НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СТАЊИМА ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ У ПОГЛЕДУ ДОБРА И ЗЛА
 
7. ОДНОС ОБНОВЉЕНЕ ПРИРОДЕ ПРЕМА ЗЛУ
 
Овде се само по себи намеће питање: какав је однос обновљеног човека према злу? Он не може да нема тачно знање о злу. Видели смо да је непорочна људска природа, у стању након стварања, одмах пала од таквог знања, чим га је добила. Зато је још потребније да знамо како се обновљена природа односи према злу, о коме поседује несумњиво знање? Одговарамо: чистота срца – дакле, духовно стање обновљене природе, названо у Јеванђељу блаженством, које даје човеку да види Бога[1] – појављује се у души после блаженства милости и произилази из тога блаженства. Извесно је да јеванђелска блаженства јесу она духовна стања која се откривају у хришћанину од испуњења јеванђелских заповести, да се блаженства откривају једно за другим, тако што настају једно из другог.[2] Након одбацивања своје правде, оскрнављене злом, из плача због свог стања пада, из кротости – тог помирења са свим невољама, видљивим и невидљивим – душа почиње да осећа глад и жеђ за правдом Божијом. Правда Божија задобија се у милости. Јеванђеље заповеда да је тражимо управо у милости. Љубите непријатеље своје, говори Јеванђеље, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чинели тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.[3] Савршенство хришћанске, а стога и људске врлине у обновљеној природи је благодатно Богоподражатељско милосрђе, које се ствара у хришћанину умножавањем Божије благодати, добијене на крштењу, и одгајене заповестима. Од таквог милосрђа појављује се духовна чистота; она се њиме храни, она живи њиме. На питање: Шта је чистота?, преподобни Исак Сиријски је одговарао: „Чистота је срце пуно милости за свако створење.“ На питање: Шта је милостиво срце? – тај велики учитељ монаха је рекао: „То је горење срца за сваку твар, за људе, за птице, за животиње, за демоне – речју, за свако створење. Од сећања на њих и виђења њих очи милостивог лију сузе због обилне и силне милости која је овладала срцем. Од сталног трпљења његово срце је постало срце детета, и он не може бити равнодушан када чује или види какву штету или чак малу невољу којој је твар изложена. Зато он сваког часа приноси молитву, праћену сузама, и за бесловесна створења, и за непријатеље истине, и за оне који му кују завере, да би се одржали и очистили; он то чини чак и за гмизавце, чини то из велике милости која се због Божијег обличја изузетно развија у његовом срцу.“[4] Од велике милости у свом срцу велики Исак узвикује: „Онога дана у коме на било који начин, телом или мислима, страдаш са неким, добрим или злим, сматрај да си мученик, страдалник за Христа, и да си удостојен исповедништва. Сети се да је Христос умро за грешнике, а не за праведнике. Види како је велико дело страдати за зле и добро чинити грешницима! То је више него чинити и једно и друто праведницима. Апостол то помиње као чин достојан дивљења.“[5] Поредећи правду пале човечије природе са божанственом правдом, садржаном у благодатном, духовном милосрђу, свети Исак назива ову другу служењем Богу, а прву служењем идолима.[6] О задобијању тог милосрђа апостол говори онима који верују у Христа: Обуците се као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви.[7] Свети Макарије Велики говори: „Благодат тако делује и умирује све силе и срце да душа од велике радости (милости) постаје слична непорочном детету, и човек не осуђује више ни Јелина, ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, јер тај унутрашњи човек на све гледа чистим оком, и радује се целом свету, и жели највише што може да поштује и воли и Јелине и Јудејце.“[8] „Чистота срца“, рекао је поменути свети Исак, „гледа Бога; она сија и цвета у души од невиђења човечије злобе, а не због човечијег учења.“[9] Човек не види злобу у својим ближњима тада када све односе са ближњима упије милост према њима. Ко може рећи да овакво невиђење недостатака у ближњима представља слепило ума, проглашавање зла добром? Напротив: слепило ума, невиђење греха и зла, проглашавање зла добром припадају непокајаним грешницима, који оправдавају свој грех. Светитељи Божији, просвећени Духом Божијим, познају зло до танчина, знају његова лукавства, знају да је отровно; посредством тог познања, добијеног од Духа, они веома брижно чувају себе од опитног знања грехова, које би могли добити када би починили грех. Рођени од Бога не гријеши, говори свети Јован Богослов, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се недотиче.[10] Посредством благодатног милосрђа, које прожима сваки однос истинских хришћана према ближњима, истински хришћани остају далеко од огреховљености ближњих: она се осуђивањем предаје управо ономе који осуђује и тако нарушава његово сопствено, спокојно, радосно, свето уређење. Мир Божији, који превазилази сваки ум, и обитава у светитељима Божијим, без одлагања изобличава сваку помисао противника која им се приближава, каквом год маском праведности била прикривена та помисао.[11] У поуци[12] о духовном расуђивању о помислима, страстима и врлинама, свети Јован Лествичник говори да се оно јавља од непорочне савести и чистоте срца; у почетницима у напредовању оно представља познање пада и своје огреховљености; у средњима (по напредовању) оно одваја истинско добро од природног добра и од зла, како отвореног зла, тако и зла које је прикривено маском добра; напокон, у савршенима оно је духовни разум, који сија од Светог Духа и види како зло дејствује у другим људима. Тако је свети апостол Петар рекао Симону гатару: Видим да си у горкој жучи и у оковима неправде.[13] На почетку поуке о свештеном безмолвију свети Јован Лествичник каже да је светим људима Божијим Свети Дух открио тачно и подробно знање о греху.[14] Почетак просвећења душе и знак да је она здрава је онај тренутак када ум почне да посматра своја сагрешења, неизбројива, као што је неизбројив песак морски, рекао је свети Петар Дамаскин.[15] Посматрање свог пада и посматрање својих грехова Петар Дамаскин назива духовним виђењем, и каже да се оно појављује због дејства благодати у делатнику Христових заповести.[16] Света Црква је дала закон својој деци да најтоплијом молитвом измољавају од Бога велики дар – виђење својих грехова.[17] Пала природа је поражена слепилом ума. Она не види свој пад, не види своје грехове, не види своје странствовање на земљи, а понаша се на њој као да је бесмртна и као да постоји једино за земљу. Она бездушно суди и осуђује грехове ближњег, и, што је још горе, из свог сопственог јадног уређења измишља грехове ближњег које тај ближњи и нема; и највише хришћанске врлине за њу су саблазан зато што, сходно свом лажно названом разуму, изопачује њихов значај, а све зато што је злобна у срцу. Супротно овоме, обновљена природа има од Бога даровано благодатно знање и виђење зла, и то не само оно знање и виђење зла које не нарушава целину добра у човеку, него и оно знање и виђење зла које најстроже чува човека од опитног познања зла, погубног за човека. Обновљена природа види и зна зло у себи, у људима и у демонима, али остаје неопогањена злом зато што то виђење и знање обновљене природе заправо и не припада човеку, није задобијено човековим властитим напором, већ му га је даровао сам Бог. Знање о злу које је човек стекао кроз пад можемо упоредити са знањем самог болесника о болестима од којих болује; а знање које о злу имају обновљени људи можемо упоредити са знањем лекара о болестима. Болесници искуствено знају болест, али не знају ни њен узрок ни средства којима се она лечи; лекари немају искуствено знање о болести, али је знају неупоредиво одређеније од болесника, знају њене узроке и средства којима се она лечи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 5, 8.
  2. Ревносно држање (јеванђелских заповести) учи човека „његовој немоћи“. Св.Симеон Нови Богослов, Богословске и делатне таве, гл. 4, Добротољубље, том1. То значи: ревносно држање заповести уводи у прво блаженство тј. у сиромаштво духом; оно доноси духовни плач; он доноси кротост. Редослед блаженстава изложио је веома јасно свети мученик Петар Дамаскин, Добротољубље,том З, књига 1.
  3. Mт 5,44-48.
  4. Слово 48.
  5. Слово 89. Рим 5, 68.
  6. Исто.
  7. Koл 3,12,13.
  8. Беседа 9.
  9. Слово 55. преподобном Симеону.
  10. 1 Jн 5,18.
  11. Флп 4, 7.
  12. Лествица, Поука 26.
  13. Дап 8,23.
  14. Лествица, Поука 27.
  15. Добротољубље, том 3, О седам телесних дејстава.
  16. Добротољубље, том 3, О осам умних виђења.
  17. Молитва преподобног Јефрема Сирина на св. Четрдесетницу.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *