АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О ЦРКВЕНОЈ МОЛИТВИ
 
Здање на земљи достојно највишег поштовања несумњиво је храм, или дом Божији, или црква[1] (ове три речи су синоними). Иако је Бог присутан свуда, у цркви се Његово присуство пројављује на посебан, за човека најзначајнији и најкориснији начин. Јављање Бога корисније је и значајније од поменутог начина једино онда када човек сам постаје храм Божији, када постаје стан Светог Духа, као што су то постали апостоли и други највећи светитељи. Но такво стање достиже веома мали број хришћана. Зато ћемо разговор о том људском руком нествореном, Богом сазданом, разумном храму Божијем, човеку, и о богослужењу које треба да се врши у њему оставити за другу прилику: сада ћемо поразговарати о материјалном Божијем храму, створеном људским рукама, о молитвама које се врше у њему, о обавези хришћана да ревносно посећују храм Божији, о користи због таквог посећивања.
Божији храм је земаљско небо: “Стојећи у храму славе Твоје, Господе, имамо осећање да стојимо на небесима”, пева света Црква.[2] Храм је место у коме Бог општи са људима: у њему се врше све хришћанске тајне. Божанска литургија и хиротонија могу да се врше једино у храму. И остале тајне такође морају да се врше у храму: у крајњој нужди дозвољено је да се оне врше у кући, у првом реду исповест и освећење јелеја. Божији храм се оглашава дан и ноћ славословљем Бога; за речи овога света у њему нема места. Све је у Божијем храму свето: и сами зидови, и патос, и ваздух. Непрестано га чува анђео Божији; анђели Божији и свети људи победничке Цркве силазе у њега. Присуство у таквом светом здању највећа је срећа за странца на земљи. Свети пророк Давид је био цар, имао је велике и велелепне палате, располагао је свим средствима земаљског наслађивања и весеља, па опет је, кад је све размотрио и оценио како ваља, рекао: Једино молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов.[3] Ово је Свети Дух изговорио Давидовим устима. Ако током свог земаљског живота посећујеш Божији храм често, као да живиш у њему, ти ћеш, када се раздвојиш од тела, а све ради вечног празновања, веома лако прећи у небески, људском руком нестворени храм, чији је творац Бог. У храму се и молимо, и поучавамо, и очишћујемо од грехова, и заједничаримо са Богом.
Пример посећивања Божијег храма показао нам је Спаситељ,[4] показали су и свети апостоли.[5] Хришћани свих времена сматрали су ревносно посећивање Божијег храма својом неодложном обавезом. Посећивање храма за време свих молитава које се врше у њему свети Димитрије Ростовски пореди са царским порезом; сваки дан се рачуна, и сваки човек мора да плати.[6] Ако свети пастир сматра да је присуство сваком богослужењу у цркви неизоставна обавеза сваког побожног хришћанина, тим више је такво присуство света обавеза монаха.
Као што се од пореза ослобађају сиромашни, тако се и од сталног одлажења у цркву ослобађају болесни, они које је болест задржала у њиховој келији. Као што су давања пореза ослобођени царски достојанственици, тако су и од сталног долажења у цркву слободни они монаси који су напредовали, они који се вежбају у умним подвизима и жању обилни род својих подвига, и тај род скривају од људи. Као што су давања пореза ослобођени војници и сви царски и државни службеници, тако су и од сталног долажења у цркву ослобођени они монаси који су за време богослужења заузети послушањима. Пази да под изговором послушања или бављења умним подвигом у келији, или чак под изговором тобожње болести не почне да делује, тајно и са оправдањем, лукавство ђавола, јер он зна да молитва јесте мајка врлина и мач који поражава лукаве духове, па управо зато мрзи молитву и користи све снаге и сва средства, и чини све да тим средствима прида привид пристојности, да би тиме одвукао човека од молитве, да би га разоружао и разоружаног уништио или ранио.[7]
Црквених молитава има седам, но оне се групишу у три групе: 1. вечерње, 2. повечерје, 3. полуноћница, 4. јутрење са првим часом, 5. трећи час, 6. шести час, и 7. девети час. Вечерње, којим почиње служба сваког дана, врши се заједно са повечерјем и деветим часом; девети час се чита пред вечерње. Јутрење се врши са првим часом и полуноћницом; полуноћница се чита пред јутрење, први час после јутрења. Трећи и шести час читају се заједно са изобразитељним антифонима, који се читају после часова. Када се јутрење спаја са вечерњем или великим повечерјем, тада се молитва назива свеноћним бденијем. Оно се врши пред велике празнике, у част празника. Дејство свеноћног бденија на подвижника састоји се у томе што онај који је провео у молитви знатан део ноћи са потребном побожношћу и пажњом осећа следећег дана нарочиту лакоћу, свежину, чистоту ума, способност за размишљање о Богу. Управо зато је свети Исак Сиријски рекао: “Сладост даривана подвижницима током дана излива се из светлости ноћних молитава (ноћног делања) на чисти ум.”[8] Божанска литургија не убраја се у седам молитава; она је изван њих; она је засебна, најсветија молитва, којом је установљено бескрвно божанствено приношење жртве.[9]
Спасоносни пример посећивања храма Божијег изнет је у Јеванђељу, у причи о царинику који је посетио храм.[10] Цариник је стајао у храму, али позади, није сматрао да му је дозвољено да уздигне очи небу, већ се ударао у прса и говорио: Боже, мипостив буди мени грешноме! Цариник је изашао из цркве када је привукао себи благост Божију. Када дођеш у цркву, ако немаш каквог послушања у њој, и ти стани позади, у скромни угао, или иза стуба, да шта не би одвлачило твоју пажњу, и да твоју добру вољу други не би изложили јавној срамоти; управи око ума према срцу, а телесно око према земљи, и помоли се Богу скрушеног духа, и при томе не мисли да имаш било какав положај, било какву врлину, већ увиди да си крив због небројеног мноштва сагрешења, теби знаних и незнаних. Ми веома много грешимо и у незнању, и због наше ограничености, и због тога што је грех озледио нашу природу. Свето писмо говори: Срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.[11] Ако се и ти помолиш свестан своје грешности и ништавности, Бог ће услишити од храма Свога светога глас твој, и молитвени вапај твој пред Њим доћи ће у уши Његове:[12] Он ће излити не тебе своју богату милост. Ако имаш било какву обавезу у храму, испуњавај је са највећом побожношћу и опрезом, јер служиш Богу, а не људима.
Јеванђеље приповеда да је заједно са цариником и фарисеј ушао у цркву да се помоли. Фарисеј је био значајна личност, и зато је стао на видно место. Вероватно је мислио – као обично и сви фарисеји – да ће његово имућно стање и молитва послужити као поука присутном народу. Рачунао је да славољубље није опасно за њега зато што је напредовао у врлини, а да је одређено лицемерство оправдано ради опште користи. Па у чему се састојала фарисејева молитва? Он је најпре прославио Бога. Почетак је добар. Но онда је почео да набраја своје заслуге и племенитост, а не добра дела Божија, тако да је због таквог набрајања и почетак морао бити другачији. Фарисеј би правилније почео да је без околишања почео да прославља себе, а не Бога. Бога је он прославио форме ради, да би донекле прикрио гордост. Гордост је испољио тиме што је осудио и понизио ближњег, иако није познавао савест ближњег, а управо је ближњи признањем свога греха привукао Божију милост. Фарисеј је, лицемерно прославивши Бога, говорио: Нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. Фарисеј, очигледно, неће да зна за своје грехове, а зна да истакне своју вредност: из то двоје произашла је гордост, коју је он показао тиме што је осудио и понизио ближњег. Господ није примио фарисејеву молитву, већ је у закључку ове алегоријске приче рекао: сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. Из овога се види следеће: ако човек жели да Бог прими његову молитву, онда он мора да је приноси из признања своје грешности и крајње непотпуности своје врлине; мора да је приноси тако што пре тога одбаци све своје вредности, потпуно ништавне пред необухватном вредношћу Бога; мора да је приноси из срца које се смирило пред свима ближњима, из срца које је заволело све ближње, из срца које је опростило ближњима сва понижења и увреде. А ја – говори молитвено пророк Богу – по мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме.[13]
Заједничке молитве у светим Божијим храмовима представљају велику Божију милост према човеку. Те молитве су установили апостоли, њихови свети ученици и свети оци првих векова хришћанства након откривења одозго.[14] У тим молитвама може да учествује сваки хришћанин: и неуки може да усваја знања, красноречивост, поезију духовних, светих хришћанских говорника и писаца. Свако ко жели може у тим молитвама лако да се обучи молитви ума: дужина молитве доводи до њене добре садржине, рекли су оци, и зато дуге манастирске молитве знатно помажу подвижнику да пређе са молитве речима на молитву ума и молитву срца. Црквене молитве садрже у себи широко хришћанско догматско и морално богословље: онај који редовно посећује цркву и ревносно пази на њено читање и песмопојање, тај може тачно да упозна све што је православном хришћанину потребно на попришту вере.
Блажен је монах који увек живи близу Божијег храма! Он живи близу неба, близу раја, близу спасења. Не одбацимо спасење које нам је Божија милост предала, такорећи у руке. Нарочито монах почетник мора редовно да посећује цркву. Када стигну године старости и изнемоглости, када и године и болест закључавају монаха скоро безизлазно у келију, он ће се хранити оним духовним залихама које је у својој младости и снази скупио тако што их је сабирао у дому Божијем. Духовним залихама називам молитву ума и срца. Нека нас милостиви Господ удостоји да наше монаштво употребимо како доликује, и да се пре одласка из земаљског живота преселимо умом и срцем на небо. Тамо нас може узнети молитва када је осени Божија благодат и када молитва у човеку постане молитва светог Духа, који посредује за човека уздисајима неизрецивим.[15] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Нова таблица, глава 1.
  2. Последовање јутрења, тропар по славословљу.
  3. Пс 26,4.
  4. Jн 7,14.
  5. Дап З, 1.
  6. Дела светитеља, део I, Унутрашњи човек.
  7. Преподобни Макарије Велики, Беседа 1, глава 3, и Беседа 3, гл. 2 и 3.
  8. Слово 40.
  9. О седам служби види Нове таблице, део 1, гл. XIII.
  10. Лк 18,10.
  11. Пс 50, 19.
  12. Пс 17,7.
  13. Пс 5,8.
  14. Види: Житије светог Игњатија Богоносца, 20 децембар. Свети Исак Сиријски,Слово 71.
  15. Рим 8,26.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!