НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ВИЂЕЊЕ СВОГА ГРЕХА
 
Доћи ће оно страшно време, наступиће онај страшни час у коме ће сви моји греси стати разоткривени пред Господом судијом, пред анђелима Његовим, пред целим човечанством. Предосећам стање моје душе у том грозном часу, и зато ме испуњава ужас. Под утицајем тог живог и снажног предосећаја трепетно хитам да се задубим у разматрање себе, хитам да преиспитам у књизи моје савести моја забележена сагрешења која сам учинио делом, речју или мишљу.
Одавно нечитане, у ормарима дуго држане књиге прекрива прашина, изједа мољац. Узимам да читам ту књигу и наилазим на велике тешкоће. Таква је моја савест. Нисам је одавно преиспитивао: зато сам је тешко отворио. А и када је отворим не налазим очекивано задовољење. Једино велики греси уписани су довољно јасно; ситна слова, којих има мноштво, готово да су избрисана, и сада не могу да разаберем шта је њима било написано.
Бог, једино Бог може да врати избледелим словима јасност и избави човека од зле савјести.[1] Једино Бог може да дарује човеку виђење својих грехова и виђење свог греха – човековог пада, у коме је корен, семе, заметак, укупност свих човекових сагрешења.
Призвавши у помоћ милост и силу Божију, призвавши их у помоћ најтоплијом молитвом, сједињеном са ревносним постом, сједињеном са плачем и ридањем срца, поново отварам књигу савести, поново пажљиво проматрам своје грехове, колико их је и какви су, пажљиво испитујем шта су ми донели грехови које сам учинио.
Видим: Безакоња моја превазиђоше главу моју, као бреме тешко оптеретише ме, умножише се већма од власи главе моје.[2] Какве су последице таквог греха? Захватише ме безакоња моја, и не могох гледати, и срце моје остави ме.[3] Последице грешног живота су слепило ума, каменосрдност, безосећајност срца. Ум окорелог грешника не види ни добро ни зло; његово срце губи способност за духовна осећања. Ако тај човек остави грешни живот и окрене се побожним подвизима, тада његово срце, као да је туђе, не подржава његово стремљење према Богу.
Када Божија благодат открије подвижнику мноштво његових сагрешења, тада он, хтео то он или не, постане потпуно збуњен и падне у дубоку тугу. Срце моје смути се од таквих призора, остави ме снага моја, и светлост очију мојих, и она није са мном, јер се слабине моје испунише поругама, то јест моја делатност је постала пуна спотицања јер сам навикао на грех, који ме је насилно вукао у нове грехове; усмрдише се и загнојише ране моје од лица безумља мога, то јест грешне страсти су остариле и страшно ме озледиле због мог непажљивог живота; и нема исцељења телу моме, то јест, грех ме је целог погодио и заразио, и не могу се исцелити само сопственим напорима.[4]
Чим сазнам своје грехове, чим се покајем због њих, чим их исповедам, и жалим због њих, ја бацам то небројено мноштво грехова у пучину Божијег милосрђа. Да бих се убудуће клонио греха, повући ћу се у самог себе и пажљиво размотрити како грех дејствује против мене, како ми прилази, шта ми говори.
Прилази ми као лопов; његово лице је замаскирано; умекшаше се речи његове већма од масла[5] говори ми лаж, предлаже безакоње. У његовим устима је отров; његов језик је отровни жалац.
„Наслади се“, тихо и ласкаво шапуће он, „зашто је забрањено да се насладиш? Наслади се! Какав је грех у томе?“ и предлаже, злотвор, да нарушим заповест свесветог Господа.
Није било потребе да обраћам пажњу на његове речи: знам да је лопов и убица. Али нека непозната слабост, слабост воље, побеђује ме! Пажљиво слушам речи греха, гледам на забрањени плод. Узалуд ме савест опомиње да је пробање тог плода исто што и пробање смрти.
Ако нема забрањеног плода пред мојим очима, тај плод се неочекивано појављује у мојој машти, живописан, очаравајући.
Осећања срца теже ка саблажњивој слици сличној блудници. Њена спољашњост је заводљива; из ње одише саблазан, украшена је као драгоцене, блиставе утвари; брижно је скривено њено смртоносно дејство. Грех тражи жртву од срца, када већ, због одсуства самог предмета, не може да жртвује тело.
Грех дејствује у мени кроз грешну мисао, грешно осећање, осећање срца и осећање тела; дејствује кроз телесна осећања, дејствује кроз машту.
Каквом закључку ме води такав поглед на себе? Закључку да у мени, у целом мом бићу, живи огреховљена озледа, да она одобрава и помаже грех који ме напада извана. Сличан сам сужњу окованом тешким ланцима: свако коме је то дозвољено хвата сужња, вуче га куда хоће, јер сужањ везан ланцима не може да пружи отпор.
Грех је продро једном приликом у високи рај. Тамо је мојим прародитељима предложио да пробају забрањени плод. Тамо их је саблазнио; тамо је саблажњене погодио вечном смрћу. И мени, њиховом потомку, непрестано понавља исти предлог; и мене, њиховог потомка, стално настоји да саблазни и уништи.
Адам и Ева су одмах након греха изгнани из раја и избачени у земљу жалости и бола.[6] И ја сам се родио у тој земљи плача и несрећа! Али то ме не оправдава: Искупитељ ми је овде донео рај и усадио га у моје срце. А ја сам грехом отерао рај из мог срца. Сада је тамо мешавина добра и зла, тамо је љута борба против зла, тамо се сударају неизбројиве страсти, тамо је мука, предукус вечне муке у паклу.
У себи видим доказ да сам Адамов син: чувам његову склоност према злу; слажем се са предлозима обмањивача иако поуздано знам да ми нуди обману и спрема убиство.
Залуду би било да почнем да окривљујем прародитеље за грех који су ми предали: Искупитељ ме је ослободио од робовања греху, тако да ја од тада падам у грех добровољно, а не на силу. Прародитељи су једном у рају прекршили једну Божију заповест, а ја, налазећи се у крилу Цркве Христове, непрестано нарушавам све божанствене заповести Христа, Бога и Спаситеља мога.
Час гнев и злопамћење узрујавају моју душу: у мојој машти сева нож над главом непријатеља, и срце се наслађује задовољеном осветом, учињеном у машти. Час ми се причињавају разасуте гомиле злата: а одмах за њима велелепне палате, вртови, сви предмети раскоши, сладострашћа, гордости које доноси злато и због којих се грехољубиви човек поклања том идолу – средству остварења свих пропадљивих жеља. Час ме прелешћују почасти и власт: тада ме понесе машта и маштам да управљам људима и државама, да им пружам разне пропадљиве ствари, а себи пропадљиву славу. Час, потпуно упечатљиво, видим пред собом столове са топлим и мирисним јелима: смешно и у исти мах жалосно наслађујем се саблазнима које преда мном изничу. Час наједном видим да сам праведан, или, правилније, моје срце дволичи, напреже се да присвоји себи праведност, лаже само себе, брине се да људску похвалу привуче себи.
Страсти ме преотимају једна од друге, непрестано ме предају једна другој, узбуњују, узнемирују. И не видим своје чемерно стање! На мом уму је непрозирна завеса мрака; на срцу лежи тешки камен неосетљивости.
Хоће ли доћи себи мој ум, хоће ли се упутити према добру? Противи му се срце, навикло на грешне насладе, противи му се моје тело, јер је стекло животињске жеље. Изгубила се у мени чак и представа да је моје тело, иначе створено за вечност, способно за божанске жеље и покрете, да су животињске тежње његова болест, коју је добило кад је пало.
Различити делови мог бића – ум, срце и тело – расечени су, раздвојени, делују неусаглашено, противурече један другом; делују у краткотрајној, Богу противној слози једино онда када раде на греху.
Такво је моје стање! Оно је смрт душе за живота тела. Но ја сам задовољан својим стањем! Задовољан сам, али не због смирења, него због моје заслепљености, због моје каменосрдности. Не осећа моја душа своју умртвљеност, ни тело, којег је смрт одвојила од душе, не осећа своју умртвљеност.
Да сам осећао своју умртвљеност, стално бих се кајао! Да сам осећао своју умртвљеност, бринуо бих се о васкрсењу!
Сав сам се предао бригама овога света, мало ме брине моја духовна несрећа! Жестоко осуђујем најмања сагрешења мојих ближњих, а сам сам толико пун греха, толико ме је грех заслепио да сам се претворио у слани стуб, као Лотова жена, и нисам више способан ни за какав духовни покрет.
Покајање нисам наследио зато што још не видим свој грех. Не видим свој грех зато што још радим греху. Не може да види свој грех нико ко се наслађује у греху, ко дозвољава себи да га проба, макар и самим помислима и одобравањем срца.
Свој грех може да види једино онај који се потпуно и драговољно одрекао сваког пријатељства са грехом, и будно стражари на вратима свог дома са исуканим мачем – речју Божијом, и одбија, посеца тим мачем грех, у ком год облику му се он приближио.
Ко чини велико дело да успостави непријатељство са грехом и на силу одвлачи од њега ум, срце и тело, томе Бог дарује велики дар: виђење свога греха.
Блажена је душа која је угледала грех у себи! Блажена је душа која је угледала у себи пад прародитеља, застарелост старог Адама! Такво виђење свог греха је духовно виђење, виђење ума којег је Божија благодат исцелила од слепила.
Света Источна црква учи да постом и клечањем измољавамо од Бога виђење свог греха.
Блажена је душа која се у Божијем закону поучава дан и ноћ! У њему може да види лик и лепоте новог човека, а по њима да увиди и исправи своје недостатке.
Блажена је душа која је купила поље покајања тако што је умртвљавала себе за грешне подухвате! На том пољу наћи ће она скривено бесцено благо спасења.
Ако си задобио поље покајања, дај се у дечији плач пред Богом. Не тражи, ако можеш да не тражиш, ништа од Бога, предај се самопожртвовано Његовој вољи.
Схвати, осети да си дело, а да је Бог Саздатељ. Предај се као дете потпуно вољи Саздатеља, принеси му сам дечији плач, принеси му тихо срце спремно да следи Његову вољу и да се сачува Његовом вољом.
Ако због своје детињске слабости не можеш да се погрузиш у молитвено ћутање и плач пред Богом, изговори пред Њим смирену молитву, молитву за опроштај грехова и исцељење од грешних страсти, тих страшних моралних болести, састављених од драговољних, дуго времена понављаних сагрешења.
Блажена је душа која је сазнала да је потпуно недостојна Бога и осудила себе, проклету и грешну! Она је на путу спасења; у њој нема самообмане.
А ко, супротно овоме, сматра да је спреман да прими благодат, и мисли да је достојан Бога, па очекује и тражи Његов тајанствени долазак, и говори да је приправан да прими, чује и види Господа, тај обмањује себе, тај лаже себе; тај је достигао високу литицу гордости са које се пада у мрачни амбис погибије.[7] У тај амбис падају сви који су се направили важнији од Бога и дрзнули се да бестидно сматрају како су достојни Бога, и из те уображености и самообмане говоре Богу: Говори Господе, чује слуга Твој.
Млади пророк Самуило је чуо да га Господ дозива, и пошто није сматрао да је достојан разговора са Богом, изашао је пред свог старог учитеља и молио га за поуку како да се понаша. Чуо је Самуило и други пут исти тај глас како га призива и опет изашао пред учитеља. Учитељ је схватио да је тај глас био Божији глас и заповедио је младићу да на такав позив убудуће одговара: Говори Господе, чује слуга Твој.[8]
Исто ово усуђује се да говори сладострасни и надмени маштар иако га нико не призива, занет хвалисавим мишљењем: он ствара у себи гласове и утеху, и њима ласка свом надменом срцу, њима обмањује себе и своје лаковерне следбенике.[9]
Сине Источне цркве, једине свете и истините, у свом невидљивом подвигу руководи се поукама светих отаца своје Цркве: оне заповедају да се пре него што те обнови очигледно дејство Светог Духа одвраћаш од сваког виђења, од сваког гласа изван себе и у себи, јер је то очигледан повод за самообмањивање.[10]
Чувај ум невидљивим; одгони сва маштања и мишљења која су пад подметнула као истину. Обуци се у покајање и изађи са страхом и побожношћу пред великог Бога, моћног да очисти твоје грехе и обнови те својим Пресветим Духом. А кад дође Он, Дух Истине, увешће те у сву истину.[11]
Осећање плача и покајања је једино од користи души која је приступила Господу са намером да добије од Њега опроштај својих грехова. То је добри део! Ако си изабрао тај део, нека се не одузме од тебе! Не мењај то благо за празна, лажна, насилна, привидно благодатна осећања, немој уништити себе лажући себе.
„Ако су неки оци“, говори преподобни Исак Сиријски, „написали шта је чистота душе, шта је њено здравље, шта бестрашће, шта виђење, онда то нису написали зато да бисмо то тражили пре времена и да бисмо то очекивали. Писмо је рекло: Царство Божије не долази на видљив начин.[12] Они у којима живи очекивање стицали су гордост и пад… Црква Божија је одбацила оно тражење високих Божијих дарова које је садржано у очекивању тих дарова. То није знак љубави према Богу; то је болест душе.“[13]
Сви свети су сматрали да нису достојни Бога: тиме су показали своје достојанство, садржано у смирењу.[14]
Сви самообманути су сматрали да су достојни Бога: тиме су показали гордост и демонску прелест која је захватила њихову душу. Неки од њих су примили демоне који су изашли пред њих у облику анђела и следили их; некима су се демони јавили у свом сопственом облику, претварали се да их је њихова молитва победила и тако их увели у гордоумље; други су распаљивали своју машту, узрујавали крв, изазивали у себи узбуђења, прихватали то као благодатно наслађивање, пали у самообману, у потпуну помраченост, и сврстали се по свом духу у одбачене духове.
Ако имаш потребу да беседиш са самим собом, не лажи себе, већ прекоревај себе. Горки лекови потребни су нам у нашем палом стању. Сви који лажу себе већ су примили овде, на земљи, своју плату – своју самообману, похвалу и љубав Богу непријатељског света: немају шта они да очекују у вечности осим осуде.
Грех је мој стално преда мном[15] – говори о себи свети Давид: његов грех је био предмет његовог непрестаног преиспитивања. Безакоње моје ја ћу објавити, и бринућу се за грехе своје.[16]
Свети Давид се бавио осуђивањем самог себе, бавио се обличавањем свог греха када му је грех већ био опроштен и када му је дар Светог Духа већ био враћен. Још више: он је изобличио свој грех, исповедао га да чује васељена.[17]
Када су свети оци Источне цркве, нарочито пустиножитељи, достизали висине духовних вежбања, тада су се сва та вежбања сливала у њима у само покајање. Покајање је обузимало читав њихов живот, сву њихову делатност: оно је било последица виђења свог греха.
Једног великог оца су упитали у чему мора да се састоји делање усамљеног монаха? Он је одговорио: „Твоја умртвљена душа је пред твојим очима, и питаш какво мора да буде твоје делање?“[18] Плач је суштинско делање истинског Христовог подвижника; плач је његово делање од ступања у подвиг до краја подвига.
Виђење свог греха и покајање које оно доноси – то су делања којима нема краја на земљи: виђење греха подстиче покајање; покајање доноси очишћење; постепено очишћавано око ума почиње да увиђа оне недостатке и озледе у целом човековом бићу које раније, у својој помрачености, уопште није примећивало.
Господе! Даруј нам виђење наших сагрешења да би наш ум, када наше сопствене грешке привуку његову целокупну пажњу, престао да види грешке ближњих, и тако све ближње видео као добре. Даруј нашем срцу да остави погубне бриге о недостацима ближњег, да све своје бриге сједини у једну бригу о стицању чистоте и светости коју си нам Ти заповедио и припремио. Даруј нам да наше укаљане духовне ризе опет постану беле: њих је већ умила вода крштења, и сада, укаљане, траже да се оперу у реци суза. Даруј нам да у нама, уз светлост Твоје благодати, видимо разнолике болести: оне уништавају духовне побуде у срцу и уводе у њега побуде крви и тела, непријатељске Царству Божијем. Даруј нам велики дар покајања, претходницу и последицу великог дара виђења својих грехова. Заштити нас тим великим даровима од провалије самообмане, коју открива у души њена неприметна и несхватљива грешност, а настаје од сладострашћа и славољубља, дакле од онога што она не примећује и не разуме. Сачувај нас тим великим даровима на нашем путу према Теби, и даруј нам да доспемо до Тебе, који призиваш покајане грешнике и одбацујеш оне што сматрају да су праведници – да вечно у вечном блаженству славословимо Тебе, јединог истинитог Бога, Искупитеља заробљених, Спаситеља пропалих. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јeв 10, 22.
  2. Пс 37, 5 и Пс 39, 13.
  3. Пс 39,13.
  4. Пс 37, 11,8,6,8.
  5. Пс 54, 22.
  6. Пост 3, 23, 24.
  7. Свети Исак Сиријски, Слово 55.
  8. Подражавање, московско издање, 1834. године, књига 3, гл. 2. У наведеном месту западног писца узбуђивање, надменост и самообмана излажу се тако изразито и сликовито да сматрамо да није на одмет да читаочевој пажњи понудимо сам текст:

    „Говори, Господе, чује слуга Твој. Слуга сам Твој, уразуми ме да познам Твоја сведочанства. Приклони моје срце речима Твојих уста, и нека Твоја реч падне као роса. Синови Израиљеви говорили су некада Мојсију: Говори нам, слушаћемо; нека нам Господ не говори, да не бисмо умрли.’ Ја не молим тако, Господе, не молим тако! Него са пророком Самуилом смирено и ревносно молим: Говори, Господе, чује слуга Твој.’ Нека ми не говори Мојсије, нити други који пророк, него Ти говори, Господе Боже, који надахњујеш и просветљујеш све пророке. Ти једини, без њих, можеш потпуно да ме научиш, а они без Тебе не могу имати никаквог успеха. Њихове речи могу да звуче, али Духа не јављају. Они изванредно говоре, али, када Ти ћутиш, нема врелине у срцу! Они преносе слова, али Ти откриваш смисао! Они изговарају тајне, али ти откриваш значење алегорија! Они објављују Твоје заповести, али Ти дајеш снагу за њихово извршење. Они показују пут, али Ти дајеш духовну снагу да њиме идемо! Они делују само извана, али Ти поучаваш и просвећујеш срца! Они орошавају споља, али Ти дарујеш плодове! Они вичу речима, али Ти дајеш разумевање слуху! И зато нека ми не говори Мојсије! Говори Ти, Господе, Боже мој, вечна Истино. Да не умрем и останем бесплодан ако будем поучаван само споља, а изнутра не будем врео, и да не буде на суду да сам реч чуо, а нисам је испунио, да сам познао, а љубављу нисам обухватио, да ми је поверено, а да нисам сачувао. Говори, дакле, Господе, чује слуга Твој: Ти имаш реч вечног живота.“

    Дрскост ове надмене говорљивости и празнословља изазива ужас и дубоку тугу у души која је одгајена на учењу Православне цркве. Нема ту покајања! Нема скрушености духа! Нема одлучне тежње према најближем и најтешњем сједињењу с Богом! Таква је уопште настројеност аскетских западних писаца. Један од њих, износећи неправилно схватање достојанства Мајке Божије, завршава помахниталу говорљивост овако: „Бацимо се, дакле, у загрљај Богомајке!“ Ово расположење је супротно расположењу које света Источна црква предаје својој духовној деци: „Господе, када не бисмо свете Твоје имали молитвенике“, пева Црква у тропару на великом повечерју, „и доброту Твоју која нас милује, како бисмо смели, Спасе, опевати Тебе, кога славослове непрестано ангели.“ У молебном канону Пресветој Богородици Црква пева: „Ми, грешни и понизни, хитно приђимо сада Богородици и паднимо ничице у покајању, вапијући из дубине душе: ‘Владичице помози, сажали се на нас; похитај, пропадамо од мноштва прегрешења. Немој одбити своје служитеље празне, јер тебе имамо као једину узданицу.'“ Несхватљиво је стање самообмане и демонске прелести онима који нису одгајени на духовном подвигу по предању Православне цркве: они мисле да је то јадно стање најправилније, најблагодатније. Преводилац Подражавања са латинског језика на руски ставио је на крају своје књиге поуке за читаоца. Указујући на II главу III књиге, на ту слику самообмане и уображености, он саветује да читалац пре сваког побожног читања доведе себе у расположење које је изнето у тој глави. Очигледно је да се таквим расположењем даје слобода да се Свето писмо објашњава произвољно, да се укида обавеза да се следи објашњење светих отаца које је прихватила Црква. То је догмат протестантизма.

  9. Преподобни Григорије Синаит, О прелести и о осталом, Добротољубље, том 1. Свети Калист и свети Игњатије Ксантопул, глава 73, Добротољубље, том 2.
  10. Jн 16,13.
  11. Лк 17, 20.
  12. Свети Исак Сиријски, Слово 55.
  13. Свети Исак Сиријски, Слово 36.
  14. Пс 50, 5.
  15. Пс 37, 19.
  16. Пс 50.
  17. Свети Исак Сиријски, Слово 21.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *