НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ[1]
 
Почињем ово слово о Исусовој молитви и одмах призивам свеблагог и свемогућег Исуса да притекне у помоћ мом ограниченом уму. Почињем ово слово о Исусовој молитви и сећам се Симеонових речи о Господу: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. Као што је Господ био и јесте истински знак, знак против кога ће се говорити, предмет неслагања и спорења између оних који су познали и оних који нису познали Господа, тако и мољење Његовим свесветим именом представља у правом смислу велики и дивни знак, и као такво оно је од одређеног времена постало предмет неслагања и спорења између оних који се таквим мољењем занимају и оних који се њиме не занимају. Са правом један отац[2] примећује да тај начин мољења одбацују једино они који не познају такав начин мољења, а разлог одбацивања су предубеђења и лажна мишљења о њему. Не обазирући се на повике предубеђења и незнања, у нади на Божију милост и помоћ, предлажемо љубљеним оцима и браћи наше убого слово о Исусовој молитви на основу Светог писма, црквеног предања и светоотачких дела, у којима је изложено учење о тој свесветој и свесилној молитви. Нека буду неме усне лажљиве, које говоре на праведника и на величанствено име његово безакоње, у охолости својој, својим великим незнањем и са њим сједињеном поругом над чудом Божијим. Размотривши величину Исусовог имена и спасоносну силу мољења њиме, узвикнимо у духовној радости и дивљењу: Како је велико мноштво доброте Твоје, Господе, коју си припремио онима који Те се боје, коју чиниш онима који се уздају у Тебе, пред синовима човечијим.[3] Једни (се хвале) колима, а други коњима – на телесном и сујетном умовању своме – а ми ћемо се простодушно и са дечијом вером величати Именом Господа Бога нашега.[4]
Исусова молитва се изговара овако: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Она се првобитно изговарала без речи грешног; та реч је касније додата. „Та реч садржи у себи признање и исповедање пада“ напомиње преподобни Нил Сорски, „та реч нама приличи, а Богу прија зато што Он заповеда да му молитве упућујемо из признања и исповедања своје грешности.“[5] Показујући благост према слабости оних који тек почињу да се занимају Исусовом молитвом, свети оци дозвољавају почетницима да некад говоре: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног, а некад: Сине Божији, помилуј ме грешног. Уосталом, ово је само допуштење и знак милости, а никако не наредба или уредба коју треба неизоставно испуњавати. Много је боље да изговарамо увек једнообразну, целовиту, непромењену молитву, јер тада промене и вођење рачуна о променама неће заузимати ум и одвлачити његову пажњу. Чак ни онај који ради сопствене слабости има потребу за променом не сме то често да допусти себи. На пример: до ручка може да се моли речима: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног, а после ручка речима: Сине Божији, помилуј ме грешног. Преподобни Григорије Синаит забрањује честу промену, и зато говори: „Не може да пусти корење дрвеће које се често пресађује.“[6]
Мољење Исусовом молитвом је уредба Божија. Њу нису установили ни пророци, ни апостоли, ни анђели – њу је установио сам Син Божији и Бог. После Тајне вечере, Господ Исус Христос је, поред осталих најузвишенијих, коначних заповести, установио да се молимо Његовим именом, дао нам је тај начин мољења као нови, необични, бесцени дар. Апостоли су већ донекле знали силу Исусовог имена: тим именом исцељивали су неисцељиве болести, а демоне покоравали, побеђивали, везивали, прогонили. Господ заповеда да у молитвама употребљавамо то најмоћније, најдивније име, и обећава да ће оно молитву учинити нарочито делотворном. И што год заиштете (од Оца) у име моје – рекао је Он апостолима – то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Иако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити.[7] Заиста, заиста вам кажем да што год зашитете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена.[8] О, какав дар! Он је залог непролазних, немерљивих блага! Он је истекао из уста неограниченог Бога који се обукао у ограничену човекову природу и узео човечије име – Спаситељ.[9] То име по својој спољашњости јесте ограничено, али изображава неограничени предмет, Бога, позајмљује од Њега неограничено, божанско достојанство, Божија својства и силу. Даваоче бесценог, непролазног блага! Како ми ништавни, смртни, грешни да примимо дар? Нису за то способне ни наше руке, ни ум, ни срце. Научи нас да познамо, колико можемо, и величину дара, и његов значај, и начин примања, и начин употребе, да не бисмо погрешно приступили дару, да не бисмо били изложени казни због безумља и дрскости, и да бисмо због правилног познања и употребе дара примили од Тебе друге, једино Теби познате дарове које си обећао.
Из Јеванђеља, Дела апостолских и посланица видимо да су свети апостоли имали неограничену веру у име Господа Исуса и неограничено страхопоштовање према том имену. Именом Господа Исуса они су чинили најнеобичнија чуда. Нема примера из кога би се могло научити како су се они молили именом Господа, али су се сигурно њиме молили. Како су могли да се не моле њиме када им је сам Господ предао и заповедио то мољење, када је заповест два пута поновио и потврдио? Ако Писмо не говори о овоме, онда не говори једино зато што је то мољење било у општој употреби и није било потребе да буде посебно унето у Писмо управо зато што је било познато и уобичајено. Тврдња да Исусова молитва јесте била у општој употреби и општепозната јасно произилази из одлуке Цркве којом се неукима налаже да Исусову молитву користе уместо свих других молитава.[10] Древност те уредбе је несумњива. Касније је она допуњавана онако како су се у Цркви појављивале нове молитве. Свети Василије Велики је писмено изложио молитвено правило за своју паству, због чега неки управо њему приписују и само увођење правила. Оно ни у ком случају није ни изум ни уредба великог светитеља; светитељ је усмено предање само заменио писменим, исто онако како је литургију, највећи свети чин – савршаван у Кесарији од апостолских времена, преношен усмено и по прејемству – написао да би га заштитио од незнабожачког богохуљења. Монашко правило се састоји највише у Исусовој молитви. То правило се предаје у том облику свим монасима Православне Цркве;[11] у том облику анђео га је предао преподобном Пахомију Великом и монасима његовог општежића. Преподобни је живео у IV веку; у правилу се говори о Исусовој молитви исто онако како се говори о Молитви Господњој, о педесетом псалму и о Символу вере – као о оном што је општепознато и општеприхваћено. Преподобни Антоније Велики, отац из III и IV века, налаже својим ученицима најревносније вежбање у Исусовој молитви, и говори о њој као о нечему за шта није потребно никакво објашњење. Објашњење ове молитве почело је да се појављује касније у оној мери у којој је живо познање о њој постајало све оскудније. Подробније учење о Исусовој молитви изложили су оци XIV и XV века, када је вежбање у њој почело скоро да пада у заборав чак и међу монасима.
Нама познати историјски споменици раног хришћанства не говоре посебно о молитви именом Господњим: помињу је једино у излагању нечег другог. Животопис светог Игњатија Богоносца, епископа антиохијског, који је завршио свој живот мученичком смрћу у Риму, за време цара Трајана, бележи следеће: „Док су безбожници изводили светог пред звери, да га звери поједу, приметили су да он непрестано има на устима име Исуса Христа, па су га запитали зашто непрестано помиње то име. Свети је одговорио да је у његовом у срцу написано име Исуса Христа, и да исповеда устима Онога којег увек носи у срцу. Звери су појеле светог: остале су његове кости, а његово срце је, по Божијој вољи, остало нетакнуто. Чим су неверници нашли срце, сетили су се речи светог Игњатија, па су, у жељи да сазнају је ли тачно оно што је светитељ рекао, разрезали то срце на два једнака дела. На оба дела разрезаног срца нашли су натпис златним словима: Исус Христос. Тако је свети мученик Игњатије именом и делом био богоносац, јер је увек носио у свом срцу Христа Бога, чије је име, као прутићем, ум исписао размишљањем о Богу.“ Богоносац је био ученик светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, и био је удостојен да у свом детињству види самог Господа Исуса Христа. То је оно блажено дете за које Јеванђеље каже да га је Господ поставио међу апостоле, који су расправљали о томе ко је највећи у Царству небеском, а затим загрлио, и рекао: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском.[12] Наравно, свети Игњатије је учио од светог јеванђелисте и научио се Исусовој молитви, и занимао се њоме у том времену процвата хришћанства, као и сви остали хришћани. Тада су се Исусовој молитви обучавали сви хришћани, првенствено зато што је та молитва изузетно значајна, затим зато што су рукописне свете књиге ретке и скупоцене, зато што је мали број људи био писмен (већина апостола је била неука), зато што је Исусова молитва погодна, довољна, и што има необично дејство и силу. „Велико је и неизмерно име Сина Божијег“, рекао је анђео светом Јерми, непосредном ученику апостола, „оно држи цео свет.“ Чим је чуо ово учење, Јерма је упитао анђела: „Ако Син Божији држи све створено, подржава ли оне који, откако их је Он призвао, носе Његово име и ходе у Његовим заповестима?“ Анђео је одговорио: „Он подржава оне који од свег срца носе Његово име. Он сам је њихова основа, и држи их са љубављу, зато што се они не стиде да носе Његово име.“[13] У црквеној историји читамо овакву причу: „Војник Неокора, Картагињанин, служио је у римском одреду задуженом да брани Јерусалим у време када је Господ наш Исус Христос драговољно претрпео страдања и смрт ради искупљења људског рода. Када је видео чуда која су се догодила за време смрти и васкрсења Господа, Неокора је поверовао у Господа и апостоли су га крстили. По завршетку војне службе, Неокора се вратио у Картагину и благо вере предао целој својој породици. Хришћанство је примио и Калистрат, унук Неокорин. Када је напунио потребан број година, Калистрат је ступио у војску. Војни одред у коме је служио чинили су идолопоклоници. Они су почели да обраћају нарочиту пажњу на Калистрата чим су приметили да се не поклања кумирима и да се ноћу, усамљен, дуго моли. Једном приликом су га прислушкивали док се молио, и када су чули да непрестано понавља име Господа Исуса Христа, известили су о томе свог заповедника. Исповедао је Исуса свети Калистрат насамо и ноћу и дању, пред свима, и своје исповедање запечатио крвљу.“[14] Писац V века, преподобни Исихије Јерусалимски, већ се жали да је вежбање у Исусовој молитви веома ретко међу монасима.[15] Временом је вежбање у Исусовој молитви постајало све ређе, и зато су свети оци настојали да га подрже. Последњи писац о овој молитви био је блажени старац, јеромонах Серафим Саровски. Поуке украшене његовим именом није писао само старац: у њима су записане и речи једног монаха којег је старац поучавао; оне су обележене благодатним помазањем.[16] Данас су монаси готово престали да се вежбају у Исусовој молитви. Разлог остављања је немар, сматра преподобни Исихије. Мора се признати да је ова оптужба истинита.
Благодатна сила Исусове молитве садржана је у самом божанском имену Богочовека, Господа нашег, Исуса Христа. Иако нам бројна сведочанства Светог писма јављају величину Божијег имена, значење тог имена необично јасно објаснио је свети апостол Петар пред јудејским Синедрионом, када је Синедрион испитивао апостола каквом силом или у чије име им је даровано да исцеле хромог од рођења? Тада Петар, испунивши се Духа Светога, рече им: Кнезови народни и старјешине Израиљеве, ако нас данас испитујете због доброчинства болесном човјеку, како он оздрави, нека је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав. Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења. Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти.[17] Ово сведочење је сведочење Светог Духа: уста, језик, глас апостола били су само оруђа Духа. И друго оруђе Светог Духа, апостол незнабожаца, проглашава сличну објаву. Сваки – говори он – који призове Име Господње биће спасен.[18] Исус Христос је унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име којеје изнад свакога имена, да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом.[19]
Чим је предвидео даљу будућност, Давид, Исусов праотац по телу, опевао је величину Исусовог имена, живописно изобразио дејство тог имена, борбу посредством тог имена против власти греха, силу коју оно даје при ослобађању из робовања страстима и демонима, благодатни тријумф оних који су победу однели помоћу Исусовог имена. Послушајмо, послушајмо богонадахнутог Давида!
Цар пророк необично јасно описује оно што ће се збити за хиљаду година: успостављање духовног Христовог царства на земљи, и говори да ће се власт Богочовека простирати од мора до мора и од река до крајева васељене. И поклониће се њему сви цареви земаљски, сви народи њему ће служити. И драгоцено је име његово пред њима, и молиће се за њега свагда, васцели дан њега ће благосиљати. Нека буде име његово благословено у векове, пре сунца пребиваће име његово; и благословиће се у њему сва племена земаљска, сви народи називаће га блаженим. И благословено Име славе Његове довека и у век века, и испуниће се славе Његове сва земља.[20] Велико служење молитве, која уводи човека у најближе заједничарење са Богом, појавило се на земљи у најширим размерама онда када је Богочовек помирио човека са Богом. То служење је обухватило земљу: настанило се у градовима и селима, процветало у безљудним, дотад ненасељеним пустињама, засијало у мрачним пећинама, у клисурама, у провалијама и на планинским врховима, у честарима непроходних шума. Име Богочовека добило је у молитвеном служењу најважнији значај зато што то име јесте име Спаситеља људи, Творца људи и анђела, име очовеченог Бога, Победника побуњених слугу и створења – демона. Пред њим – нашим Господом и Искупитељем – пред њим ће припасти Етиопљани, демони, и непријатељи његови, пали духови, прах ће лизати.[21] Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! Јер се уздиже величанственост Твоја изнад небеса. Из уста деце и одојчади начинио си (Себи) хвалу, насупрот непријатеља Твојих, да сатреш непријатеља и осветника.[22] И заиста! величина Исусовог имена надмашује моћ разумевања коју поседују разумна бића на земљи и на небу: оно се непојмљиво поима дечијом простодушношћу и вером. Са таквом истом несебичном настројеношћу морамо приступати мољењу Исусовим именом и пребивати у том мољењу; непрестано и ревносно мољење мора бити слично непрестаној тежњи детета за мајчиним грудима: тада мољење Исусовим именом може да се заврши потпуним успехом, тада невидљиви непријатељи могу бити згажени, коначно може бити сломљен непријатељ и осветник. Непријатељ је назван осветником зато што он повремено, а не стално настоји да од оних који се моле одузме после молитве оно што су стекли током молитве.[23] За одлучујућу победу неопходна је непрестана молитва и непрекидна будност над собом. Због таквог значаја мољења Исусовим именом, Давид позива све хришћане на то мољење. Хвалите, слуге, Господа; хвалите Име Господње. Нека је Име Господње благословено од сада и довека. Од истока сунца до запада хваљено је Име Господње.[24] Принесите Господу славу Имену Његовом; поклоните се Господу у двору светом Његовом;[25] молите се тако да се у вашим молитвама покаже величина Исусовог имена, и да ви Његовом силом уђете у нерукотворени храм срца ради поклањања у духу и истини; молите се ревносно и без престанка, молите се у страху и дрхтању пред величином Исусовог имена, и нека се уздају у Тебе, свемогућег и свеблагог Исуса, сви који знају Име Твоје, из свог блаженог опита, јер ниси оставио оне који Те траже, Господе.[26] Величину Исусовог имена способан је да открије у себи једино онај који је сиромашан духом, једино онај који се због непрестаног осећања своје ништавности непрестано прилепљује молитвом уз Господа. Да се не врати унижени постиђен са стајања на својој молитви, већ да је принесе потпуно Богу, непокрадену због расејаности: сиромах и убоги хвалиће Име Твоје.[27] Блажен је човек коме је Име Господње нада његова, и који не гледа на сујетности (идолске) и на маније лажне:[28] он неће при своме мољењу обратити пажњу на саблажњиво дејство сујетних брига и страсти које покушавају да опогане и обешчасте молитву. Због своје тишине и мрака, ноћ нарочито доприноси вежбању у Исусовој молитви; ноћу се занимао сећањем на Бога велики подвижник молитве Давид: Опоменух се у ноћи Имена Твога, Господе, говори он; ноћу сам подешавао своју душу на божанско расположење, и, стекавши то расположење у делатности наредног дана, сачувах закон Твој.[29] „Ноћу много времена посвећуј молитви, а мало појању псалама“, саветује преподобни Григорије Синаит, позивајући се на светог Јована Лествичника.[30]
У тешкој борби против невидљивих непријатеља нашег спасења најјаче оружје је Исусова молитва. Сви народи – народима су названи глагољиви и префригани демони – окружише ме, говори Давид, и Именом Господњим брањах се од њих. Опколивши опколише ме, и Именом Господњим брањах се од њих. Опколише ме као пчеле саће, и плануше као огањ у трњу, и Именом Господњим брањах се од њих.[31] „Исусовим именом биј непријатеље: јачег оружја ни на небу ни на земљи нема.“[32] Тобом ћемо, Господе Исусе, непријатељ наше избости роговима, и Именом Твојим уништићемо оне који устају на нас. Јер се не уздам у лук свој, и мач мој неће ме спасити. Јер си нас (Ти) спасао од тлачитеља наших, и мрзитеље наше посрамио си. Богом ћемо се хвалити сав дан, и Име ћемо Твоје исповедати и хвалити довека.[33] Када Исусовим именом победи и растера непријатеље, ум се прикључује блаженим духовима, улази ради истинског богослужења у храм срца, који је до сада био затворен за њега, појући нову, духовну песму, појући тајанствено: Исповедаћу и славити Тебе, Господе, свим срцем својим, јер си услишио све речи уста мојих, и пред анђелима псалмопеваћу Ти. Поклонићу се храму светоме Твоме, и исповедаћу и славити Име Твоје ради милости Твоје и истине Твоје, јер си узвеличао изнад свега Име свето Твоје. У дан у који Те призовем, брзо ме услиши; умножићеш ме (и охрабрити) у души мојој силом Твојом.[34] Свети Давид набраја чудесна деловања светог и страшног Имена[35] Исусовог. Оно делује као пријатни лек, чији начин деловања болесник не познаје и не разуме, али је само деловање очигледно на основу стварног исцељења. Ради Исусовог имена, узиманог у молитви, силази човеку помоћ од Бога и дарује му отпуштење грехова; зато свети Давид, износећи пред Бога пустош и јадно стање душе сваког човека, нужну последицу грешног живота, тражи у име свих људи помиловање и говори: Помози нам, Боже, Спаситељу наш; ради славе Имена Твога, Господе, избави нас; и очисти грехе наше ради Имена Твога.[36] Ради имена Господњег наша молитва бива услишена, дарује нам се спасење; убеђен у то, Давид се опет моли: Боже, у Име Твоје спаси ме, и силом Твојом суди ми. Боже, услиши молитву моју, чуј речи уста мојих.[37] Силом Исусовог имена ум се ослобађа од колебања, воља јача, а остала својства душе добијају правилност ревности; једино се богоугодним мислима и осећањима, тим својствима човекове непорочне природе, дозвољава да обитавају у души; нема у њој места за туђе мисли и осећања јер ће Бог спасити Сион, и изградиће се градови Јудеје. И настаниће се тамо, и наследиће је (народ Твој); и семе слугу Твојих поседоваћеје (= Јудеју), и који љубе Име Твоје настаниће се у њој.[38] У име Господа Исуса дарује се оживљење душе коју је грех умртвио. Господ Исус Христос је живот,[39] и Његово име је живо: оно оживотворава оне који тим именом вапију извору живота, Господу Исусу Христу. Имена Твога ради, Господе, оживи ме правдом Твојом;[40] и нећемо одступити од Тебе, оживећеш нас, и Име Твоје призиваћемо.[41] Када силом и дејством Исусовог имена молитва буде услишена, када Божија помоћ сиђе човеку, када непријатељи буду одбијени, и када одступе од њега, када буде удостојен отпуштања грехова, када буде исцељен и враћен у непорочно природно стање, када његов дух буде обновљен у својој сили, тада ће након покајања, у име Господа, уследити благодатни дарови, духовно имање и благо, залог блажене вечности, јер си Ти, Боже, услишио молитве моје; дао си наслеђе онима који се боје Имена Твога. Дане на дане цара додаћеш, Године његове кроз дане нараштаја и нараштаја. Остаће (цар) довека пред Богом.[42] Тада ће човек постати слободан да пева Господу песму нову: он се искључује из оних који су телесни и душевни, прикључује се онима који су духовни и хвали Господау цркви преподобних. До сада га је Свети Дух призивао и потицао једино на плач и покајање, а сада га призива: Нека се узвесели Израиљ Створитељу своме, и синови Сионови обрадоваће се Цару своме. Нека хвале Име Његово у хору, уз бубањ и псалтир нека му псалмопоју,[43] зато што након обновљења душе све њене силе, доведене у чудесни склад и сагласје, постају способне да, чим их дотакне Божија благодат, производе Богу пријатне духовне звуке и гласове који одлазе на небо, пред престо Божији. Да се обрадује срце моје, да се боји имена Твога. Исповедаћу Те и хвалити, Господе Боже мој, свим срцем својим, и славићу Име Твоје довека, јер је милост Твоја велика на мени, и избавио си душу моју од пакла најдубљега.[44] Праведни ће исповедати и славити Име Твоје, и прави ће се настанити пред лицем Твојим,[45] зато што ум, чим отера непријатеље, који изазивају расејаност, слабе и погане молитву, улази у мрак и не види ништа, и стоји пред лицем Божијим без икакве помоћи. Мрак у мислима је онај вео, она завеса којом је покривено лице Божије. Тај вео је недокучивост Бога за све створене умове. Умиљење у срцу постаје тада толико снажно да је названо исповедањем. Благодатно дејство Исусове молитве у хришћанину који напредује Давид приказује овако: Благослови душо моја Господа, и све што је у мени Име свето Његово.[46] Управо тако! При обилном дејству Исусове молитве у њој учествују све силе душе и само тело. Вежбање у Исусовој молитви свети Давид, тачније Свети Дух устима Давидовим, предлаже свим хришћанима, без изузетка: Цареви земаљски и сви народи, кнезови и све судије земаљске, момци и девојке, старци са децом, нека хвале Име Господње, јер се узнесе Име Њега јединога.[47] Буквално разумевање стања наведених у овим стиховима биће потпуно тачно, али њихово суштинско значење је духовно. Речи ових стихова имају следеће значење: народи су сви хришћани, цареви су они хришћани који су удостојени да добију савршенство, кнезови су они који су достигли значајно напредовање, судије су они који још нису задобили власт над собом, али су упознати са Божијим законом и могу да разликују добро од зла и да по уредби и правилу Божијег закона пребивају у добру и одбацују зло, девојке су праведно срце, толико спремно за молитву, старци са децом су степен делатног напредовања, које се веома разликује од благодатног напредовања, мада и прво има своју веома значајну цену; онај који је достигао савршенство у побожном делању назван је старцем, а онај који је узнет у благодатно савршенство назван је царем.
Исусово име има, између осталих непојмљивих, чудесних својстава, својство и силу да изгони демоне. То својство објавио је сам Господ. „Именом мојим изгониће демоне[48] они који верују у Господа“, рекао је Исус. На ово својство Исусовог имена морамо обратити нарочиту пажњу зато што оно има изузетно важан значај за оне који се вежбају у Исусовој молитви. Најпре морамо рећи неколико речи о пребивању демона у људима. То пребивање је двојако: једно можемо назвати чулним, а друго моралним. Сатана пребива чулно у човеку онда када се настани у његовом телу, и мучи и душу и тело. Тако у човеку може да живи један демон, али и многи демони. Тада се човек назива бесомучним. Из Јеванђеља видимо да је Господ исцељивао бесомучне; и Христови ученици исцељивали су бесомучне тако што су изгонили демоне именом Господњим. Сатана морално пребива у човек онда када човек постане извршилац воље ђавола. Тако је у Јуду Искариотскога ушао сатана,[49] то јест овладао је његовим разумом и вољом, сјединио се са њим у духу. У том су стању били и у том се стању налазе сви који не верују у Христа: и свети апостол Павле то говори хришћанима који су из незнабоштва прешли у хришћанство: И вас који бијасте мртви због пријеступа и гријехова својих, у којима некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења, међу којима и ми сви живјесмо некада по жељама тијела свога, чинећи вољу тијела и помисли, и бијасмо по природи дјеца гњева као и остали.[50] У том стању налазе се мање или више, сходно степену грешности, они који су се крстили у Христа, али су се отуђили од Њега кроз сагрешења. Тако свети оци разумеју Христове речи о томе да се ђаво, са седам других духова горих од себе, вратио у душевни дом из кога се Свети Дух удаљио.[51] Такви духови, који су поново ушли, поново се изгоне Исусовом молитвом, уз услов да се живот проводи у непрестаном и ревносном покајању. Предузмимо за нас спасоносни подвиг! Потрудимо се да Исусовом молитвом изгнамо духове који су ушли у нас захваљујући нашем немару.[52] Она има својство да оживљава оне које је грех умртвио, она има својство да изгони демоне. Ја сам – рекао је Спаситељ – васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће.[53] А знаци онима који вјерују биће ови: именом мојим изгониће демоне.[54] Исусова молитва и открива присуство демона у човеку, и изгони их из човека. При томе се дешава нешто слично ономе што се десило при изгоњењу нечистог духа из дечака, после преображаја Господњег. Када је дечак видео пред собом Господа, нечисти дух ха одмах стаде ломити; и паднувши на земљу дечак се ваљаше и бацајући пену. Када је Господ запретио нечистом духу, и заповедио му да изиђе из дечака, дух је, од злобе и жестине са којом је изашао, повикао, а затим тако снажно и дуго ломио дечака да је дечак после тога изгледао као мртав.[55] У човеку који води расејан живот сила сатане пребива непримећена и несхваћена, но чим чује да човек у молитви призива име Господа Исуса, она постаје збуњена. Она подиже све страсти у човеку, посредством њих доводи целог човека у страшно колебање, изазива у телу разне, необичне болести. У том смислу треба разумети речи преподобног Јована Пророка: „Нама немоћнима остаје једино да прибегавамо Исусовом имену, јер, како рекосмо, страсти судемони, и излазе из нас од призивања овог имена.“[56] То значи да страсти и демони делују заједнички: демони делују посредством страсти. Када приликом Исусове молитве приметимо да су страсти посебно узрујане и узавреле, не паднимо због тога у униније и недоумицу, већ се, напротив, охрабримо и спремимо за подвиг, за ревносно мољење именом Господа Исуса, јер смо добили јасан знак да је Исусова молитва почела да делује у нама. Свети Јован Златоусти говори: „Сећање на име Господа нашег Исуса Христа раздражује непријатеља на битку, јер душа која приморава себе на Исусову молитву може да стекне том молитвом све, и зло, и добро. Она може да угледа најпре зло у унутрашњости свог срца, а затим и добро. Та молитва може да покрене змију, а може и да је смири. Та молитва може да изобличи грех који живи у нама, та молитва може и да га истреби. Та молитва може да покрене сву силу непријатеља у срцу, та молитва може, мало-помало, да је победи и искорени. Силазећи у дубину срца, име Господа Исуса Христа ће смирити змију која господари на пољима срца, а душуће спасити и оживотворити. Непрестано пребивај у имену Господа Исуса, нека срце прогута Господа, и нека Господ прогута срце, и нека ово двоје буду једно. Ово дело се, уосталом, и не чини за један дан, ни за два дана – потребне су године и много времена; потребно је много времена и подвига да би био изгнан непријатељ и да би се настанио Христос.“[57] Овде је очито описано оно делање, и јасно указано на оруђе делања, о коме говори и на које позива преподобни Макарије Велики у свом Првом слову: „Посредством помисли, које непрестано расту у теби, уђи, ко год ти био, у своју заробљену душу, робињу и слугу греха, и размотри до дна своје мисли и испитуј дубину својих помисли: и угледаћеш у недрима своје душе змију како пуже и гнезди се и убија отровом делове твоје душе. Срце је неизмерни бездан. Ако убијеш змију, похвали се пред Богом својом чистотом; а ако је не убијеш, смири себе тако што ћеш се, слаб и грешан, молити Богу за своје тајне.“[58] Исти овај велики Божији угодник говори: „Царство таме, то јест зли кнез духова, који одискона заробљава човека, обложио је и обукао његову душу влашћу таме. Тај зли господар обукао је у грех душу, целокупно њено биће, сву ју је опоганио, целу ју је заробио у своје царство; он није оставио на слободи ни помисли, ни разум, ни тело, ниједан њен део – сву ју је заоденуо у плашт таме. Тај зли непријатељ је целог човека оскрнавио и изобличио душу и тело; обукао је човека у старог човека, опогањеног, нечистог, Богу непријатељског, непокорног Божијем закону, то јест обукао га је у сам грех да човек више не би видео како хоће, него да би видео страсно, да би чуо страсно, да би његове ноге биле управљене према злим делима, руке према чињењу безакоња, срце према злим помислима. Помолимо се зато Богу да свуче са нас старог човека, јер Он једини може да одузме од нас грех, помолимо се Богу поготову зато што су они који су нас заробили и који нас држе у својој власти јачи од нас, а Он је обећао да ће нас ослободити из тог ропства.“[59] На основу оваквих размишљања свети оци дају оном који се моли Исусовом молитвом следећу, за душу спасоносну поуку: „Душа неће моћи довољно да се радује добру праведности ако не пострада много зато што се није ослободила греха. Ако желиш да очистиш своје срце, разбуктавај га стално сећањем на Господа Исуса, и нека ти то буде једино непрекинуто поучавање и дело. Ако неко жели да одбаци старог човека у себи, нека зна да то не може учинити тако да се некад моли, а некад не моли: он мора непрестано да пребива у молитви тако што ће чувати ум, макар се налазио и изван молитвеног храма. Ако намеравамо да пречистимо злато, па и закратко дозволимо да згасне ватра у пећи, поново ћемо добити стврднут и непречишћен материјал: ако се некад опомињемо Бога, а некад не опомињемо, онда нерадом уништавамо оно што мислимо да ћемо добити молитвом. Човеку који воли врлине својствено је да сећањем на Бога стално истребљује земљаност срца, да би тако, мало-помало, зло сагорело у ватри сећања на добро, и да би се душа потпуно вратила у своју природну светлост са великом славом. Према томе, ум се чисто и неопрелешћено моли ако пребива у срцу. Тако је исти тај свети (Дијадох) рекао: ‘Молитва је истинска и неопрелешћена онда када је ум током молитве сједињен са срцем.'“[60] Не бојте се, трудбеници Исусове молитве, ни ветрова, ни таласа! Ветровима називам демонске помисли и маштања, а таласима метеж страсти надражених помислима и маштањима. Из олује која бесни ми ћемо постојано, храбро и са сузама вапити Господу Исусу Христу: Он ће запретити ветровима и таласима, а тако ћемо опитно сазнати Исусову свемоћ, и зато одати дужно божанско поштовање говорећи: Ваистину си Ти Син Божији.[61] Ми се боримо за наше спасење. Од наше победе или нашег пораза зависи наша вечна судбина. Преподобни Симеон Нови Богослов каже да се „битка води током вежбања у Исусовој молитви; лукави демони ратују и стварају велико узнемирење, посредством страсти изазивају метеж и буру у срцу, али се Исусовим именом троше и растапају, као восак у ватри. Но демони не одустају од битке ни онда када буду прогнани и одступе од срца: тада они почну да узбуњују ум споља, посредством спољашњих осећања. Уму је потребно доста времена да почне да осећа тишину и тиховање у себи зато што демони, чим виде да немају снагу да узбуне ум у дубини, почињу да га узбуњују извана, посредством маштања. Зато човек не може потпуно да се ослободи битке, не може да не ратује против лукавих духова. То је својствено савршенима и онима који су се потпуно удаљили од свега и стално пребивају у пажењу срца.“[62] Може на почетку изгледати да је и само делање необично суво, да не обећава никаквог плода. Улажући напоре да се сједини са срцем, ум најпре наилази на непрозирни мрак, на огрубелост и замрлост срца које је неспремно да одмах подржи ум.[63] Трудбеник не сме због овога да пада у униније или малодушност; ово смо поменули да бисмо га упозорили и позвали на опрез. Стрпљиви и ревносни трудбеник ће сигурно наћи задовољење и утеху: обрадоваће се безмерном обиљу таквих духовних дарова које у свом телесном и душевном стању не може чак ни да замисли. Исусова молитва делује постепено: она најпре делује на сами ум, доводи га у стање тишине и пажења, затим почиње да продире према срцу тако што га буди из смртног сна, а оживљавање срца обележава тако што се у њему појављује осећање умиљења и плача. Продирући све дубље, она, мало-помало, почиње да делује у свим деловима душе и тела, да одасвуд изгони грех, да свуда уништава владавину, утицај и отров демона. Зато је у том почетном деловању Исусове молитве душа „неисказиво сломљена и неизрециво болесна“, каже преподобни Григорије Синаит. Душа тада болује зато што је, каже Писмо[64], болесна, и зато што рађа: јер је ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога двосјеклога мача, то јест Исус продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца,[65] продире тако што истребљује грешност из свих делова душе и тела.[66]
Када су седамдесеторица малих апостола, који су по вољи Божијој били послани на проповед, извршили своје служење, они су се вратили и радосно саопштили Господу: Господе, и демони нам се покоравају у име твоје.[67] О, како је та радост била истинска! Како је била основана! Више од пет хиљада година владао је ђаво над људима тако што их је посредством греха учинио својим робовима и својим сродницима, а сада чује Исусово име – и покорава се људима, а они су се до сада покоравали њему, вежу га они које је он био везао, сатиру га они које је он сатирао. Ученицима, радосним што су збацили власт демона над људима и што су људи задобили власт над демонима, Господ је рекао: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити.[68] Дата им је власт, али им је уједно остављена слобода да правилно употребљавају ту власт, да стају на змије и на скорпије, или да, сасвим супротно, занемаре дар, и да им се драговољно покоре. Речју змије свети оци означавају несумњиво грешне подухвате, а речју скорпије подухвате споља прикривене непорочношћу, чак и добрим. Власт коју је Господ дао седамдесеторици својих ученика дата је и свим хришћанима.[69] Употребљавај правилно ту власт, хришћанине! Посецај Исусовим именом главе, то јест зачетке греха у помислима, маштањима и осећањима; уништи у себи власт ђавола над собом; уништи све његове утицаје на тебе; стичи духовну слободу. Основа твог подвига је благодат светог крштења, а оружје мољење Исусовим именом. Чим је својим ученицима даровао власт да стају на змије и скорпије, Господ је додао: Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима. „Радујте се“, говори блажени Теофилакт, „али не томе што вам се демони покоравају: радујте се томе што ваша имена нису написана на небу мастилом, него Божијом благодаћу и сећањем на Бога“, Исусовом молитвом. Исусова молитва узноси са земље на небо свог трудбеника и придружује га житељима неба. Пребивање умом и срцем на небу и у Богу – то је главни плод, то је циљ молитве; одбијање и сатирање непријатеља, који се супротстављају остварењу циља, тек је другостепена ствар, и не треба то да привлачи на себе сву пажњу, јер кроз сазнање и размишљање о победи могу да уђу у нас гордоумље и уображеност, а тиме бисмо поводом саме победе доживели страшни пораз. Јеванђеље даље говори: У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих, а открио то безазленима. Да, Оче,јер је тако била воља твоја. И окренувши се ученицима рече: Све је мени предао Отац мој, и нико не зна које Син осим Оца.[70] Радује се Господ недостижном Божијом радошћу када види да људи напредују; објављује да се тајне хришћанске вере не откривају мудрима и онима које свет уздиже већ онима које свет за децу држи, а такви су били Христови ученици, узети из обичног народа, неуки, необразовани. Да бисмо били Христови ученици, морамо бити деца, и са дечијом простодушношћу и љубављу примити Његово учење. Онима који су већ постали Његови ученици Господ се обраћа тако што им излаже највеће тајне учења, открива да је Син, и да независно од тога да ли га човечанство прихвата остаје изнад поимања свих разумних бића. Изнад људског поимања је и Његово свесвето име. Као деца простодушно и пуни поверења примимо учење о молитви Исусовим именом; као деца простодушно и пуни поверења приступимо вежбању у тој молитви: једино Бог потпуно зна њену тајну и поучиће нас вежбању у њој, у нама доступној мери. Обрадујмо Бога трудом и напредовањем у служењу којем нас је поучио и које нам је заповедио.
Већ смо рекли да је Исусова молитва била општеприхваћена у првим вековима хришћанства. Друкчије није могло ни бити. Именом Господа Исуса Христа збила су се запањујућа чуда пред очима целог хришћанског света, што је подстицало да се у целој хришћанској заједници гаји вера у неограничену силу Исусовог имена. Хришћани који су напредовали схватали су ту силу на основу свог напредовања. О тој сили, која се веома развијала у Божијим светитељима, преподобни Варсануфије износи овакво мишљење: „Знам једног слугу Божијег у нашем роду, у нашем времену, и у овом благословеном месту који и мртве може да васкрсава у име Господа нашег Исуса Христа, и демоне да изгони, и неизлечиве болести да лечи, и да чини друга чуда, не мања од апостолских, како сведочи Онај који му је дао дар, или, тачније, дарове. А и шта је то у поређењу са оним шта се може учинити Исусовим именом!“[71] Верујући ране Цркве имали су пред очима чуда, у сећању завет Божији, у срцу пламену љубав према Господу, и зато су се непрестано, марљиво и са огњеном ревношћу херувима и серафима вежбали у мољењу Исусовим именом. Таква је љубав! Она се непрестано сећа вољеног, она се непрестано наслађује именом вољеног, она га чува у срцу, има у уму и на уснама. Име Господње је више од сваког имена; оно је извор наслађивања, извор радости, извор живота; оно је Дух, оно даје живот, мења, претапа, обожује. Неукима оно потпуно надомешта молитве и певање псалама; учени, чим напредују у Исусовој молитви, остављају разна псалмопојања и почињу првенствено да се вежбају у Исусовој молитви ради силе и хране, које у њој има преизобилно. Све је то очито из дела и одлука светих отаца. Света, источна, Православна црква предлаже свим неукима Исусову молитву уместо свих других молитава,[72] предлаже је, али не као нешто новоуведено, него као општепознато вежбање. Та одлука, заједно са другим предањшуга Источне цркве, прешла је из Грчке у Русију, и многи обични људи, веома мало учени, чак и потпуно неуки, напојили су се силом Исусове молитве за спасење и вечни живот, а многи су знатно духовно напредовали. Саветујући ревносно и непрестано вежбање у Исусовој молитви, нарочито монасима, свети Јован Златоусти говори о њој као о нечему што је општепознато. „И ми“, говори он, „имамо духовна заклињања: име Господа нашег Исуса Христа и силу крсну. То заклињање изгони аждају из њене јазбине и баца је у ватру, а чак исцељује ране које она наноси. Ако су многи изговарали то заклињање и нису се исцелили, онда је то због њиховог маловерја, а не због неделотворности изговореног. Многи су неуморно ходили за Христом и били уз Њега, али нису добили користи, а жена која је дуго боловала од точења крви исцељена је иако није додирнула његово тело већ само скуте његове хаљине. Исусово име је страшно за демоне, за душевне страсти и болести. Њиме се украсимо, Њиме се оградимо. Њиме је и апостол Павле постао велик, иако је имао природу коју и ми имамо.“[73] Анђео Божији је предао молитвено правило преподобном Пахомију Великом ради бројног монаштва које је њему било дато на управљање. Монаси потчињени духовном руковођењу преподобног Пахомија морали су сваког часа да савршавају правило; од испуњења правила били су ослобођени они који су достигли савршенство и с њим сједињену непрестану молитву. Правило које су му анђели предали састојало се од Трисвете песме, Молитве Господње, педесетог псалма, Символа вере и сто Исусових молитава.[74] И Исусову молитву и Молитву Господњу правило сматра општепознатим молитвама, које су ушле у општу употребу. Преподобни Варсануфије Велики казује да су се монаси египатског Скита првенствено занимали молитвом, што се види и из житија преподобног Памва, монаха и аве Нитријске горе, која се налазила недалеко од Скита, у којој су, слично као у Скиту, монаси проводили живот у тиховању.[75] Од Божијих угодника поменутих у том Слову, који су се вежбали у Исусовој молитви или писали о њој, свети Игњатије Богоносац је живео у Антиохији, а Богу се преставио у Риму; свети мученик Калистрат је рођен у Картагини и живео је у свом родном граду; преподобни Пахомије Велики је живео у Горњем Египту; скитски и нитријски монаси, исто као и преподобни Исаија, живели су у Доњем Египту; свети Јован Златоусти је живео у Антиохији и у Константинопољу; свети Василије Велики у источном делу Мале Азије, у Кападокији; свети Варсануфије Велики у околини Јерусалима; свети Јован Лествичник на Синајској гори и једно време у Доњем Египту, близу Александрије. Из овога се види да је мољење Исусовом молитвом било у општој употреби у свим местима васељенске Цркве. Осим поменутих отаца, о Исусовој молитви су писали и следећи: преподобни Исихије, јерусалимски презвитер, ученик светог Григорија Богослова, писац из V века, који се већ жали да монаси остављају вежбање у Исусовој молитви и трезвеност; преподобни Филотеј Синаит, Симеон Нови Богослов, Григорије Синаит, Теолипт Филаделфијски, Григорије Палама, Калист и Игњатије Ксантопул и многи други. Њихова дела су углавном смештена у опширни зборник аскетских писаца, у Добротољубље. Од руских отаца о овој молитви су писали преподобни Нил Сорски, јеромонах Доротеј, архимандрит Пајсије Величковски, схимонах Василије Пољаномеруљски и јеромонах Серафим Саровски. Сва дела поменутих отаца достојна су великог уважавања због тога што сва живе и одишу обиљем благодати и духовног знања, али су нам дела руских отаца, због нарочите јасности и једноставности излагања, због велике блискости са временом у коме ми живимо, доступнија него дела грчких светила. Нарочито дела старца Василија можемо и морамо сматрати првом књигом којој би се у наше дане морао да обрати сваки онај који жели да се успешно занима Исусовом молитвом.[76] Таква је и њена намена. Старац је назвао своја дела претходницом, предговором, или припремом за читање грчких отаца. Изванредна је књига преподобног Нила Сорског. Добро би било да читање ове књиге буде увод у читање грчких писаца; она се стално позива на њих и објашњава их, припрема за читање и правилно разумевање тих дубокомисаоних, светих учитеља, неретко говорника, философа, песника. Сва дела светих отаца о монашком животу, нарочито о Исусовој молитви, представљају за нас, данашње монахе, непроцењиво благо. У доба преподобног Нила Сорског, три века пре нас, живи сасуди Божије благодати били су крајње ретки, веома ретки, како он каже; данас су они толико ретки да без суздржавања и страха да ћемо погрешити можемо рећи да њих нема. Нарочитом милошћу Божијом сматра се ако неко, исцрпивши се душом и телом у монашком животу, пред крај тог живота неочекивано нађе негде у забаченом месту сасуд који је изабрао праведни Бог, којег су људи понизили, а Бог узвеличао и узнео. Тако је Зосима, изван сваког очекивања, нашао у зајорданској безљудној пустињи велику Марију.[77] Због такве потпуне оскудице духоносних учитеља отачке књиге представљају јединствен извор коме се глађу и жеђу измучена душа може обратити ради стицања суштински потребних знања у духовном подвигу. Те књиге су најдрагоценије наслеђе које су свети оци оставили монашком потомству, нама ништавнима. Те књиге су мрве које су пале нама и чине наш део, мрве са духовне трпезе отаца, богатих духовним даровима. Упадљиво је да се време у коме је написана већина тих књига о умном делању подудара са временом велике оскудице умног делања у монаштву. Стигавши на Атонску гору, преподобни Григорије Синаит, монах из XIV века, нашао је тамо, међу хиљадама монаха, само тројицу који су имали неко знање о умном делању. У XIV и XV век спада већина дела о Исусовој молитви. „Потакнути тајним божанским надахнућем“, говори Пајсије Величковски, „многи оци су изложили у књигама свето учење, пуно премудрости Светог Духа, о тој божанској молитви ума на основу Светог писма Старог и Новог завета. То је уређено по нарочитом Божијем промислу да божанско делање не би пало у потпуни заборав. Многе од тих књига су, по Божијем допуштењу, због наших грехова уништили мухамеданци кад су освојили Грчку; неке су Божијим надгледањем сачуване да наших дана.“[78] За примање најузвишенијег умног делања потребна је дечија простодушност и вера, али ми смо постали толико сложени да је та простодушност за нас неосвојива и недоступна. А ми хоћемо да будемо умни, хоћемо да оживимо своје ја, не подносимо самоодбацивање, не желимо да делујемо вером. Зато нам је потребан учитељ који би нас извео из наше сложености, из нашег лукавства, из наше превејаности, из нашег славољубља и наше уображености у ширину и простоту вере. Ето зашто на попришту умног делања дете достиже необично напредовање, а мудрац скреће са пута и сурвава се у мрачну провалију прелести. „У древним временима“ говори Пајсије Величковски, „свесвето делање молитве ума сијало је на многим местима у којима су пребивали свети оци, и много је тада било учитеља тог духовног подвига: зато су свети оци тих времена пишући о њему објашњавали само неизрециву духовну корист коју тај подвиг доноси и нису имали, по мом мишљењу, потребу да пишу о оном делу делања који приличи почетницима. Писали су они донекле и о томе, што је јасно онима који имају опитно знање о подвигу, али за оне који га немају тај део остаје прикривен. Када су неки оци видели да тих истинских и непрелешћених учитеља тог делања има све мање, онда су, подигнути Божијим Духом и у намери да истинско учење о почетку те унутрашње молитве не пресахне, изложили писмено своје мишљење о самом начелу и о томе како ваља обучавати почетника, како ум улази у срце, како се у њему истински и непрелешћено моли.“[79]
Видели смо да свети пророк Давид позива све Божије људе без изузетка на мољење Исусовим именом; видели смо такође да је света Црква донела одлуку да сви неуки и сви они који не знају Свето писмо напамет могу да користе Исусову молитву уместо свих других молитава и псалмопојања. Свети Симеон, архиепископ солунски, заповеда и даје савет архијерејима и свештеницима, свим монасима и мирјанима да у свако време и сваког часа изговарају ту свету молитву, и да им она буде као дисање;[80] при пострижењу у монаштво, када се новопостриженом дају бројанице, онај који врши пострижење говори: „Прими, брате, мач духовни, јер ово је реч Божија: њу носи на устима својим, а у уму и срцу говори непрестано: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.'“[81] Но преподобни Нил Сорски поучава да је „сећање на Бога, то јест молитва ума, изнад свих делања, глава врлина, као љубав Божија. Онога који бестидно и дрско хоће да ступи ка Богу и беседи са Њим чисто, који се приморава да Бога налази у себи, тога лако умртвљавају демони, ако буде допуштено, зато што то тражи дрско и гордо, много више него што заслужује по свом достојанству и степену своје уређености.“[82] Површном погледу може изгледати да завет преподобног Нила противуречи законодавству Светог писма, светих отаца и предању Цркве. Али ту нема противуречја: ту се говори о највишем степену Исусове молитве. Сви хришћани могу и морају да се занимају Исусовом молитвом ради покајања и призивања Господа у помоћ, да се занимају са страхом Божијим и вером, са највећим пажењем на мисли и речи молитве, скрушеног духа; но не дозвољава се свима да приступе молитвеном светом чину умом у клети срца. На први начин могу и морају да се занимају Исусовом молитвом и мирјани, а не само монаси који живе у манастирима или су заузети послушањима. Такву пажљиву молитву можемо да назовемо и молитвом ума и молитвом срца, зато што се она често твори самим умом, и у ревносним трудбеницима увек уз учешће срца, које се, због умиљења, показује осећањем плача и сузама. Молитвено свето дејство ума у срцу захтева претходно вежбање у првом начину мољења и задовољавајуће напредовање у том мољењу. Божија благодат сама по себи, у њој познато време, по њеној доброј вољи преводи подвижника молитве из првог начина мољења у други. Ако је Богу благоугодно да остави подвижника при молитви покајања, нека он и остане при њој, нека не тражи више стање, нека га не тражи, чврсто убеђен да се оно и не задобија човековим напором, већ да га дарује Бог. Пребивање у покајању је залог спасења. Будимо задовољни тим стањем; не тражимо више стање. Такво тражење је поуздан знак гордости и уображености; такво тражење не доводи до напредовања већ до спотицања и пропасти. Ослањајући се на учење свих светих отаца, свети Нил забрањује да преурањено тежимо увођењу ума у срце, спољашњем и унутрашњем тиховању, осећању сладости и осталих високих молитвених стања, која се откривају тада када Бог прими молитву покајања, а непријатељи одступе од душе. Псалмист је рекао: Одступите од мене сви који чините безакоње, јер услиша Господ глас плача мојега. Услиша Господ мољење моје, Господ молитву моју прими.[83] Утеха, радост, наслађивање, давање дарова су последице помирења. Неразумно је тражити их пре помирења.
За задобијање дубоке молитве срца потребна је значајна припрема: она обавезно подразумева довољно опитно изучавање монашког живота, навикавање на поступање по јеванђелским заповестима: света молитва се заснива на уређивању душе, и то поступањем по заповестима, молитва почива на том уређивању и не може да остане у души ако се не налази у таквом уређивању. Припрема мора да подразумева задовољавајуће изучавање Новог завета и светоотачких делао молитви. Ова последња припрема је тим потребнија због чињенице да у недостатку духоносних вођа наш једини вођа морају бити отачка дела и молитвени плач пред Богом.Жарко желимо молитву срца, жарко желимо тиховање у срцу, жарко желимо келијно тиховање без излажења и животу безљудној пустињи, јер то нарочито доприноси развоју молитве срца и тиховања у срцу. „Но и сама та добра и дивна делања“ говори преподобни Нил Сорски, „морамо чинити разборито, у право време, након достизања потребног степена напредовања, како говори Василије Велики: ‘Сваком делању мора да претходи расуђивање: без расуђивања се и добро делање претвара у зло зато што је преурањено и неумерено. А када се расуђивањем одреди време и мера доброг делања, тада ћемо имати необичну корист.’ И Лествичник, наводећи речи из Писма, говори: Сваком послу под небом има вријеме;[84] и у нашем светом животу сваком послу има време: и тиховању има време, постоји и време мирног говорења; и непрестаној молитви има време, и време нелицемерном служењу. Неће нас прелешћивати гордо усрђе, нећемо пре времена тражити оно што долази у одређено време. У супротном, нећемо добити ништа ни у право време. Има време и сетви трудова, и време жетви класова неизрециве благодати.“[85] Нарочито преподобни Нил забрањује неразумну тежњу ка отшелништву, а таква тежња се скоро увек јавља у личностима које не разумеју ни себе ни монаштво: управо зато такав живот прате најтежа спотицања и самообмањивања. Ако се монасима забрањује преурањена тежња према молитви коју ум приноси у дому срца, тим више се она забрањује мирјанима. Веома дубоку молитву срца имали су свети Андреј јуродиви и неки други, веома ретки мирјани: то је изузетак, и изузетна реткост, која никако не може да буде правило за све. Уврштавање себе у ред тих изузетних личности није ништа друго до самообмањивање уображеношћу, скривена прелест пре отворене прелести. У писму старцу Теодосију, Пајсије Величковски говори: „Отачке књиге, нарочито оне које поучавају истинском послушању, трезвености ума и тиховању, пажењу и молитви ума, то јест оној молитви која се твори умом у срцу, искључиво приличе једино монасима, а не свим православним хришћанима. Излажући учење о овој молитви, богоносни оци тврде да њен почетак и непоколебива основа јесте истинска послушност, да послушност рађа истинско смирење, а смирење чува подвижника у молитви од свих прелести, које чекају самовољне. Мирјани никако не могу да задобију истинску монашку послушност и потпуно одсецање своје воље и разума. Како могу мирјани без икаквог поучавања, без послушности, само својом вољом, након које следи прелест, да приморавају себе на тако страшно и ужасно дело, то јест на такву молитву? Како да избегавају многе и разне непријатељске прелести, лукаво усмерене на њене трудбенике? Тако је страшна та ствар, то јест молитва – како молитва ума, то јест молитва коју ум твори неуметнички, тако и молитва коју ум уметнички твори у срцу – да се и истински послушници, не само они који су одсекли него и они који су потпуно умртвили своју вољу и расуђивање пред својим оцима, истинским и искусним учитељима творења те молитве, увек налазе у страху и трепету зато што се боје и стрепе да у таквој молитви не постану жртва неке прелести, мада их Бог увек чува од ње, ради њиховог истинског смирења, које су задобијали Божијом благодаћу посредством своје истинске послушности. Још већа опасност прети мирјанима, дакле људима без послушности: ако једино на основу самог читања таквих књига приморају себе на молитву, они ће упасти у прелест, јер у њу упадају сви који самовољно почињу подвиг те молитве. Ту молитву свети оци су назвали уметношћу над уметностима, а ко се њој може научити без уметника, то јест без искусног учитеља? Та молитва је духовни мач: Бог нам је даровао тај мач да њиме посечемо непријатеља наших душа. Та молитва је као сунце засијала једино међу монасима, посебно међу онима у Египту, у Јерусалиму, на Синајској и Нитријској гори, у многим местима у Палестини, и на многим другим местима, али не свуда, што је очито из житија светог Григорија Синаита. Он је обишао сву Свету (Атонску) гору, и није нашао на њој ниједног који је бар нешто знао о овој молитви.[86] Из овога је јасно следеће: ако на тако Светом месту преподобни Григорије није нашао ниједног трудбеника молитве, онда то значи да за творење те молитве нису знали ни монаси на многим другим местима. А тамо где су и творили ту молитву, тамо где је она попут сунца сијала монасима, тамо је творење те молитве чувано као велика и неизрецива тајна, позната једино Богу и њеним трудбеницима. Творење ове молитве је било потпуно непознато мирјанима. Но сада, након штампања отачких књига, за молитву су сазнали и монаси, али и сви хришћани. Зато се бојим и стрепим да ће због поменутог разлога они који самовољно, без учитеља ступају у подвиг те молитве упасти у прелест: нека Христос Спаситељ својом благодаћу избави од прелести све које хоће да спаси.“[87]
Сматрам својом обавезом да овде, сходно свом оскудном знању и оскудној опитности, изложим учење светих отаца о уметности творења Исусове молитве, и да јасно назначим какав начин вежбања у молитви и који облик молитве ума и молитве срца приличи свим хришћанима, без изузетка, и монасима почетницима, и какав је начин творења својствен онима који су напредовали, дакле онима које су Божија добра воља и Божија благодат увеле у напредовање.
Најбољи је, без имало сумње, онај начин који предлаже свети Јован Лествичник, а најбољи је зато што је веома погодан, потпуно безопасан, потребан, чак неопходан за истинску молитву, доличну свим хришћанима који су побожни и траже спасење, и мирјанима и монасима. Велики учитељ монаштва на два места говори о том начину у својој Лествици, којом се успињемо са земље на небо: у Поуци о блаженој и незаборавној послушности и у Поуци о молитви. Већ сама чињеница да он излаже свој начин у учењу о послушности општежитељних монаха очигледно показује да се тај начин одређује и за монахе почетнике. Тај начин он износи још једном у засебном, опширнијем учењу о молитви, после Поуке о свештеном тиховању тела и душе, с тим што га овај пут износи монасима који су напредовали, а то јасно показује да је тај начин веома добар и за тиховатеље и за монахе који су напредовали. Понављамо: највећа вредност овог начина је у томе што је поред све своје довољности и потпуно безбедан. У Поуци о светој и блаженој молитви свети Јован Лествичник говори: „Бори се да закључаш своју мисао у речи молитве. И ако се деси да се услед детињске слабости твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве. Непостојаност је својствена људском уму, али Онај који може све да учврсти може и ум наш да учини постојаним. Ако се истрајно подвизаваш, доћи ће и теби Онај који одређује границе мору људског ума и рећи ће му у молитви твојој: Доћи ћеш довде, и даље нећеш прећи.[88] Дух је немогуће везати, а где је Саздатељ духа, тамо се Њему све покорава.“[89] „Почетак молитве је одбијање помисли у самом њиховом зачетку; средина је када ум пребива у самим речима, изговараним гласно или умом; завршетак молитве је отимање ума ка Богу.“[90] У Поуци о блаженој и незаборавној послушности свети Јован Лествичник говори: „Непрекидно се бори са мислима – када одлете, враћај их себи: Бог и не захтева од послушника потпуно прибрану молитву. Не буди нерасположен када осетиш да си покраден, али се добро осећај када устрајно враћаш ум самом себи.“[91] Овде је саопштен начин како се треба пажљиво молити, како се треба молити и гласно и самим умом. У пажљивој молитви срце не може ни да учествује, каже преподобни Марко. „Ум који се прибрано моли ограничава слободу срцу.“[92] Према томе, онај који се буде молио на начин који предлаже Јован Лествичник, тај ће се молити и устима, и умом, и срцем; тај ће напредовати у молитви и зато ће задобити молитву ума и срца, привући ће у себе Божију благодат, што се и види из наведених речи великог учитеља монаха. Шта више да пожелимо? Ништа. Ако се на тај начин вежбамо у молитви, каква може бити прелест? Једино само увлачење у расејаност, а то је очигледна и код почетника неизбежна грешка, но она се може одмах исправити враћањем мисли у речи. Ту грешку уништава милост и помоћ Божија, у своје време, уз непрестани подвиг. Неко ће запитати: „Зар тако велики отац, који је живео у време у коме је умно делање процветало, ништа не говори о молитви која се твори умом у срцу?“ Говори, али толико прикривено да једино они који су опитно упознати са делањем молитве могу да схвате о чему је реч. Тако је поступио свети јер га је водила духовна мудрост, која је и написала целу његову књигу. Када је изложио потпуно тачно учење, које може да испуни и најстроже захтеве, па и да узнесе трудбеника у благодатно стање, Лествичник се алегоријски изразио о томе шта се дешава након што благодат осени молитву. „Једно је“, каже он, „често се обраћати срцу, а друго је посредством ума бити надзорник срца, његов кнез и архијереј, који приноси Христу словесне жртве.“[93] Једно је молити се пажљиво, уз учешће срца, друго је уводити ум у дом срца, и отуда приносити тајанствену молитву, испуњену Божијом силом и благодаћу. Друто произилази из првог. Пажење ума при молитви привлачи срце да саосећа са њим; када се пажење појачава, тада се саосећање срца са умом претвара у сједињење срца са умом; напокон, током пажења које је молитва усвојила ум силази у срце ради најдубљег светог служења. Све се то дешава под вођством Божије благодати, по њеној доброј вољи и суду. Тежња ка другом пре стицања првог је некорисна, а може бити и узрок веома велике штете; а да би се та штета спречила, молитвена тајна је прикривена од радозналости и лакомислености у књизи намењеној монасима. У тим блаженим временима, у којима је постојало обиље живих сасуда благодати, могли су да прибегавају савету монаха сви они којима је савет био потребан.
Међу раитским монасима, за које је блажени Јован и написао „Лествицу“, процветала је молитва ума под руководством опитне, духовне поуке. О томе свети писац говори опет алегоријски и прикривено у Поуци о пастиру[94]. Он говори овако: „Пре свега, часни оче, потребна нам је духовна сила да бисмо оне које смо желели да уведемо у светињу светих и покажемо им Христа, који почива на њиховој тајанственој и скривеној трпези – нарочито док стоје ту, у предворју, крај тог улаза, и чим приметимо да их народ потискује и стиска са циљем да им забрани да уђу тамо где желе – могли да узмемо за руку, као децу, и ослободимо од намера народа. А ако су деца сасвим гола и немоћна, онда морамо да их подигнемо на рамена, да их носимо на раменима док не прођу кроз улазна врата, јер добро знам да је тамо обично највећа навала и гужва. Зато је неко и рекао о тој навали: И би преда мном труд (и мука), док не уђох у Светилиште Божије,[95] и труд сеже само до улаза.“[96] „Онај који жели да види Господа у себи, тај настоји да очисти своје срце непрестаним сећањем на Бога. Мисаона земља човека чисте душе налази се унутра, у њему. Сунце које сија у тој земљи јесте светлост Свете Тројице. Ваздух који удишу њени становници јесте Свесвети Дух. Живот, радост и весеље те земље је Христос, Светлост од Светлости – Оца; то је Јерусалим и Царство Божије, скривено унутра у вама[97]. Та земља је облак славе Божије: чисти срцем ће ући у њу да би видели лице свог Господа и да би њихове умове обасјала зрака Његове светлости.[98] Потруди се да уђеш у клет која је у теби и видећеш небеску клет. Прва и друга су једно: једним уласком ступићеш у обе. Лествица према Царству небеском је у теби: она је тајанствено подигнута у твојој души. Погрузи себе у себе од греха, и наћи ћеш тамо степенике којима се можеш успети на небо.“[99] Преподобни Варсануфије, монах који је достигао највиши степен духовног напредовања, уводио је своје ученике у светилиште благодатне молитве срца и у стања која она ствара. Читамо следећу његову поуку, дату неком тиховатељу који је био под његовим руководством: „Једино безгрешни Бог, Спаситељ оних које се уздају у Њега, нека учврсти твоју љубав да служиш Њему у светости и у правди у све дане живота свога, у храму и на жртвенику унутрашњег човека, где се приносе духовне жртве Богу, злато, тамјан и смирна, где се приноси угојено теле, где се пролива часна крв јагњета, непорочног и безазленог, где се разлежу једнодушна клицања светих анђела: Тада ће принети на жртвеник Твој теоце.[100] А када је то тада? Тада када дође Господ наш, тај велики Архијереј, који приноси и прима бескрвну жртву, када, у име Његово, хроми који сеђаше пред Красним вратима храма буде удостојен да чује радосни глас: Устани и ходи.[101] Тада хроми улази у светилиште, ходи и скаче, и хвали Бога. Тада се човек буди из сна немара и незнања, тада поспаност унинија и лењости силази са очију, тада мудре девојке пале своје светиљке[102] и ликују са жеником у светој ложници певајући једнодушно, тихо: Окусите и видите да је добар Господ. Благо човеку који се нада у Њега,[103] тада престају и битке, и кретње тела које прљају човека, тада се у њега настањује свети мир Свете Тројице, печати се ризница и више нико не може да украде благо из ње. Помоли се да то разумемо и достигнемо и обрадујемо се у Исусу Христу, Господу нашем.“[104] На највеће страхопоштовање пред молитвеном светом службом срца опомиње нас њен величанствени опис изнет у делима светих отаца. То страхопоштовање и сама разборитост захтевају од нас да се одрекнемо преурањеног, самовољног, гордог, неразумног напрезања да уђемо у тајанствено светилиште. И побожност и разборитост уче нас да пребивамо у пажљивој молитви, молитви покајања, пред вратима храма. Пажење и скрушен дух је она клет која је дата грешницима покајницима да буде њихово пристаниште. Она је предворје светилишта. У њу ћемо се склањати и закључавати од греха. Нека се саберу у ту Витезду сви морално хроми, губави, слепи и суви – речју, сви који болују од греха, сви који чекају да се вода заталаса,[105] да се излије на њих милост и благодат Божија. Само Господ, и једино Он, у време које само Он зна, дарује исцељење и уводи у светилиште, јединствено по својој непојмљивој милости. Ја знам које изабрах,[106] говори Спаситељ. Не изабрасте ви мене – говори Он својим изабраницима – него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; да што год заиштете од Оца у име моје да вам да.[107]
Сасвим је добар начин обучавања Исусовој молитви који предлаже јеромонах Доротеј, руски подвижник и аскетски писац. „Ко се моли устима“, говори јеромонах, „а за душу не хаје и срце не чува, тај се моли ваздуху, а не Богу, и сав његов труд је узалудан зато што Бог слуша ум и ревност, а не многоговорљивост. Молити се морамо свим својим усрђем: из своје душе, и свог ума, и свог срца, са страхом Божијим, свом својом снагом. Молитва ума не дозвољава неприбраним и нечистим мислима да уђу у унутрашњу клет. Хоћеш ли да се научиш молитви ума и срца? Ја ћу те научити. Пази ревносно и разумно, послушај ме, вољени мој. Најпре треба да твориш Исусову молитву гласом, то јест устима, језиком и говором, наглас, себи самоме. Када се уста, језик и осећања насите гласно изговаране молитве, тада се молитва гласом прекида и она почиње да се изговара шапатом. После тога мораш да се поучаваш умом, да се прибијаш и увек будеш уз оно што гркљан осећа. Тада молитва ума и срца почиње на миг,[108] непринуђено, непрестано се обнавља, прелази у навику и дејствује у свако доба, при сваком послу, на сваком месту.“[109]
Блажени старац јеромонах Серафим Саровски заветује почетника да се, по ранијем заједничком обичају у Саровској пустињи, непрестано моли речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. „Током молитве“ поучава старац, „пази на себе, то јест сабирај ум и сједињуј га са душом. На почетку, дан-два, или више, изговарај ову молитву самим умом, одвојено, и пази на сваку реч посебно. Када Господ загреје твоје срце топлотом Своје благодати и када те сједини у један дух, тада ће та молитва почети да тече у теби без престанка и увек ће бити са тобом, наслађиваће те и хранити.[110] Управо то значе речи пророка Исаије: Пробудите се и пјевајте, који почивате у праху, јер је роса свјетлости Твоја роса. Земља повраћа сјене.[111] А када будеш имао у себи ту душевну храну, то јест разговор са Господом, зашто онда да идеш по келијама код браће, чак и када те неки брат позове? Заиста ти кажем да празнословље није ништа друго до лењост. Ако не разумеш самог себе, можеш ли онда да расуђујеш о нечему другом, и да учиш друге? Ћути, непрестано ћути, сећај се увек присуства Бога и Његовог имена. Ни са ким не започињи разговор, али уједно пази да не осуђујеш оне који разговарају или оне који се смеју. У том случају буди глув и нем. Шта год о теби говорили, понашај се као да то ниси ни чуо. Као пример може да ти послужи Стефан Нови: његова молитва је била непрестана, нарав кротка, уста ћутљива, срце смирено, дух милостив, тело и душа чисти, девственост непорочна, сиромаштво истинско и неграмзивост пустињачка; његова послушност била је беспоговорна, делање стрпљиво, труд ревностан. Док седиш за трпезом не гледај колико ко једе и не осуђуј, већ пази на себе и храни душу молитвом.“[112] Старац је ову поуку дао монаху почетнику који проводи живот у манастирским трудовима, поучио га вежбању у молитви која приличи делатном животу, а онда му забранио да преурањено и неразумно тежи теоријском животу и молитви саобразној таквом животу. „Ако желиш да прођеш духовни живот, мораш почети од делатног живота па тек онда прећи на теоријски: без делатног живота не можеш ући у теоријски. Делатни живот чисти од грешних страсти и подиже на степен делатног савршенства, а самим тим пробија пут ка теоријском животу. У теоријски живот могу да ступе једино они који су се очистили од страсти и потпуно обучили у делатном животу, што се може видети из Светог писма: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети,[113] и из речи светог Григорија Богослова: у теоријски живот могу да ступе једино они који су савршени по својој опитности (у делатном животу). У теоријски живот треба ступати са страхом и трепетом, скрушеног срца и смирено, уз велико испитивање Светог писма и под руководством искусног старца, ако се такав може наћи, а не дрско и самовољно. Пошто због својих вредности није тражио (узвишено духовно стање), онај који је дрзак и горд се – каже Григорије Синаит – охоло напреже да га достигне пре времена. Понављамо: ако неко уображава да ће достићи узвишено стање теоријским животом, а налази сатанску, а не истинску жељу, нека зна да га ђаво хвата у своје мреже и да је постао његов слуга.“[114] Старац, дакле, најпре одвраћа од гордог стремљења ка узвишеним молитвеним стањима, а онда истрајава на захтеву да су пажљиви живот и непрестана молитва неопходни свим монасима, па и самим послушницима почетницима. Запажено је да усмерење које монах прими при ступању у манастир најчешће остаје преовлађујуће у њему током целог његовог живота. „Благодатне дарове“, потврђује Серафим, „добијају једино они који имају унутрашње делање и који бдију над својим душама.[115] Ако смо истински одлучили да служимо Богу, онда морамо да се вежбамо у сећању на Бога и у непрестаној молитви Господу Исусу Христу тако што ћемо говорити умом: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Таквим вежбањем можемо се приближити Богу и сјединити се са Њим ако не упаднемо у расејаност и ако сачувамо мирну савест. Исак Сиријски каже да нема другог начина да се приближимо Богу осим кроз Непрестану молитву.“[116] Монасима и послушницима који се драговољно занимају Исусовом молитвом, а у циљу најлакшег избегавања расејаности и очувања прибраности током молитве, Серафим саветује да током молитве у цркви затворе очи, и да их отварају једино онда када осете да су их сан и дремање оптеретили. А тада, саветује он, треба управљати поглед у свете монахе, јер и то чува од расејаности и подстиче на молитву.[117] Дуге молитве у манастиру су веома прикладне за привикавање почетника на Исусову молитву. Ако већ присуствује молитвама, зашто да дозволи својим мислима да бесплодно лутају куда стигну и наносе штету души? А то се не може избећи ако ум није привезан за нешто. Сав се предај Исусовој молитви: она ће задржати ум да не лута; постаћеш знатно усредсређенији, дубљи; много боље ћеш пазити на оно што се чита и поје у цркви, а уједно ћеш се неприметно и постепено обучити у молитви ума. Ономе који жели да проводи пажљиви живот Серафим заповеда да не обраћа пажњу на гласове са стране, због којих глава постаје пуна празних и сујетних помисли и сећања; заповеда да не обраћа пажњу на оно што раде други, да не суди, не говори и не мисли о њима; заповеда да избегава расправљања, да се понаша као странац, да оцима и браћи које сретне указује поштовање наклонима, без речи, да не гледа пажљиво у њих,[118] зато што такво гледање неизбежно оставља у души неки утисак који ће изазивати расејаност тако што ће привлачити пажњу на себе и одвлачити од молитве. Ако проводиш пажљиви живот, онда не гледај ни на шта упорно и дуго, ништа не слушај нарочито брижно, гледај као да ниси ни видео, слушај као да си у пролазу, а све зато да би твоје сећање и твоја сила пажења увек били слободни, далеки од утисака света, способни и спремни да приме божанске утиске.
Начин који је предложио јеромонах Доротеј и начин који је предложио старац Серафим очигледно су исти као и начин који је преложио свети Јован Лествичник. Једина разлика је у томе што је свети Јован Лествичник јасније и одређеније изложио свој начин. Свети Јован припада најстаријим и највећим учитељима монаштва, и васељенска Црква сматра да он јесте такав; каснији свети писци се позивају на њега као на најпоузданијег учитеља, као на живи сасуд Светог Духа: на основу тога, и уверени у то, ми предлажемо његов начин љубљеним оцима и браћи, како онима који живе у манастиру, тако и онима који живе у свету, свима који искрено желе да се нелицемерно, успешно и богоугодно моле. Тај начин и не може бити одбачен: одбацити овај начин мољења значило би одбацити из молитве пажење, а без пажења молитва није молитва. Молитва без пажења је мртва! Таква молитва је бескорисно, по душу штетно, за Бога увредљиво празнословље! Онај ко се пажљиво моли неизоставно се моли, мање или више, на овај начин. Ако се пажња умножи и појача током молитве, неизоставно ће се појавити начин мољења који предлаже свети Јован Лествичник. „Ишти сузама“ – говори он – „тражи послушношћу, куцај дуготрпљењем: јер, сваки који иште, прима; и који тражи, налази, и који куца, отвориће му се“.[119]
Опит је одмах показао да овај начин мољења, посебно на почетку, захтева да речи изговарамо лагано, да би ум успевао да се смешта у речи, као у своје форме; то не можемо достићи при брзом читању. Начин светог Јована је веома подесан и при вежбању у Исусовој молитви и при келијном читању молитава, чак и при читању Писма и отачких књига. Том начину морамо се приучавати као да читамо лагано, по слоговима. Онај ко се приучио таквом начину, тај је стекао молитву уста, ума и срца, својствену свакоме који проводи делатни живот. Свети Калист, патријарх константинопољски, овако размишља о молитви: „Непрестана молитва се састоји у непрестаном призивању имена Божијег. И када разговараш, и када седиш, и када идеш, и када нешто радиш, и када једеш, и када се бавиш било чим другим, мораш увек и на сваком месту да призиваш име Божије, по заповести Писма: Молите се без престанка.[120] Тако пропадају непријатељеви напади на нас. Молити се м<л>амо срцем, молити се морамо устима, када смо сами. Ако се ко налази на тргу, или у друштву са другима, тај не мора да се моли устима већ само мислима. Морамо чувати очи, и увек морамо гледати доле да бисмо се сачували од расејаности и од непријатељских мрежа. Молитва је савршена онда када је изговарамо Богу а наш ум при томе не скреће у расејаност, када се све човекове мисли и осећања сабирају у једно мољење. Молитву и псалмопојање морамо чинити и умом и устима, како говори пророк Давид: Господе, отвори усне моје, и уста моја казиваће хвалу Твоју.[121] И апостол је, показујући да су уста потребна, рекао: Приносимо Богу жртву хвале, тојест, плод усана које исповедају Име његово“.[122] Јеромонаху који га је питао како се морамо молити преподобни Варсануфије Велики је одговорио: „Морамо се донекле вежбати у псалмопојању, донекле се молити устима; треба времена и за то да бисмо испитивали и чували своје помисли. Ко за трпезом има много разних јела, тај једе много и са наслађивањем, а ко сваки дан узима једну те исту храну, тај је не једе са насладом, већ понекад можда осећа и одвратност према њој. Тако је и у нашем случају. У псалмопојању и у молитви устима не спутавај себе, већ делај онолико колико ти Господ даје. Не остављај такође ни читање, ни унутрашњу молитву. Мало једно, мало друго – и тако ћеш дан провести угађајући Богу. Наши савршени оци нису имали одређена правила, већ су током целог дана извршавали своје правило: мало су се вежбали у псалмопојању, мало су устима читали молитве, мало су испитивали помисли, чак су се, поврх тога, и о храни старали, а све су то чинили са страхом Божијим.“[123] Преподобни отац је тако размишљао и поучавао брата баш зато што је био у великом молитвеном напредовању. Опит ће научити свакога ко се вежба у молитви да тихо изговарање Исусове молитве, и уопште свих молитава, у великој мери чува ум од расејаности, која сваког часа вреба да га покраде. Молитва гласом је преко потребна баш онда када непријатељ појача свој напад, када осети да наша воља слаби и да наступа помрачење ума. Пажљива молитва гласом је уједно и молитва ума и молитва срца.
Нашим убогим словом не скрећемо и не удаљавамо наше љубљене оце и браћу од молитвеног, узвишеног напредовања – напротив, желимо од свег срца да напредују. Нека сви монаси буду слични анђелима и арханђелима, и нека, као и они, немају починка ни дању ни ноћу од божанске љубави која их покреће и због које се без престанка и незасито хране славословљењем Бога. Одвраћање од преурањеног, погрешног, дрског деловања даје се управо зато да би се неизрециво богатство молитве срца добило у своје време. Забрањује се неразумна, ватрена тежња да се у себи открије благодатна молитва срца; забрањује се та тежња зато што је њен узрок незнање или недовољно знање, и зато што човек гордо мисли да је способан за благодатну молитву и да је достојан ње; забрањује се та тежња зато што се благодатна молитва не може открити у себи искључиво сопственим напорима; забрањује се та тежња, која помахнитало наваљује на врата тајанственог Божијег храма, да не би спречавала Божију благост да се некада смилује над нама, да прогласи недостојне достојнима, да да дар онима што не очекују дара, онима који су осудили себе на вечне казне и тамнице пакла. Дар се даје ономе ко се смирио и понизио пред величином дара; дар се даје ономе ко се одрекао своје воље и препустио се Божијој вољи; дар се даје ономе ко стишава и умртвљава у себи тело и крв, који јеванђелским заповестима обуздава и умртвљава у себи телесно мудровање. Живот ће сијати онолико колики је степен умртвљавања. А када живот стигне, неочекивано и једино по својој милости, он довршава и закључује добровољно започето умртвљавање. Неопрезни, необично упорни тражитељи узвишеног молитвеног стања, вођени гордошћу и самовољом, увек буду обележени печатом одбачености, који им и следи по одредбама духовног закона.[124] Тај печат се веома тешко скида – најчешће се и не може скинути. Зашто? Зато што гордост и уображеност, које воде у самообману, у општење са демонима и у робовање њима, не дају човеку да види неправилности и опасности свог положаја, не дају му да допре до свести о свом жалосном општењу са демонима, а ни о чињеници да им јадно, убиствено робује. „Заодени се најпре лишћем, а касније ћеш, када Бог заповеди, донети и род“, рекли су оци.[125] Најпре стичи пажљиву молитву: а Бог, свемилостиви Бог, дароваће благодатну молитву ономе ко је себе пажљивом молитвом очистио и припремио, на јеванђелским заповестима у своје време утемељио, уредио и учврстио.
Учитељ молитве је Бог; истинска молитва је дар Божији.[126] Ономе ко се моли скрушеног духа, непрестано, са страхом Божијим, са пажењем, томе сам Бог даје постепено напредовање у молитви. Пажљива и смирена молитва доноси духовно дејство и духовну топлоту, а то двоје оживљава срце. Оживљено срце привлачи себи ум, постаје храм благодатне молитве[127] и ризница духовних дарова, које она доноси по самој својој природи. „Потруди се“, говоре велики подвижници и учитељи молитве, „да болним срцем задобијеш топлину и молитву, и Бог ће ти дати да их увек имаш. Заборав их изгони, а сам заборав настаје због немара.[128] Ако хоћеш да се избавиш из заборава и робовања, то можеш достићи једино ако стекнеш у себи духовни огањ: заборав и робовање ишчезавају једино од његове топлоте. А тај огањ се стиче тежњом ка Богу. Брате! Ако твоје срце не буде дању и ноћу страдањем тражило Господа, онда не можеш напредовати. А ако оставиш све остало и заузмеш се тиме, достигнућеш оно стање које Писмо одређује речима: Отпочините и познајте да сам ја Бог.[129] Брате! Измоли благост Онога који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине,[130] да би ти Он даровао духовну будност која пали духовни огањ. Господ, господар неба и земље, дошао је на земљу да би спустио на њу тај огањ.[131] Заједно са тобом, по сили мојој, молићу се и ја да ти Бог дарује ту будност, јер Он даје благодат свима који је траже са трудом и усрђем. Чим дође, она ће те научити истини. Она просветљује очи, исправља ум, прогони сан слабости и немара, враћа сјај оружју зарђалом на земљи лењости, враћа светлост одеждама испрљаним при робовању варварима, улаже мржњу према одвратним стрвинама којима се варвари хране, улаже жељу за насићењем великом жртвом коју је принео наш велики Архијереј. Управо та жртва, о којој је пророку откривено да она чисти грехове и узима безакоња,[132] опрашта онима који плачу, кроткима даје милост,[133] појављује се у достојнима и кроз њу они наслеђују вечни живот, у име Оца и Сина и Светог Духа.“[134] „Духовна будност или трезвеност је духовна уметност, која, када траје дуго и усрдно, уз Божију помоћ потпуно избавља човека од грешних дела и страсних помисли и речи. Духовна будност је тиховање срца, она је чување ума, она је пажење на себе које, далеко од сваке помисли, увек и без прекида и непрестано призива Исуса Христа, Сина Божијег и Бога; она Њиме дише, Њиме храбро устаје на непријатеље, Њему се исповеда.“ Тако је духовну будност одредио свети Исихије Јерусалимски.[135] И остали оци се слажу са њиме.[136]
„Чим је огањ дошао у срце, он је обновио молитву. А када је она устала и узнела се на небо, тада је огањ сишао у одају душе.“[137] Ове речи припадају синајској светиљци, Јовану Лествичнику. Очигледно је да свети говори на основу свог блаженог искуства. Слично се десило и са преподобним Максимо Капсокаливитом. „Од своје младости“, поверавао је он преподобном Григорију Синаиту, „имао сам велику веру у моју Госпођу, Мајку Божију, и молио сам јој се са сузама да ми да благодат молитве ума. Једном приликом дошао сам, по обичају, у Њен храм и ревносно сам јој се молио за то. Приступио сам њеној икони, почео да целивам њен лик са страхопоштовањем, и наједном сам осетио да је у моје груди упала топлота, и то она која није опржила унутрашњост, већ је насладила и оросила моју душу и побудила у њој умиљење. Од тада је моје срце почело да пребива у молитви, и мој ум је почео да се наслађује сећањем на мог Исуса и Мајку Божију, и сећањем да Њега, Господа Исуса, имам непрестано у себи. Од тада се молитва никада није прекидала у мом срцу“.[138] Благодатна молитва се појавила изненада, неочекивано, као дар од Бога; душа преподобног била је припремљена за добијање дара молитве посредством ревносне, пажљиве, смирене, непрестане молитве. Благодатна молитва није остала у преподобном без својих уобичајених последица, потпуно непознатих и несвојствених телесном и душевном стању. Обилно појављивање духовног огња у срцу, огња божанске љубави, описао је затворник Григорије Задонски на основу сопственог опита.[139] Но пре тога њему је био послан Божији дар покајања, који је унапред очистио срце за љубав, дар који је дејствовао као огањ и истребио све што погани двориште светог и силног Господа,[140] а само тело бацио у изнемоглост. „Свети и наднебесни огањ“, говори свети Јован Лествичник, „једне спаљује зато што нису довољно чисти, а друге, напротив, просвећује зато што су достигли савршенство. Један те исти огањ назива се и огњем који спаљује и светлошћу која обасјава. Стога једни одлазе са молитве као да излазе из ужарене пећи, и осећају да су се растеретили од неке прљавштине и вештаства, а други излазе обасјани светлошћу и обучени у двоструку одећу, одећу смирења и радости. А они који одлазе са молитве без иједнога од ова два дејства молили су се у ствари телесно, а не духовно.“[141] Духовном молитвом названа је овде молитва коју покреће Божија благодат, а телесном молитвом молитва коју човек твори сопственим напором, без видљивог садејства благодати. Неопходна је молитва друге врсте, како тврди исти тај Јован Лествичник, да би у своје време била дарована благодатна молитва.[142] Чиме благодатна молитва обележава свој долазак? Свој долазак она обележава натприродним плачем, и човек улази на врата Божијег светилишта, свог срца, у неисказивом исповедању.
Пре преласка на описивање оног начина који свети оци предлажу скоро искључиво тиховатељима, осећамо потребу да мало припремимо читаоца. Дела светих отаца можемо упоредити са апотеком: у њој има много лекова, али болеснику неупућеном у вештину лечења и без руководства лекара биће веома тешко да изабере лек за своју болест. Ако је болесник лакомислен, и ако се узда у самог себе, и ако се још, будући да нема лекара, не упозна добро са оним што пише у лекарским књигама, он ће на брзину донети одлуку да сам изабере и узима лек, али тај избор може бити погубан. Лек је сам по себи лековит, лек може бити и некористан, али и веома штетан. У положај сличан положају тих болесника доведени смо и ми зато што немамо духовне руководиоце који би нас водили кроз дела светих отаца о тајном дејству молитве срца и о њеним последицама. Учење о молитви у отачким књигама које су до нас дошле јесте изложено и целовито и јасно, али се ми, због нашег незнања, пред тим књигама, у којима су изнета разна делања и стања почетника, средњих и савршених, налазимо у веома тешком положају када треба да одаберемо она делања и стања која нама одговарају. Неизрециво је срећан онај који ову тешкоћу схвати и осети. Многи ту тешкоћу нису схватили зато што су површно читали дела светих отаца, и површно се упознали са предложеним делањима, па су онда примили на себе делање које њима није својствено и тако нанели себи штету. У свом делу, написаном за веома напредног тиховатеља Лонгина,[143] свети Григорије Синаит говори: „Једна ствар је тиховање, а друта општежиће. Свако ко живи онај живот на који је призван биће спасен. Због слабих се и бојим да пишем, када видим да живиш међу њима, јер свако ко због слушања или учења пролази кроз претешки подвиг молитве – пропада, будући да не налази руководиоца.“[144] Свети оци опомињу да су многи обманули сами себе и озледили свој ум управо зато што су се од самог почетка молили неправилно, на начине за које нису ни сазрели ни способни. Веома велику штету наноси и само читање отачких књига ако тај који чита не разуме то што чита, велику штету наноси и општење са највећим угодницима Божијим ако тај који слуша њихово свето учење не разуме то што слуша. То се десило сиријском монаху Малпату. Он је био ученик преподобног Јулијана. Пратећи старца, Малпат је посетио преподобног Антонија Великог и био удостојен да чује од њега најузвишеније учење о монашком животу: о самоумртвљавању, о молитви ума, о чистоти душе, о виђењу. То учење Малпат није разумео како ваља, па је, понет материјалним жаром, преузео на себе изузетно строги подвиг да пребива у затвору, без излажења, а све у нади даће достићи оно узвишено духовно стање о коме је чуо од Великог Антонија, које је видео и осетио у Великом Антонију. Последица тога била је ужасна самообмана. Велики подухват донео је велику прелест, а уображеност која је обузела несрећникову душу учинила је ту душу неприступном за покајање,а самим тим и за исцељење: Малпат је оснивач и глава јереси евхита.[145] Какав жалостан догађај! Каква жалосна појава! Ученик великог светитеља је чуо учење највећег међу светима,а онда пропао зато што је то учење неправилно применио у свом деловању. Пропао је у време у којем је, управо зато што је било много светих, способних да руководе и исцељују, било веома мало оних који су пропали од прелести. Ово је речено да нас опомене. И док су сијала небројена светила, знало се да је пут унутрашњег монаштва – тајанственог, молитвеног самовања и тиховања ума у срцу – окружен опасностима: тај пут је тим опаснији када наступи тамна ноћ. Магла и густи облаци су скрили небеска светила. Зато се тим путем мора ићи сасвим лагано, пипајући. Изучавање отачких књига које је Божији промисао дао савременом монаштву да му служе као морално руководство ни у ком случају није незначајан подвиг. Да бисмо извели тај подвиг, морамо одбацити саме себе, морамо оставити животне бриге, да и не говорим о забавама, весељима и насладама; морамо живети по јеванђелским заповестима, морамо имати чистоту ума и срца, јер једино помоћу ње, а саобразно степену очишћења, можемо примећивати и разумевати духовно, свето, тајанствено учење Духа. Онај ко је сазнао да је у данашњем времену благо спасења и хришћанског савршенства сакривено у речима које је изговорио Свети Дух, или неко други под Његовим утицајем, то јест у Светом писму и делима светих отаца, нека се духовно радује зато што је добио суштински корисно знање, нека се потпуно сакрије од света у побожни живот и отиде и све што има прода и купи поље оно[146] на коме је скривено спасење и савршенство. Ако желимо темељно да изучимо Писмо, за то је, уз одговарајућу делатност, потребно доста времена. Након темељног изучавања Писма, уз велики опрез, измољавајући непрестано Божију помоћ молитвом и плачем, због сиромаштва духом, можемо се прихватати и оних делања која воде савршенству. Један свети монах је причао да је двадесет година изучавао дела светих отаца и да је при томе водио уобичајени монашки живот у општежићу; након тих двадесет година одлучио је да делатно упозна дубоко монашко делање, да, дакле, делатно упозна оно што је теоријски упознавао читањем и, вероватно, из онога што му је само то време омогућавало, дакле из беседа са оцима који су напредовали.[147] Ако је читање оно што води монаха, онда он напредује неупоредиво спорије него под вођством духоносног учитеља.
Сваки светитељ је написао своја дела из свог благодатног уређења, и из своје делатности, саобразно свом уређењу и својој делатности. На то морамо обратити посебну пажњу. Не заносимо се и не одушевљавајмо се књигом коју је написао готово сам занос, књигом која говори о високим, нама потпуно несвојственим делањима и стањима. Она може, док је читамо, да распали нашу машту, може да нам нашкоди тиме што ће нам саопштити да треба да познамо и пожелимо за нас преурањене и немогуће подвиге. Окренимо се књизи оног светог оца који је по умерености свог напредовања најближи нашем стању. Са таквим ставом о отачким књигама, предлажемо монаху који жели да упозна унутрашњи молитвени подвиг да прва његова лектира буду поуке Серафима Саровског, дела Пајсија Њамецког и дела његовог пријатеља, схимонаха Василија. Светост ових личности и правилност њиховог учења су несумњиви. Након изучавања ових дела може се прећи на књигу преподобног Нила Сорског. Та књига, споља гледано, јесте мала, али је духовно необично велика. Тешко је наћи питање о умном делању које она није решила. Све је у њој изложено необично једноставно, јасно и сасвим довољно. Тако је изложен и начин вежбања у Исусовој молитви. Уосталом, као и сам тај начин, и цела књига је намењена монасима већ спремним за тиховање.
Преподобни Нил заповеда да ћутимо мислима, да себи не допуштамо да мислимо о било чему грешном и сујетном, чак ни о корисном, ни о духовном. Он заповеда да, уместо било какве мисли, непрестано гледамо у дубину срца и говоримо: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Можемо се молити и стојећи, и седећи, и лежећи; они крепког здравља и снаге могу се молити стојећи и седећи, немоћни могу да се моле и лежећи, зато што у тој молитви није пресудно важан подвиг тела него подвиг духа. Важно је да тело заузима онај положај који пружа духу сву слободу за оно дејство које је њему својствено. Не треба сметати с ума да је овде реч о делању монаха који су уверљивим телесним подвигом довели своје телесне жеље у потребни ред, па су захваљујући свом духовном напредовању прешли са телесног подвига на душевни. Преподобни Нил заповеда да затварамо ум у срце, и да, по могућности, задржавамо дисање, да дисање не буде често. То значи да треба дисати веома тихо. Уопште, све кретње крви треба задржавати, а тело и душу треба држати у мирном положају, у положају тишине, побожности и страха Божијег. Без овога духовно дејство не може се појавити у нама: оно се појављује тада када утихну све кретње и навале крви. Опит ће нас брзо научити да задржавање дисања, то јест нечесто и лагано дисање, знатно помаже да доведемо себе у стање тишине и да саберемо ум да не лута. „Постоји цело мноштво врлинских делања“, говори свети Нил, „но сва су она посебна; молитва срца је извор свих блага; она напаја душу, као вртове. Она је садржана у држању ума у срцу, изван свих помисли, и крајње је тешка за оне који се још нису обучили за њу. Но нису почетници једини којима је молитва срца тешка: она је тешка и за оне који се дуго труде и још нису примили и задржали у срцу молитвену сладост, тај плод дејства благодати. Опит показује да је за слабе држање ума у срцу веома тешко и неприкладно. А када неко задобије благодат, он се тада моли без труда и са љубављу, баш зато што му благодат даје утеху. Када почне дејство молитве, тада оно привлачи ум себи, весели се и постаје прибрано.“[148] Да бисмо се приучили начину мољења преподобног Нила Сорског, веома је добро да тај начин сјединимо са начином светог Јована Лествичника, и да се молимо сасвим лагано. У предавању свог начина преподобни Нил се позива на многе оце источне и васељенске Цркве, првенствено на преподобног Григорија Синаита.
Дела преподобног Григорија Синаита имају пуну духовну вредност, али нису тако разумљива и јасна као дела преподобног Нила Сорског. Разлози за то су начин излагања, затим схватања тог времена о разним стварима, нама данас далека, а нарочито духовна напредност писца књиге, а и онога коме је књига написана. Начин мољења који предлаже Синаит и начин који предлаже Нил готово су потпуно исти: преподобни Нил износи учење о молитви на основу онога што је читао и учио из Опгаитове књиге о молитви, а и на основу разговора са Синаитовим ученицима, вођеним приликом посете Истоку. „Изјутра сиј“ – говори преподобни Григорије, позивајући се на премудрог Соломона – „сјеме своје, то јест молитве, и увече немој да ти почивају руке, да се стална, а тако прекидана молитва не би лишила оног часа у коме би могла бити услишена: Јер не знаш шта ће бити боље, ово или оно.[149] Од јутра, чим седнеш на столичицу, високу педаљ, сведи ум из главе у срце и држи га у њему, савиј се у болни положај, па са великим болом у грудима, раменима и врату непрестано моли умом или душом: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Задржавај донекле и дисање, да дисање не би било непажљиво.“[150] У своме учењу о томе да треба задржавати дисање Синаит се позива на преподобног Исаију Отшелника, Јована Лествичника и Симеона Новог Богослова. „Ако желимо да непогрешиво нађемо истину, и да је познамо“, говори Синаит, „онда се потрудимо да једино што имамо буде дејство срца, потпуно невидљиво, и никако не допуштајмо машти да буде слободна, не дозвољавајмо машти да она изобрази лик неког светог или пак саму светлост, зато што прелести, нарочито на почетку подвига, обично прелешћују ум неискусних таквим лажним маштањима. Постарајмо се да у срцу буде делотворно једино дејство молитве, јер оно загрева и весели ум, распаљује душу на неизрециву љубав, Божију и човечију. Тада молитва доноси значајно смирење и скрушеност зато што молитва у почетницима јесте стално покретно умно дејство Светог Духа. У почетку је то дејство слично огњу који избија из срца, а на крају је слично миомирисној светлости.“[151] Под почетницима овде се подразумевају почетници у тиховању; цела књига преподобног Григорија Синаита је за поучавање тиховатеља. На другом месту свети Синаит каже: „Једни учитељи молитве предлажу да се молимо устима, а други самим умом: ја предлажем и једно и друго. Некада ум клоне и нема снаге за молитву, некада и уста клону: зато се морамо молити и једним и другим, и устима и умом. Уза све то, ваља се молити безгласно и прибрано, да глас не би помутио осећања и пажњу ума и тако омео молитву. Када се ум привикне на делање, он напредује и добија од Духа снагу да се моли крепко и на све начине. Тада он не приморава себе на молитву устима и не јача, зато што је потпуно задовољан молитвом ума.“[152] Предлажући повремено мољење и устима, свети Григорије сједињује свој начин са начином светог Јована Лествичника. У суштини, то је један те исти начин, с тим што свети Григорије говори о њему тако што има у виду одређену меру напредовања. Онај ко се ревносно моли на начин који предлаже Јован Лествичник, тај ће, у своје време, достићи оно молитвено стање о коме говори Синаит. Потпуно је оправдано и практично Синаитово мишљење да трпљење мора посебно да доприноси молитви. „На молитви тиховатељ мора већином да седи, једноставно зато што је тај подвиг тежак, понекад треба чак и да легне, да би се тело мало одморило. А твоје седење мора да протекне у трпљењу ради испуњења завета, као што и у молитви мораш бити истрајан,[153] и не треба одмах да устајеш чим клонеш духом због великих болова, мољења умом и сталног удубљивања ума у срце. Пророк овако говори: ‘Спопашће нас болови као породиљу.'[154] Обори главу к земљи и ум сабирај у срце – ако се твоје срце отворило – и призивај у помоћ Господа Исуса. Непоколебиво и ревносно трпи болове у раменима, често и у глави, и тражи у срцу Господа: Царство небеско наследиће они који себе приморавају, Царство небеско задобијају[155] само они који себе приморавају и знају да се оно с напором осваја. Господ је указао да се истинска ревност састоји у трпљењу тих и њима сличних болова. Трпљење и остајање у сваком делању су родитељи душевних и телесних болова.“[156] Под боловима се овде подразумевају пре свега скрушеност духа, плач духа, подношење болова и страдање због осећаја своје грешности, због осећаја вечне смрти, због осећаја робовања палим духовима. Страдање духа преноси се срцу и телу самим тим што су и срце и тело нераскидиво повезани са духом и природно и нужно учествују у стањима духа. Код људи слабог тела скрушеност духа и плач потпуно замењују телесни труд;[157] али људи снажног телесног састава неизоставно морају да притесне своје тело: ако не притесне своје тело, само срце у њима не задобија блажену жалост; док немоћни имају ту жалост због самог осећања и сазнања немоћи. „Ниједно делање“ говори преподобни Григорије, „ни телесно ни духовно, у коме нема трпљења бола или труда никада не доноси плода ономе који пролази кроз њега, јер Царство небеско се с напором осваја, рекао је Господ, и подвижници га задобијају.[158] Под речима: с напором разумеј телесно трпљење бола у свему. Многи су много година делали или делају не трпећи бол, али пошто се труде без бола и топлог усрђа срца, одбацивши тежину трпљења болова, они остају непричасници чистоте и Светог Духа. Они чије делање одликује немар и слабост очито мисле да се много труде, али неће пожњети рода за нетрпљење бола. Сведок тога је онај који говори: ‘Колико год велике подвиге чинили у свом животу, ако немамо и срце које трпи бол – сви су ти подвизи лажни и некорисни.'[159] Посведочује то и велики Јефрем, када говори: ‘Труди се, труди се трпећи бол, да би уклонио од себе болове сујетних трудова.’ Ако, по пророку,[160] наша бедра не изнемажу исцрпљена у подвигу поста, и ако не зачнемо трпећи болове, као жена када рађа дете, и ако не утврдимо срце у болу, онда нећемо родити Духа спасења на земљи срца, како си чуо, већ ћемо се само (а то је достојно сажаљења и смеха) хвалити, мислећи да ћемо бити нешто зато што смо у бескорисној пустињи и што у њој слабо тихујемо. Када будемо одлазили из овог живота, сви ћемо, нема сумње, окусити цео плод.“[161] Учење преподобног Синаита о трпљењу бола и о томе да оно прати истинско тиховатељево делање молитве ума може изгледати чудно, а и изгледа, телесном и душевном разуму, зато што он није упознат са опитима монашког живота. Позивајући такве да обрате пажњу на знања стечена у опитима, ми потврђујемо да болове у глави не ствара само творење молитве ума, већ и пажљиво читање дубоких отачких списа о молитви. Због онога што молитва открива, дакле због грешности, робовања греху и смрти, срце постаје толико скрушено да то изазива у телу страдања и болове, а онај ко не познаје молитвени подвиг, тај и не зна да страдања и болови постоје и да могу да постоје. Када се срце исповеда Господу у својој грешности и у свом јадном стању, тада се тело распиње. Пострадах – говори Давид, муж опитни у молитвеном подвигу – и скруших седо краја, савдан постиђен ходих. Јер се слабине моје испунише поругама, и нема исцељења телу моме; риках од уздисања срца мога.[162] У учењу светог Григорија о молитви приметна је његова особеност: он управља ум да се усредсређује у срце. Свети оци то називају уметношћу творења молитве, и забрањују је монасима почетницима и мирјанима зато што је за њу неопходно велико припремно обучавање, толико велико да јој и припремљени монаси морају приступати са великом побожношћу, страхом Божијим и опрезом. Чим је заповедио да усредсређујемо ум у срце, преподобни је додао: Ако се твоје срце отворило. То значи: сједињење ума и срца је дар Божије благодати, и даје се у своје време, по Божијем суду, а не преурањено, и не по суду самог подвижника. Дар пажљиве молитве обично претходи нарочитим невољама и душевним потресима, који своде наш дух у дубину сазнања о свом сиромаштву и ништавности.[163] Дар Божији привлачимо смирењем и верношћу Богу, а верност Богу показујемо ревносним одбацивањем свих грешних помисли, чим се оне појаве. Верност је узрок чистоте. Чистота и смирење уручују дарове Духа.
Уметност творења молитве ума изложио је необично јасно и потпуно блажени Никифор, монах који је тиховао на светој Атонској гори. Он са правом назива молитвено делање уметношћу над уметностима и науком над наукама, зато што пружа уму и срцу знања и утиске који извиру из Божијег Духа док све остале науке пружају тек људска знања и утиске. Умно делање је највиша школа богословља.[164] „То највише од највиших делања“, говори велики учитељ тиховања, „задобијају многи, чак и сви, тако што га науче. Ретки су ненаучени који појачаним делањем и врелином вере добију то делање од Бога: али реткост није закон. Истинског учитеља морамо да тражимо да бисмо се његовим поукама учили и поучавали у ономе што се дешава приликом вежбања у пажењу, у ономе што лукави уводи својим злим сплеткама, да бисмо се, дакле, поучавали у десним и левим умањењима и преузношењима, која нам учитељ разобличава јер их познаје из сопственог опита. Он поуздано показује тај умни пут, и ми под његовим руководством много згодније идемо тим путем. Ако нема нама познатог учитеља, морамо свесрдно да га тражимо. Ако ни након таквог тражења не нађеш учитеља, ти најпре призови Бога, такав, сиромашан, скрушеног духа и са сузама, а онда се помоли Богу и поступај онако како ти кажем. Знаш да удишемо ваздух; а дишемо срцем, не нечим другим. Оно је оруђе живота и телесне топлоте. Срце увлачи у себе ваздух да би дисањем испустило из себе своју топлоту, а у себе увукло свежину. Покретач овог механизма, или, тачније, слуга, јесу плућа: Бог их је створио ретким, и зато она лако увлаче и извлаче свој садржај. Срце увлачи у себе дисањем свежи ваздух и избацује топли: тако оно стално одржава систем у који је постављено да би одржало живот. И тако, чим седнеш и сабереш свој ум, уведи свој ум у пут којим ваздух улази кроз ноздрве у срце; доведи дисање у изузетно тихе кретње и присили свој ум да сиђе са удахнутим ваздухом у срце. Када ум уђе тамо, тада ће оно што затим следи бити испуњено весељем и радошћу. Као што човека који се након дугог одсуства вратио својој кући испуњава радост што види жену и децу, тако и ум испуњава неизрецива сладост и весеље чим се сједини са душом. Брате, научи свој ум да не излази брзо отуда: он је у почетку веома потиштен зато што је тамо затворен и стешњен. Када се пак навикне на затвореност и тескобу, он неће пожелети да лута вани, зато што је Царство небеско унутра у нама. А док разгледа то Царство тамо, и тражи га чистом молитвом, ум увиђа да је све спољашње одвратно и мрско. Ако одмах након тога, како рекосмо, уђеш умом у оно место у срцу које сам ти показао, одај благодарност Богу, и прослави, и играј, и увек се држи тога делања, а оно ће те научити ономе што не знаш. Мораш да знаш и то да твој ум не треба да ћути и беспосличи док се налази тамо: његово непрестано делање и поучење мора бити молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Ова молитва не да уму да се уздигне, чини га неприступним и недодирљивим за нападе непријатеља, води га у свакодневно напредовање у љубави и жељи према Богу. А ако и након многог труда, о брате, не уђеш у клет срца, како смо ти заповедили, онда чини ово што ти кажем, и знај да ћеш, уз садејство Божије, наћи оно што тражиш. Знаш да се словесност сваког човека налази у његовим грудима. У грудима, док наша уста ћуте, ми говоримо, саветујемо се, творимо молитве, псалмопојање. Тој словесности, чим јој одузмеш сваку помисао – то можеш да учиниш, ако хоћеш – препусти да говори: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. И приморај себе да у грудима изговараш управо то, а не нешто друго. Поступај тако неко време и тиме ћеш сигурно отворити себи улаз у срце, како смо и написали, баш зато што смо то сазнали из опита. А приступиће ти, са много жељеним и сладосним пажењем, и цео збор врлина: љубав, радост, мир и остале: помоћу њих ће оно испунити све твоје прозбе Христу Исусу, Господу нашем.“[165] Овде прво морамо обратити пажњу на уређење блаженог оца и на уређење које је он видео у монаху којег је поучавао. То је јасно из оних чланака његовог слова који претходе излагању уметности творења молитве: из њих се, на основу позивања на житије светог Саве, види да поучавање тиховању срца – ради кога се и саобразно коме се даје и спољашње тиховање по телу – приличи оним монасима који су потпуно изучили правило монашког живота, монасима који могу да се боре против непријатељских помисли и чувају свој ум. Блажени Никифор овако поучава тог монаха: „Знаш да се словесност сваког човека налази у његовим грудима. Тамо, док уста ћуте, ми говоримо, саветујемо се, творимо молитве и псалмопојање.“ Јасан осећај силе словесности у грудима, осећај да се тамо могу творити молитве и псалмопоји, имају веома ретки, они који су веома напредовали, који су се дуго времена занимали мољењем на начин светог Јована Лествичника, дакле они који су у знатној мери задобили прибраност и веома пажљивом молитвом побудили дух, овде назван словесношћу, да обилно помаже уму. Дух оних људи који остају у свом обичном стању, поражен падом, спава тако дубоко да не може да се пробуди из тог сна, дакле из сна који је скоро исто што и смрт: такав дух није способан за духовна вежбања која смо овде навели, и буди се за њих једино онда када се ум трајно и појачано заузме да га побуђује животворним Исусовим именом. Изванредан је начин који предлаже блажени Никифор. Онај ко разуме ствар, тај види у његовом излагању и ону постепеност с којом морамо да усходимо и то да задобијање тог начина јесте дар Божији. Пошто су Калист и Игњатије Ксантопул веома детаљно објаснили тај начин у делу о молитви и тиховању, прелазимо на то дело.
Свети Калист Ксантопул је био ученик преподобног Григорија Синаита. Монаховао је на Атонској гори; у почетку се обучавао монашком животу у општежићу. Живот у тиховању почео је да проводи касније, када је сазрео за такав живот. Молитви ума научио се док је био у послушању манастирског кувара. Поседовао је и образовање овога света, што се јасно види из његове књиге. Тек у поодмаклим годинама свети Калист је унапређен у чин константинопољског патријарха. Свети Игњатије је био његов најближи пријатељ и учесник у монашким подвизима. Обојица су достигли велико молитвено напредовање. Њихова књига је намењена искључиво тиховатељима. Механизму блаженог Никифора они додају да у овом начину мољења уста морају бити затворена. Онај ко почиње да проводи живот у тиховању, кажу они, тај треба да се занима Исусовом молитвом онако како предлаже блажени Никифор: тихим, непрестаним увођењем Исусове молитве у срце, посредством исто толико тихог дисања, кроз ноздрве, и затворених уста.[166] Веома је важно да знамо значење које свети учитељи молитве ума дају предложеном механизму: он је материјално, помоћно средство, и никако га не треба мешати са самим дејством молитве, нити му придавати посебну важност, као да из њега произилази целокупно напредовање молитве. У молитвеном напредовању дејствују сила и благодат Божија; оне чине све: помоћна средства остају помоћна средства, и колико год нам била потребна због наше немоћи, ми их одбацујемо чим задобијемо напредовање, јер су непотребна и сувишна. Полагање наде у та помоћна средства веома је опасно: то сурвава у материјалистичко, неправилно схватање молитве и одвлачи од разумевања онога што је духовно, а тиме и једино истинско. Лажно разумевање молитве увек доноси или неплодност или оно вежбање у њој које је веома штетно по душу. Света браћа Ксантопул говоре: „И ово знај, брате: свака уметност и свако правило, а ако хоћеш и разно делање, унапред су одређени и правилно установљени зато што још нисмо достигли стање у коме можемо да се молимо у срцу чисто и прибрано. А када се то деси, милошћу и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, тада остављамо много и различито, и разноврсно, и сједињујемо се непосредно, изнад речи, са Јединим, са Јединственим и Оним који сједињује.[167] Од пребивања у изложеној уметности срца, чистој и прибраној молитви – која, уосталом, делимично може бити нечиста и расејана због помисли и сећања који су устали против њој постављене забране да мисли о раније учињеном и да се сећа раније учињеног – подвижник стиче навику да се моли без присиле, прибрано, чисто и истински, то јест да досеже такво стање у коме ум пребива у срцу (и тако превазилази оно стање у коме се ум уводи у срце присилно, малодушно, посредством удисања, а онда опет одлети), дакле стање у коме се сам ум стално обраћа себи, са љубављу пребива у срцу, и непрестано се моли.“[168] Подвиг молитве ума и срца „исправља се умом којег је осенила Божија благодат, и једнодушним,[169] срдачним, чистим, прибраним, и вере пуним призивањем Господа нашег Исуса Христа, а не самим, простим, природним умећем дисања на нос или седењем током вежбања у молитви на тихом и мрачном месту. Свети оци су то изумели само као неко помоћно средство за сабирање мисли из уобичајене неприбраности, за враћање мисли самој себи и пажњи.“[170] Пре свих благодатних дарова, Господ наш Исус Христос и призивање у срце Његовог светог имена са вером дарују прибраност уму. Томе донекле помаже и природно умеће; оно помаже да се ум уводи у срце дисањем кроз нос; томе помаже и седење у тихом и неосветљеном месту, и друго слично томе.[171] Света браћа Ксантопул строго забрањују преурањено стремљење ка ономе што, по духовном систему монашког живота, има да се догоди у своје одређено време. Они желе да монах делује по установљеном монашком поретку, по законима које је предала Божија благодат. „Ако и ти“, говоре они, „желиш да се обучиш тиховању, које води ка небу, онда следи мудро установљене законе, и најпре радосно заволи послушност, а затим тиховање. Делање је усхођење ка виђењу, а послушност је усхођење ка тиховању. Не помичи старе међе – каже Писмо – које су поставили оци твоји;[172] тешко једному.[173] Ако поставиш добар темељ на почетку, онда ћеш временом ставити славни кров на започету грађевину духа. Све је, како рекосмо, одбачено код онога код кога сам темељ није добро постављен, и супротно овоме: све је лепо и добро уређено код онога који је добро поставио темељ, мада некад има и случајева супротних овоме.“[174] Углавном се сматра да је до стицања прибраности, истинске или краткотрајне, али чврсте и суштинске, корисно вежбати се у Исусовој молитви у монашкој заједници, и при томе то вежбање у молитви помагати делатним испуњавањем јеванђелских заповести, или, што је исто, смирењем. А након добијања дара прибраности дозвољено је спомињати и тиховање. Тако су поступили свети Василије Велики и свети Григорије Богослов. Они су се – каже свети Исак Сиријски – најпре занимали испуњавањем оних заповести које се односе на оне који живе у људској заједници, с тим што су пролазили и молитву саобразну том стању; од тог живота њихов ум је почео да осећа некретање или прибраност: тада су се они удаљили у самоћу пустиње, а тамо су се бавили делањем у унутрашњем човеку и достигли виђење умом.[175] Потпуно тиховање у наше време сасвим је тешко, скоро немогуће. Серафим Саровски, Игњатије Никофоровски, Никандар Бабајевски, монаси који су веома напредовали у молитви ума, пребивали су повремено час у тиховању, час у монашкој заједници. Нарочито се последњи никада није усамљивао у тиховање приметно људима, баш зато што је у души био велики тиховатељ. Начин тиховања којим се руководио преподобни Арсеније Велики увек је био одличан – а данас мора бити признат за најбољи. Тај отац је стално чувао ћутање, није ишао по келијама код браће, у своју келију примао је једино у крајњој нужди, у цркви је стајао иза стуба, није писао и није примао писма, удаљавао се од свих односа који су могли да наруше његово пажење, циљ његовог живота и свих његових делања био је чување пажења.[176] Свети Исак Сиријски веома похваљује начин живота и тиховања којим је преподобни Арсеније достигао велико напредовање и предлаже да подражавамо тај веома подесни, мудри и веома плодни начин.[177] У закључку наших извода из дела Калиста и Игњатија Ксантопула навешћемо њихово опитно мишљење, сагласно са мишљењем осталих светих отаца, да је за достизање прибране молитве срца потребно и много времена и много напора. „Стално мољење у срцу“ говоре они, „не постиже се ни једноставно, ни како било, ни са мало труда и времена, мада се и то ретко дешава по недокучивом провиђењу Божијем: оно захтева и много времена, и много труда, душевног и телесног подвига. Превасходству дара и благодати, чији ћемо, надамо се, бити причасници, морају бити, по сили, једнаки и саобразни подвизи, да би, по тајанственом светом учењу, непријатељ био изгнан са поља срца, и да би се у њему настанио Христос. Свети Исак говори: ‘Онај који жели да види Господа, тај се труди да умешно очисти своје срце сећањем на Бога, и тако ће светлошћу својих мисли свакога часа видети Бога.’ Свети Варсануфије говори: Ако унутрашње делање не помогне човеку, онда је његов спољашњи труд узалудан. Унутрашње делање, сједињено са болом срца, доноси чистоту, а чистота истинско тиховање срца; такво тиховање доноси смирење, а смирење чини човека станом Божијим. А када се усели Бог, тада Он изгони демоне и страсти, и човек постаје храм Божији, освећен и осветљен, пун чистоте и благодати. Блажен је онај који гледа Господа у унутрашњој ризници срца, као у огледалу, и са сузама излива своје мољење пред Његовом добротом.’ Преподобни Јован Карпатски говори: ‘Треба много времена и подвига у молитвама да би се у непомутивом устројству ума нашло неко друго небо срца, где живи Христос, како говори апостол: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани.“‘[178]
Мислимо да ови изводи из дела светих отаца довољно објашњавају делање Исусове молитве. У осталим светоотачким делима изложено је исто ово учење. Сматрамо преко потребним да нашим љубљеним оцима и браћи поновимо упозорење да не теже читању отачких дела о монашким узвишеним делањима и стањима, иако их радозналост вуче да читају та дела, иако то читање ствара насладу, усхићење. Наша слобода, због оваквог данашњег времена, мора бити посебно ограничена. Док је било благодатних учитеља, дотле су заноси почетника лако запажани и лечени. Но данас нема ко ни да запази заносе, ни да их лечи. Погубни занос неопитни учитељи често сматрају великим напредовањем; онога који је пао у занос подстичу на још већи занос. Ако занос не буде примећен, и ако настави да делује на монаха, он га све више скреће са истинског правца. Можемо потпуно тачно рећи да се већина налази у разном заносу, да је веома мало оних који су одбацили свој занос, и да оних који нису падали у занос напросто нема. Због тога отачке књиге, данас једино преостало средство руковођења, морамо да читамо са посебним опрезом и разборито, да се то сада једино средство руковођења не би претворило у средство неправилне делатности и из ње проистеклог растројства. „Не треба“, говори свети Јован Лествичник о избору учитеља, „да тражимо учитеље који имају дар пророштва, или прозорљивости, већ пре свега истински смиреноумне подвижнике који по начину и месту подвига одговарају нашој болести.“[179] Исто морамо да кажемо и о књигама: никако не треба да бирамо књиге које су најузвишеније, него оне који су најближе нашем стању и излажу делање које нама одговара. „Велико је зло“, рекао је свети Исак Сиријски, „преносити било које узвишено учење некоме ко је још почетник и ко је по духовном узрасту дете.“[180] И када слуша духовно слово, телесни и душевни човек га разуме онако како одговара његовом стању, искривљује га, изопачује, следи његов изопачени смисао, добија лажни правац, држи се упорно тог правца као да је баш тај правац дат светим словом. Неки старац је достигао хришћанско савршенство, по нарочитом провиђењу Божијем, тако што је, упркос правилима, ступио у тиховање од своје младости. Најпре је тиховао у Русији, у шуми, у земуници, а затим на Атонској гори. Када се вратио у Русију настанио се у привремени општежитељни манастир. Многа браћа су видела у старцу несумњиве знаке светости па су му се обратила за савет. Старац је давао савете из свог уређења и озлеђивао душе браће. Један монах кога је старац добро познавао му је говорио: „Оче, ти говориш браћи о делањима и стањима која нису доступна њиховом схватању и уређењу, онда они објасне себи твоје речи на свој начин, затим поступају по том објашњењу, и тако наносе себи штету.“ Старац је одговорио са светом простотом: „И сам видим! А шта да радим? За мене су сви виши од мене, и када ме питају, одговарам из свог стања.“ Старцу је био непознат општи монашки пут. Није грех само оно што је погубно: погубно је и само добро када га чинимо у невреме и у погрешној мери; није погубна само глад: погубан је и вишак хране, и квалитет хране који не одговара узрасту и телесном саставу. Нити се сипа вино ново у мјехове старе; иначе се продру мјехови, а вино се пролије, и мјехови пропадну. Него се сипа вино ново у мјехове нове, и обоје се сачува.[181] Господ је ово рекао о делањима врлине, која обавезно морају бити усклађена са стањем делатеља: у противном, она ће погубити делатника, и сама ће пропасти, то јест биће бесплодна, на штету и пропаст душе, супротно својој намени.
Осим поменутих помоћних средстава, постоје и разна друга помоћна средства која помажу почетницима у вежбању у Исусовој молитви. Навешћемо главне.
1) Бројанице или лествица. Бројанице обично имају сто зрна, а лествица сто ступњева, пошто правило творења Исусове молитве подразумева сто молитава. Бројаницама се броје поклони; монаси користе бројанице и док се, седећи, вежбају у Исусовој молитви. А када достигне велики степен пажења на молитви, монах више не мора да бројаницама броји колико је изговорио молитава јер тада сва пажња прелази на молитву.
2) Веома је корисно да се Исусовој молитви учимо уз велике и мале поклоне, лагане, испуњене осећањем покајања, какве је чинио блажени младић Георгије о коме говори свети Симеон Нови Богослов у Слову о вери.[182]
3) Корисно је да у цркви и уопште током Исусове молитве очи буду затворене.
4) Држање леве руке на грудима, мало изнад леве сисе, доприноси осећању силе словесности, која се налази у грудима.
5) Монаси саветују тиховатеље да им келија буде донекле тамна, да њени прозори буду затворени, јер то чува ум од расејаности и помаже уму да се усредсређује у срце.
6) Тиховатеље саветују да седе на ниској столици, прво, зато што пажљива молитва захтева миран положај, а друго, да би се угледали на слепог сиромаха из Јеванђеља, који је седео крај пута и викао Господу: Сине Давидов Исусе, помилуј ме![183], и био услишан и помилован. Ниска столица такође изображава ђубриште, изван града, на коме је седео Јов када га је сотона ударио злим приштом од пете до темена.[184] Монах мора да види да је због греха обогаљен, унакажен, измучен, избачен из природног стања, бачен у противприродно стање, и да из тог јадног стања вапи свемилостивом и свемогућем Исусу, обновитељу људске природе: помилуј ме. Ниска столица је веома подесна за вежбање у Исусовој молитви. Тиме се не одбацује стајање; али пошто скоро целокупно време истински подвижник посвећује молитви, одобрено му је да се њоме бави и седећи, а понекад и лежећи. Нарочито болесни и веома стари морају да пазе да њихов телесни подвиг не буде прекомеран, да не исцрпљује њихову снагу и да им не одузима могућност да се баве душевним подвигом. Суштина делања је у Господу и у Његовом имену. То посведочује и јеванђелска прича о исцељењу узетога: пошто нису могли да се приближе Христу од окупљеног народа, пробили су кров куће у којој је био Христос, спустили одар на коме је узети лежао, и узети је исцељен.[185] Исцељење се задобија смирењем и вером.
7) Подвижници умног делања понекад имају потребу да помогну себи тако што се поливају хладном водом или тако што наквашене пешкире стављају на место прилива крви. Вода мора бити млака, никако не сме бити хладна, зато што хладна вода повећава врелину. Уопште, умна делања изазивају врелину код људи одређене телесне грађе. Такву врелину осећао је преподобни ава Доротеј док се бавио наукама и зато се расхлађивао водом.[186] Такву врелину сигурно ће осећати они који буду веома присиљавали себе да сједине ум и срце материјалним помоћним средствима, ако им буду придавали прекомерни значај, и ако не буду давали потребни значај духовним помоћним средствима. Топлота почиње да дејствује у срцу ако молитву срца желимо да појачамо на неки нарочит материјални начин. Та топлота је директна последица таквог подвига:[187] сваки део људског тела се загрева када га трљамо; и срце се загрева ако се непрестано и дуго напреже. Топлота која је изазвана појачаним материјалним подвигом такође је материјална. То је телесна топлота, топлота крви, топлота пале природе.[188] Чим осети ту топлоту, неопитни подвижник ће сигурно помислити нешто о њој, наћи ће у њој пријатност, насладу, а то је почетак самообмањивања.[189] Ништа посебно не треба мислити о тој топлоти; напротив, треба предузети посебне мере предострожности чим се она појави. Предострожност је неопходна зато што та топлота, која је заправо топлота крви, ширећи се свим деловима груди веома лако може да се спусти и загреје доњи део утробе. Тада се појављује телесна жеља, својствена тим деловима тела у стању загревања. Опит показује да су се неки, чим су дошли у то стање, и не схватајући шта се дешава са њима, дали у збуњеност, у униније, у очајање. Свесни свог јадног стања, они су прибегли знаменитим старцима да би тражили од њих савете како да лече своје душе растрзане невољом и недоумицом. Старци су били ужаснути лукавствима ђавола када су чули да се при призивању Исусовог имена појавило велико распаљивање, чак и жеља. Они су у томе препознали страшну прелест, па су тим страдалницима забранили вежбање у Исусовој молитви, мислећи да је она узрок тог зла, а многим другим подвижницима причали су тај случај као очигледну тешку последицу вежбања у Исусовој молитви. Многи су поверовали у то само зато што су уважавали знаменито име стараца, поверовали су у то мишљење мислећи да је оно резултат самог опита. Међутим, та страшна прелест није ништа друго до прилив крви, до којег долази услед појачане, неуке употребе материјалних помоћних средстава. Тај прилив можемо лако исцелити за два-три дана тако што на упаљеним местима држимо пешкире натопљене млаком водом. Много је опасније, много је ближе прелести када подвижник осетивши у срцу или у грудима топлоту од крви помисли о њој, а зато и о себи, нешто, па почне да ствара себи насладу, да себе помрачује, обмањује, упетљава, уништава уображавањем. Што подвижник више присиљава и напреже своје тело, тиме се топлота крви повећава. Тако и мора да буде. Да би се та топлота смањила, довела на меру, а и да би се спречио њен прекомерни пад, не треба вршити превелики притисак на ум да уђе у срце, не треба мучити срце, не треба изазивати у њему врелину претераним задржавањем дисања и напрезањем срца, већ, напротив, треба тихо задржати дисање, трудити се да молитва дејствује у самом врху срца, где, по учењу отаца, пребива словесна сила, и где, због тога, треба да се врши богослужење. Када Божија благодат осени молитвени подвиг и почне да сједињује ум и срце, тада ће материјална топлота крви потпуно да ишчезне. Тада се и сам молитвени чин потпуно мења: молитва постаје природна, потпуно слободна и лака. Тада се у срцу појављује друга топлота, танана, нематеријална, духовна, топлота која не изазива никакво распаљивање, већ, напротив, освежава, орошава, делује као лековито, духовно помазање, вуче нас да неизрециво љубимо Бога и људе – тако о тој молитви говори преподобни Максим Капсокаливит на основу сопственог опита.[190] Предлажем оцима и браћи убоги савет и молим их да не одбаце мој убоги савет: не присиљавајте себе да пре времена откријете у себи молитвено дејство срца. Потребан је, веома је потребан разборити опрез, нарочито данас када је готово немогуће срести доброг учитеља тих предмета, када подвижнику нема друге него да се сам, пипајући, руковођен делима светих отаца, пробија у ризницу духовних знања, и да сам, пипајући, изабере од њих оно што њему одговара.
Живите по јеванђелским заповестима, бавите се пажљиво Исусовом молитвом на начин који предлаже свети Јован Лествичник, сједињујте молитву са сузама, и нека циљ ваше молитве буде покајање. Дејство молитве срца откриће вам се само по себи, али у време које је познато једино Богу. То дејство, које нам сам прст Божији открива својим додиром, достижемо превасходно тако што материјалним помоћним средствима појачано присиљавамо себе. Оно је боље од свих других дејстава у сваком смислу: оно је много обилније, оно је потпуно сигурно од прелести и других озлеђивања; онај који га тако задобије види у добијању једино Божију милост, Божији дар, а онај који га је достигао уз појачану употребу материјалних помоћних средстава види дар Божији, али не може да не види свој подвиг, не може да не види сам механички начин који је употребио, не може да му не придаје нарочиту важност. То је на осетљивом унутрашњем путу значајан недостатак, значајно спотицање, значајна препрека за развој духовног напредовања. Духовно напредовање нема ни краја ни границе. Ништавно, безначајно надање у било шта изван Бога може да заустави напредовање, у коме је вера у Бога и вођа, и ноге, и крила. „Христос је за верника све“, рекао је свети Марко.1 Од оних који су са великом ревношћу користили материјална помоћна средства напредовање су достигли ретки, а растројили су се и озледили многи. Ако уз себе имамо опитног учитеља, онда је употреба материјалних помоћних средстава мало опасна; а ако се руководимо једино књигама, онда је она веома опасна: због незнања и неразборитости она носи у себи велику могућност пада у прелест и у друге врсте душевног и телесног растројства. Чим су видели штетне последице неразборитог подвига, неки су те последице приписали самој свесветој Исусовој молитви, а не незнању и неразборитости, а све зато што су имали само површно и нејасно мишљење о Исусовој молитви и о околностима које су је пратиле. Може ли шта бити жалосније, јадније од ове хуле, ове прелести?
Свети оци су учили молитви срца, али нису дали прецизну поуку у ком делу срца она треба да се врши, вероватно зато што тада није постојала потреба за таквом поуком. Свети Никифор говори о словесности као о нечем познатом: када се словесност, иначе смештена у грудима, покрене да учествује у молитви, одмах за њом покреће се и срце да и оно учествује у молитви. Они који поседују нека знања тешко могу да детаљно и темељно предвиде и одговорима предухитре сва питања потпуног незнања: у чему незнање види мрак, у томе за знање нема ничег нејасног. Неодређена указивања на срце, присутна у отачким делима, касније су послужила као узрок значајне недоумице и погрешног вежбања у молитви код оних који, немајући учитеља, нису темељно изучили отачка дела, па су на основу површног и на брзину и читањем формираног мишљен>а одлучили да се занимају уметношћу молитве срца, с тим што су сву наду положили на материјална помоћна средства за молитву. Јасно објашњење овога постало је прека потреба. Човечије срце има облик дутуљасте кесице, која се при врху шири, а при дну сужава. Његов горњи део је смештен наспрам леве сисе и причвршћен је, његов доњи део се спушта до крајева ребара и слободан је; треперења тог дела називамо куцањем срца. Многи немају никаквог знања о устројству срца, и зато мисле да се срце налази тамо где чују његове откуцаје. Они самовољно приступају вежбању у молитви срца – усмеравају дах, уводе га у срце, у тај део срца, доводе тај део до телесне узрујаности, а тиме откуцаји срца постају јачи – не знајући да тиме призивају и себи намећу неправилно стање и прелест. Схимонах Василије и старац Пајсије Величковски причају да су многи њихови савременици озледили себе зато што су злоупотребљавали материјална помоћна средства.[191] И касније често срећемо примере растројства због таквог поступања; има их и данас, иако се расположење за вежбање у Исусовој молитви потпуно смањило. Такви примери нужно постоје зато што су неизбежна последица незнања, самовоље, уображености, преурањене и горде ревности, напокон, потпуне оскудице опитних учитеља. Позивајући се на светог Теофилакта и друге оце, схимонах Василије тврди да су три силе душе, словесна сила, сила ревности и сила жеље, овако распоређене: у грудима и у горњем делу срца налази се словесна сила, или дух човеков, у средњем делу је сила ревности, у доњем је сила жеље, или природна пожуда. Онај ко настоји да покрене и узбуди доњи део срца, тај покреће силу пожуде, а она, самим тим што се налази близу полних органа, а и сама по себи, покреће те органе. Последица неуке употребе материјалног помоћног средства је веома снажно распаљивање телесне жеље. Каква чудна појава! Подвижник се наоко занима молитвом, а то занимање изазива похоту, коју би морало да умртвљава, па онда незнање злоупотреби материјално помоћно средство, а Исусовој молитви припише оно што се мора приписати злоупотреби. Молитва срца је резултат сједињења ума и духа, које је разјединио пад, а сједињује их благодат искупљења. У човечијем духу скупљена су осећања савести, смирења, кротости, љубави према Богу и ближњем, и друга слична својства: потребно је да се дејства ових својстава сједине са дејством ума. Сву своју пажњу трудбеник молитве мора да обрати на ово. Сједињење је дело прста Божијег, јединог који може да исцели рану пада; а искреност своје добре воље трудбеник доказује тиме што ће исцељење добити непрестаним пребивањем у молитви, закључавањем ума у речи молитве, спољашњом и унутрашњом делатношћу по јеванђелским заповестима, а она чини дух способним да се сједини са умом који се моли. Томе донекле доприноси и уметност упућивања ума ка словесности и ка горњим деловима срца. Сувишно напрезање при употреби тог материјалног помоћног средства је штетно зато што изазива материјалну топлоту: за топлоту тела и крви нема места у молитви.
Упражњавање Исусове молитве је нарочито мрско ђаволу зато што молитва најспасоносније делује на нашу душу, и зато што сећање на Бога, Исусова молитва нарочито, представља средство за пребивање у непрестаном јединству са Богом и за непрестано одбијање непријатељских напада. Ђаво нарочито прогања оне који се вежбају у мољењу именом Господа Исуса. „Сав подвиг и сва ревност нашег непријатеља“ говори преподобни Макарије Велики, „садржана је у његовом настојању да нашу мисао одврати од сећања на Бога и од љубави према Њему; за то он употребљава прелести света и одвлачи од истинског добра ка привидним, несуштинским добрима.“[192] Зато свако ко је посветио себе истинском служењу Богу непрестаном Исусовом молитвом мора нарочито да чува себе од расејаности мисли, и никако не сме да дозвољава себи мисаоно празнословље, не сме да обраћа пажњу на мисли и маштања који се појављују, и стално мора да се враћа мољењу Исусовим именом, као у пристаниште, верујући да се Исус неуморно стара о оном свом слуги који својим неуморним сећањем на Христа доказује да се непрестано налази уз Њега. „Лукави демони“, говори преподобни Нил Синајски, „ноћу настоје да узбуњују духовног делатника кроз саме себе, а дању кроз људе, тако што га окружују клеветама, напастима, и несрећама.“[193] Сваки делатник молитве брзо ће опитно упознати да демони воде битку баш тим редом. Демони искушавају помислима, маштањима, сећањем на најпотребније предмете, наизглед духовним размишљањима, изазивањем бриге, разних бојазни и другим облицима неверовања.[194] У свим демонским биткама осећај збуњености увек је сигуран знак приближавања палих духова, чак и онда када њихово дејство изгледа сасвим праведно.[195] Подвижницима који се усамљено и појачано моле демони се појављују у облику чудовишта, у облику саблажњивих предмета, понекад у облику светлих анђела, мученика, преподобних и самог Христа: не треба се бојати демонских претњи, а према свим појавама уопште треба бити сумњичав. У таквим случајевима, ипак ретким, наша прва обавеза је да прибегнемо Богу, да се потпуно предамо Његовој вољи и молимо за Његову помоћ: на такве појаве не треба да обраћамо пажњу, не треба да улазимо у однос и разговор са њима, већ треба да сматрамо да смо немоћни за односе са непријатељским духовима и недостојни за односе са светим духовима.
Посебним невољама и гоњењима истинског, богоугодног подвижника молитве излажу његова браћа, људи. И у томе су, како смо већ рекли, главни делатници демони: они користе као своје оруђе како оне људе чија се делатност ни у чему не разликује од демонске, тако и оне који не схватају демонске битке и зато лако постају оруђа демона, а чак и оне опрезне који схватају лукавства непријатеља, али нису довољно пажљиви према себи, па тиме дозвољавају да буду обманути. Најужаснији пример каквом страшном мржњом према Богу, према Речи Божијој, према Духу Божијем могу да се заразе људи чија се настројеност ни у чему не разликује од настројености демона представљају јудејски првосвештеници, старци, књижевници и фарисеји, који су учинили злочин над злочинима – богоубиство. Свети Симеон Нови Богослов говори да по наговору демона монаси који проводе лицемерни живот завиде истинским подвижницима побожности и чине све да их растроје и истерају из обитељи.[196] Чак се и они монаси који су добронамерни, но који проводе спољашњи живот и не познају духовни, саблажњују на духовне делатнике, налазе да је њихово понашање необично, осуђују их и куде, приређују им разне увреде и мучења. Велики трудбеник Исусове молитве, блажени старац Серафим Саровски, претрпео је многе непријатности због незнања и телесног погледа на монаштво своје сабраће: они који телесно читају Закон Божији мисле да га треба испуњавати спољашњим делима, без унутрашњег подвига, а не разумију ни шта говоре ни шта тврде.[197] „Док пролазимо пут унутрашњег мисаоног живота“, поучава и теши Серафим, црпећи поуку и утеху из свог духовног опита, „не смемо да слабимо, не смемо да га напуштамо чак ни онда када нас људи, прилепљени уз спољашњост и чулност, погађају својим супротним мишљењем у само срце и на сваки начин се труде да нас одвуку од пролажења унутрашњег пута тако што нам постављају на њему разне препреке. Никаква супротна мишљења ни отпори на том путу не смеју да нас поколебају: у том случају треба да се утврдимо у Речи Божијој: И не бојте се чега се он боји, и не плашите се, јер са нама је Бог Господа Бога нашега светите у срдачном сећању на Његово божанско име, и Он нека вам је страх и бојазан“.[198] Божији промисао је употребио преподобног Григорија Синаита у XIV веку као оруђе за обнављање умног делања, скоро заборављеног међу монасима, и послао га на Атонску гору да своје знање, које му је даровао, преноси додуше побожним, ревносним и разумним подвижницима, али убеђеним да се Богу служи једино телесно; а пошто су такви подвижници придали телесном подвигу значај који му иначе не припада, онда је јасно зашто им је учење преподобног о духовном подвигу било веома чудно, и зашто су се у почетку снажно успротивили таквом учењу. Телесном и душевном разуму, нарочито оном зараженом уображеношћу и отровом јереси, још чудније изгледа само умно делање. А пошто је ступио у општење са сатаном, човечији дух управо тада потпуно помахнитало показује мржњу према Духу Божијем. Да бисмо то објаснили, и да бисмо јасно показали како телесни и душевни разум неправилно схвата све духовно, како га, без обзира на своју земаљску ученост, изопачује због мрака пада у коме се налази, изнећемо овде укратко клевете и зле речи о умном делању које су изнели латински монах Варлаам и неки западни писци. Преосвећени Инокентије у својој Црквеној историји прича да је калабријски монах Варлаам у XV веку стигао у Солун, град на истоку Грчког царства. Да би учинио нешто у корист Западне цркве, а под велом православља, он се одрекао латинства. Написао је неколико дела у којима је доказивао исправност Источне Цркве, и тиме заслужио похвалу и поверење цара Кантакузена; а пошто је знао да је грчко монаштво главно појачање Цркве, хтео је да га ослаби, чак да га сруши, да би поколебао целу Цркву. Да би то и остварио, изразио је жељу да проводи најстрожи монашки живот, а онда је лукаво навео једног атонског пустињака да му открије уметност вежбања у Исусовој молитви. Када је добио што је желео, и површно, без правилне употребе разума схватио откривено, Варлаам је уобразио да материјално, помоћно средство, које оци, како смо видели, називају само једним помоћним средством, чини саму суштину ствари, и да духовна виђења нису ништа друго до материјална виђења, видљива самим телесним очима. Известио је цара о томе да је открио једну велику заблуду. У Константинопољу је поводом тога сазван сабор. Свети Григорије Палама, атонски монах и велики трудбеник умне молитве, повео је расправу са Варлаамом и силом Божије благодати победио га. Варлаам и његове хуле предате су анатеми. Варлаам се вратио у Калабрију и латинство, оставио у многим Грцима који су били површни хришћани поверење у своје учење, пренео га на Запад, а тамо су његове хуле и бесмислене клевете прихваћене као исповедање истине.[199] Описујући Варлаамово деловање, историчар Флери, као и Варлаам, усредсређује целокупно делање умне молитве у материјално помоћно средство, и тако изопачује то делање. Флери прави изводе о механизму из Слова о три начина мољења светог Симеона Новог Богослова, које се налази у Добротољубљу, и тврди да Симеон, седећи у углу келије, тобоже поучава да своје очи и своју мисао окренемо према средини стомака, тојест према пупку, да задржавамо дисање, чак носом, и тако даље. Тешко би било поверовати да је умни и учени Флери написао овакву бесмислицу да она није записана на страницама његове историје.[200] Берже, други веома умни и учени писац, говори да су грчки монаси сагледатељи од силних напрезања у сагледавању померили памећу и упали у фанатизам (прелест). Да би дошли у стање усхићења, они су управљали очи у пупак и при томе задржавали дисање, а тада им се чинило да виде блиставу светлост, и тако даље.[201] Изопачујући начин мољења умних делатеља Источне цркве и хулећи на њега, латини не прежу да хуле и на благодатна стања изазвана молитвом, не прежу да хуле и на дејство Светог Духа. Препустимо Божијем суду клевете и хуле јеретика; са осећањем плача, а не осуђивања одвратимо пажњу од њихових бесмислица; послушајмо шта о виђењу Христове светлости говори наш блажени трудбеник Исусове молитве, Серафим Саровски: „Да бисмо примили и угледали у срцу Христову светлост, морамо, колико можемо,да одвучемо себе од видљивих предмета; морамо да очистимо душу покајањем, добрим делима и вером у Онога који је распет ради нас, морамо да затворимо телесне очи, да погрузимо ум у срце, и тамо да призивамо име Господа нашег Исуса Христа; тада, по мери ревности и врелине духа према Љубљеноме, човек налази у имену које призива насладу, а она ствара жељу да тражи највишу светлост. Када таквим вежбањем задржимо ум у срцу, тада ће засијати Христова светлост и обасјати храм душе својим божанским сијањем, како говори пророк Малахија: А вама који се бојите имена мојега, грануће сунце правде.[202] Та светлост је уједно и живот по јеванђелским речима: У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост у људима.“[203] Из овога се види да је та светлост, супротно схватању Варлаама Калабријског и латина, духовна, а не материјална, да она отвара душевне очи да сагледавамо њима, мада уједно делује на телесне очи, што се и десило светом апостолу Павлу.[204] Преподобни Макарије Велики детаљно и веома јасно излаже учење о тој светлости у Седмом слову и каже: „Та светлост је суштинско сијање силе Светог Духа у души; кроз њу се открива свако знање, и истински познаје Бог душом достојном и која љуби.“[205] Ово учење Макарија Великог потврђују и сви свети оци Источне цркве, који су опитно познали хришћанско савршенство и приказали га у својим делима својственим тој неизрецивој тајни тако што су га изобразили у материјалном свету.Веома је корисно да знамо да плод чисте прибране молитве увек буде обнављање природе, да се обновљена природа снабдева и украшава даровима Божије благодати, а да је тежња ка преурањеном задобијању тих дарова крајње штетна и води једино ка прелести, зато што, на потицај уображености, одвраћа од нас Божију милост. Зато сви оци веома кратко говоре о даровима благодати, а веома подробно о стицању чисте молитве, која доноси благодатне дарове. Подвиг молитве захтева темељну обуку, а благодатни дарови долазе сами по себи, као својства обновљене природе, очишћене покајањем и осветљене сијањем Духа.
Старац Пајсије Величковски је крајем прошлог, XVIII столећа написао свитак о молитви ума, и у њему оповргао све оно што је један сујетни философ, монах, из Мошенских гора, Пајсијев савременик, хулио на њу.[206] „Ових дана“, говори Пајсије у писму старцу Теодосију, „један монах, сујетни философ, видео је да су неки ревнитељи након те молитве упали у неку прелест због своје самовоље, а и зато што их је водио неуки и тој молитви неискусни учитељ, али он није за то окривио самовољу и неискусно поучавање: не, он је хулио на ту свету молитву, толико је, на подстицаје самог ђавола, хулио да је превазишао и старе три пута проклете јеретике Варлаама и Акиндина, познате по томе што су хулили на ту молитву. Не бојећи се Бога, и не стидећи се људи, он је подигао страшна и срамна хуљења на ту свету молитву, на њене ревнитеље и делатеље, хуљења која целомудрено људско ухо не може да поднесе. Поврх тога, он је покренуо тако необично велике прогоне ревнитеља те молитве да су неки од њих оставили све и пребегли код нас, и овде богоугодно проводе пустињски живот. Други, слабоумни, због философових развратних речи дошли су до таквог безумља да су отачке књиге које су имали привезали за цигле и бацили у реку. Његове хуле су постале толико снажне да су неки старци забранили читање отачких књига и запретили да неће дати благослов за читање. Философу није било доста да хули само усмено, па се намерио да изложи те хуле писмено, но тада је ослепео, погођен Божијом казном, и то је пресекло његов богоборачки подухват.“ Колико год телесни и душевни разум био богат премудрошћу света, он веома дивље и недобронамерно гледа на молитву ума. Она је средство сједињења човековог духа са Божијим духом, и зато је нарочито чудна и мрска онима који су склони томе да њихов дух пребива у збору палих, одбачених, Богу непријатељских духова, несвесних свог пада, онима који стање пада проглашавају и уздижу у стање највишег напредовања. Ријеч о крсту, објављена свим људима кроз уста апостола, лудост је онима који гину, она остаје лудост када је ум јавља срцу и целокупном бићу старог човека, а сила Божија нама који се спасавамо.[207] Јелини који нису познали хришћанство и Јелини који су се вратили од хришћанства ка јелинству траже у молитви ума мудрост саобразну свом настројењу и налазе лудост; али истински хришћани наизглед слабим и малозначним подвигом молитве ума задобијају Христа, Божију силу и Божију премудрост. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи.[208] Лудост је што су наши учењаци, немајући појма о молитви ума по предању Православне Цркве, а прочитавши о тој молитви једино у делима западних писаца, поновили хуле и бесмислице тих писаца.[209] Духовни пријатељ старца Пајсија Величковског помиње и друге њему савремене монахе који су одбацивали вежбање у Исусовој молитви из три разлога: прво, зато што су сматрали да је то вежбање својствено једино светим и бестрасним људима; друго, због потпуне оскудице учитеља тог делања; треће, због прелести која понекад уследи након умног подвига. Неоснованост ових доказа размотрили смо на одговарајућем месту.[210] Овде је довољно да кажемо да се они који из тих разлога одбацују вежбање у Исусовој молитви занимају искључиво молитвом уста, не достижући ни у њој потребно напредовање. Чим одбацују опитно познање умне молитве, они ни у молитви устима не могу да задобију потребну пажњу, а она се добија првенствено од молитве ума. Ако у псалмопојању које се врши гласно, устима, нема пажње, ако је оно расејано, што је неодвојиво од телесних делатника који не воде рачуна о уму, онда оно делује на душу веома слабо, површно, и доноси род саобразан том деловању. Стално и много псалмопојање веома често рађа сумњу и све што уз њу иде. „Многи“, говори схимонах Василије, „без опитног умног делања, погрешно мисле да умно делање приличи једино бестрасним и светим људима. Због тога, а и због тога што се, по спољашњој навици, држе самог псалмопојања, тропара и канона, они почивају у том свом спољашњем мољењу. Они не схватају да су нам такво мољење певањем оци предали само за једно одређено време, због немоћи и детињске слабости нашег ума, да се малопомало обучавамо и усходимо на степен умног делања, а не да до смрти остајемо у псалмопојању. Има ли шта детињастије од онога када прочитамо устима нашу спољашњу молитву, и онда се потпуно предамо нашем радосном мишљењу да радимо нешто велико и тешимо себе самим бројем молитава, и тиме хранимо унутрашњег фарисеја!“[211]
Нека одступи од неправде сваки који призива име Господње,[212] заповеда апостол. Ова заповест се односи на све хришћане, а нарочито на оне који су се намерили да се вежбају у непрестаном мољењу именом Господа Исуса. Пречисто Исусово име не подноси да остаје у нечистоти: оно захтева да се из душевног сасуда избаци и да буде избацивано све нечисто. Улазећи у сасуд по мери његове чистоте, оно само почиње да дејствује у њему и врши оно даље чишћење за које сопствени човекови напори нису довољни, а потребни су зато да би сасуд постао достојан стан духовног блага, свесвете светиње. Повуцимо се од презасићења, чак и од насићења; нека нам правило буде да се умерено и стално уздржавамо у храни и пићу; одрецимо се наслађивања укусним јелима и пићима, спавајмо онолико колико је потребно, не превише, одбацимо празнословље, смех, шале, хуле; прекинимо непотребне изласке из келије код браће и примање браће у келију под изговором љубави, под којом прикривамо празне беседе и занимања која пустоше душу. Одбацимо маштања и сујетне помисли, настале у нама због нашег неверовања, због неразумне бриге, због славољубља, злопамћења, раздражљивости и других наших страсти. Са пуноћом вере положимо све на Господа, а наше мноштво мисли, наша празна маштања заменимо непрекидном молитвом Господу Исусу. Ако су непријатељи још око нас, силно плачимо, вапимо Цару царева онако како вапију увређени и угњетени из масе народа; а ако нам буде допуштено да уђемо у унутрашњу Цареву одају, приносимо му жалбе и молимо за Његову милост у највећој тишини и смирењу, из саме дубине душе. Таква молитва има необичну силу: она је потпуно духовна, изговара се непосредно на само Царево ухо, самом Његовом срцу.
Неопходни, суштински услов напредовања у Исусовој молитви је пребивање у заповестима Господа Исуса. Останите у љубави мојој,[213] рекао је Он својим ученицима. Шта значи остајати у љубави према Господу? То значи: непрестано се сећати Бога, непрестано остајати у јединству са Њим по духу. Прво без последњег је мртво, чак не може ни да се оствари. Ако заповијести моје држите, остаћете у љубави мојој;[214] ако будемо непоколебиво испуњавали заповести Господње, онда ћемо се нашим духом сјединити са Њим. Ако се духом сјединимо са Њим, онда ћемо се устремити према Њему целим нашим бићем, непрестано ћемо се сећати Њега. Управи све своје поступке, целокупно своје понашање по заповестима Господа Исуса, управи по њима своје речи, управи по њима своје мисли и своја осећања – и познаћеш Христова својства. Када осетиш у себи та својства дејством Божије благодати, и када их из тога осећања опитно упознаш, насладићеш се оном непролазном сладошћу која не припада овоме свету и веку, оном тихом, али силном сладошћу која уништава расположење срца према свим земаљским насладама. Када се насладиш Исусовим својствима заволећеш Христа и пожелећеш да Он потпуно обитава у теби; без Њега у себи сматраћеш да пропадаш и да си пропао. Тада ћеш непрестано вапити, вапити из пуноће убеђења, из све душе: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Исусова молитва замениће ти све остале молитве. И све оне, какву могу да приме и изнесу мисао обухватнију од мисли о Христовом помиловању грешних? Постави себи за једини циљ живота испуњење Исусове воље у свакој околности, колико год она била важна или безначајна; настој да чиниш једино она дела која су благоугодна Исусу, и сва твоја дела биће подједнако достојна неба. Заволи Исусову вољу више од жеља свога тела, више од свог спокојства и своје удобности, више од живота, више од своје душе. Јеванђеље читај што је могуће чешће, изучавај у њему вољу Господа и Спаса свога. Не остављај без пажње ни најмању црту из Јеванђеља, никакву заповест, колико год она споља изгледала мало важна. Обуздавај и умртвљуј све своје кретње својствене палој човековој природи, не само грешне него и оне наизглед добре, које су често веома развијене код незнабожаца и јеретика, а које су удаљене од јеванђелских врлина онолико колико је запад удаљен од истока. Нека ћути у теби све твоје старо! Нека дејствује у теби једино Исус својим најсветијим заповестима, помислима и осећањима који извиру из тих заповести. Ако будеш живео на тај начин, неизоставно ће процветати у теби Исусова молитва, независно од тога да ли пребиваш у безљудној пустињи или у вреви друштвене заједнице, зато што та молитва станује и почива у уму и срцу, али само у оном уму и срцу који су обновљени тако што су познали, пробали и испунили добру и угодну и савршену вољу Божију.[215] Живот по јеванђелским заповестима је једини истински извор духовног напредовања, извор доступан свакоме ко искрено жели да напредује, у какве год спољашње околности га ставио недокучиви Божији промисао.
Вежбање у Исусовој молитви, по самом својству тог вежбања, захтева непрекидно стражење над собом. „Побожна опрезност“, говори старац Серафим, „овде је потребна зато што је ово море, то јест срце са својим помислима и жељама, које се мора очистити посредством пажења, велико и пространо: тамо су гмизавци којима броја нема,[216] то јест многе сујетне, неправилне и нечисте помисли, плодови злих духова.“[217] Непрестано морамо пазити на себе да се којим случајем не поткраде грех и опустоши душу. То није све: непрестано морамо да пазимо да ум и срце пребивају у Исусовој вољи и да следе Његове свете заповести, да телесно мудровање посредством неке зле замисли не истисне духовно мудровање, да га не занесе нека распаљеност крви, да, по могућности, пребива у непрестаној умртвљености, у неком тихом и танком гласу.[218] Када се јави осећање тог тихог и танког гласа, тада се из њега јасније запажа и јасније испуњава Божија воља, тада се посебно снажно буди глад и жеђ за Божијом правдом, тада подвижник постаје потпуно свестан своје ништавности и са сузама и новим напором настоји да открије у себи ту истину најпажљивијом и најпобожнијом молитвом. „Као што је та божанска молитва“, говори старац Пајсије, „највиши монашки подвиг, по одређењу отаца, и врхунац исправљања, извор врлина, најтананије и невидљиво делање ума у дубини срца, тако саобразно томе невидљиви непријатељ разапиње против ње невидљиве, танане, људском уму једва схватљиве мреже многоликих прелести и маштања.“[219]
Други основ за мољење Исусовим именом уместо овог постављеног не може се поставити: тај основ је сам Господ наш Исус Христос, Богочовек, који је неограничену Божију природу непојмљиво прикрио ограниченом човечијом природом, и који из ограничене човечије природе пројављује дејства неограниченог Бога. Због наше детињасте слабости свети оци саопштавају нека помоћна средства, као што смо раније рекли, да бисмо се лакше приучили Исусовој молитви. Та помоћна средства нису ништа друго до помоћна средства, и не садрже у себи ништа нарочито. На њима не треба задржавати посебну пажњу, њима не треба придавати прекомерни значај. Сва сила и све дејство Исусове молитве извиру из свемогућег Исусовог имена, коме се поклањамо, имена, јединог под небом које треба да нас спаси. Да бисмо постали способни за откривање тог дејства у нама, морамо бити обрађени јеванђелским заповестима, како је Господ и рекао: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, ни у оно које нас очекује по блаженом упокојењу, ни у оно које се открива у нама за време нашег земаљског живота – тамо ће ући онај који твори вољу Оца мојега који је на небесима[220]
За оне који су напредовали нису потребна никаква спољашња помоћна средства: усред бучног мноштва света они пребивају у тиховању. Све препреке за духовно напредовање налазе се у нама, у нама самима! А ако нешто извана дејствује као препрека, онда то само показује да је наша добра воља слаба, да смо дводушни, да нас је грех озледио. Никаква спољашња помоћна средства не би била потребна да смо живели онако како треба живети. Наш живот је ослабљен: добра воља је климава, ништавна, и зато су нам преко потребна спољашња помоћна средства, као што су онима које боле ноге потребне штаке или штап. Милостиви оци виде да желим да се заузмем Исусовом молитвом, виде да сам потпуно жив за свет, да он снажно делује на мене кроз моја осећања, и зато ми саветују да уђем у самотну, мрачну келију у којој ћу се молити, да би тако мојаосећања дошла у недејство, да би моја веза са светом била прекинута, и да би ми удубљивање у себе било олакшано. Они саветују да за време вежбања у Исусовој молитви седим на ниској столици да бих тиме своје тело довео у положај сиромашног човека који тражи милостињу и да бих лакше осетио ништавност свог живота. Када присуствујем богослужењу, и када се за време богослужења занимам Исусовом молитвом, оци саветују да затворим очи да бих се сачувао од расејаности, јер су моје очи живе за ствари, и оне ће ме одвући од молитве чим их отворим и чим предмети које видим истог часа почну да остављају траг на мом уму. Делатници молитве су нашли и многа друга спољашња помоћна средства која материјално помажу духовни подвиг. Та помоћна средства могу бити употребљена на корист, али при томе морају бити прилагођена душевним и телесним својствима сваког појединца: неки механички начин који веома добро одговара једном подвижнику другоме може бити некористан, чак штетан. Они који су напредовали одбацују материјална помоћна средства баш као што човек одбацује штаке чим престане да храмље, као што дете одбацује пелене чим поодрасте, као што се са изграђене куће скидају скеле помоћу којих је она прављена.
Свима и свакоме суштински је корисно да обучавање у мољењу именом Господа Исуса почне изговарањем Исусове молитве устима, и да при томе ум закључава у речи молитве. Закључавањем ума у речи молитве показујемо да на те речи пазимо највише што можемо, а без пажења молитва је као тело без душе. Препустимо самом Господу да нашу пажљиву молитву устима претвори у молитву ума, срца и душе. Он ће то свакако и учинити чим види да смо се испуњавањем јеванђелских заповести коликотолико очистили, однеговали, вратили. Разборити родитељ неће дати оштри мач детету, своме сину. Дете није у стању да употреби мач против непријатеља; оно ће се играти са грозним мачем и њиме лако пробости само себе. Дете је због свог духовног узраста неспособно за духовне дарове; оно неће употребити те дарове ни у славу Божију, ни на корист своју и својих ближњих, ни да порази невидљиве непријатеље: не, оно ће их употребити да порази само себе, да га занесу маштања о себи, и тако ће испунити себе погубним преузношењем, погубним презиром према ближњима. Далеки од духовних дарова, испуњени смрдљивим страстима, постајемо горди, величамо сами себе, не престајемо да осуђујемо и понижавамо ближње, иако су по свему бољи од нас. А шта би тек било да нам је поверено неко духовно богатство, неки духовни дар који нас, сад већ поседнике тог дара, издваја од наше браће и посведочује да смо баш ми изабраници Божији? Не би ли тај дар за нас постао узрок страшне душевне несреће? Потрудимо се да се усавршимо у смирењу, које се састоји у нарочитом блаженом настројењу срца, и настаје у срцу од испуњења јеванђелских заповести. Смирење је онај једини жртвеник на коме нам је духовним законом дозвољено да приносимо жртву молитве, на коме принета жртва молитве усходи Богу, долази пред Њега. Смирење је онај једини сасуд у који прст Божији ставља благодатне дарове. Заузмимо се Исусовом молитвом и нека то заузимање прожме несебичност, једноставна и искрена намера, циљ да се покајемо, вера у Бога, потпуна преданост Божијој вољи, нада у премудрост, благост, свемоћ те свете воље. Када бирамо механичке начине, потрудимо се да поступимо крајње опрезно и разборито, да нас не заноси празна радозналост, неодређена ревност која се неопитнима представља као врлина, а коју су свети оци назвали гордом дрскошћу, безумним распаљивањем. Обраћаћемо се пре свега најједноставнијим и најсмиренијим начинима зато што су најбезбеднији. Понављамо: морамо знати да сва механичка помоћна средства нису ништа друго до помоћна средства која су нам постала корисна због наше слабости. Не положимо нашу наду ни на њих ни на количину нашег делања, да нам тако не би била покрадена нада у Господа, да се не би испоставило да сву наду полажемо на себе или на било шта друго материјално и сујетно. Не тражимо насладе, виђења: ми смо грешници, недостојни духовних наслада и виђења, неспособни за њих због тога што у нама још живи стари човек. Пажљивом молитвом тражимо да окренемо погледе ума на саме себе да бисмо открили у себи своју грешност. Када је откријемо, станимо у мислима пред Господа нашег Исуса Христа као губави, слепи, глуви, хроми, одузети, бесомучни; плачни молитвени вапај почнимо пред Њим из сиромаштва нашег духа, из срца којег је сломила болест због наше грешности. Нека тај вапај буде бескрајно обиман! Нека се покаже да ниједна многоречитост и ниједна разноврсност речи није способна да га изрази. Такав, обиман и неисказив, нека се непрестано облачи, нека се облачи у кратку али многозначну молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Чланак о Исусовој молитви налази се у првом делу Аскетских огледа; пошто ово слово има своје особености, нисмо сматрали сувишним да га понудимо пажњи богољубивих читалаца. Неке делове чланка о Исусовој молитви из првог дела Огледа морали смо да поновимо у овом слову: тим поводом можемо рећи да понављање толико спасоносних истина ни у ком случају није некорисно. Мени није досадно писати вам једно исто – говори апостол – а вама је укрепљење (Флп 3,1).
  2. Схимонах Василије Пољаномерулски. Његова дела издала је Оптина пустиња заједно са делима старца Пајсија Величковског. Москва, 1847. године.
  3. Пс 30,19, 20.
  4. Пс 19, 8.
  5. Слово 2.
  6. Петнаест глава о безмолвију, гл. 2, Добротољубље, том 1.
  7. Jн 14, 13,14.
  8. Jн 16, 23,24.
  9. Спаситељ – на јеврејском Исус.
  10. Псалтир са последовањем.
  11. Псалтир са последовањем.
  12. Мт 18, 3,4, Мк 9, 36, Четиминеј, 20. децембар.
  13. П. 9, гл. 14. Књига светог Јерме посебно је уважавана у раној Христовој Цркви. Понекад је додавана уз Нови завет и читана је на богослужењу.
  14. Четиминеј, 27. септембар.
  15. Слово преподобног Исихија, гл. 1, Добротољубље, том 2.
  16. Москва, издање 1844. године.
  17. Дап 4, 7-12.
  18. Рим 10,13.
  19. Флп 2, 8,9,10.
  20. Пс 71, 8,11, 14, 15,17, 19.
  21. Пс 71,9.
  22. Пс 8, 2, 3.
  23. Преподобни Нил Сорски, Слово 9.
  24. Пс 112, 13.
  25. Пс 28, 2.
  26. Пс 9,11.
  27. Пс 73,21.
  28. Пс 39, 5.
  29. Пс 118, 55.
  30. Веома корисне главе о томе како треба певати, Добротољубље, том 1.
  31. Пс 117, 10-12.
  32. Лествица, Поука 21, гл. 7.
  33. Пс 43,69.
  34. Пс 137, 13.
  35. Пс 110,9.
  36. Пс 78,9.
  37. Пс 53, 3,4.
  38. Пс 68, 36, 37.
  39. Jн 11,25.
  40. Пс 142,11.
  41. Пс 79, 19.
  42. Пс 60. 6. 7. 8.
  43. Пс 149. 13.
  44. Пс 85, 11-13.
  45. Пс 139,14.
  46. Пс 102, 1.
  47. Пс 148, 11-13.
  48. Mк 16,17.
  49. Jн 13, 27.
  50. Еф 2,13.
  51. Мт 12, 43-45. По објашњењу блаженог Теофилакта, Благовесник.
  52. Преподобни Григорије Синаит, глава 3, О дисању, Добротољубље, том 1.
  53. Jн 11,25.
  54. Mк 16,17.
  55. Мк 9,17-27. Преподобни Варсануфије, Одговор 116.
  56. Одговор 301.
  57. Преподобни Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 49, Добротољубље, том 2.
  58. Слово 1, гл.1.
  59. Беседа 2, гл. 1,2.
  60. Преподобни Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 56, Добротољубље, том 1.
  61. Mт 14, 33.
  62. Трећи начин пажења, Добротољубље, том 1.
  63. Добротољубље, Tом 1.
  64. Cир 48,21.
  65. Jeв 4,12.
  66. Како задобити деловање, гл. 4. Добротољубље, том 1.
  67. Лк 10,17.
  68. Лк 10, 19.
  69. Mк 16,17.
  70. Лк 10, 21, 22. Благовесник
  71. Одговор 181.
  72. Псалтир са последовањем.
  73. Беседа осма, на Посланицу Римљанима.
  74. Каноник, Издање Кијевско-печерске Лавре.
  75. Преподобни Григорије Синаит, Одговор 74, Петнаест глава о безмолвију, 4. глава. Добротољубље, том 1.
  76. Издање Оптине пустиње 1847. године.
  77. Четиминеј, 1. април.
  78. Главе о умној молишви, гл. 1, издање Оптине пустиње 1847. године.
  79. Гл. 4.
  80. Старац Василије, Предговор за књигу преподобног Григорија Синаита.
  81. Старац Василије, Предговор за књигу блаженог Филотеја Синајског.
  82. Слово 11.
  83. Пс 6, 9,10.
  84. Проп 3,1.
  85. Слово 11.
  86. Преподобни Григорије Синаит је посетио Атонску гору у XIV веку после Христовог рођења. У то време мухамеданци су већ били уништили монаштво у Палестини, нарочито у Египту (они су заузели те области још почетком VII века). За време светог Григорија Синаита учење о молитви ума свуда се потпуно смањило. Њега можемо сматрати обновитељем тог учења: тако и пише у његовом кратком животопису, који се налази у Добротољубљу. И за време Григорија Синаита било је монаха који су достигли велико напредоваље у молитви, као на пример, Максим Капсокаливит, који је живео на Атонској гори. Његове поуке користио је сам Григорије, који је Максима назвао земаљским анђелом. Добротољубље, том 1. Преподобног Григорија поучио је молитви ума неки монах са Кипра: до познанства са тим монахом он се занимао искључиво псалмопојањем. Рукописно житије преподобног Григорија Синаита.
  87. Житије и дело молдавског старца Пајсија Величковског, Издање Оптине пустиње, 1844. година
  88. Jов 38,11.
  89. Лествица, Поука 28, гл. 17.
  90. Лествица, Поука 28, гл. 19.
  91. Лествица, Поука 4, гл. 93.
  92. О онима који мисле да се оправдају делима, гл. 34, Добротољубље, том 1.
  93. Лествица, Поука 28, гл. 51.
  94. Свети Јован Лествичник, Поука пастиру.
  95. Пс 72,16,17.
  96. Свети Јован Лествичник, Поука пастиру, глава 14.
  97. Лк17,21.
  98. Свети Исак Сиријски, Слово 8.
  99. Свети Исак Сиријски, Слово 2.
  100. Пс50,21.
  101. Дап 3, 6.
  102. Mт 25, 3.
  103. Пс 33, 8.
  104. Одговор 115.
  105. Jн 5, 3.
  106. Jн 13, 18.
  107. Jн 15, 16.
  108. То јест по дејству Божије благодати.
  109. Цветник, Поука 32. Подаци о јеромонаху Доротеју налазе се у првом тому, у чланку „Посета Валамском манастиру“.
  110. Веома ретки добијају сједињење ума са срцем убрзо након почетка молитвеног подвига; обично прође много година од почетка подвига до благодатног сједињења ума са срцем. Зато морамо да докажемо своју добру вољу упорношћу и дуготрпљењем.
  111. Ис 26,19 (превод овог стиха је преводиочев).
  112. Поука 32.
  113. Mт 5,8.
  114. Поука 29.
  115. Поука 4.
  116. Поука 11.
  117. Поука 11.
  118. Поука 6.
  119. Мт 7, 8. Лествица, Поука 28, гл. 56.
  120. Coл 5, 17
  121. Пc 50, 17.
  122. Јев 13,15. Добротољубље, том 4.
  123. Одговор 177.
  124. Mт 22, 12, 13.
  125. Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк, Одговор 325.
  126. Лествица, Поука 28, гл. 64.
  127. Лествица божанских дарова монаха Теофана, Добротољубље, том 1. – Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 54. Добротољубље, том 2. – Поука 11. старца Серафима.
  128. Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк, Одговори 264. и 274. Наведени одговори дати су преподобном ави Доротеју, који се по благослову тих отаца занимао непрестаним сећањем на Бога, тј. Исусовом молитвом у уму. Оци су заветовали аву да не слаби у том подвигу, већ да сија са надом. Одговор 263.
  129. Пс 45, 11.
  130. 1 Tим 2,4.
  131. Лк 12,44.
  132. Ис 6, 7.
  133. Прич 3,34.
  134. Одговор 111.
  135. Слово о трезвености, гл. 1, 3 и 5. Добротољубље, том 2.
  136. Блажени Никифор, Слово о трезвености и чувању срца, Добротољубље, том 2. Преп. Симеон Нови Богослов, Трећи начин молитве, Добротољубље, том 1.
  137. Лествица, Поука 28, гл. 45.
  138. Добротољубље, том 1.
  139. Казивање Затворника описано је у првом тому Аскетских огледа, у Слову о страху Божијем и о љубави Божијој.
  140. Свети Исак Сиријски, Слово 68.
  141. Лествица, Поука 28, гл. 51.
  142. Лествица, Поука 28, гл. 16,21 и 27.
  143. У чланку под насловом: Како треба певати,Добротољубље, том 1.
  144. Исто.
  145. Свети Исак Сиријски, Слово 55.
  146. Mт 13,44.
  147. Писмени отачник.
  148. Слово 2.
  149. Проп. 11,6.
  150. Петнаест глава о безмолвију, гл. 2. и 3.
  151. Увод о безмолвију и молитви. Како задобити деловање.
  152. О безмолвију. О томе како треба изговарати молитву.
  153. Koл 4, 2.
  154. Jep 6, 24.
  155. Mт 11,12.
  156. О томе како безмолвник треба да седи и твори молитве.
  157. Свети Исак Сиријски, Слово. 89
  158. Mт 11,12.
  159. Лествица, поука 7.
  160. Ис 21,3.
  161. Петнаест глава о безмолвију и О два начина молитве, гл. 14.
  162. Пс 37, 79.
  163. Свети Исак Сиријски, Слово 78.
  164. Преподобни Нил Синајски, О молитви, гл. 61, Добротољубље, том 4.
  165. Добротољубље, том 2.
  166. Главе 19. и 45.
  167. Глава 38.
  168. Глава 53.
  169. Техничко монашко слово.
  170. Глава 24.
  171. Заглавље 24. главе.
  172. Прич 22,28.
  173. Проп 4, 10.
  174. Глава 14.
  175. Свети Исак Сиријски, Слово 55.
  176. Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О Арсенију Великом.
  177. Слово 41.
  178. 2 Kop 13, 5.
  179. Лествица, Поука 4, гл. 120.
  180. Свети Исак Сиријски, Слово 74.
  181. Mт 9,17.
  182. Добротољубље, том 1.
  183. Мк. 10, 47
  184. Јов. 2,8.
  185. Mк 2 4.
  186. Преподобни ава Доротеј, Поука 10, Како ићи путем Божијим?
  187. Свети Калист, патријарх константинопољски, Како се пази на молитву, Добротољубље, том 4.
  188. Исто.
  189. Исто.
  190. Добротољубље, том 1.
  191. Предговор за главе блаженог Филотеја Синајског, Писмо старца Пајсија старцу Теодосију, стр. 231. Издање Оптине пустиње 1847. године.
  192. Слово 1, гл. 3, Слово 2, гл. 15.
  193. О молитви, гл. 139, Добротољубље, том 4.
  194. О молитви, гл. 9,10, и остале, Добротољубље, том 4.
  195. О молитви, гл. 91. и 100. Света браћа Ксантопул, гл. 73,Добротољубље,том 2.
  196. Гл. 13, Добротољубље, том 1.
  197. 1 Тим 1, 7. Преподобни Марко Подвижник, Двеста поглавља о духовном закону, поглавље 34.
  198. Тако аутор наводи Ис 8,12,13 (прим. прев.). Поука 29.
  199. Део 2, Варламов раскол.
  200. том VI, књига 95, гл. 9.
  201. Dictionnaire Theolique par Bergier, tome 4, Hesichistes.
  202. Maл 4, 2.
  203. Jн 1,4. Поука 12.
  204. Дап 9.
  205. Слово 12, гл. 43.
  206. Пајсијево житије и његова дела
  207. 1 Kop 1,18.
  208. 1 Kop 1, 22-25.
  209. Енциклопедијски речник Старчевског. Исихасти. Појам „исихасти“ види у Бержеовом Богословском лексикону.
  210. Аскетски огледи, том I, О Исусовој молитви, разговор између ученика и старца.
  211. Предговор за књигу преподобног Григорија Синаита.
  212. 2 Тим 2, 19
  213. Jн 15,9.
  214. Jн 15,10.
  215. Види: Рим 12, 2.
  216. Пс 103,25.
  217. Поука 5.
  218. 1 Цаp 19,12.
  219. Свитак, гл. 4.
  220. Мт. 7, 21.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *