НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
УМЕСТО УВОДНИКА
 
Игуман Марко (Лозински)
Духовни живот мирјана и монаха по делима и писмима епископа Игњатија (Брјанчанинова)
 
Изучавајући живот и писана дела незаборавног епископа Игњатија (Брјанчанинова), нехотично приклањаш главу пред величином његовог духовног лика.
У њему видимо редак спој многих природних дарова и хришћанских врлина задобијених целоживотним подвигом. Светитељ Игњатије био је причасник и благодатних дарова.
Имао је урођено бистар ум, срце пуно љубави и песнички таленат. Ове дарове Брјанчанинов није принео на жртву таштине и пролазности, већ их је посветио Богу и ближњима. Од младих дана са изузетним самоодрицањем посветио је себе служењу Господу и Његовој Светој Цркви.
Свецело се руководећи у свом подвижничком животу моралним предањем Православне Цркве, светитељ-аскета постигао је опитни подвиг покајања, напредовао у умносрдачном делању, стекао љубав према ближњима и Богу и задобио изузетан дар расуђивања и многе друге врлине. А његова непоколебива детиња вера достојна је побожног дивљења. Способност владике Игњатија да види стање човечијих душа и да их руководи ка спасењу, као и његово проницање у будућу судбину Цркве, јесте чудесни и благодатни дар. Сви набројани и многи други дарови почившег Владике привлачили су к њему људе који су жудели за духовним животом. Најбољи савременици видели су у њему истинско светило хришћанства и свом душом тежили да се прилепе к њему (духовно вежу за њега). Многи ревносни иноци, побожна интелигенција и обичан дубоко верујући народ чинили су велику духовну породицу богомудрог архипастира.
Духовни ауторитет и утицај Владике мећу својом паством био је велики. Савременици су високо ценили разноврсне дарове које је показивао еп. Игњатије. Један од њих је писао о њему: „Он би могао да буде нови Ришеље, и могао би да управља царством не слабије него чувени кардинал; могао би чак привремено да буде и Никон, али то није допустио Господ“. Тако су мислили о Владики неки његови савременици, али он сам никада није помишљао на духовну каријеру, на земаљску славу. Његова душа од детињства је жудела за усамљеношћу и истинским монашким подвизима у потпуној повучености.
И поред многих показаних способности, преосвећени Игњатије смирено је сматрао да „не могу сви да буду листови, цветови, плодови на дрвету државном, већ треба понеко, као корење, да га снабдева животом и снагом, – оним занимањима непознатим, тихим, суштински корисним, суштински неопходним“.
Светитељ је сматрао да је једно од таквих суштински неопходних занимања служење речју – утврђивање ближњих у вери и хришћанском моралу.
Заиста, еп. Игњатије је целог свог живота и био тај животворни корен, који је подстицао духовни живот многих људи, који су затим олиставали, цветали и доносили плодове на дрвету Руске Цркве.
По сопственом признању Владике служење речју било је његово основно занимање, коме је посвећивао сву своју снагу. Подвиг служења ближњима речју назидања (поучавања) био је за њега извор радости и утехе на попришту његовог живота испуњеног невољама.
„Служење браћи Речју Божјом!.. То служење се указивало пред очима душе моје као усхићујућа, наслађујућа слика…“ – писао је Преосвећени. – „…Бескрајно милосрдни Бог поверио ми је ово служење! Не само да ми га је поверио, него и јавља многим душама да ишту од мене ово служење!.. Како се утешно дозивају са мном многе душе у тајанственој ноћи овога света са разних страна својих – једна са болесничког одра, друга из изгнанства, једна са обале Волхова, нека – са обале Двине, нека са поља Бородинског, понека из колибе, а неке из дворца царског. Душа, ма где била постављена, ако није сломљена неосетљивошћу, вазда осећа потребу за речју Божјом, вазда је пад мучи и гуши. Изговарам реч Божју у беседама личним, пишем је у беседама кад нисам присутан као саговорник, састављам неке књиге које би могле да задовоље духовне потребе садашњег хришћанства, да служе при садашњој глади као нека утеха и поука. Од служења Речи разлеже се у души мојој некакав неизрециво радосни глас уверења у спасење“. Служење еп. Игњатија речју назидања (поучавања) није престало његовом смрћу. Учење Владике о духовном животу хришћанина, које је изложио у својим делима, служи спасењу хришћана свих следећих нараштаја. Још за живота владике Игњатија његова дела су читана по многим обитељима (манастирима) руске земље и била су високо цењена.
Саровска пустиња примила је „Огледе из аскетике“ са „нарочитом љубављу“. У Кијево-Печерској Лаври, Оптиној пустињи, Уст-Медвецској обитељи, у Николо-Бабајеском манастиру, у обитељима петроградске, московске, кавкаске, ставропољске и других епархија дела Владике су била сматрана душеспасоносним књигама, које одражавају аскетска предања православног подвижништва, у складу са духовним потребама иноштва тога времена. Чак су и на далеком Атону дела еп. Игњатија постала позната и побуђивала побожно поштовање њиховог аутора.
А најбољи јерарси прошлог века одмах су видели у делима преосвећеног Игњатија свестрано руководство за духовни живот. Петроградски митрополит Исидор у писму од 7. априла 1867. године писао је Владики: „Пошто сам данас добио трећи и четврти том дела Вашег преосвештенства, журим да Вам изразим искрену захвалност за корисна дела Ваша, која сведоче о дубоком изучавању душеспасоносног учења богомудрих подвижника побожности и истинских руководитеља у иночком животу. Не могу а да при том не изразим душевно жаљење што ослабела снага отказује служење Вашем крепком духу у настављању подвига на том попришту духовне науке, на коме одавно нисмо видели тако усрдног трудбеника“.
Костромски архиепископ Платон, упознавши се са делима , светитеља Игњатија са благодарношћу му је писао: „…Измећу осталог штива дали су ми и Ваше аскетске списе. Овога часа узимам их у руке и чујем у њима звуке светоотачке хармоније, наслаћујем се духом древних отаца… Отварам пре свега „Плач мој„, тако се ту осећа св. Јефрем. Владико свети, изражавам Вам истинску благодарност што сте ми доставили дела Ваша. Да послуже она на добро Цркве, као и дела светитеља Тихона и да Вас Бог удостоји части светитеља Тихона и преподобних и богоносних отаца. У Цркви Ви сте оставили споменик свог духовног делања. Сада пак препоручујем свој епархији писана дела Ваша. Да оживи у свом свештенству жеља за прибављањем и усрђе за читање Ваших подвижничких списа“.
Предивно открива значај дела еп. Игњатија за хришћане тога времена архимандрит Игњатије (Малишев), ученик и први келејник светитеља Игњатија. Упоређујући своје доба са временима пророка Илије, архимандрит Игњатије (Малишев) пише: „Тада човечанство није мучила, а не мучи га ни сада, глад за храном, него глад за слушањем речи Божје. Ви сте отворили небо, потекле су воде, и жедни људи су се напојили, Ви сте дали храну која храни гладне. Тако разумем Ваша дела… Ваша књига је – књига живота! А учење су воде живе, које испуњавају душе човечије. Ово учење је у наше оскудно време неопходно као вода у време пророка“.
И не само монахујући, него и најбољи представници белог свештенства и световњаци из многих градова (Петрограда, Москве, Јарослава, Вологде, Арзамаса, Ставропоља, Брјанска и других градова) изразили су старцу-светитељу (архијереју), који се налазио на предсмртном болесничком одру, искрену благодарност за духовно богатство, које садрже његова дела. После смрти еп. Игњатија занимање за његову личност и дела међу иноцима и богољубивим мирјанима непрестано је расло. Објављивање другог (1878) и трећег (1905) издања целокупних дела Владике и поновљена издања његових појединих дела очигледно сведоче о томе да су дела архипастира-подвижника одговарала духовним потребама хришћана и била веома тражена.
Издања дела владике Игњатија у више хиљада примерака брзо су распродавана по обитељима (манастирима) и појединим лицима све руске земље. Једино Господ Бог зна број лица која су их читала и која су задобила од њих правилно управљање (усмерење) у духовном животу.
Може се поуздано рећи да се у пуној мери остварило значајно предосећање ученика еп. Игњатија, касније архиепископа Јарославског Леонида, које је изнео у години смрти Владике. „Надам се, – говорио је он, – да ће православни руски народ усвајати покојног Светитеља; у његовом животу и писаним делима они ће настојати да нађу, и наћи ће оно што може да буде душеспасоносно за све“. Еп. Игњатије појавио се као славни претеча самобитних руских писаца-аскета, богослова: еп. Теофана Затворника, схијеромонаха Амвросија и других оптинских стараца. Каснији и најновији руски хришћански писци у питањима духовног живота често се позивају на дела епископа Игњатија као на неоспорни ауторитет.
Његово учење о умносрдачној молитви нашло се и у зборнику о Исусовој молитви, издатом од Валаамског манастира уз учење еп. Теофана Затворника.
Многи познати архипастири и пастири са краја 19. и почетка 20. века руководили су се у својој пастирској делатности старања о душама делима преосвећеног Игњатија. Године 1915. архиепископ Тверски и Кашински Серафим (Чичагов, упокојио се 1939. године, касније митрополит Лењинградски – нап. аутора), водећи бригу о обнови парохијског живота своје епархије, препоручивао је пастирима читање дела еп. Игњатија. Он је писао: „Треба читати дела Игњатија Брјанчанинова… и других подвижника. Не препоручујем „Добротољубље“, тиме не треба започињати, већ јемчим да ће се онај ко прочита Игњатија Брјанчанинова запрепастити својим незнањем и да ће задобити најузвишеније наслађење“.
Чувени оптински старци Варсонуфије, Нектарије, Никон, старац Јелеазаровске обитељи схиархимандрит Гаврило изражавали су се са највећим уважавањем о личности и писаним делима Владике.
И сада многи мирјани налазе у делима еп. Игњатија извор живе воде, који утољава духовну жеђ.
За монахујуће еп. Игњатије је био и јесте у правом смислу речи „учитељ инока“. Његов „Допринос савременоме монаштву“ треба да буде настолна (приручна) књига за сваког инока који жели да иде путем правилног телесног и духовног подвига. Пастир-проповедних, руководећи се учењем преосвећеног о духовном животу хришћанина, водиће своју паству путем спасења, а у његовим делима може да црпи непресушни материјал за своје проповеди.
Учени богослов у делима Владике наћи ће кристално чисто православно учење о многим актуелним богословским питањима.
Архипастир у облагодаћеном јавном црквеном служењу еп. Игњатија може да нађе пример самопожртвованог служења Цркви.
Лик преосвећеног Игњатија као архипастира-подвижника и сада живи у срцима најбољих хришћана, а његово учење о духовном животу служи им као руководство на путу ка вечном небеском отачаству.
У обновљеним духовним школама Руске Цркве еп. Игњатије оправдано се сматра једним од најистакнутијих представника аскетске проповеди 19. века. Проповеди владике Игњатија, које су биле одраз свог његовог аскетског учења, проучавају се како у духовним семинаријама, тако и у академијама.
Стогодишњица смрти светитеља Игњатија била је обележена од стране лењинградске и московске Академије научним предавањима, посвећеним том јубилеју. У московској Духовној Академији на тему јубилеја била је постављена изложба у част сећања на почившег Светитеља.
Завршавајући рад, хтео бих да наведем речи једног од поштовалаца владике Игњатија из наших дана, архиепископа Михајла (Чуба). У чланку посвећеном столећу од дана престављења „епископа аскете“, он пише: „Ако је за живота епископа Игњатија познанство са њим и познавање његове делатности и његових писаних дела био удео лица, која су са њим имала ове или оне односе (везе), његових пријатеља и старешина, онда је касније његово име постало познато као име једног од најугледнијих руководитеља на путевима који воде човечју душу ка Богу и вечном животу“.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *