АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ЛИКУ И ОБЛИЧЈУ БОЖИЈЕМ У ЧОВЕКУ
 
Да начинимо човјека по својему обличју[1] – тајанствено се саветовао у самом себи и са самим собом Бог Тројица пре стварања човека.
Човек је лик и обличје Бога. Бог, неприступан у својој величини и виши од сваког лика, показао је свој лик у човеку, показао је свој лик у јасности и слави. Тако сунце показује свој лик у смиреној капљици воде. Човекова суштина, његова највиша сила, којом се разликује од свих живих бића на земљи, којом је раван анђелима, дакле његов дух, јесте лик Божији. Човеков непорочни дух је обличје Бога, а Бог, нацртавши свемогућом десницом своје обличје на човеку, остаје изван сваког обличја и поређења.
Како је дивно и пуно разноликог достојанства и разнолике лепоте то биће звано човек?!
Ради њега је Саздатељ саздао сву видљиву природу; сва је она одређена да служи њему, сва је она његова чудесна околина.
Када је Саздатељ извлачио сва остала створења из ништавила у биће, било му је довољно то што је изговарао своју свемогућу заповест. А када је зажелео да доврши дело света стварањем најлепшег, најсавршенијег дела, Он се пре тог стварања саветовао.
Неизмерна материја, несагледива и неизрачунљиво многолика, створена пре човека, била је – рећи ћемо одређено и са правом – припремно стварање.
Тако земаљски цар уређује и украшава велелепни стан да би у њега ставио свој лик.
Цар над царевима и Бог над боговима припрема сву видљиву природу, све што иде уз њу, сву нама видљиву чудесну лепоту. Затим у тај стан ставља, као крајњи узрок свега, свој лик.
Када је завршио свет, а пре стварања човека, Бог је погледао то што је створио и нашао је да је добро: И видје Бог да је добро.[2]
Након стварања човека, Бог је опет погледао све што је створио и нашао је да је његова творевина дивна, потпуна, савршена: Погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.[3]
Човече, покажи своје достојанство!
Погледај ливаде и њиве, велике реке, бескрајна мора, раскошно дрвеће, све звери и животиње на земљи, све звери и рибе у води, погледај звезде, месец, сунце, небо: све то је ради тебе, све је одређено да теби служи.
Осим света којег видимо, постоји и свет невидљив телесним очима, несравњиво бољи и лепши од видљивог. И невидљиви свет је ради човека.
Какво је само поштовање Господ указао своме лику! Какво му је само узвишено одређење предодредио! Видљиви свет је само припремно предворје које води у стан Божији, несравњиво лепши и пространији. Овде се, као у предворју, лик Божији мора украсити завршним цртама и бојама да би постао у највећој могућој мери сличан свом свесветом, свесавршеном Изворнику, да би у лепоти и отмености те сличности ушао у ону одају у којој Изворник присуствује непојмљиво, као да ограничава своју неограниченост да би показао себе својим вољеним, разумним бићима.
Лик Бога Тројице је човек тројица.
Три лица у човеку тројици су три силе његовог духа, три пројаве његовог постојања. Наше мисли и духовна осећања показују постојање ума, но он, тако очигледан у свим облицима свог испољавања, уједно остаје потпуно невидљив и недокучив.
Свето писмо и дела светих отаца понекад називају душу и духом, а понекад духом називају засебну силу душе. Ту силу душе оци називају словесношћу или силом словесности.
Деле је на три појединачне силе: ум, мисао или реч, и дух. Умом они називају сам извор, сам почетак мисли и духовних осећања. Духом, у том посебном значењу, називају способност духовног осећања. Неретко се у отачким делима словесна сила, или дух, назива умом; неретко се умовима називају створени духови. Целина добија име на основу свог главног дела.
Сама суштина наше душе је лик Божији. И након пада у грех душа остаје лик Божији! И грешна душа, бачена у пламен пакла, у самом пламену пакла, остаје лик Божији! Тако уче свети оци.[4]
Света Црква пева у својим песмама: “Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова.”[5]
Наш ум је лик Оца; наша реч (неизговорену реч обично називамо мишљу) је лик Сина; дух је лик Светог Духа.
Као што у Тројици три лица несливено и нераздељиво чине једно Божије биће, тако у човеку тројици три лица чине једно биће, не мешајући се међусобно, не сливајући се у једно биће, не раздељујући се на три бића.
Наш ум је родио и не престаје да рађа мисао; рођена мисао не престаје да се опет рађа, и уједно остаје рођена, скривена у уму.
Ум не може да постоји без мисли, а ни мисао без ума. Почетак ума је неизоставно и почетак мисли, постојање ума неизоставно је и постојање мисли.
Исто тако наш дух исходи од ума и потпомаже мисао. Управо зато свака мисао има свој дух, сваки начин мишљења има свој засебни дух, свака књига има свој сопствени дух.
Нема мисли без духа; постојање мисли неизбежно прати постојање духа. У постојању једног и другог очитује се постојање ума.
Шта је човеков дух? Укупност осећања срца која припадају словесној и бесмртној души, туђих душама животиња и звери.
Човеково срце се разликује од срца животиња својим духом. Срца животиња имају осећања која зависе од крви и нерава, али немају духовно осећање – ону црту Божијег лика коју има једино човек.
Човекова морална сила је његов дух.
Наш ум, реч и дух, по једновремености свог почетка и по својим узајамним односима, само су лик Оца, и Сина, и Светог Духа, савечних, сабеспочетних, једнаких по части, истоврсних по природи.
Које видио мене, видио је Оца – објавио је Син: ја саму Оцу и Отац је у мени.[6] Исто се може рећи и за човечији ум и за његову мисао: ум, невидљив сам по себи, открива се у мисли; ако си упознао мисао, упознао си ум који је произвео ту мисао.
Господ је назвао Светог Духа Силом с висине,[7] Духом Истине;[8] Истина је Син. Својство силе има и човечији дух; он је и дух човекових мисли, биле оне истините или лажне. Он се пројављује и у тајним кретњама срца, и у мишљењу, и у свему што човек чини. Кроз човеков дух откривају се и његов ум и мишљење; дух сваког поступка открива мисао којом се човек руководи у свом поступку.
Милостиви Господ је украсио свој лик и својим обличјем. Лик Божији је сама суштина душе; обличје су својства душе.
Новостворени лик Божији – човек – слично Богу, био је бесконачан, премудар, добар, чист, непропадљив, свет, далек од сваке грешне страсти, сваке грешне помисли и осећања.
Вешти уметник прво слика форму, црте оног лика са кога скида портрет. А кад тачно прикаже те црте, он даје лику, самом оделу боју и колорит оригинала, и тиме усавршава сличност. Када је Бог створио свој лик, Он га је украсио својим обличјем; лику Божијем је својствено да има по свему сличност са Богом. У противном, лик би био мањкав, недостојан Бога, не би испуњавао своје одређење, не би одговарао свом одређењу.
Авај! Авај! Плачите небеса! Плачи сунце, плачите све звезде, плачи земљо, плачите сва бића небеска и земаљска! Плачи сва природо! Плачите свети анђели! Ридајте горко, неутешно! Обуците се, као у одело, у дубоку жалост! Десила се несрећа, несрећа, потпуно достојна да се назове несрећом: лик Божији је пао.
Лик Божији је уживао поштовање неограничене власти Бога као јарки, живи цвет Божијег обличја, а онда га је саблазнио већ пали анђео, и он се, мрачан, предао мисли и духу оца лажи и сваке злобе. Предао се тако што се одвојио од воље Божије. Тиме је одагнао од себе Духа Божијега, изопачио Божије обличје, сам лик учинио непотребним.
Несреће пада проповедник је приказао живо и тачно: Што је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројити.[9]
Растројство лика и обличја свако може лако да опази у себи. Лепоту обличја, коју чине све врлине заједно, оскрнавиле су мрачне и смрдљиве страсти. Црте лика изгубиле су своју правилност, свој узајамни склад: мисао и дух боре се међусобно, неће више да слушају ум, устају против њега. Он сам је у непрестаној недоумици, у страшној помрачености, која заклања од њега Бога и свети, непогрешиви пут према Богу.
Ужасно мучење прати растројство лика и обличја Божијег. Ако човек буде пажљиво, у самовању, дуго и стално гледао у себе, увериће се да то мучење не престаје, да се проналази и скрива, зависно од тога да ли га расејаност ублажава мало или много.
Човече! Твоја расејаност и твоја увесељавања само показују у теби присутну муку. Тражиш да је заглушиш чашом бучних забава и непрекидне расејаности. Несрећниче! Чим наиђе тренутак трезвености, ти се осведочаваш да мука коју си настојао да уништиш расејаношћу живи у теби. Расејаност је њена храна, средство за јачање: одахнувши у сени расејаности, мука се буди са новим снагама. Она је у самом човеку живо сведочанство које му сведочи да је пао.
Тим печатом, тим сведочанством пада обележено је човеково тело. Од самог свог рођења оно је у непријатељству, у борби против свега што га окружује, и са самом душом која живи у њему. Све стихије насрћу на њега; напокон, исцрпљено унутрашњим и спољашњим биткама, погађано болестима, притиснуто старошћу, оно пада на косу смрти, иако је створено бесмртно, и расипа се у прах.
И опет се појављује величина Божијег лика! Она се јавља у самом његовом паду, у начину на који је човек извучен из пада. Једним од својих лица Бог је примио на себе свој лик: постао је човек, и собом извукао човека из пада, васпоставио га у претходној слави, повео према слави, несравњиво вишој од оне која му је била дата при стварању. Праведан је Господ у својој милости. Приликом искупљења Он је свој лик прославио више него приликом стварања: човек није сам себи измислио пад, измислио га је пали анђео, којег је примамила у пад завист, обмануло зло, прикривено маском добра.
Сва лица Бога Тројице учествују у делу очовечења, свако у својству свог лица. Отац остаје Онај који је родио и рађа, Син се рађа, Свети Дух дејствује.
И овде се опет види какав је тачно лик Богочовека. Син прима човештво; кроз Сина сав Бог Тројица ступа у општење са човечанством. Да би се пренела људима, наша мисао се заодева у звукове: нематеријална, повезује се са материјом; посредством ње улази у општење дух, јавља се ум.
Оваплотила се Реч Божија, Божија Истина – Син је постао човек. Истина је исправила, очистила нашу мисао; наш дух је постао способан за заједничарење са Светим Духом. Свети Дух је оживео наш вечном смрћу умртвљени дух. Тада је ум ступио у познање и виђење Оца.
Човека тројицу исцељује Бог Тројица: Реч исцељује мисао, преводи је из лажи, из самообмане, у истину; Свети Дух оживотворава дух, преводи га из телесних и душевних осећања у духовна осећања; уму се јавља Отац, и ум постаје ум Божији. А ми имамо ум Христов[10] – говори апостол.
До силаска Светог Духа човек је био мртав духом, и зато је тражио: Господе, покажи нам Оца.[11] А када је примио Духа усиновљења и осетио своје синовство, и оживео духом ради Бога и спасења, од дејства Светог Духа, он се обраћа Оцу као ономе којег зна, као Оцу: Ава, Оче![12]
У води крштења васпоставља се пали лик, човек се рађа за вечни живот водом и духом. Дух, који је одступио од човека приликом његовог пада, од сада присуствује заједно са човеком у његовом земаљском животу, при томе покајањем исцељује озледе које грех наноси човеку после крштења, и тако, посредством покајања, спасење чини могућим до последњег издисаја.
На крштењу Дух васпоставља и лик Божији и лепоту Божијег обличја. Она се умножава и усавршава испуњавањем јеванђелских заповести. Образац те лепоте, пуноћа те лепоте је Богочовек, Господ наш Исус Христос.
Угледајте се на мене, као и ја на Христа,[13] објављује апостол и позива вернике да у себи обнове и усаврше Божије обличје, и указује на Свети Образац савршенства нових људи, пресазданих, обновљених искупљењем. Обуците се у Господа Исуса Христа.[14]
При искупљењу свог лика – човека, Бог Тројица је дао такву могућност напредовања у усавршавању обличја да обличје прелази у ново стање при сједињењу лика са Изворником, убогог бића са његовим свесавршеним Творцем.
Диван је, чудесан лик Божији, тај лик из кога светли, дејствује Бог! Сенка апостола Петра је исцељивала! Неки човек слагао пред њим и наједном се срушио мртав јер је слагао пред Богом! Убруси и повези око главе апостола Павла чинили су чуда! Кости пророка Јелисеја васкрсле су мртваца чије је тело – због брзине погребника, преплашених пред непријатељем који је долазио – дотакло у гробу давно покопане кости духоносца!
Најближе обличје, сједињење, човек добија, и по добијању чува тако што обитава у јеванђелским заповестима. Останите у мени – заповеда Спаситељ својим ученицима – и ја ћу у вама. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод.[15]
Блажено сједињење хришћанин добија када се чисте савести, очишћене удаљавањем од сваког греха, тачним испуњавањем јеванђелских заповести, причешћује светим телом Христовим и светом крвљу Његовом, а уједно и с њима сједињеним Божанством Његовим. Који једе моје тијело – рекао је Спаситељ – и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.[16]
Разумни лику Божији! Размотри: за какву славу, за какво савршенство, за какву величину те је призвао и одредио Бог!
Недокучива премудрост Саздатеља дала ти је да начиниш од себе оно што желиш да начиниш.
Разумни лику Божији! Зар не желиш да останеш достојни лик Божији, зар желиш да унаказиш себе, да се претвориш у лик ђавола, да се срозаш на ниво бесловесних?
Није залуду излио Бог своја блага, није без разлога створио чудесни свет, није непотребно указао поштовање свом лику тиме што се пре његовог стварања саветовао, а када је лик већ пао, није га искупио тек тако, не тражећи рачун за то! За све своје дарове Он тражи извештај. Он ће судити како су употребљени његови богати дарови, како је оцењено Његово очовечење, како је оцењена Његова крв коју ју пролио за нас при нашем искупљењу.
Тешко, тешко онима који су пренебрегли добра дела Бога, Саздатеља, Искупитеља!
Вечни огањ, давно запаљени, неугасиви, ђаволу и анђелима његовим припремљени огњени бездан, очекује изопачене ликове Божије који су сами себе учинили непотребним. Тамо ће они вечно горети и неће догорети довека!
Браћо! Док странствујемо по земљи, док смо у предворју вечности – у овом видљивом свету – потрудимо се да доведемо у правилност црте лика Божијег којег је Бог отиснуо у нашим душама, да преливима и бојама обличја дамо лепоту, живост, свежину, и Бог ће на страшном испитивању увидети да смо спремни за улазак у Његов вечни, блажени стан, у Његов вечни дан, у Његов вечни празник и светковину.
Осоколимо се, маловерни! Покренимо се, лењи! Човек склон страстима као и ми, који је у почетку у помрачености својој гонио Цркву Божију, био противник, непријатељ Божији, толико је исправио у себи, по обраћењу своме, богодани лик Божији, толико је усавршио подобије, да смело говори о себи: Живим – не више ја, него живи у мени Христос![17]
Нико нека не посумња у истинитост овога гласа! Овај глас је био толико преиспуњен свесветом истином, толико га је помагао Свети Дух да су на Павлов глас мртви васкрсавали, демони излазили из људи које су мучили, демонска пророчишта остајала нема, непријатељи Божије светлости остајали без сјаја у очима, незнабошци одбацили своје идоле, познали Христа – истинитог Бога, и поклонили му се. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пост 1,26.
  2. Пост 1,25.
  3. Пост 1,31
  4. Свети Димитрије Ростовски, Летопис.
  5. Тропар после Непорочних у суботу.
  6. Jн 15, 9, 10.
  7. Лк 24,49.
  8. Jн 14,17.
  9. Проп 1,15.
  10. 1 Kop 2, 16.
  11. Jн14,8
  12. Pим 8, 15, 16.
  13. 1 Kop 11, 1.
  14. Pим 13,14.
  15. Jн 15,4, 5.
  16. Jн 6, 56.
  17. Гал 2, 20.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!