АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
МИСАО НА ОБАЛИ МОРА
 
На кога је налик хришћанин који подноси тешкоће земаљског живота са истинским духовним разумом? Њега можемо упоредити са путником који стоји на обали заталасаног мора. Љутити бели таласи прилазе ногама путника и, ударајући о песак, расипају се по његовим ногама у ситне капљице. Море, препирући се са буром, хучи, правећи таласе као горе, пени, кључа. Таласи рађају и прождиру један другог, главе су им овенчане снежнобелом пеном, прекривено њима, представља једну необухватну чељуст, страшног чудовишта, нанизаних зуба. Тај грозни призор, са спокојном мишљу, посматра тајанствени путник. Једино су његове очи на мору, а где је мисао/његова, где је срце? Његова мисао је на вратима смрти, а срце – на суду Христовом. Ту он већ предстоји умом, ту већ предстоји осећањем, ту су његове бриге, ту је његов страх: од тог страха бежи страх земаљских искушења. Ветрови ће утихнути, море ће се стишати. Где су се подизали гневни таласи: тамо се распростире непомична површина вода заморених буром. После силне узнемирености, оне се умирују у мртвој тишини; у њиховом прозрачном огледалу одражава се вечерње сунце, када оно изађе изнад Кронштата, и пусти своје зраке низ Фински залив, у сусрет струјама Неве, према Петрограду. Живописан је поглед који знају становници Сергијеве пустиње! То небо, та обала, те грађевине, колико су видели гордих, свирепих таласа овенчаних пеном? И сви они су прошли, сви су полегли у тишину гроба и гробнице. И они који пролазе поред, исто се успокојавају! Шта је толико непоуздано, толико краткотрајно као венци из морске пене!
Гледајући из тихог морског пристаништа на световно море, које подижу буре страсти, благодарим Ти, Царе и Боже мој! Ти се ме довео у ограду свете обитељи! Сакрио си ме у скровишту лица Твога од метежа људскога! Покрио си ме под кров од језика свадљивих (Пс 30,21). Због тога је толико тужна моја душа, зато се збуњујем у неизвесности, јер одем ли одавде, са обале превртљивог и несигурног мора живота, уместо шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег (Пс 41,5), хоћу ли се тамо уселити у векове векова? Шта ме се тичу бриге земаљске – на Бога се поуздах; нећу се бојати шта ће ми учинити човек. (Пс 55,12).
 
1843. године, Сергијева пустиња.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!