НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 5
 
Млади послушници су се у потпуности предали подвижничком животу: држали су се самоће, избегавали су мноштво људи, чували су се од утисака из спољашње средине који су штетни за безмолвије, избегавали су непотребне сусрете и сувишна познанства, како би држали себе у строгом ћутању и чувању ума. Све њихове душевне силе биле су усмерене на богомислије и молитву. Посебна просторија у манастирском врту, изван сваке комуникације, омогућавала им је жељени мир: млади подвижници су се радовали свом отшелништву. Тако су они провели зиму 1829. године. Димитрије Александрович, природно обдарен способношћу књижевног стваралаштва, волео је да созерцава слике природе и да из њих узима садржаје своје богомисли, које је изражавао својим вештим пером. Ту је он написао свој „Врт у време зиме“. Тој врсти књижевног стваралаштва припада и друго његово дело: „Дрво зими, пред прозором келије“, које је написано мало раније, у Свирском манастиру. У та два дела исказане су мисли и осећања богомислене душе, која се предала религиозном созерцавању, под утицајем молитвених стања која искусе само безмолвници. Али убрзо се догодило да млади подвижници треба да извуку корист од смиреног уточишта у Плошћанској пустињи: припремало им се тешко искушење. Између оснивача пустиње, јеромонаха Маркела и старца о. Леонида, настала су неслагања, која су приморала последњег да напусти Плошћанску пустињу и пресели се у скит Оптинске ваведењске пустиње, која се налазила у Калушкој губернији. Брјанчанинов и Чихачов су такође добили наредбу да одмах напусте обитељ и оду „било куда“. Манастирска братија се ражалостила због безразложног протеривања смерних младих послушника који никога ничим нису озлоједили, и испратили су их са осећањем дубоког сажаљења и поштовања њиховог тихог и строгог живота, давши им пет рубаља за пут, које су заједнички прикупили. Било је тешко двојици другова да са мршавим новчаником путују по непознатој земљи, немајући у виду одређено место; они су се трудили, колико је могуће, да скрате своје путовање и упутили су се у Бјелоберешку пустињу, исте те Орловске губерније. За време путовања, они су били у Свенском манастиру где се у то време, у затворништву, подвизавао јеромонах Атанасије, један од ученика раније поменутог молдавског старца Пајсија Величковског. Димитрије Александрович је посетио затворника и много му је користио душекорисни разговор о благотворности плача, што помиње у својим „Аскетским огледима“, наводећи речи затворника које су се дубоко урезале у његову душу: „Оног дана када не плачем због себе као палог сматрам да сам у прелести.“ Ни Бјелоберешка пустиња није дала уточиште за живот сиротим путницима, и они су, продуживши даље, стигли у Оптинску пустињу, где се настанио о. Леонид са ученицима. Игуман Мојсеј није био сагласан да их прими код себе, али се старија братија сажалила над очајним стањем скитница, и наговорили су игумана да их не отера. У мају 1829. године, Брјанчанинов и Чихачов су се сместили у Оптинској пустињи, држећи се поретка живота који им је био одређен у плошћанској обитељи.
Боравак Димитрија Александровича и његовог друга у Оптинској пустињи није ни изблиза био онакав као у Плошћанској. Игуман их је гледао неблагонаклоно, братија се баш нису односила према њима са поверењем. Имали су много невоља због усамљеничког начина живота; сама манастирска храна, припремана на дуготрајном посном маслу, штетно је деловала на слаби и болешљиви организам Димитрија Александровича. Они су одлучили да сами себи припремају храну; са великим напором су успевали да измоле прекрупу и кромпир, па су кували чорбу у својој келији; уместо ножа су употребљавали секиру, храну је припремао Чихачов. Тако тешка и непријатна ситуација, наравно, није могла дуго потрајати: она је имала за последицу телесну исцрпљеност и једног и другог. Прво је од ње пострадао Димитрије Александрович, толико да се није могао држати на ногама; о њему се старао Чихачов, који је по телесном саставу био снажнији од њега; али убрзо је и он занемоћао, захваћен грозницом. Тада је за болесног друга бринуо Димитрије Александрович; и мада га је усрдно служио, и сам је падао од крајње изнемоглости.
Мајка Димитрија Александровича била је болесна. Болест – као весник смрти – обично мења расположење људског срца. Софија Атанасјевна, у души је опростила поступак свога сина; материнско осећање је проговорило у њој; она је пожелела да се види са сином. Александар Семјонович, под утицајем тих околности и сам је смекшао и написао је сину да он неће ометати његове намере, и да он дође мајци, и истовремено са писмом, послао је за њим и покривена кола. Димитрије Александрович је похитао родитељима. Он је кренуо заједно са болесним другом Чихачовим, јер је Александар Семјонович био толико пажљив да није заборавио да позове и њега. Али сусрет у родитељском дому ни издалека није био такав како је обећано у позиву. Здравље болесне родитељке Брјанчанинова се унеколико поправило, и помирљиво осећање које се изненада јавило у оцу због опасне ситуације – болести жене, нестало је. Он је хладно примио сина. Мајка, мада је била и срдачна, понашала се суздржано. Тако је лутање од једног манастира до другог, тежак положај у последњем, болест мајке и њена последица – тренутни излив родитељских осећања – све је то послужило само да би извукло младе људе из уточишта свете обитељи, и поставило их на ранији пут, лице у лице са световним искушењима. За непријатеља човековог спасења нема погодније замке него што је напуштање зидина манастира, од стране послушника, под било каквим, наизглед добрим, изговорима. Самовољни излазак из манастира – увек је његова замисао.
Млади људи су се сместили под световни кров, у засебном усамљеном крилу куће, у намери да наставе своје монашке подвиге, и за своје духовне потребе су се обраћали месном сеоском свештенику, сматрајући свој боравак ту само привременим. Али није тако мислио Александар Семјонович. Он се окренуо својој ранијој мисли да врати сина световном животу, и на све начине је покушао да га наговори да ступи у државну службу; родбина и познаници су му упућивали погледе са истом том мишљу; мајка, иако се понекад занимала за његова учења о спасењу душе и другим узвишеним истинама хришћанског живота, није имала толико самосталности да би се потпуно предала његовим саветима. Саблазни које су им кружиле пред очима, збуњивале су подвижнике, шум мноштва је нарушавао њихово безмолвије. Младим људима почео је тешко да пада боравак међу мирјанима, и размишљали су о томе како да се, што пре, склоне из световног друштва, које је неспојиво са монаштвом, и да се поново сместе негде у манастир. Пошто су почетак зиме 1829. године проживели у селу Покровско, следеће 1830. године, у фебруару месецу, оба друга су кренула да траже подесно уточиште у манастирским зидинама; упутили су се у Кирило-новојезерски манастир. У то време, тамо је у миру боравио архимандрит Теофан, познат по свом светом животу и примерном руковођењу обитељи, а настојник је био игуман Аркадије, његов близак ученик и подражавалац његовог начина управљања. О. Аркадија одликовала је проста природа; он је препознао у двојици младих придошлица дух истинског монаштва, и са љубављу их је примио у своју обитељ. Али другови се нису дуго радовали новом месту боравка: неумољива природа им је доказала да се човек не састоји само из душе, него и из тела. Новојезерски манастир налазио се на острву пространог језера. Влажна клима од испарења воде изазива жестоку грозницу код ненавикнутих и слабих организама. Убрзо је њен штетни утицај осетио Димитрије Александрович; он је добио грозницу и три месеца је трпео њене мучне симптоме, без икакве медицинске помоћи. На крају су почеле да му отичу ноге, тако да више није могао да устане са постеље. У јуну, када грозница тамо нарочито бесни, родитељи су послали кочије по сина, како би га превезли у град Вологод. Тешко је било то време за Димитрија Александровича: он је био принуђен поново да се врати тамо одакле је хтео да се спасе бекством. У Вологоду, Димитрије Александрович се сместио код својих родитеља, и почео је да користи медицинска средства за грозницу која га је мучила, која је тако дубоко проникла у његов организам да је оставила своје трагове на читав његов даљи живот. Чихачов, који је такође пострадао од климе новојезерске обитељи, отишао је у Псковску губернију, ради сусрета са својим родитељима, 13. августа, исте те 1830. године. Другови су се растали како би, сваки посебно, опробали своје снаге у борби са стихијама световног живота.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *