схватања о хришћанству, који су стекли разне страсти, а нарочито они који су блудом искварили целомудреност. Грех блуда има особину да сједињује два тела, мада незаконито, у једно тело (1 Кор 6,16): из тог разлога, иако он бива опроштен одмах после раскајања у вези с њим, и исповедања, уз неизбежан услов да га покајник одмах напусти, за очишћење и отрежњење тела и душе од блудног греха потребно је дуго времена, како би веза и сједињење, који су се успоставили међу телима, који су се насадили у срцу и заразили душу, избледели и нестали. Ради уништења оног што је по несрећи стечено, Црква онима који су упали у блуд и прељубу одређује знатно време за покајање, после чега им допушта причешће свесветим телом и крвљу Христовом. Управо тако је за све који воде распуштен живот, у које су се урезале разне страсти, посебно за оне који упали у провалију блудних падова, који су стекли навику на њих, потребно времена и времена, како би се очистили покајањем, како би из себе избрисали утиске света и искушења, како би се отрезнили од греха, како би изградили начин живота према заповестима Јеванђеља, и на тај начин постали способни за благодатну, умну и срдачну молитву. „Сваки да осуђује своју душу“ – каже преподобни Макарије Велики – „савесно разматрајући и испитујући за шта је она привезана, и ако увиди да се срце налази у несагласности са Божијим законима, нека се стара свим силама да сачува како тело, тако и душу, од искварености, одбацујући општење са нечистим помислима, ако хоће да уведе душу у саживот и обличје чистих дева, ‘према датом обећању’, приликом крштења и приликом ступања у монаштво: ‘Зато што је и усељење и живот у Богу, Бог обећао само душама које су потпуно чисте и утврђене у правилној љубави.'[73] Земљорадник који воли ораницу, прво је обнавља и истребљује коров из ње, а тек затим је засејава семењем: тако је и онај који очекује да његову душу Бог засеје семењем благодати дужан прво да очисти душевну њиву, како би семе, које ће на крају на ту њиву бацити Свети Дух, донело савршен и изобилан плод. Ако, пре свега, то не буде учињено, и ако се човек не очисти од сваке нечистоте тела и духа: он ће остати тело и крв, и далеко удаљен од живота“ у Богу.[74] „Онај ко себе принуђује искључиво и свим силама на молитву, али се не труди у задобијању смирења, љубави, кротости и читавог скупа осталих врлина, и не усађује их у себе насилно: он може достићи само до тога да га се, понекад, по његовој молби, дотакне божанска благодат, зато што Бог, по својој природној доброти, човекољубиво дарује онима који траже оно што они желе. Ако пак онај који добије не научи себе осталим врлинама које смо поменули, и не стекне навику на њих: тада, или се лишава добијене благодати или узневши се, пада у гордост, или остаје на нижем ступњу до ког је стигао: више не напредује и не расте. Престо и покој, да тако кажемо, за Светог Духа, јесу смирење, љубав, кротост и, коначно, све заповести Христове. Дакле, ко пожели, сједињујући и сабирајући у себи све врлине, једнако и без изузетка, да њиховим савесним умножавањем достигне савршенство, тај прво нека присиљава себе, како смо већ рекли, и нека непрестано побеђује своје срце, и нека се труди да га учини покорним и благоугодним Богу. Онај који у почетку примени такво насиље над собом и који све што има у души што је противно Богу враћа као укроћену дивљу звер у покорност заповестима Божијим, у повиновање усмерењу истинског, светог учења, и тако своју душу устроји на добро – ако се буде молио Богу, и тражио од Бога да Бог дарује његовим напорима напредак: тај ће одједном добити све што је тражио, најчовекољубивији Бог ће му дати све у изобиљу, како би дар молитве узрастао и процветао у њему, пошто се наслади Светим Духом.“[75] „Уосталом, знај, да ћеш са великим трудом и у зноју лица твог примити своје изгубљено благо: зато што добијање блага без труда није у складу са твојом коришћу. Добијено без труда ти си изгубио, и предао си непријатељу твоје наслеђе.“[76]
 
Ученик: – Када се молим, мом уму се јавља мноштво маштања и помисли које ми не допуштају да се чисто молим: може ли из тога никнути прелест или нешто друго што је штетно за мене.
 
Старац: – Природно је да из пале природе ниче мноштво помисли и маштања. Чак је својствено молитви да код пале природе открива скривене знаке њеног пада и трагове које су оставила добровољна сагрешења.[77] Такође, ђаво, знајући колико је велико благо молитва, труди се да у току ње смућује подвижника греховним, сујетним помислима и маштањима, како би га одвратио од молитве или молитву учинио бесплодном.[78] Окружени помислима, маштањима и греховним осећањима, окружени том нашом поробљеношћу и справљањем опеке, још снажније ћемо молитвом завапити Господу, попут Израиљаца, који уздисаху од невоље и викаху. И вика њихова, каже Писмо, ради невоље дође до Бога. И Бог чу уздисање њихово (Изл 2,23-24). Опште правило у борби са греховним подухватима јесте у томе да се грех одбаци при самој његовој појави, да се скривени Вавилонци убију, док су још деца (Пс 136, 9). „Онај који се разумно бори“ – каже преподобни Нил Сорски – „одбацује мајку злог мисленог скупа, то јест, прво приближавање лукавих мисли његовом уму. Одбацивши то прво приближавање, истовремено је одбацио и читав скуп лукавих мисли који иде за њим“.[79]
Ако нас пак грех, због претходне поробљености њиме и навикнутости на њега, напаствује: ни тада не треба падати у униније и долазити у раслабљеност и очајање: треба невидљиве поразе лечити покајањем, и одлучно, храбро, постојано остајати у подвигу. Греховне и сујетне помисли, маштања и осећања ће нас несумњиво повредити онда када се не боримо са њима, када се наслађујемо њима и усађујемо их у себе. Због добровољног дружења са грехом и добровољног општења са одбаченим духовима, рађају се и оснажују страсти, и у душу се неприметно може увући прелест. Када се пак ми противимо греховним помислима, маштањима и осећањима: тада ће нам сама борба са њима донети напредовање и обогатиће нас делатним разумом. Неки старац, који је напредовао у умној молитви, питао је другог монаха, који се такође бавио њоме: „Ко је тебе научио молитви?“ Монах је одговорио: „Демони.“ Старац се насмејао и рекао: „Какву саблазан си изговорио за оне који не познају ствари! Ипак, кажи како су те демони научили молитви?“ Монах је одговорио: „Мени је била дата тешка и дуготрајна борба са мучним помислима, маштањима и осећањима, који ми нису дали покоја ни дању ни ноћу. Ја сам се невероватно исцрпео и омршавео, због тежине тог неприродног стања. Утучен навалом духова, ја сам прибегао Исусовој молитви. Борба је достигла такав степен да су привиђења почела се помаљају у ваздуху, чулно, пред мојим очима. Стално сам осећао да је моје грло притегнуто, као конопцем. Затим, приликом дејства саме борбе, ја сам почео да осећам да молитва јача и да се нада обнавља у мом срцу. Када је пак борба постајала све лакша и лакша, и на крају сасвим утихнула – изненада се, сама по себи, у мом срцу појавила молитва.“
Молићемо се постојано, стрпљиво, истрајно. Бог ће, у своје време, дати благодатну, чисту молитву ономе ко се моли без лењости и непрекидно својом нечистом молитвом, ко не напушта малодушно молитвени подвиг ако му молитва дуго не полази за руком. Образац успеха истрајне Исусове молитве видимо у Јеванђељу. Када је Господ излазио из Јерихона у пратњи ученика и мноштва народа, тада је слепац Вартимеј, који је седео поред пута и просио, сазнавши да Господ пролази поред, почео викати: Сине Давидов Исусе, помилуј ме! Претили су му да ућути, али он је због тога још више викао. Као последица неућутног крика догодило се да је Господ исцелио слепца (Мк 10,46-52). Тако и ми, вапимо не обазирући се на греховне помисли, маштања и осећања која произилазе из пале природе и која долазе од ђавола, ради ометања нашег молитвеног вапаја – и несумњиво ћемо добити милост.
 
Ученик: – Какви су истински плодови Исусове молитве, по којима би почетник могао да сазна да ли се правилно молио?
 
Старац: – Првобитни плодови молитве су пажња и умиљење. Ти плодови се јављају пре свих других од сваке правилно извршене молитве, а првенствено од Исусове молитве, јер бављење њоме превазилази псалмопојање и друга молитвословља.[80] Од пажње се рађа умиљење, а од умиљења се удвостручује пажња. Они јачају рађајући једно друго; они молитви дају дубину, постепено оживљавају срце, они јој доносе чистоту, одстрањујући расејаност и маштање. Како истинска молитва, тако и пажња и умиљење, јесу дарови Божији. Као што жељу за стицањем молитве доказујемо тако што се присиљавамо на њу: тако и жељу да стекнемо пажњу и умиљење доказујемо тако што се присиљавамо на њих. Даље се као плод молитве постепено проширује виђење својих сагрешења и своје греховности, због чега се појачава умиљење и прелази у плач. Плачем се назива преизобилно умиљење, сједињено са болећивошћу скрушеног и смиреног срца, које делује из дубине срца и обузима душу. Затим се јављају осећања Божијег присуства, живо сећање на смрт, страх од суда и осуде. Све те плодове молитве прати плач и, у своје време, осењује их танано, свето духовно осећање страха Божијег. Страх Божији је немогуће упоредити са било којим осећањем телесног, чак и душевног човека. Страх Божији је – потпуно ново осећање. Страх Божији је – дејство Светог Духа. Окушањем тог необичног дејства почињу да ишчезавају страсти – ум и срце почиње да привлачи непрекидно бављење молитвом. После извесног напредовања долази осећање тишине, смирења и љубави према Богу и ближњима, без разликовања добрих и злих, трпљење невоља, као Божијег допуштења и лечења, које наша греховност неизоставно захтева. Љубав према Богу и ближњима,која се постепено јавља из страха Божијег, и потпуно је духовна, неизрециво топла, смирена и бесконачно се разликује од људске љубави у њеном уобичајеном стању, не може се упоредити ни са каквом љубављу која покреће палу природу, ма како та природна љубав била правилна и света. Одобрава се природни закон, који делује у времену, али вечни закон, духовни закон, толико је изнад њега колико је Свети Дух изнад људског духа. О крајњим плодовима и последицама молитве најсветијим именом Господа Исуса престајем да говорим: нека блажено искуство научи о њима и мене и друге. Те последице и плодови су подробно описани у Добротољубљу, том надмоћном, богонадахнутом руководству у обучавању Исусовом молитвом за напредне монахе, који су способни да ступе у пристаниште светог безмолвија и бестрашћа. Сматрајући и себе и тебе почетницима у духовном подвигу, првенствено имам у виду, при излагању правилних схватања о бављењу Исусовом молитвом, потребе почетника, потребе већине. „Стекни плач“ – рекли су оци – „и он ће те научити свему.“[81] Заплачимо и непрестано плачимо пред Богом: Божије не може доћи другачије него по Божијем благовољењу – оно и долази као духовно знамење,као ново знамење, као такво знамење о каквом ми не можемо имати никакво сазнање у нашем телесном, душевном,старом, страсном стању.[82]
Посебно треба поменути то мишљење о себи које се правилном Исусовом молитвом усађује у онога који се њоме бави. Јеромонах Серафим Саровски је достигао највеће напредовање у њој. Једном му је настојатељ послао монаха коме је благословио да отпочне отшелништво, с тим да отац Серафим учи тог монаха отшелништву онолико колико сам познаје тешки начин монашког живота. Отац Серафим, срдачно примивши монаха, одговорио је: „И ја сам ништа не знам.“ Притом је поновио монаху Спаситељеве речи о смирењу (Мт 11,29) и објашњење тих речи светог Јована Лествичника кроз дејство срдачне молитве Исусове.[83]
Приповедали су следеће о неком делатељу молитве. Ктитори манастира су га позвали у губернијски град. Посећујући их, монах се непрестано мучио, не налазећи шта би разговарао са њима. Једанпут, он је био код веома побожног христољупца. Тај је упитао монаха: „Зашто сада нема демона?“ „Како нема?“ – одговорио је монах, „има их много“. „А где су они – рекао је христољубац. Монах је одговорио: „Као прво ево – ја.“ „Којешта! Шта то говорите!“ – узвикнуо је домаћин, погледавши монаха са неконтролисаним осмехом, који је изражавао и недоумицу и ужас. „Будите уверени…“ – таман је монах хтео да настави. „Којешта, којешта!“ – прекинуо је домаћин, и почео је разговор са неким другим о нечем другом, а монах је заћутао. Ријеч о крсту и самоодрицање је лудост (1 Кор 1,18) за оне који не разумеју њихово дејство и силу. Ко ће од оних који не познају молитвени плач и тајне које он открива разумети речи које су изашле из дубине плача? Онај ко је достигао самосагледавање, посредством духовног подвига, види себе окованог страстима, види како у њему и преко њега делују отпали духови. Брат је питао Пимена Великог: „Како треба да живи безмолвник?“ Великије одговорио: „Видим себе као сличног човеку који се заглибио у блато до врата, са теретом око врата, и вапим Богу: ‘Помилуј ме.'“[84] Тај свети, који се научио најдубљем плачу, недостижном смиреноумљу, говорио је братији која је живела са њим: „Верујте ми: где баце ђавола, тамо ће бацити и мене.“[85] Сећањем на савршеног монаха, на Пимена Великог, завршићемо наш разговор о Исусовој молитви.
 
Ученик: – Моје срце је жељно слушања: кажи још нешто.
 
Старац: – Веома је корисно за онога ко се бави молитвом да у келији има иконе Спаситеља и Мајке Божије, у довољно великој размери. Повремено, може се у молитви обраћати иконама, као да су сам Господ и Мајка Божија ту присутни. Осећање присуства Божијег у келији може постати уобичајено. Уз такво непрестано осећање, ми ћемо у келији пребивати у страху Божијем, као да смо непрестано пред очима Бога. Тачно: ми се увек налазимо у Божијем присуству, зато што је Он свуда присутан – налазимо се увек пред очима Бога, зато што Он све и свуда види. Слава свемилосрдном Господу, који види нашу греховност и сагрешења, који дуготрпељиво чека наше покајање, који нам дарује не само дозволу него и заповест да од Њега тражимо помиловање.
Искористимо неизрециву Божију милост према нама! Примимо је у највећој побожности, са највећом благодарношћу! Узгајајмо је ради нашег спасења са највећим усрђем, са највећом брижљивошћу! Бог дарује милост у свом изобиљу; али примити је или одбацити, примити је свом душом или дводушно, оставља се вољи сваког човека. Чедо! Од младости твоје изабери кажњавање, и већ до седине ћеш наћи премудрост. Као орач и сејач приступи њој, и чекај њене добре плодове: радећи на њој мало ћеш се помучити, али убрзо ћеш јести њене плодове (Сир 6,18-20). Изјутра сиј сјеме своје и вече немој да ти почивајуруке (Проп 11,6). Исповедајте се Господу, и призивајте име Његово. Тражите Господа и оснажите се: тражите лице Његово свагда (Пс 104,1,4). Тим речима, Свето писмо нас учи да подвиг служења Богу, подвиг молитве, мора бити извршаван од све душе, непрестано и непрекидно. Унутрашње и спољашње бриге, са којима се неизбежно морамо сусретати на попришту тог подвига, треба превазилазити са вером, храброшћу, смирењем, стрпљењем и дуготрпљењем, покајањем лечећи удаљавања и заносе. И напуштање молитвеног подвига и његови повремени прекиди, крајње су опасни. Боље је не почињати тај подвиг неголи, почевши га, прекидати. Душу подвижника који је напустио предузето бављење Исусовом молитвом можемо упоредити са земљом, обрађеном и нађубреном, али на крају запуштеном: на таквој земљи са неуобичајеном силом ничу корови, пуштају дубоко корење, постају нарочито дебели. У душу, која се одрекла блаженог савеза са молитвом, која је напустила молитву и коју је напустила молитва, страсти се уливају бурним потоком, наводњавају је. Страсти стичу нарочиту власт над таквом душом, нарочиту постојаност и чврстину, урезују се озлојеђеношћу и мртвилом срца, неверјем. У душу се враћају демони, изгнани молитвом: разљућени претходним изгнањем, они се враћају са већом жестином и у већем броју. Буде потоње горе човјеку ономе од првога (Мт 12, 45), по речима Јеванђеља: стање онога који се подвргао владавини страсти и демона после избављења од њих посредством истинске молитве неупоредиво је јадније него стање онога који није ни покушао да свргне са себе греховни јарам, ко није вадио мач молитве из његових корица. Штета од размака или периодичног напуштања молитвеног подвига, слична је штети која настаје због потпуног напуштања; та штета је онолико већа колико су дуготрајнији размаци. У време кад подвижници поспаше, то јест у време њиховог нерада у молитви, дође њихов непријатељ невидљив за чулне очи, неприметљив за подвижнике, који су себи допустили занос и расејаност, и посија кукољ по пшеници (Мт13,25). Сејач корова је веома искусан, подмукао, пун злобе: њему је лако да посеје коров, који је бедан, ништаван по својој спољашњости и у свом почетку, али на крају, многобројним изданцима обухвата и обавија читаву душу. Који није са мном – рекао је Спаситељ – против мене је; и који не сабира са мном, расипа (Лк 11,23). Молитва себе не поверава дводушним, непостојаним делатељима; непоученима је веома тешка, и безумник неће остати у њој: биће му као тежак камен искушења, и хитаће да је се ослободи.
Слушај чедо, и прихвати вољу моју, и не одбаци мој савет: и стави ноге своје у њене окове, и врат свој у њену гривну. Потури раме своје и носи је, и не гнушај се њених уза. Свом душом јој приступи, и свом снагом својом одржи њен пут. Испитај и пронађи, и упознаћеш је и држећи се за њу, не остављај је. На крају ћеш наћи покој њен, и преокренуће ти се у радост: и одвешће те путеви њени у утврђење мира, и њене гривне обући ће те у славу (Сир 6,21-30). Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Поука 49.
  2. У црквенословенској Библији – (истаявший).
  3. Одговор 421.
  4. Поука 28, гл.17
  5. Поука 4,гл. 93
  6. Лествица, поука 28, гл.21
  7. Сведочанства о састављачу Цветника, свештеномонаху Доротеју, налазе се у првом тому „Аскетских огледа“ у чланку „Посета Валаамском манастиру“.
  8. Цветник, свештеномученик Доротеј, Поука 30. и 32.
  9. Цветник, Поука 32.
  10. Цветник, Поука 32.
  11. Скитски патерик, Незаборавна казивања, гл. 129.
  12. Добротољубље, том 1.
  13. Изабрано класје, издање Оптинске пустиње 1848. год.
  14. Лествица, Поука 1, гл. 26.
  15. Архитекте, градитељи.
  16. Добротољубље, том 1, гл. 118
  17. Преподобни Марко Подвижник, О духовном закону, гл. 84.
  18. По објашњењу преподобног Марка Подвижника, у истој тој 84. глави.
