НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
ПЕСМА У СЕНИ КРСТА
(УЗЕТО ИЗ XV ГЛАВЕ ИЗЛАСКА)
 
Седам у свету сену крсног дрвета, почињем песму хвале, песму благодарења Творцу моме и Спаситељу.
Не бежим у сену крста због врелих зрака вештаственог сунца: бежим од зноја грехова, од зноја саблазни. Авај, свет је препун опасних саблазни.
Прохладно је, радосно у сени светог крста! Испод његових жила избија извор воде живе: учење Христово.
Не чује се глас моје песме у сујетном свету. Мој ум и срце певају тајанствено. Нека их чује мој Спаситељ.
Ишао је некада кроз ваздух пред скупом људи Израиљевих ступ од облака и ступ од огња, и водио их кроз сурову, страшну пустињу. За мене невидљиви и уједно видљиви промисао Бога мога водио ме је тешком и жалосном стазом земаљског живљења.
Раније сам живео у Египту. Фараон, цар његов, потрудио се да стално будем заузет прављењем опека, или другим тешким пословима, да будем заузет непрекидним старањем о материјалном. Када ми је долазила мисао о служењу моме Богу, фараон ми је пребацивао да беспосличим, умножавао моје старање о пролазном, земаљском, сујетном, да не бих могао чак ни да помислим на Бога.
Мојсије – тим именом и ликом изображава се закон Духа – извукао ме је на необичан начин из Египта: из живљења за тело, за свет, у пустињу.
Тежак је пут кроз пустињу! Тамо је ужарени, живи песак под ногама, тамо оштро камење и бодљикаво трње озлеђује ноге; тамо врело сунце пржи путника, тамо је жеђ неподношљива; тамо нема египатских котлова и меса; тамо су шатори, тамо нема удобног и спокојног склоништа; тамо мртва прироДа мори, мучи мисао и очи.
Чим сам стигао до Црвеног мора, угледао сам иза себе непријатељске коњанике и затутњала кола. Преда мном је било море; испред мене и иза мене била је смрт, ужасна, неизбежна.
Но био је ту и Бог мој. Он је извор живота, и смрт је у његовој власти. Усред мора отворио се мени пут: у животу унутар света неочекивано се преда мном појавила стаза спасења.
Коњаници су јурнули за мном, кола су се устремила ка мени: сви су они изгубили живот у мору. Пјеваћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.[1]
Помахнитали коњ – то су бесловесне тежње, жеље мога тела; коњаник на њему – то је грешна помисао.
Затутњала кола – то је сујетна слава света, оно његово велико. Проћи ће оно, и умукнуће, потонуће у море заборава. Шта је тако безначајно као лупа и шкрипа точкова и гвожђурије на колима!
Једино благо, једино богатство човеково јесте Бог, његов Творац и Спаситељ, његов живот и наслада, његово вечно имање. Њему хвала, Њему слава! Господ је велик ратник; име му је Господ. Што је људима немогуће Богу је могуће. Кола фараонова и војску његову врже у море; избране војводе његове утопише се у Црвеном мору,[2] у плачу човека због његове грешности.
Стаде у гомилу вода која тече; стинуше се вали усред мора.[3] Саблазни света остале су без своје силе, бачено је у окове њихово дејство, нису оне покориле себи моје срце; оно је према њима постало неосетљиво, прошло је кроз влажне воде, као између камених хридина. Десница твоја, Господе, прослави се у сили; десница твоја, Господе, сатр непријатеља,[4] она ми је даровала силу, одузела силу од греха, који се уздизао нада мном као зид од таласа. Ти си скаменио таласе, пуне страшне жеље да ме прогутају, да увуку моје беживотно тело у недокучиве бездане пакла.
Помоћниче мој и покровитељу.[5] На мом путу према Теби, земљи мојој обећаној, још ме чекају непријатељи, синови иноплеменика. И они су познали да је нада мном Твој свети промисао, да ме Твоја рука води и чува, да се бори за мене; они знају да је рука Твоја силна. Они се боје Твоје руке, а мени завиде, шкргућу на мене зубима.
Чуће народи милости Твоје према мени, и задрхтаће: мука ће спопасти житеље Филистеје; препашће се старешине едомске; јунаке моавске спопашће дрхтање, уплашиће се сви који живе у земљи хананској.[6] Спаси ме, Боже мој, од свих синова иноплеменских, од свих и од свакога кога се Свети Дух Твој клони, који зато за хришћанина и јесте син иноплемени. Нека се моја нога не заплете ни у какве мреже, нека се не стропоштам ни у какав мени невидљиви, мени непознати, за мене недокучиви кобни бездан.
Одузми силу свим непријатељима моје душе, како си је одузео колима и коњаницима фараоновим; скамени их, да не би могли да учине никакав покрет, никакво дејство, онако како си скаменио море. Спаси ме, Господе, Боже мој! Јаки су и велики непријатељи моји! Препустиш ли ме мени самоме – они ће ме убити, као што лав убија слабашно јагње; самлеће ме, као што жрвањ меље зрно пшенично.
Од величине руке Твоје нека замукну као камен[7] сви који мрзе моје спасење, сви који се противе моме ходу према Теби, докле не прође народ Твој, Господе, докле не прође народ који си задобио. Одвешћеш их и посадићеш их на Гори насљедства својега, на мјесту које си себи за стан спремио, Господе, у светињи, Господе, коју су Твоје руке утврдиле.[8]
Када су воде Црвеног мора прекриле и потопиле војску фараонову, његове коњанике, и кола његова, тада је Марија пророчица – сестра Аронова, првосвештеника Израиљаца, и Мојсијева, законодавца њиховога – праћена мноштвом жена Израиљевих, узела бубањ у своје руке и отпевала им песму: Пјевајте Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.[9]
Душа која пребива у служењу Богу, која се дан и ноћ поучава Закону Божијем, сједињује се у један дух са Господом,[10] орођава се са Његовим светим Законом, постаје сестра његова, пророчица, јер из њега узима благодатно надахнуће. Када она увиди своје избављење од смрти, те плате за грех, од потапања у сујетне бриге и занимања света, од власти и насиља фараона, тада она подешава осећања срца за чудесни свет Христов, и чим их, као струне, дотакне божанским помислима, производи чудесне, пророчке звуке, пева хвалу Богу, тајанствено, духовно, с наслађивањем.
О ви, жене Израиљеве, душе верних слугу Господа Исуса! Узмите своје бубњеве, придружите се певању надахнуте пророчице! Седимо у складни хор у светој сени крста, распевши тијело са страстима и жељама,[11] умом и срцем чистим, устима чистим запјевајмо Господу, Богу великоме, Спаситељу нашем, јер се славно прослави неисказивим добрим делима својим нама и свему хришћанском и људском роду. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изл 15, 1.
  2. Изл 15,3,4.
  3. Изл 15, 8.
  4. Изл 15, 6.
  5. Аутор тако наводи Изл 15, 2.
  6. Изл 15, 14, 15.
  7. Изл 15, 16.
  8. Изл 15, 16, 17.
  9. Изл 15,21.
  10. 1Kop 6, 17.
  11. Гал 5,24

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *