АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
РОСА
 
Плаветним, ведрим небом, прекрасног летњег дана, величанствено сунце је преваљивало свој уобичајени пут. Горели су златни крстови саборног, петокуполног храма, подигнутог у славу свесвете, богоначалне Тројице; од његове сребрнасте куполе одбијао се заслепљујући сјај сунчевих зрака. Сенка је показивала да је девет сати: тада обично почиње божанска литургија. Маса народа хитала је широким путем у мирну монашку обитељ: била је недеља, или празник – не сећам се.
Иза ограде тог манастира, са источне стране, простире се велика ливада. Тада ју је прекривала густа, нежна трава; разни дивљи цветови безбрижно су цветали и миомирисали на слободи и том широком простору. Тог дана на ливаду је пала обилна роса. Небројене капљице росе виделе су се на сваком цвету, на свакој стабљици и сваком лиску, а у свакој капљици јасно се оцртавало сунце; свака капљица је испуштала зраке сличне сунчевим зракама. Ливада је подсећала на широко распрострти баршунасти тепих, по чијем је јарком, густом зеленилу изобилна рука посула небројено мноштво разнобојног драгог камења које обилује предивним преливима, игром боја, зрацима, сјајем.
Из бочне, осамљене манастирске капије[1] изађе монах, дубоко замишљен, који се спремао да служи божанску литургију; након неколико корака он застаде пред широком ливадом. Тихо је било у његовом срцу; на тишину срца природа је узвраћала заносном тишином, оном тишином која испуњава предивно јунско јутро и тако благо прија созерцању. Пред његовим очима: сунце на плаветном, чистом небу, и безбројни одрази сунца у безбројним капљицама росе на пространој ливади. Његова мисао се губила у неком бескрају – ум је био без мисли, као да је био нарочито припремљен, подешен за примање духовних утисака. Монах баци поглед у небо, ка сунцу, на ливаду, на блиставе капљице росе – и неочекивано се откри пред очима душе објашњење највеће хришћанске тајне, оно објашњење којим може да се објасни несазнајно и необјашњиво, објашњење живим обличјем, живописном сликом која је била пред његовим очима.
Као да му је неко рекао: “Гле! – сунце се потпуно одражава у свакој покорној, али чистој капљици росе: тако и Христос потпуно присуствује и предлаже се на свету трпезу у свакој хришћанској православној цркви. Он предаје светлост и живот својим причасницима, који узимају удела у Божијој светлости и животу и тиме сами постају светлост и живот: тако капљице росе, чим приме у себе сунчеве зраке, почињу саме да испуштају зраке сличне сунчевим зракама. Ако материјално и пропадљиво сунце, дело Створитеља – које је Њега, да би почело да постоји, коштало једног нимало тешког мига Његове воље – може у исти мах да се одрази у безбројним капљицама воде, зашто сам Саздатељ, свемогући и свуда присутни, не би својим пресветим телом и својом крвљу, који су сједињени с Његовим божанством, у исти мах потпуно присуствовао у безбројним храмовима, у којима, по Његовој заповести и уредби, сведелатни, свесвети Дух позива на хлеб и вино ради испуњења највеће, најспасоносније, најнесхватљивије тајне?”..
Носећи у недрима дубок и снажан духовни утисак, вратио се служитељ тајне у келију. Утисак је наставио да живи у његовој души. Прошли су месеци, прошле су године, а утисак је исто тако жив као и оног дана када је први пут доживљен.
Делећи са ближњима корист и поуку, сада, након много година, описујем га речима и пером. Какав сиромашан опис! Перо и реч су слаби да потпуно и тачно опишу духовна тајновиђења.
Свето тајновиђење! Свето виђење ума! Како се неочекивано и изненадно појављујеш у живописној, задивљујућој слици пред умом припремљеним за виђење тајне покајањем и усредсређеном, самотном молитвом! Како је силно, јасно, живо сазнање које ти преносиш! Како је испуњено непобитним, необјашњивим убеђењем! Ти не зависиш од људи: прилазиш ономе кога изабираш, или коме си послато. Узалуд би човек хтео да продре у духовне тајне сам, искључиво сопственим напором! Био би он само слаби сањар који наслепо лута у мраку самообмане, не осећајући и не примајући ни светлост ни живот. Као што ланци звече на рукама и ногама невољника, тако се и у мислима и речима сањара чује одјек насиља, кривотворења, принуде, ропства и гадости греха. Пут према духовном тајновиђењу је непрестано пребивање у покајању, у плачу и сузама због своје грешности. Плач и сузе су маст којом се лече душевне очи.[2]
 
Сергијева пустиња, 1846. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На том месту касније је подигнута црква, посвећена светом Григорију Богослову.
  2. Oтк 3,18.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!