  19. Поука 16. Овде је реч благовољење додата ради тачног изражавања мисли писца.
  20. Свети Исак Сиријски, Поука 55.
  21. Свети Исак Сиријски, Поука 61, веома значајна.
  22. Поука 2.
  23. Поука 2.
  24. О прелести, Добротољубље, том 1.
  25. Лествица, Поука 28, гл. 19.
  26. Лествица, Поука 28, гл. 17, 21, 27, 28.
  27. Поука 11.
  28. Скитски патерик.
  29. Поука 26, гл. 52.
  30. Добротољубље, том 1, гл. 118,
  31. Преподобни Касијан, Разговор 2; Лествица, Поука 4, гл. 106.
  32. Свети Калист и Игњатије Ксантопул, О безмолвију и молитви, гл. 14 и 15, Добротољубље, том 2.
  33. О трећем виду пажње и молитве, Добротољубље, том 1.
  34. Оци непрестану Исусову молитву називају сећањем на Бога и поучавањем.
  35. Поука 28, гл. 31.
  36. Предговор схимонаха Василија.
  37. Варсануфије Велики, Одговор 268.
  38. Житије преподобног Доситеја, у почетку поука преподобног аве Доротеја.
  39. Лествица, Поука 4, гл. 17.
  40. Лествица, Поука 15, гл. 55. – Одговори 252 и 255.
  41. Из рукописне поуке архимандриту Никону.
  42. Велики чети минеј митрополита Макарија.
  43. Исто.
  44. Живот преподобног Симеона, Чети минеј, 21, јул.
  45. Свети Исак Сиријски, Поука 43.
  46. Смиреноумне помисли које доприносе молитви описане су у Првој поуци светог Симеона Новог Богослова.
  47. Изнемоглост, која настаје због благодатне утехе, помиње свети Исак Сиријски у Поуци 44.
  48. Цитат из житија светог Саве Освећеног, у Поуци Никифора Монаха, Добротољубље, том 2.
  49. Преподобни Касијан Римљанин, О духу гнева, књ. 8, Поставке општежића.
  50. Преподобни Варсануфије Велики и Јован, Одговор 311. и Одговор 313.
  51. Печерски патерик, Житија преподобних Исакија и Никите.
  52. Лествица, Поука 27, гл. 55.
  53. Лествица, Поука 4, гл. 120.
  54. Поука 3, гл, 12, 13, 14
  55. Позајмљено из раније наведених 12, 13. и 14. главе Поуке 3. преподобног Макарија Великог; види такође: Поуку 2. преподобног Нила Сорског, стр.100, у издању Светог синода 1852. године.
  56. Поука 4, гл. 8.
  57. Поука 55 и Поука 2.
  58. Поука 1.
  59. Скитски патерик и Незаборавна казивања, о Пимену Великом, гл. 62.
  60. Из 15. главе, део 5, Добротољубље, том 1.
  61. Поука 7, гл. 14.
  62. Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 33, Добротољубље, том 1.
  63. Исто.
  64. Поука 106, према словенском тексту.
  65. Књига 11, О уставу ноћних молитви и псалама, гл. 3.
  66. Изабрано са различитих места 55. поуке.
  67. Исто.
  68. Исто.
  69. Исто.
  70. Исто.
  71. Исто.
  72. Исто.
  73. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 5 и 6.
  74. Исто.
  75. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 19
  76. Liber de patientia et discretione, cap 19
  77. Свети Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 49, Добротољубље, том 2
  78. Преподобни Нил Сорски, Поука 3
  79. Почетак Поуке 2
  80. Преподобни Нил Сорски, Поука 11
  81. Скитски патерик, Изреке Теодора Египатског. Такође и преподобног Симеона Новог Богослова.
  82. Свети Исак Сиријски, Поука 55.
  83. Поуке оца Серафима, издање 1844. год.
  84. Скитски патерик.
  85. Скитски пашерик

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *