НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 13
 
Доласком пролећа 1859. године, преосвећени Игњатије се веома саосећајно понео према питању побољшања живота сељака, укидањем властелинског права. Дубоко га је растужило погрешно тумачење воље цара – ослободиоца, извртање речи „слобода“ – „воља“, које су благоизвољењем монарха дароване његовим поданицима. Тим поводом преосвећени је начинио два дописа, који су циркуларно разаслани по епархији. И у једном и у другом били су изложени јеванђелски погледи на то питање, и препоручивало се свештенству да се руководи тим гледиштем, у случају односа са парохијанима, када им се они обрате ради савета или уразумљивања у вези сељачког питања.
У лето исте те године, преосвећени је обишао западни део своје епархије, посетио је парохије и манастире Црноморја, и око два месеца је провео у Тамани. С јесени, он се бавио тражењем и уређењем новог смештаја за богословију, која је била смештена у изнајмљеној кући, тесној и неудобној, и где је рок најма већ истицао. Суделовањем локалне градске управе дошло је до веома погодног најма за ту намену, на дуго време, у приватним кућама, у брдовитом и најздравијем делу града, поред цркве св. апостола Андреја Првозваног, на архијерејском шумском летњиковцу, која се на том месту граничи са главним трговачким градским тргом. Било је мноштво последичних питања, која су покренута производњом, много давнашњег незадовољства између парохијана и свештенства, и још већи број питања насталих због узнемирујућих сукоба среских грађанских власти са духовним, који су или били завршени мирним усаглашавањем, или су доведени у ред и решени; од мноштва њих, остала је само ништавна количина незавршених, тако да се уопште може рећи да је епархија доведена у потпуно благостање.
Међутим, проблеми нису престали да прогоне епископа Игњатија и на том његовом положају, а смрт митрополита Григорија оставила га је без најближег човека, који је пријатељски саосећао са њим. Тада га је сустигла и веома тешка болест: природни осип, заједно са високом температуром. Дуго је потрајало његово оздрављење, његове снаге су почеле приметно да слабе, и он је одлучио да тражи да оде право у мировину, у већ познати Николо-бабајевски манастир; крајем јула 1861. године, предао је извештај Синоду и писмом се обратио цару императору.
 
Ево садржаја тог писма:
 
„Царујући монарх, Најмилостивији цар!
Осећајући изнемоглост снага од болести, која траје већ око четрдесет година, и непрестано чувајући у својој души жељу да окончам дане у усамљености, ја сам Светом синоду предао извештај, у којем, обавештавајући о стању свог здравља, молим да будем ослобођен управљања епархијом и да ми се препусти управа над општежитељним Николо-бабајевским манастиром, на Волги, у Костромској епархији, као што је то учињено са многим архијерејима, по ослобађању од епархијских послова. Она милостива пажња, које су ме удостојили Ваши владајући родитељи, који су ме називали својим питомцем, допушта ми да се обратим Вашем царском величанству, са најпонизнијом и најуверљивијом молбом. Не ради некакве моје заслуге или достојанства којих ја немам – него ради сећања на Ваше покојне родитеље, учините ми милост и наредите да се испуни моја молба, подарите ми мољено уточиште у којем бих могао на миру окончати своје дане, узносећи недостојне и убоге молитве
Богу, за благостање Вас и читавог Вашег царског дома, и за покој и вечно блаженство Ваших родитеља, којих се непрестано сећамо.“
„У осећањима верног и поданичког најпобожнијег уважавања и најпотпуније оданости, имам радост бити…“ и остало „24. јула 1861. године“. Петог августа, сачињен је отпуст са одређењем пензије од 1000 рубаља годишње; на крају, она је по највишој наредби повећана додатком од 500 рубаља.
Године 1861, 19. септембра, цар је посетио Кавказ, али није био у Ставропољу, него је упознавајући се са поново освојеном земљом иза Кубана, питао грофа Евдокимова (чији главни стан је био у Ставропољу) за преосвећеног, и преко њега му је послао орден св. Ане I степена, који није чекао владику у Ставропољу, него му је поштом послат у ново место боравка.
При одласку из Ставропоља, исто као раније из Петрограда, преосвећени није имао властитих новчаних средстава; поново је морао прибећи помоћи са стране, како би се разрачунао са неким дуговима и покрио трошкове пута. На путу, пролазећи кроз Москву, свратио је код свог старог знанца, преосвећеног Леонида, епископа дмитровског, викара московског, и гостовао је код њега две недеље, због болести. Догодио му се нервни удар у десну ногу, и иако су предузете медицинске мере и он добио некакво олакшање, ипак га је, од тада, непрестано мучила слабост те ноге.
У време свог пребивања на Кавказу, преосвећени није напуштао свој духовно-књижевни рад. Осим поука које је усмено говорио, овде је написао књигу „Принос савременом монаштву“, која чини пети том његових дела. У њој, он савременом монаштву преноси савете о монашком животу, кроз правила спољашњег понашања и унутрашње душевне делатности, примењујући их на разноразна служења, којима су изложени монаси у наше време. Сачинио је поуке: „О различитим стањима природе људске у односу према добру и злу“, „О виђењу духова“, и „О спасењу и хришћанском савршенству“.
Поуку о виђењу духова преосвећени је саставио на основу сопствених искустава. Искуства те врсте он је доживљавао током веће половине свог духовног живота и приказивао их је у својим књигама, посматрајући их, како са духовне, тако и са физичке стране.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *