НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 10
 
Љубав према служењу монаштву сопственим примером и списима, није се сама по себи распламсала и горела код архимандрита Игњатија: он је веровао у своје призвање одозго на то служење, и односио се према њему као према божанском делу, трудећи се да повећа талант који му је дат; и зато је таква љубав код њега тријумфовала над свим ћудљивостима живота. У њему је лебдео дух живе вере у промисао Божији, што су осећали сви који су га знали и што се јасно могло видети из његових списа. Он је сматрао да се живот човека, који се свецело предао вођству провиђења, одвија по неком Божијем плану, чији је првообразац приказан кроз свештене догађаје изабраног народа Божијег. Гледајући на монашки живот као на путовање по земаљској пустињи и припремање за улазак у обећану земљу вечности, он је учио да је потребно сагледати ту вечност још при садашњем земаљском постојању, како би обезбедили себи улазак у њу када пређемо границу гроба. То није било просто, површно изједначавање, него сазнање стечено духовним делањем, чије је бројне примере он видео на себи самом; често, када је природни извор његових добрих жеља пресушио од врелине страсти и животних бура, он је у себи налазио нова врела благодатних мисли, која су изненада истицала и обнављала изнемогле снаге; животне горчине су се растварале благодатним силама трпљења и кроз то су постајале слатке, пријатне за духовни укус. Он је имао посебан дар да све посматра на духован начин; најмањи догађај, по свој прилици безначајне околности, код њега су често добијале дубоки смисао, и увек су имале одјека у моралном учењу којим се он руководио; они су обилно хранили његов ум и срце, и често су се, у дивној мелодији речи, разлегали са његове духовно-поетске лире. Таква његова дела су: „Блажен муж“ „Песма под сенком крста“, „Молитва прогоњеног човека“, „Плач монаха“ и многа друга. Из таквих посебности духовног призвања и стања произилази да је писмено изражавање била духовна потреба архимандрита Игњатија. Трудећи се да открије суштину монашког живота, архимандрит Игњатије се трудио да у самом себи оствари и живописном речју другима пренесе духовну лепоту карактера древног египатског монаштва, које је било идеал његовог живота. Монаштво по учењу и примеру светих отаца, првенствено египатских, било је од детињства његова заветна замисао. Руковођен тим учењем, он је осећао беспримерну љубав према киновијском монаштву, и та љубав је била потпуно схваћена: он је гледао на успостављање монаштва као на оснивање аскетског учења, где се рађају и развијају монашки карактери; а на монаштво уопште – као на науку над наукама. У том духу, он је упућивао сваког ко је расположен да ступи у монаштво, и снагом сопственог стремљења својим високим идеалима, снажно је утицао на младе, животом неискварене душе. Он је радо примао такве, у духовно сродство са собом, и руководио их је својом искусном духовном речју, која је имала такво дејство да је преобраћала срца, разрешавала од дугогодишњих искустава, слабила навике, мењала карактере многих. Способност да прима исповест помисли, што је веома ретка појава у наше време, архимандрит Игњатије је довео до савршенства; многострано искуство, дубока проницљивост, стално и прецизно самопосматрање, чинили су га умешним у исцељивању душевних ожиљака, којима је он увек прилазио најтањом оштрицом духовне речи. Умевши да влада собом у свим животним догађањима, не падајући духом ни у најтежим околностима, он је ту чврстину преносио и онима који су му исповедали своје помисли: туга која тишти, после исповести код њега, чинила им се као пуко привиђење. Правилно гледање на страсну природу човека – плод дугогодишњег самопосматрања, које је изложио у чланку: „Однос хришћанина према сопственим страстима“[1] било је извор утехе за његове ученике; оно их је приморавало да се при откривању помисли исказују са пуном слободом, поверењем и без страха; они су увек слушали одговор потпуно помирени са собом; често је пример из сопственог живота који је старац наводио, или указивање на неки догађај описан у књигама, био тако близак догађају који је исповеђен, да у души онога који се исповедио није остављао никакву сумњу или недоумицу, ученик је увек одлазио од старца са утехом.
