НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
Животопис Епископа Игњатија Брјанчанинова
 
ГЛАВА 8
 
Намера игумана Игњатија да се пресели из Лопотовог манастира имала је у основи чисто физички узрок. Његовом поткопаном организму била је потребна клима, ако не јужна, онда у највећој мери сува, а не мочварна. Срећан због занимања московског владике, он би био задовољан Николо-угрјешским манастиром; али државна воља га је поставила на много ширу делатност.
Положај Сергијеве пустиње, у погледу климе, није нудио чак ни оне погодности које је имао Лопотов манастир.
Обала Финског залива, чији таласи се разливају у правцу саме обитељи, никако није могла помоћи у обнављању физичке снаге. А у духовно-моралном погледу, ново место боравка било је далеко неугодније у поређењу са претходним; оно је захтевало двоструки духовни подвиг, јер је било окружено трњем световних гласина и сујете, које је неминовно морало повређивати духовног човека. Само су га жива вера у промисао Божији и добра савест у испуњавању монашког завета послушања, које је архимандрит Игњатије показивао у односу на царску вољу, могле оснажити приликом ступања на то ново поприште. Он је ту ступио као истински монах; насупрот личним интересима, он се бринуо једино о добру обитељи која му је поверена. Као верни поданик и монах, он је чврсто одлучио да тачно испуни вољу љубљеног монарха, и да од пустиње која му је поверена начини обитељ која ће бити узор у сваком погледу.
Сергијева пустиња, основана 1734. године, и смештена близу самог Петрограда, поред садашњег петроградског железничког пута, била је, као што је речено, под управом викарних епископа. Такав административни положај ни најмање није ишао на руку њеном материјалном стању, а близина престонице чинила ју је раскрсницом за становнике престонице који путују, што је веома неугодно деловало на духовни живот братства обитељи. Манастирска здања, почев од цркве преподобног Сергија до последњих манастирских споредних зграда, одавно су била запуштена. У цркви, када се приступило њеној поправци, само један зид се показао као употребљив; зграда за управитеља, повијена унутра, скоро да није постојала, стајала је закључана и није се могла загрејати; смештаја за новопристиглог управитеља није било, и он је био приморан да одседне у дому за инвалиде, који је саграђен при манастиру средстзима грофова Зубових, и који је био на њиховом издржавању. Тамо су му биле додељене две собе у које се сместио, заједно са осам људи, братијом, већином монаха; читаво братство које је затекао било је састављено од тринаесторо људи: осам монаха, три послушника и два искушеника. Без обзира на тако незнатан број братије, међу њима није било поретка који приличи манастиру. Запуштеност у материјалном, распуштеност у моралном погледу, царовали су свом снагом. У таквом стању је Сергијеву пустињу затекао нови управитељ. Обитељи је био потребан такав управитељ. Делом промисла, или молитвама преподобног Сергија, сто година по оснивању почело је њено обнављање, како материјално, тако и духовно. Достојанствена личност управитеља и његова аскетска духовност, одговарали су стању обитељи и оном назначењу са којим ју је примио. Међутим, напори и бриге због спољашње обнове и доброг устројења, и односи сваке врсте према вишима и нижима, оставили су свој печат на болесном монаху строгог поодвига. По његовом сопственом признању, ожалошћења од стране људи, која су га сустигла до тада, била су „умерена“.
„Како би их искусио“, говори он у свом „Плачу“, „било је потребно посебно поприште. Недокучивим делима промисла, ја сам премештен у ту обитељ, суседну северној престоници, коју, док сам живео у престоници, нисам желео чак ни да видим, сматрајући је по свему неодговарајућом у односу на моје духовне циљеве. Године 1833. био сам позван у Сергијеву пустињу и постављен сам за њеног управитеља. Сергијева пустиња ме је негостољубиво примила. Прве године по доласку у њу, погодила ме је тешка болест, друге године друга, треће трећа; оне су уништиле остатке мог оскудног здравља и снаге, постао сам изможден, непрестано страдајући. Овде су се подигли и запенушали завист, злоречје, клевета, овде сам се ја подвргао тешким, дуготрајним, понижавајућим казнама, без суда, без најмање истраге, као бесловесна стока, као безосећајни идол; овде сам видео непријатеље који дишу непомирљивом злобом и жеђу за мојом погибељи.“[1]
Из тог прегледа ступања оца архимандрита Игњатија у нову обитељ, очигледно је да се његова управитељска делатност, од самог почетка, мора делити на две гране: на спољашње устројство и унутрашње добро уређење. Прво дело управитеља била је обнова храма преподобног Сергија и капитална поправка зграде управитељских келија. Ево шта је он писао 1834. године, у својој молби тадашњем митрополиту Петрограда Серафиму, како би дозволио да се у обитељи изведу неопходна изградња и поправке: „Прегледајући манастирске грађевине, нашао сам да су оне без изузетка у веома лошем стању. Такво стање су увидели моји претходници, који су управљали манастиром, преосвећени епископи ревељски и зато су благовремено припремили новчану суму (до педесет хиљада рубаља у новчаницама) и знатну количину черпића, имајући за неизоставан циљ: чување старих и изградњу нових здања.“ Радови су започети наредбом Петроградске епархијске управе, којом је дозвољена употреба сакупљених педесет хиљада рубаља у новцу и припремљеног черпића. Грофица Орлова такође је помагала својим богатим прилозима. Црква и зграда управитељских келија, као једнофасадна здања, повезани су новом, двоспратном зградом, на чијем горњем спрату је веома удобно била изграђена пространа братска трпеза, а у доњем се налазила кухиња, пекара, и друге просторије домаћинства. У време изградње тих зграда, исте те 1834. године током лета, потпуно неочекивано, обитељ је посетио цар император. Дошавши из Петрограда, око шест сати после подне, Он сам, ушао је у цркву и питао је монаха ког је срео: „Да ли је архимандрит код куће?“ „Кажи да стари друг хоће да га види.“ Дошао је архимандрит, у пратњи његовог незамењивог друга оца Михаила Чихачова. Цар се благонаклоно и нежно понео према њима, питао их је за њиховог трећег пријатеља Теодорова, који је заједно са њима ступио у манастир, и на одговор да се Теодоров вратио у свет и поново у службу, приметио је: „Изгледа да му се манастирски хлеб учинио сув, а теби је“, обратио се Чихачову, који се знатно попунио, „ишао на корист“. Тада су дошли царица императорка и цар наследник. Наравно, сакупило се много народа, и сав тај народ био је сведок очинског занимања, које је одувек било карактеристична црта односа покојног императора према почившем владици Игњатију. Цар је желео подробно да погледа зграде које се граде, и сматрао је да је неопходно обновити саборну цркву, због чега је заповедио архимандриту да поднесе предрачун, по поретку, надлежној службеној власти. Начињени предрачун утврђен је 25. децембра 1835. године, и државним дописом било је одређено да се из благајне Петроградске благајничке коморе исплати 96 808 рубаља и 19 копејки, за поправку Тројицког саборног храма. Обнова је завршена 1838. године, а 1842. године, у том храму су изграђене богате певнице, од суме коју је приложила императорка Александра Теодоровна.
Прва брига управитеља, везана за унутрашње духовно благостање обитељи, била је установљавање строгог поретка у свему, сагласно манастирским уставима: црквено богослужење је почело да се одвија у хармоничном чину, узвишено и свечано, што је допуњавало и привлачно хорско певање, разговетно читање, церемонијално стајање, поклони и долична кретања уопште, уређено пребивање код трпезе, веома пригодне одежде, а уредност и чистоћа у свему, давали су окружењу изглед префињености, сједињеног са простотом, који су оплемењивали саму природу монаха. Управитељ се удубљивао у келијни живот свакога, установио је спасоносно провођење времена у читању монашких књига, вршење послова по послушању, према могућностима, уносио је дух истинског монаштва у братство, побуђујући свакога на пажњу, прихватање савета и поука у моралном животу, на утврђивање себе по руковођењу светоотачких списа. Он је преносио братији свој начин мишљења и погледе на монаштво, био је отац и учитељ свих, примајући их ради откривања помисли, поуке и духовног стања. Врата келије оца архимандрита била су отворена; њему су слободно долазили од престарелих монаха свештенослужитеља до младих послушника, због чега је све братство почело чинити једну велику породицу, којом је управљао један отац, повезану савезом сагласја и духовног јединства, одуховљену и руковођену узвишеним учењем оца учитеља. Нарочито је, каже Чихачов, делатности настојатеља помагало његово умеће да изабере људе и његово познавање људског срца, којим је он умео да везује људе за посао који им поверава. Он је тежио да развије у човеку преданост послу који му је наложен, и охрабривао је (ту преданост) похвалама, чак и наградама и унапређењима. Окружујући се способним и снажним људима, он је брзо достигао своје циљеве и спроводио је своје намере тачно их остварујући.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аскетски огледи, том 1

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *