АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
О СЛЕДОВАЊУ ГОСПОДУ НАШЕМ ИСУСУ ХРИСТУ
Ко мени служи, за мном нека иде (Јн 12,26), речи су Господње. Сваки хришћанин, заветима положеним на светом крштењу, примио је на себе обавезу да буде раб и слуга Господа Исуса Христа: сваки хришћанин је неизоставно дужан да следује Господу Исусу Христу.
Када је назвао себе пастиром оваца, Господ је рекао да овце глас Пастира слушају… и овце иду за њим, јер познају глас његов (Јн 10, з4). Глас Христов је наука Његова; глас Христов је Јеванђеље; следовати Христу путем земаљског странствовања – то је делатност потпуно усмерена према Његовим заповестима.
Да би следили Господа морамо познавати Његов глас. Изучи Јеванђеље и моћи ћеш да га следиш својим животом.
Онај који од рођених телом уђе у ново рођење (в. Тит 3, 5), светим крштењем, и који сачува стање у ком се нашао после крштења, живећи по Јеванђељу – тај ће се спасити. Он ће ући у богоугодно поље земаљског живота духовним рођењем, и изаћи ће блаженим упокојењем, и у вечности пашу ће наћи (Јн 10,9), вечну, најизобилнију, најсладоснију, духовну.
Ко мени служи, за мном нека иде, и гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој (Јн 12,26). Где је био Господ када је ово рекао? Човечанством сједињен са Божанством, Он се налазио на земљи међу људима, у долини њиховог изгнанства и страдања, уједно пребивајући Божанством тамо где је био од беспочетног почетка. Логос бјеше у Бога (Јн 1,1) и у Богу. Слово је говорило о себи: Отац је у Мени, и Ја у Њему (Јн 10,38). Ту доспева и онај који следи Христа: ако исповеда устима, срцем и делима да је Исус Син Божији, Бог у Њему пребива и ону Богу (1 Јн4,15).
Ко Мени служи, томе ће дати почаст Отац мој (Јн 12,26): „Ономе који побиједи свет и грех, следећи мене у земаљском животу, даћу да у вечном животу сједи са мном на пријестолу моме, као и ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на пријестолу Његовом“ (Отк. 3.21).
Пре него што пођеш за Христом мораш се одрећи света. Ако се то не догоди, у души за Њега неће бити места. Ко хоће, како је Господ рекао, за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. (Мк 8,34-35). Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик (Лк 14,26-27).
Многи прилазе Господу – мало њих бира да га следи. Многи читају Јеванђеље, наслађују се, одушевљавају узвишеношћу и светошћу његовог учења – мали је број оних који се одлуче да утемеље свој живот на законима које поставља Јеванђеље. Свима који му приступају и траже да их прими, Господ објављује: „Ако неко дође мени, а није се одрекао света и себе самога, не може бити мој ученик’.
Ово је тврда бесједа, говорили су о науци Спаситеља чак и они људи који су наизглед били Његови следбеници и сматрали се Његовим ученицима: Које може слушати? (Јн 6, 60). Овако о речи Божијој суди убого телесно мудровање, из очаја у ком се налази. Реч Божија је – живот (Јн 6.63), живот вечни, живот суштински. Та реч умртвљује тјелесно мудровање (Рим 8,6), проистекло из вечне смрти, које ту смрт у човеку одржава: реч Божија је лудост за оне који су ради тела погинули и који су пристали да их оно погуби. Али она је сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор 1,18).
После пада, грех је толико овладао нама да нема особине нити покрета душе који није дубоко прожет њиме. Одбацивање греха, сједињеног са душом, значило је одбацивање душе. Такво одбацивање душе неопходно је ради њеног спасења. Да би се усвојило биће обновљено Христом, неопходно је претходно одрећи се бића зараженог грехом. Храну која је отрована, сву просипамо; пажљиво перемо суд и у њега, затим, стављамо храну коју ћемо употребити. И сама храна која је отрована, оправдано се назива отровом.
Да бисмо следили Христа, пре свега се морамо одрећи свог разума и своје воље. И разум и воља палог бића потпуно су оштећени грехом; они никако не могу да се усагласе са разумом и вољом Божијом. Разум Божији моћи ће да усвоји онај који одбаци свој разум, вољу Божију испуњаваће онај ко се одрекне испуњавања своје воље.
Да бисмо ишли за Христом, морамо узети крст свој. Под узимањем свог крста сматра се добровољно, и страхопоштовањем испуњено предавање суду Божијем у свим тегобама, које су допуштене по промислу Божијем. Роптање и негодовање у невољама и искушењима јесте одбацивање крста. Следовати Христу може само онај који узме крст свој: покоран вољи Божијој, спреман да претрпи прекор, осуду, изобличавање.
Господ који нам је заповедио самоодрицање, одрицање од света и ношење крста, даје нам снагу да испуњавамо Његове заповести. Они који изаберу да их испуњавају и који се труде да то чине, одмах увиђају колико је то неопходно. Учење које делује тако сурово, из угла површног и погрешног телесног мудровања, постаје једино разумно, благошћу преиспуњено: оно позива пале на спасење, погинуле – у живот, погребене у аду – на небо.
Они који не изаберу добровољно одрицање од себе и света, бивају приморани да то учине. Када се приближи неумољива и неизбежна смрт – тада се они растају од свега за шта су били везани; самоодрицање иде дотле, да се напушта и само своје тело, покопава и остаје у земљи, као храна црвима и трулежи.
Самољубље и привезаност за пропадљиво и сујетно – плод је самозаваравања, слепила, душевне смрти. Самољубље је изопачена љубав према себи, љубав безумна и погубна. Онај који је самољубив, везан за сујетно и пролазно, греховне насладе, он је непријатељ сам себи. Он је самоубица: мислећи да воли себе и угађа себи, он себе мрзи и уништава, убија себе вечном смрћу.
Осврнимо се на заведене, помрачене, обмануте сујетом! Уразумимо се, опијене сујетом она лишава правилног расуђивања! Научимо се на искуствима која се непрекидно одвијају пред нашим очима. Дешавају се пред нама, неизбежно ће се догодити и нама самима.
Онај ко је провео читав живот стичући почасти, хоће ли их понети са собом у вечност? Зар неће овде оставити звучне титуле, одликовања и сав сјај свог окружења? Неће ли у вечност отићи само човек са својим делима, са особинама које је стекао у току земаљског живота?
Онај који је провео живот стичући богатства, прикупио много новца, освојио огромна пространства, основао бројне установе са великим приходима, живео у дворцима, у злату и мермеру, поседовао коње и раскошне кочије – хоће ли понети све то у вечност? Не! Он оставља све на земљи и, за последњу потребу тела, задовољава се најмањим делићем земље, који је једнако потребан и једнако довољан било ком мртвацу.
Ко се у току живота бавио увесељавањем тела и насладама, проводио време са пријатељима у играма и другим забавама, пировао за раскошним трпезама – на крају ће се, неминовно, одвојити од начина живота на који је навикао. Јер, наступиће време старости, болести, а за њима и тренутак одвајања душе и тела. Тада ће схватити, али касно, да је служење похоти и страстима самообмана, да је живот ради тела и греха – бесмислен живот.
Глад за земаљским успехом је тако страшна и чудовишна! Она је незасита. Тек пронађено задовољење убрзо губи вредност, и глад се поново јавља са новом снагом. Ништа постојеће јој није довољно: она живи за будуће, жели само оно што нема. Предмети жеље примамљују срце човека, будећи машту и надања о задовољењу: обманут, и трајно обмањиван, он јури за њима читавог свог живота, док га не изненади неочекивана смрт. Како и чиме објаснити ту трку у којој је свако безочно преварен, која влада свима и заводи сваког? – У наше душе је усађена потреба за бесконачним добрима, али срце, ослепљено падом, тражи у временском и земаљском оно што припада вечности и небу.
Судбина која је задесила оце и браћу моју, стићи ће и мене. Они су умрли: умрећу и ја. Остављам моју келију, у њој остављам и моје књиге, и моје одежде, и мој радни сто, за којим сам провео многе сате; остављам све што ми је било потребно или сам мислио да ми је потребно у овом животу. Из тих соба у којима сам живео, изнећу само своје тело, као у предворје другога живота и света; изнећу своје тело и предаћу га земљи, која је од почетка послужила за тело људско. Истина је да то чека и вас, браћо, који читате ове редове. И ви ћете умрети: на земљи ћете оставити све што је земаљско; само ћете душама својим прећи у вечност.
Душа човекова постаје онаква каква су јој дела. Као што се на огледалу одсликавају предмети који се поставе пред њега, тако се и душа уобличава према ономе чиме се бави и што ради, према свом окружењу. Када се предмет удаљи од огледала, које не зна за осећања, његов одраз нестаје; али на словесној души остају трагови. Они могу бити ублажени и замењени другима, али за то је потребан и труд и време. Отисци које душа носи у тренутку своје смрти, они остају њени за вечност, и постају залог њеног вечног блаженства или вечне муке.
Не можете служити Богу и мамону (Мт 6,24), рекао је Спаситељ палим људима, разоткривши им стање у које су доспели падом. Као кад лекар саопштава болеснику стање у ком се налази због болести и које болесник не може сам разумети. Због нашег душевног растројства, нама је неопходно за спасење да се на време одрекнемо самих себе и света.
Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати (Мт 6,24).
Искуства непобитно потврђују оправданост гледишта о моралној слабости човека, које је Свесвети Лекар јасно изразио у наведеним речима, изреченим веома одређено: ако удовољиш својим сујетним и грешним жељама, оне ће те обавезно завести; занос води у поробљавање које умртвљује све духовно. Они који су допустили себи да крену за својим жељама и телесним мудровањем, који су заведени и поробљени њима, они су заборавили Бога и вечност, узалуд су протраћили земаљски живот и умрли вечном смрћу.
Није могуће истовремено испуњавати и своју вољу и вољу Божију: јер испуњавање прве нарушава испуњавање друге, она постаје сувишна. Као што миомирисно драгоцено миро губи своју лепоту пред ништавном примесом смрада. На то Бог само каже, преко свога великог пророка: Ако хоћете добровољно слушати, добра земаљска јешћете. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис 1,1920).
Немогуће је стећи разум Божији бавећи се телесним мудровањем. Јер је тјелесно мудровање смрт, како је рекао апостол. Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. (Рим 8,67). Шта је то телесно мудровање? То је начин мишљења, проистекао из стања у које су људи доспели падом, који их упућује да делују на земљи како би били вечни на њој, тако што велича све што је пропадљиво и пролазно, а унижава Бога и све што је Богу угодно, одузимајући људима спасење.
Одрецимо се душа наших како би, по завештању Спаситеља, задобили душе наше! Добровољно се одрецимо порочног живота, у који смо упали добровољним одрицањем Бога, како би добили од Бога свето стање обновљене људске природе кроз Бога који се очовечио! Своју вољу и демонску вољу, којој се наша воља потчинила и са којом се сјединила, заменимо вољом Божијом, која нам је објављена у Јеванђељу; телесно мудровање, заједничко палим духовима и људима, заменимо разумом Божијим, који сија из Јеванђеља.
Одрецимо се свега што имамо како бисмо могли да следимо Господа Исуса Христа! Одрицање од земаљских добара одвија се на основу правилног схватања о томе. Правилно схватање о материјалном богатству објављено је у Јеванђељу (Лк. 16, 1-31); када се оно саопштава разум човека и нехотице увиђа сву његову исправност. Земаљска имовина није наша својина, како погрешно сматрају они који о томе никада не размишљају: јер, када би тако било, она би увек и засвагда остала наша. Она међутим, прелази из руке у руку, и на тај начин сама о себи сведочи то да се она само даје на коришћење. Добра припадају Богу; човек њима само привремено располаже. Када је онај који располаже одан, он на прави начин испуњава вољу оног који му је поверио да то чини. Тако и ми, управљајући материјалним богатством које нам је дато на одређено време, трудимо се да њиме управљамо по вољи Божијој. Немојмо га користити као средство за задовољавање наших прохтева и страсти, као средство наше вечне погибли: употребимо га на корист човечанства, коме је оно тако много потребно и које толико страда, употребимо га као средство свог спасења. Они који желе хришћанско савршенство у потпуности остављају земаљско стицање (Мт 19,16-30); они који желе спасење дужни су да дају милостињу колико год је то могуће (Лк 11,41), и да се чувају од злоупотребе богатства.
Одрецимо се славољубља и частољубља! Нећемо јурити почасти и титуле, користећи притом недозвољена и понижавајућа средства која стоје насупрот закону Божијем, савести и добру наших ближњих. Такви су начини које највише користе они који желе да стекну земаљску славу. Заражен и заведен сујетом, незасити трагалац за људском славом, неспособан је да верује у Христа: Како ви можете вјеровати, рекао је Христос частољупцима, Његовим савременицима, када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? (Јн 5,44) Ако нам је промислом Божијим препуштена земаљска сила и власт: онда, користећи их, постанимо доброчинитељи човечанства. Одбацимо љути отров толико опасан за људски дух: глупи и презрени егоизам, који претвара људе који су њиме заражени у звери и демоне, и чини их напастима човечанства, који чине злочин према себи самима.
Заволимо пре свега вољу Божију, ставимо је изнад свега; а све што се њој противи замрзимо благочестивом и богоугодном мржњом. Када се наше грехом искварено биће успротиви јеванђелском учењу испољимо мржњу према њему тако што ћемо презрети његове жеље и потребе. Што одлучније покажемо ту мржњу, одлучнија ће бити победа над грехом и бићем којим је грех овладао; тиме ће и наше духовно напредовање бити брже и снажније.
Када људи који су нам блиски по телу покушају да нас одвоје од следовања вољи Божијој, покажимо према њима свету мржњу, попут оне коју показују јагњад према вуковима, тако што се не претварају у вукове и не бране се зубима од вукова (Мт 10,16).[1] Светом мржњом према ближњима остаје се веран Богу, не прихватајући порочну људску вољу, чак и кад су ти људи наши најближи сродници. Великодушно подносимо ожалошћења која нам наносе и молимо се за њихово спасење – никако им не упућујући оштре речи и њима сродна дела, јер то је мржња палог бића, мржња која је Богу противна.
Спаситељ је рекао: Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његово! и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине (Мт 10,3435). Јер сам дошао како ове речи Господње тумачи свети Јован Лествичник – да раставим богољупце од светољубаца; телесне од духовних, славољубиве од смиреноумних: Бог се радује одвајању и растављању, онда када се оно чини из љубави према Њему.[2]
И пророк је назвао земљу местом свога доласка (в. Пс 118, 19), а себе дошљаком и странцем у њој: Јер ја сам дошљак код Тебе и пролазник, као сви оци моји (Пс 38, 13), како каже у својој молитви Богу. Како очигледна и опипљива истина! Истина коју су људи заборавили, без обзира на сву њену очигледност. Ја сам – дошљак на земљи; рођењем сам дошао, смрћу ћу отићи. Ја сам – пропазник на земљи: пресељен сам на њу из раја, где сам себе укаљао и оскврнио грехом. Бићу пресељен и са земље, из тог мог привременог изгнанства у које ме је мој Бог послао, како бих се покајао, очистио од греха и поново постао способан за живот у рају. Због своје упорне, крајње непоправљивости требало је да будем вечно гурнут у адску тамницу. Ја сам – странац на земљи, странствовање почињем у колевци, а завршавам у гробу: странствујем од детињства до старости, у различитим околностима и земаљским ситуацијама. Ја сам – дошљак и пролазник, као сви оци моји. Моји оци су били дошљаци и странци на земљи: дошли су на њу рођењем, а смрћу су је напустили. Изузетка није било: још нико од људи није остао заувек на земљи. Отићи ћу и ја. Мој одлазак већ почиње: снага ме напушта, старост ме савлађује. Отићи ћу, отићи одавде, јер је то непобитна чињеница и непромењиви закон Творца и Бога мог.
Треба да схватимо да смо ми странци на земљи. Једино са таквим схватањем можемо непогрешиво размишљати и одлучивати у свом земаљском животу; само са таквим схватањем га можемо правилно усмерити и искористити за стицање блажене вечности, а не на празно и сујетно, на уништење себе. Наш пад нас је ослепео и ослепљује нас! Зато смо приморани да насилно, и током дуго времена, уверавамо себе у најочигледније истине, које су толико јасне да је свако убеђивање сувишно.
Странац који се нађе на путу, у дому који прима пролазнике, не обраћа много пажњу на тај1 дом. Зашто би то чинио када ће у њему врло кратко боравити? Он брине само за једно: труди се да не потроши превише новца који му је потребан да би наставио пут и да би опстао у великом граду у који се упутио; све недостатке и неудобности радо ће претрпети, знајући да су то непредвиђености којима су изложени сви путници, и да га ненарушиво спокојство очекује тек на месту коме стреми. Он се не везује срцем за било какав предмет у тој гостионици, чак и ако је изузетно примамљив. Неће губити време на споредне послове, јер му је време потребно како би довршио напорно путовање. Непрекидно је удубљен у размишљања о велелепној царској престоници, у коју се упутио, о озбиљним препрекама које треба савладати, о начинима који могу олакшати путовање, о разбојничким заседама које га очекују уз пут, о несрећи оних коЈима се није дало да срећно заврше тај пут, и срећним околностима оних који су у томе успели. Када проведе неопходно време у гостионици, он захваљује домаћину на указаном гостопримству, и одлази, а гостионицу заборавља или је се само површно сећа, јер је његово срце било хладно према њој.
Имајмо и ми такав однос према земљи. Не губимо узалуд снаге душе и тела, немојмо их приносити на жртву сујети и трулежности. Чувајмо се од привезаности за пролазно и материјално, како нам то не би била препрека у стицању вечног, небеског. Чувајмо се од удовољавања својим неудовољивим и ненаситим похотама, јер удовољавање њима продубљује наш пад и доводи га до страшних размера. Чувајмо се онога што је сувишно, задовољавајући се само суштински неопходним. Усмеримо сву пажњу на загробни живот који нас очекује, који неће имати краја. Познајмо Бога који нам је заповедио да га познамо и који нам је то познање даровао Својом речју и Својом благодаћу. Примимо Бога за време свог земаљског живота. Он нас је предодредио за најтешње сједињење са собом и дао нам рок да то остваримо – земаљски живот. Не постоји друго време, осим времена земаљског живота, у ком би се могло догодити то необично примање: ако се не догоди тада, неће се никада ни догодити. Задобијмо друштво житеља неба, светих ангела и почивших светих људи, како би нас они увели у вјечна обиталишта (Лк 16,9). Научимо да препознамо пале духове, те љуте и подмукле непријатеље рода људског, како бисмо избегли њихове подвале и како не бисмо са њима отишли у огањ вечни. Светилник је ногама мојим реч Твоја (Пс 118,105). Прославимо и заблагодаримо Богу за изобилна добра, којима је преиспуњен и која задовољавају наше потребе у овом пролазном уточишту – земљи. Једино чистим умом можемо сагледати значај тих добара: она су – бледе копије вечних добара. Она одражавају небеска блага тако слабо и недовољно, као што сенка одсликава предмете који је бацају. Дајући нам земаљска блага, Бог нам, на тајанствен начин, говори: „Људи! Ваше пролазно уточиште је снабдевено разноврсним и неизбројивим добрима, која освајају и усхићују и поглед и срце, и удовољавају вашим потребама до преизобиља: закључите на основу тога, каквим добрима тек изобилује вечно обиталиште.“ Увидите бесконачну, непојмљиву доброту Божију према вама, и поштујући земаљска блага, благочестиво размишљајући и созерцавајући их, немојте поступати неразумно: немојте се поробити њима и не дозволите им да вас погубе. Треба их користити колико је потребно и неопходно, али се свим силама устремити на стицање небеских блага.
Уклонимо се од лажних учења и немојмо их испуњавати: овце Христове за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн 10,5). Одлучно се упознајмо са гласом Христовим, како бисмо га одмах препознали када га чујемо и како би сместа послушали реч Његову. Стичући у духу осећај за тај глас, ми стичемо у духу и отуђење од гласа туђина, који у разноликим тоновима долази од телесног мудровања. Чим чујемо тај глас – бежимо, бежимо од њега као овце Христове, које се спасавају од гласа туђина бекством: чврстом решеношћу да се на њега не обазиру. Обратити пажњу на њега је врло опасно: то води у искушење, а искушење у – погибао. Пад наших прародитеља почео је када је прамајка обратила пажњу на глас туђина.
Наш пастир не зове нас само Својим гласом, него нас и руководи примером Свог живота: Он пред Својим овцама иде (в. Јн 10,4). Заповедио нам је да се одрекнемо света и себе, да узмемо свој крст и кренемо: све је то Он извршио пред нашим очима. Христос пострада за вас, остављајући вам примјер да идете његовим стопама (1 Пет 2 ,21). Он је благоизволео да прими на Себе људску природу, и иако је био царскога рода, спустио се у положај простог народа.
Његово рођење се догодило у време странствовања Његове Пресвете Мајке, за коју се тада није нашло места у домовима људи. Рођен је у штали, у којој се налазила домаћа стока, а као колевка за новорођенче послужиле су јасле. И само што се пронела вест о Његовом рођењу, договорено је и убиство. Младенац се већ прогони! Тражи се младенац да се убије! Он бежи од разјареног убице кроз пустињу у Египат! Своје детињство Богочовек је провео у послушности родитељима, нареченом оцу и Мајци по телу, показујући пример смирења људима, који страдају од гордости и непослушања које од ње долази. У зрелим годинама Господ се посветио проповеди јеванђеља, проходећи од града до града, из села у село, немајући ништа своје. Носио је само хитон[3] и ризу. У време кад је Он објављивао људима спасење, и изливао на њих божанску благодат, људи су га замрзели, желели Њего ву смрт и више пута покушали да га убију. На крају су га казнили као највећег злочинца. Он им је допустио да изврше најужасније злодело, које је желело њихово срце, јер је желео да страдањем Свесветог избави од вечне казне и страдања грешни род људски. Земаљски живот Богочовека је био мученички: мученичком смрћу је и завршен. За Господом су у блажену вечност прешли и сви свети, прошли су уским и болним путем, одричући се славе и светских наслада, подвизима зауздавајући телесне прохтеве, распињући дух на крсту Христовом, а то су за палог човека заповести Јеванђеља, подвргавајући се многим лишавањима, прогањани палим духовима, прогањани и од своје браће – људи. Кренимо за Христом и светима који су га следили! Богочовек пошто сам изврши очишћење гријехова наших, сједе са десне стране Величанства на висинама (Јев 1, 3). Тамо Он позива и оне који га следе: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено (Мт 25,34). Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Погледај Житије великомученицe Варваре, Житија светих, децембар 4.
- Лествица, 3. део.
- Кратка бела, вунена или ланена хаљина, без рукава, која се носила слично нашој кошуљи, до голог тела и пасала појасом (прим. прев.).
једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!