АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 11
 
Зиму 1846. године, архимандрит Игњатије је провео не излазећи из келије, због тешке болести, а када је наступило пролеће 1847. године, он је уложио молбу да се ослободи дужности настојатеља и да се отпусти у мировину, у Николо-бабајевски манастир Костромске епархије. Уместо отпуста у мировину, њему је одобрен само једанаестомесечни отпуст, ради поправљања здравља, у Бабајевски манастир, на који је указао. После одласка архимандрита на тај отпуст, цар император, када је једном сусрео Чихачова, питао га је за здравље његовог друга, и рекао му је да му напише да нестрпљиво очекује његов повратак.
Лето 1847. године, архимандрит Игњатије је провео у Николо-бабајевском манастиру, где се и прихватио озбиљног лечења. Њему су биле одређене келије, које су се састојале из четири мале собе, у одвојеном поткровљу, изнад келија настојатеља. Тај смештај, одвојен од осталих станова, био је веома погодан за безмолвије. Са једне стране, са прозора келије, отварао се величанствени поглед на широки предео, натопљен реком Волгом, и био је призор за уживање отшелника, у тренуцима предаха. Овде је архимандрит Игњатије написао много духовно поучних писама разним особама, међу којима је низ писама неком монаху Леониду, са оваквим заглављем: “Монаху који се бави умним делањем.” Овде је написан чланак “Бородински манастир”, који није ушао у сабрана дела; а повод писања тог чланка била је посета архимандрита Бородинског манастира, на путу у Бабајевски манастир, по позиву тадашње настојатељице, игуманије Марије Тучкове. После једанаест месеци, 1848. године, архимандрит Игњатије се вратио у Сергијеву пустињу. Трајно безмолвије за време пребивања у усамљености, у Бабајеву, још више га је орасположило према савршеном отшелништву, коме је он постојано тежио.
Претрпевши велики губитак због смрти свог вољеног монарха, цара императора Николаја Павловича, и не напуштајући намеру да се пресели у тишину, архимандрит Игњатије је 1856. године предузео путовање у скит Оптинске пустиње, искључиво са циљем да тамо уреди жељени боравак у безмолвију. Он је већ сасвим био договорио са настојатељем Оптине припремање келије за себе, у скиту, и за њену израду је дао 200 рубаља капаре, и вратио се у Петроград, где је, због околности које нису зависиле од њега, морао на неодређено време одложити испуњење своје замисли о пресељењу у тишину, и препустити своју даљу судбину вољи Божијој.
Године 1856. упокојио се митрополит Петроградски Никанор; а митрополит Григорије, који је постављен на његово место, добро је познавао архимандрита Игњатија и чак је био у духовно блиским односима са њим, и тада му је, у смислу користи за Цркву Божију, предложио епископску катедру у Ставропољу кавкаском. После добијања највише одлуке, 23. октобра 1857. године, у Светом синоду дошло је до наречења архимандрита Игњатија за епископа кавкаског и црноморског, а 27. – сама хиротонија у казанској цркви, у присуству великог броја окупљеног народа. Другог дана, новопостављени епископ је служио литургију у цркви крста у Лаври, а затим је три дана следећег месеца провео у Сергијевој пустињи. Другог новембра, пустињу је посетила велика кнегиња Марија Николајевна – “како би се опростила са епископом Игњатијем”, како је она изволела да се изрази. Трећег новембра, у недељу, епископ Игњатије је одслужио божанску литургију у пустињи, учествовао је у заједничкој братској трпези, и поздравивши се са свима, коначно је напустио Сергијеву пустињу. Отпутовао је у Невску лавру.
Четвртог новембра, по захтеву удовице императорке Александре Теодоровне, епископ Игњатије је отпутовао у Царско Село, како би се сусрео са Њеним височанством. Царица је изволела да га прими у свом кабинету, где му је поклонила панагију, украшену брилијантима и рубинима, рекавши: “По извољењу цара, дајем вам ту панагију, ради сећања на мене и покојног цара.” Деветог новембра, епископ се поздрављао са великим кнезом Константином Николајевичем и великом кнегињом Александром Јосифович.
Том приликом је водио дуг духовни разговор са великом кнегињом, а десетог, у Царском Селу, имао је срећу да се поново опрости са царем, а затим и са царицом посебно, у њеним одајама, када је царици било погодно да са њим врло озбиљно разговара о монаштву уопште, и нарочито о Сергијевој пустињи. Седамнаестог је преосвећени учествовао у хиротонији соловецког архимандрита Александра у архангелског и холмогорског епископа. На том богослужењу, намесник Сергијеве пустиње, јеромонах Игњатије, произведен је у чин архимандрита, и по препоруци епископа Игњатија и једнодушној жељи братије, постављен је за настојатеља пустиње.
Проживевши у Сергијевој пустињи двадесет четири године, без два месеца, епископ Игњатије ју је напустио у стању процвата. За време његове управе, обитељ је украшена са три нова велелепна храма.
Од оних које је архимандрит Игњатије васпитавао у монаштву, Сергијева пустиња је дала шеснаест настојатеља: десет архимандрита, пет игумана и једног управитеља.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!