Исповест помисли монаха почетника, за старца је увек била у основи монашког живота; она је, као неизбежни улов, улазила у круг духовног васпитања архимандрита Игњатија. Борба са помислима је мучна, нарочито у почетку подвига, када монах који је тек ступио није још навикао да ратује са њима оруђем молитве; управљање себе према поукама из књига јесте корисно и неопходно, али је недовољно. Тешко је младоме да обузда себе духовним уздама када нема пример пред собом; а непријатељ нарочито снажно ратује управо против оних који бирају манастир са директним циљем спасења, одбацујући све светске предности и погодности: за такве је то духовно руковођење живом речју, приликом исповести помисли, право откриће; оно постаје ограда против напада непријатеља и чини сопствену вољу постојаном. Све је то добро у случају када је старац толико мудар и искусан да је у стању да разуме помисли које му се откривају и да схвата њихове узроке и последице; иначе ће његов савет деловати разорно, као лоше преписани лек. На добро устројство духовне суштине почетника утиче и та околност, када се његов старац налази у врху управе: где је многовлашће или зависност старца, тамо је неслобода у духовном погледу. Архимандрит Игњатије је спојио у себи и једно и друго, тј. и духовну мудрост и спољашњу власт, и зато је живот под његовим руковођењем и у његовој обитељи био драгоцено стециште за оне који су тражили да разумно монахују. Не обазирући се на своју болешљивост, он је примио на себе напор да свакодневно одслуша исповест помисли – његови ученици су чак имали обичај да воде њихов дневни запис, и они су своје помисли откривали чистог срца, са искреношћу, зато што је старац био способан да прима такву исповест потпуно бестрасно. Корист од исповедања помисли била је очигледна свима. Притом, старац није подвргавао своје ученике тешким искушењима, него је промишљао физичке способности и умну развијеност свакога, тако да је стање под његовим духовним руководством било чак олакшано, како у физичком, тако и у моралном погледу.
Ево мишљења самог старца Игњатија о исповести помисли, заснованог на строгом следовању учењу светих отаца:
„Сви оци су сагласни у томе да је монах почетник дужан да одбацује греховне помисли и маштања у њиховом самом зачетку, не улазећи у расправу нити у разговор са њима. За одбацивање греховних помисли и маштања, оци предлажу два оруђа:
1) неодложно исповедање помисли и маштања старцу, и
2) неодложно обраћање Богу, са најтоплијом молитвом за прогнање невидљивих непријатеља. Преподобни Касијан говори: ‘Свагда гази на главу змије, тј. почетак помисли, и одмах их говори старцу: тада ћеш се научити да газиш убитачне подухвате змије, када се не будеш стидео да их, све без изузетка, откриваш твоме старцу.’ Тај начин борбе са демонским помислима и маштањима био је заједнички за све монахе почетнике у време цветања монаштва. Почетници који су се непрестано налазили уз своје старце у свако време су исповедали своје помисли, како се то може видети из житија преподобног Доситеја, а почетници који су долазили свом старцу на одређено време исповедали су своје помисли једном дневно, увече, како се то може видети у Лествици и другим отачким књигама. Исповедање својих помисли и руковођење саветом духоносног старца, древни монаси су сматрали неопходношћу без које се није могуће спасити…“ „Поуке духоносног старца постојано воде монаха почетника путем јеванђелских заповести, и ништа га тако не раздваја од греха и почетка греха – демона, као постојано и упорно исповедање греха у његовом самом почетку. Такво исповедање поставља између човека и демона непомирљиво непријатељство, спасоносно за човека. Такво исповедање, уништавајући дводушност или колебање између љубави према Богу и љубави према греху, даје доброј вољи необичну силу, а затим и невероватну брзину напредовању монаха, у шта се опет може уверити из житија преподобног Доситеја. Они монаси који се нису могли борити против греха постојано честим исповедањем помисли, јер нису имали старца, борили су се против њега постојаном и учесталом молитвом.“[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аскетски огледи, том 1. Тај чланак је издат после смрти еп. Игњатија, 1870. године, у брошури: три чланка нису била у штампи.
  2. Свети Игњатије Брјанчанинов. Принос савременом монаштву.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *