НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
РЕЧ УТЕХЕ СТРАДАЛНИЦИМА МОНАСИМА[1]
 
Сине мој – говори Писмо – ако прихваташ да служиш Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје, и буди непоколебив. Све што ти се деси прихвати са задовољством, и у тешким преокретима свог понижења буди дуготрпељив.[2]
Невоље су одувек биле знак изабраности Божије. Оне су биле знак богоугодности за патријархе, пророке, апостоле, мученике, преподобне. Сви свети људи су прошли уским путем искушења и невоља, подносили их, и тако принели себе на благоугодну жртву Богу.
И данас се на свете душе допуштају, по вољи Божијој, разна искушења, да би се њихова љубав према Богу потпуно јасно открила.
Ништа се не дешава човеку без одобрења и допуштења Божијег.
Хришћанин који жели да буде следбеник Господа нашег Исуса Христа и да постане по благодати син Божији, рођен од Духа, пре свега мора да постави себи као правило, да прихвати као своју неизоставну обавезу, добродушно трпљење свих невоља: и телесних страдања, и увреда од људи, и насртаја демона, и самог устанка сопствених страсти.
Хришћанину који жели да благоугоди Богу више од свега треба трпљење и непоколебиво уздање у Бога. Он мора непрестано да држи то оружје у душевној десници зато што наш лукави непријатељ, ђаво, употребљава сва средства да нас за време невоље баци у униније и отме нам наду у Господа.
Бог никада не допушта на своје истинске слуге искушења која надмашују њихове снаге. Веран је Бог – говори свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем крај (избављење), да можете поднијети.[3]
Ђаво, будући да је створење и слуга Божији, озлојеђује душу, али не онолико колико он хоће, него онолико колико му дозволи Бог.
Ако човек зна колико терета може да носи која товарна животиња, тим више бескрајна Божија премудрост зна колико је искушење прилично свакој души.
Лончар зна колико времена мора да држи глинене судове у ватри: ако их предуго држи, пући ће, ако их премало држи, биће неупотребљиви. Тим више зна Бог које снаге и степена је г треба да буде огањ искушења за разумне сасуде Божије – хришћане, да би постали способни да наследе Царство небеско.
Младић није способан да обавља многе службе у свету: није способан да управља кућом, да обрађује земљу и да се бави осталим свакидашњим пословима. Тако често и душе које су већ причаснице Божије благодати, али које су неискушане невољама које им наносе зли духови, непосведочене у тим невољама, остају још у младенаштву, још су, такорећи, неспособне за Царство небеско.
Ако ли сте без карања – говори апостол – које су сви искусили, онда сте копилад а не синови.[4]
Искушења и невоље шаљу се човеку ради његове користи: душа одгојена кроз искушења постаје јака, честита пред својим Господом. Ако она претрпи све до краја у нади у Бога, не може бити лишена добара која је обећао Свети Дух и потпуног ослобођења од страсти.
Ако душе предате разним невољама – јавним, које им наносе људи, или тајним, насталим због устанка у уму непотребних мисли – или телесним болестима, све то претрпе до краја, оне ће бити удостојене истих оних венаца којих су удостојени и мученици, и исте оне слободе коју имају мученици.
Мученици су подносили искушења од људи. Радо су предавали себе мучењима, показивали до саме смрти храбро трпљење. Што је разноврснији и тежи био њихов подвиг, стицали су тим већу славу, добијали тим већу слободу према Богу.
Монаси подносе искушења од злих духова. Што су већа искушења која им доноси ђаво, тим већу славу они добијају у будућем веку од Бога, тим веће утехе бивају удостојени од Светог Духа овде, у самим својим страдањима, за време земаљског странствовања.
Узак је и жалостан пут који води у вечни живот; мало је оних који њиме ходе; но он је неускративо и неизбежно наследство свих који се спасавају. Не скрећимо са њега! Свако искушење које нам доноси ђаво подносимо чврсто и непоколебиво, мотрећи оком вере на добијање награде припремљене на небу.
Какве год биле невоље којима смо изложени током земаљског живота, оне никако не могу бити изједначене са добрима која су нам обећана у вечности, или са утехом коју још овде дарује Свети Дух, или са избављењем од владавине страсти, или са отпуштањем мноштва наших дугова – са тим неминовним последицама добродушног подношења невоља.
Страдања садашњега времена, тј. садашња привремена страдања, нису ништа, говори апостол, према слави која ће нам се открити, тј. у поређењу са славом која ће се открити у нама кад нас Свети Дух обнови.[5]
Храбро претрпимо све ради Господа, како и треба да претрпе храбри војници који се не боје ни смрти за свог Цара.
Зашто се нисмо изложили таквим и толиким патњама док смо служили свету и животним бригама? Зашто се сада, када смо приступили да служимо Богу, излажемо разним несрећама?
Знај: због Христа нас засипају невоље, као стреле. Баца их на нас наш непријатељ, ђаво, да би нам се тако осветио за вечна добра којима се надамо и која настојимо да добијемо, а уједно да би ослабио нашу душу тугом, унинијем, лењошћу и тиме нас лишио блаженства које очекујемо.
Христос се невидљиво бори за нас. Тај наш крепки и непобедиви Заступник разбија сваки мучки напад и сваку злу намеру нашег непријатеља.
Он сам, Господ и Спаситељ наш, ишао је за време целог свог земаљског живота уским и жалосним путем – никаквим другим. Њега су непрестано гонили, Он је претрпео многа срамоћења, исмејавања и искушења – напокон и срамотну смрт на крсту, између двојице разбојника.
Следимо Христа! Унизимо се као Он! Угледајмо се на Њега и не противимо се кад нас сматрају лажовима и помахниталима, не пожалимо нашу част, не окренимо лице од пљувања и образе од ударања; не тражимо ни славу, ни лепоту, ни насладе које припадају овоме свету; извршимо земаљско странствовање, као странци који немају где да склоне главу; прихватимо, прихватимо срамоћења, понижења и презирања од људи као нешто што неодвојиво припада путу који смо изабрали; боримо се јавно и тајно против гордих помисли, напрежући све снаге збацимо те помисли нашег старог човека, који под разним и на истину само привидно наличним изговорима тражи да оживи своје ја. Тада ће се Син Божији, који је рекао: Уселићу се у њих, и бићу у њима,[6] јавити у нашем срцу, и дароваће нам власт и силу да свежемо снажног, да опленимо сасуде његове, да згазимо аспиду и василиска, да их сатремо.[7]
Одбацимо роптање, одбацимо јадање на нашу судбину, одбацимо тугу и жалост у срцу, од којих слабе душе страдају више него од самих невоља. Одбацимо сваку мисао о освети и враћању злом за зло. Моја је освета, ја ћу вратити, рекао је Господ.[8]
Хоћеш ли да подносиш невоље са лакоћом и удобно? Смрт за Христа нека буде оно што жарко желиш. Та смрт нека непрестано буде пред твојим очима. Умртвљавај себе свакога дана уздржавањем од свих грешних жеља тела и духа; умртвљавај себе одрицањем од своје воље и одбацивањем самооправдавања, тих плодова лажно названог знања и лукаве савести старог човека; умртвљавај себе живим замишљањем и стварањем слике своје неумитне смрти. Дата нам је заповест да следимо Христа, да узмемо свој крст. То значи: морамо увек бити спремни да са радошћу и весељем умремо за Христа. Ако тако уредимо себе, лако ћемо подносити сваку невољу, видљиву и невидљиву.
Које искушење, које понижење неће великодушно поднети онај који жели да умре за Христа?
Наше невоље нам изгледају тешке управо зато што нећемо да умремо за Христа, нећемо у Њему једином да закључимо све наше жеље, све наше наде, сав наш ум, све наше достојанство, целокупно постојање наше.
Ако неко чезне да следи Христа и буде Његов наследник, онда он мора ревносно да подражава Његова страдања. Сви који воле Христа, сви Његови следбеници откривају и доказују свој скровити залог тиме што сваку њима послану невољу трпе добродушно, али и усрдно, и ревносно, и радосно, и благодарно, полажући на Христа све надање.
Такво трпљење је дар Христов.
Тај дар примиће онај који га смиреном и упорном молитвом измоли од Христа: доказујући искреност жеље, добиће бесцени духовни дар трпљења присиљавањем и болним приморавањем невољног срца на трпљење свих невоља и искушења.[9] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овај чланак је преузет понајвише из Седме беседе преподобног Макарија Великог. Види главе 13-18
  2. Сир 2, 1, 2, 4.
  3. 1 Kop 10, 13.
  4. Jeв 12, 8.
  5. Pим 8, 18.
  6. 2 Kop 6,16.
  7. Преподобни Макарије, Поука 4, гл. 15.
  8. Рим 12,19.
  9. Свети Исак Сиријски, Слово 37.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *