АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О СПАСЕЊУ И О ХРИШЋАНСКОМ САВРШЕНСТВУ
 
ДРУГИ ДЕО
 
Јеванђеље наводи два блажена стања: стање спасења и стање хришћанског савршенства. Један богати и уважени јудејски младић је приступио Богочовеку и замолио га да му каже које добро треба да учини да би имао вечни живот, односно спасење. Јудејцу, то јест ономе који правилно верује у Бога, Господ је одговорио: Ако желиш ући у живот, држи заповијести.[1] На младићево питање које су то заповести, Господ је указао само на оне заповести које одређују Богу угодне односе сваког правоверног према ближњем, али није споменуо заповести које одређују човеков однос према Богу: оне су биле познате младом Јудејцу, и младић их је све сачувао, барем по спољашњости. Морална и религиозна болест Јудејаца за време доласка на земљу очовеченог Бога се изменила.
Болест је променила само своју спољашњост, али је у суштини остала исто оно што је била и пре: тежња ка отпадништву од Бога. Јудејци нису показивали ону неодољиву склоност ка идолопоклонству која је цели миленијум, од њиховог изласка из Египта до пресељења у Вавилон, плела замке да разруши њихово духовно и грађанско благостање. Сатана јесте вукао Јудејце ка томе да му се поклоне и одступе од Бога, али не посредством идола којима би се они клањали: не, он је за њих смислио и припремио друго, делотворније лукавство, другу, погибељну провалију, неупоредиво дубљу и мрачнију. Сатана је оставио Јудејце да само по спољашњости буду служитељи истинског Бога. И више од тога: сатана их је одвукао ка појачаном и неправилном уважавању обредних правила и древних предања, а у исти мах украо поштовање Божијих заповести; увукао их у веома детаљно и сложено изучавање Божијег закона по слову, а у исти мах украо од њих изучавање Божијег закона животом; познавање Божијег закона по слову сатана је употребио као средство за увлачење у најужаснију гордост, у најужаснију уображеност, због које су они себе називали децом Божијом, и представљали се другима као деца Божија, а у суштини су били непријатељи Бога и деца ђавола.[2] Под изговором да остају верни Богу, они су одбацили Бога; под изговором да заједничаре са Богом, они су одбацили заједничарење са Богом, заразили се сатанском мржњом према Богу и запечатили ту мржњу богоубиством.[3] Све се то десило зато што су оставили Богу угодни живот. Све се то десило зато што су оставили оне односе према ближњем које је Господ заповедио, при чему, споља гледано, сачувани односи према Богу постају мртви. Зато Јудејца који је питао како да има живот вечни Господ узноси у од Бога заповеђене односе са ближњима. Тако и сваки православни хришћанин, ако жели да пређе из немарног живота у живот испуњен пажњом, ако жели да се бави својим спасењем, мора прво да обрати пажњу на своје односе са ближњима. У тим односима он мора да исправи оно што подлеже исправљању, да принесе искрено покајање пред Богом због тога што већ не подлеже исправљању, и унапред одреди себи делатност благоугодну Богу. Пола имања свога, рекао је Господу цариник Закхеј, даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. Затим је чуо најрадоснију одлуку свеблагог и свемогућег Бога, који је и сада исто толико благ и исто толико свемогућ: Данас дође спасење дому овоме;јер и ово је син Авраамов. Јер Син Божији дође да потражи и спасе изгубљено.[4] Аврамовог потомка по телу Бог је признао за потомка онда када је одлучио да води Богу угодни живот: из овога следи да до тада он није био признат, без обзира на право по телу. Исто важи и за хришћанина: док проводи драговољни грешни живот, противан јеванђелским заповестима, он и није хришћанин, иако има право да се тако зове, јер се крштењем прикључио светом хришћанском племену. Каква је корист од исповести речима, ако се одбацује исповест делима? И тада ћу им јавно казати, обећао је Господ онима који не хају за испуњење јеванђелских заповести: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.[5]
Ко хоће да се спасе, тај мора да испуни све јеванђелске заповести, чију потребну целовитост чува једино света Православна црква.
Чим је чуо одговор Господњи да је за спасење потребан живот по јеванђелским заповестима, поменути младић је рекао: Све ово сачувах од младости своје: шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, и дођи, узми крст свој и хајде за мном.[6] Човек може да се спасе и живљењем у свету, и уз очување имања; да би задобио савршенство, он мора пре тога да се одрекне од света. Сви људи треба да буду спасени; задобијање савршенства препуштено је онима који то сами хоће. Образац хришћанског савршенства видимо у светим апостолима: тако је свети апостол Павле посведочио о себи и о њима: Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо:[7] хришћанско савршенство је живот у Богу, бесконачно поприште напредовања, као што је бесконачан Бог.[8] “То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео)” говори свети Јован Лествичник, “тако освећује ум и отрже га из материјалног света да га често, разуме се, после стизања у ово небеско пристаниште, одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту говори и псалмист, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници земље веома се уздигоше’.[9] О томе је рекао онај који је подигнут до трећег неба и остао да живи тамо осећањима срца и помислима: Наше живљење је на небесима.[10] Савршенство се састоји у очигледном учешћу Светог Духа, дакле у томе да се Он настани у хришћанину и преноси све његове жеље и целокупно размишљање у вечност. Такво стање своје душе исповедао је свети Давид, када је посведочио о себи: Дух Господњи говори преко мене, и бесједа његова би на моме језику.[11] Због дејства Светог Духа Давид је могао да каже: Како су мила насеља Твоја, Господе над војскама. Жедни и топи се душа моја за дворима Господњим. Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу живоме.[12] Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже. Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем?[13] Авај мени! Јер се боравак мој продужи!”[14] Неприродна је човеку у обичном стању оваква пламена жеља за пресељењем у вечност: она је својствена једино духоносном човеку, како је и духоносни Павле рекао о себи: Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Имам жељу умријети и са Христом бити.[15]
“Када трговац”, говори свети Исак Сиријски, “прода своју робу и добије одговарајућу добит, он жури да се врати својој кући. Тако је и са монахом: док не обави свој посао, он неће да се одвоји од тела. А када осети у својој души да је обавио свој посао, и када добије залог, он тада почиње да жели будући век… Када ум задобије премудрост Духа, онда је он сличан човеку који је нашао брод на мору. Чим уђе у тај брод, он одмах отплови на том броду из мора пролазног света и доплови на острво које припада будућем веку. Осећање будућег века у овом свету можемо упоредити са малим острвом на мору: онај који је пристао на то острво не мучи се више у таласима маштања овога века.”[16] Преподобни Макарије Велики осликава хришћанско савршенство следећим цртама: “Човек мора да прође дванаест степеника до савршенства. Ако је неко достигао дванаести степеник, тај је достигао савршенство. Но када благодат почне да дејствује слабије, тада он силази за један степеник, и налази се на једанаестом. Онај други, који је богат и изобилује благодаћу, увек, и дан и ноћ, стоји на степенику савршенства зато што је слободан и чист од свега, увек занет и усхићен небеским. Када би то натприродно, откривено и лично доживљено стање увек било у човеку, он не би могао ни да узме на себе служење Логосу, ни да понесе било какве трудове, ни да чује шта, ни да се у потребним случајевима побрине о себи или о наступајућем дану: не, он би седео у једном углу, усхићен и опијен. Пуна мера савршенства и није дата човеку баш зато да би он могао да има бригу о браћи, да би се вежбао у служењу Логосу. Али зид је већ срушен, и смрт је побеђена. Ово треба схватити овако: као што на неком месту на коме сија запаљена свећа у исти мах може да се налази и нека мрачна сила која затамњује то место, тако се и при духовној светлости налази неки вео. Због тога човек који се налази у тој светлости исповеда да још није потпуно савршен и слободан од греха. Срушен је и разорен преградни зид, али само делимично, а не сасвим и заувек, зато што благодат понекад снажније поучава и учвршћује човека, а понекад као да слаби и умањује се, и све то прилагођава тако да то буде корисно за човека. Ко је достигао у овом животу савршени степеник, и самим опитом открио будући век? Још нисам видео ни једног човека који је потпуно достигао хришћанско савршенство, потпуно слободног од сваког порока. Грех, ипак, обитава и у ономе који налази мира у благодати, разумева тајне и откривења, проба неисказиву сладост благодати… Још нисам видео некога ко је потпуно слободан: и ја сам некада усходио делимично до тог степена, и сазнао сам да ниједан човек није (потпуно) савршен.”[17] Управо зато су, како смо већ видели, и свети Јован Лествичник а слично њему и многи свети оци назвали човечије савршенство у хришћанству несавршеним савршенством, а тако је и свети апостол Павле рекао: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега – хришћанског савршенства – у Христу Исусу.[18]
Хришћанско савршенство је дар Божији, а не плод човековог труда и подвига. Подвигом се доказује само делотворност и искреност жеље да се добкје дар, подвигом, који обуздава и укроћује страсти, човекова природа постаје спремна и припрема се за примање дара. Од човека зависи хоће ли у себи, и то са Божијом помоћи, очистити и украсити стан за Бога, а долазак Бога у тај стан зависи искључиво од Божије милости.[19]
Добровољно сиромаштво и одрицање од света су неопходни услови за достизање савршенства. Ум и срце морају бити потпуно устремљени ка Богу; све препреке, сви поводи за расејаност морају бити уклоњени; сваки од вас који се не одриче свега што има, не може бити мој ученик.[20] Уместо наде у пропадљиво имање имајмо наду у Бога, а уместо самог имања имајмо обећање Бога, који је рекао: Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.[21] Усред свих лишавања, усред тешког положаја, у који доводи самог себе тиме што се одрекао имања и свих повластица које му свет пружа, хришћанин, уз садејство Божије благодати, ставља самог себе у најдостојнији положај, у положај који свет никада не може дати својим слугама. Тај положај је свети апостол Павле овако описао: Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама; у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдијењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемјерној, у ријечи истине, у сили Божијој, са оружјем праведности десним и лијевим, у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују.[22] У таквом положају били су сви свети апостоли, јер су све оставили и ишли за Господом.[23] Они нису имали материјално имање, али су целом свету, заглибљеном у пропасти, давали непроцењиво духовно богатство – богопознање и спасење. Они нису имали материјално имање, али њихов је био цео свет: у сваком граду, у сваком селу кроз које су пролазили Божији промисао им је припремио и стан и све што им требало, пошто сви, који верују у Христа, који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостола.[24] У таквом положају били су свети мученици. Пре ступања у подвиг они су обично давали слободу робовима, а своје имање раздавали сиромашнима.[25] Чим би раскинули све везе са светом, они су свлачили са себе саму одећу – тело – зачету у безакоњу, и облачили се у одећу Светог Духа, у самог Господа нашег Исуса Христа, претварали своју одећу – тело – из телесне у духовну, из трулежне у нетрулежну, из грешне у свету, из земаљске у небеску. Страдања светих мученика била су нарочита: они нису страдали као деца старог Адама, него као Христови удови. Света мученица Фелицитата била је трудна тада када су је због непоколебивог исповедања вере затворили у мрачну и загушљиву тамницу. У тамници се породила. За време порођаја, који је био тежак, Фелицитата није могла да се уздржи од јаука. Један затворски стражар јој је рекао: “Сада тако вриштиш: шта ли ће тек бити са тобом када те предају зверима да те поједу?” Она је одговорила: “Сада ја страдам, а тада ће Други у мени страдати за мене зато што ја страдам за Њега.”[26] Мучеништво ни у ком случају није било човечији изум или последица самог човековог хтења: оно је било Божији дар човечанству, и зато је било натприродно, што је рекао и свети апостол Павле: Вама је даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега.[27] И монаштво је, као и мучеништво, дар Божији. Монаштво је натприродни подвиг. И оно је у суштини мучеништво. Само површном и неуком мишљењу оно може изгледати као нешто друго, неодређено. И монаштво, као и мучеништво, захтева претходно одрицање од света. Као што подвиг мучеништва почиње разним мучењима тела, а завршава се смрћу тела, тако и подвиг монаштва почиње одсецањем своје воље и својих схватања, одрицањем од телесног наслађивања, а завршава се умртвљавањем душе и тела за грех и њиховим оживљавањем за Бога. Уставши против греха до смрти, купивши победу над њим нештедењем тела у напрегнутим, натприродним подвизима, многи монаси су на најприкладнији могући начин прешли од монашког подвига ка мученичком подвигу због међусобног сродства тих двају подвига, садржаних у одрицању од света и од себе. Горди човек, служећи пропадљивости света, не разуме подвиг мучеништва и сматра га лудошћу; горди човек, исто тако, не разуме ни монашки подвиг и сматра га чудаштвом. Мученици су, по мери подвига, почињали да примећују обиље благодатних дарова; тако је и у монасима Божија благодат почињала да дејствује чим су се умртвили за грех, а затим је појачавала то дејство у мери у којој се у монасима повећавала њихова света умртвљеност. Подвиг сваког монаха је натприродан. Он неизоставно подразумева победу над животињским својством тела, својством које је након пада постало својина сваког човека. Подвиг неких светих монаха је по својој натприродности виши од подвига мученика. У то се можемо уверити ако прочитамо житије преподобног Марка Трачког, Онуфрија Великог, Макарија Египатског и других. Зашто слуге греха и света мисле да мучеништво и монаштво нису ништа друго до лудост и бесмислица? Очигледно зато што добром сматрају искључиво добро пале природе и што хришћанство не познају и не разумеју.
Онај ко жели да достигне савршенство нека разда све што има сиромашнима и нека одмах затим узме крст свој.[28] А чим разда имање, он мора да се одрекне и самог себе, а у томе се и састоји узимање крста, то јест драговољно и непрестано узимање двојаких невоља на себе, јер оне чине крст, оне су та два спојена дрвета која се међусобно пресецају. Неке од тих невоља допушта Божији промисао ради нашег духовног напредовања, а неке ми морамо драговољно да узимамо на себе да бисмо тако обуздали и умртвили своје страсти, да бисмо умртвили у себи своју палу природу. О невољама које допушта Божији промисао свети апостол Павле говори: Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара?Ако ли сте без карања, које су сви (тј. истинске слуге Божије) искусили, онда сте копилад а не синови. Даље, кад су нас наши тјелесни оци карали, ми смо их слушали. Зар се нећемо много више покоравати Оцу духова и живјети?[29] Свети апостол Петар нас води ка духовном разумевању невоља и овако теши оне који су њима изложени: Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа, него се радујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили. Ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви Га прослављате. Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела. Јер је вријеме да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе јеванђељу Божијем? И ако се праведник једва спасава, безбожник и грјешник гдје ће се јавити? Зато и они који страдају по вољи Божијој, нека њему као вјерноме Саздатељу повјере душе своје у доброчинству.[30] Апостол Павле поучава да невоље допуштене Божијим промислом морамо да прихватамо са највећом покорношћу Богу, јер је и апостол тако примао искушења која су на њега допуштена: Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњенима, у тјескобама за Христа.[31] Свети апостол Петар поучава да се при наиласку невоља предајемо свесветој вољи Божијој и нарочито трезвено и чврсто држимо Божијих заповести, пошто непријатељ настоји да нас за време невоље отргне од њих помоћу помисли бриге, безнадежности, роптања, гнева, хуле. Све своје браге положите на Њега, јер се Он стара за вас.[32] Нама доликује да имамо сваку радост, то јест највећу радост, када паднемо у различна искушења[33]: искушења су знак да нас је Бог призвао, знак изабраности, знак усиновљења. Усред невоља узносимо славословље Богу онако како га је узносио многострадални Јов усред разних несрећа које су га спопадале са свих страна.[34] Усред невоља приносићемо благодарење Богу, које испуњава срце духовном утехом и силом трпљења, дакле благодарење које је заповедио сами Бог. На свему захваљујте, заповеда апостол, јер је ово воља Божија за нас у Христу Исусу.[35] Свети Петар Дамаскин говори: “Као што родитељи, потакнути љубављу према деци, понекад користе и претње да своју децу, чим почну да се неразумно понашају, упуте према разумном понашању, тако и Бог допушта искушења, и она служе као штап који окреће достојне од ђаволског злог савета. Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко љуби, кара га за времена.[36] Боље је трпљењем искушења која долазе (која су допуштена) прибегавати Богу, него из страха од несрећа бити одбачен, падати у руке ђавола и навући на себе вечну одбаченост и муку. Једно од ово двоје нас неминовно чека: или морамо претрпети прво, пролазно, или се подвргнути другом, вечном. Праведнике не дотичу ни једне ни друге несреће зато што воле догађаје које ми сматрамо несрећама, и радују се њима, љубе искушења као нешто што су нашли, као време у коме добијају духовну корист, и тако остају нерањени. Не умире онај кога стрела јесте ударила, али није смртно погодила; гине онај коме она зада смртну рану. Да ли је искушење нанело штету Јову? Није ли га оно, напротив, прославило? Јесу ли апостоле и мученике муке довеле у ужас? Писмо говори да су се они радовали што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово.[37] Победник добија више венаца и осећа више радости ако се више бори. Када чује глас трубе, он не пада у страх у који би пао од гласа који позива на клање; супротно овоме, радује се, као да му унапред јављају да ће добити венац и награду. Ништа не доноси тако лаку победу као храброст са потврђеном вером. Ништа не доноси са таквом лакоћом пораз као самољубље и бојазан, рођени из неверовања.”[38]
Господ је обећао својим следбеницима да ће имати невоље за све време свог земаљског странствовања, обећао им је земаљски живот сличан свом, проведеном у лишавањима и гоњењима, али им је уједно заповедио храброст и добру наду. “Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас а изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет.[39] У свијету ћете имати жалост, али не бојте се, ја сам побиједио свијет:[40] никаква невоља, никакво искушење неће моћи ни да вас победе ни да вас сломе ако будете веровали у мене и пребивали у мени испуњавањем мојих заповести.” Вјеранје Бог, говорио је апостол, који вас неће пустити да се искушате већма него што можете поднијети.[41] И на другом месту Писма Свети Дух сведочи: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. Чува Господ све кости њихове, ниједна од њих неће се сатрти.[42] Поверујмо Божијем обећању, не уплашимо се узбурканог мора невоља, и препливаћемо га мирно, јер нас држи невидљива, али свесилна десница Божија.
Други део крста чине драговољни, од Бога установљени и заповеђени духовни подвизи, који обуздавају грешне жеље тела, а тиме и душе. О њима је свети апостол Павле рекао: Изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен,[43] а свети апостол Петар: Када, дакле, Христос пострада за нас тијелом, и ви се том мисли наоружајте, јер ко пострада тијелом, престао је да гријеши.[44] А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама[45] тело које не распињемо, већ га гојимо и пружамо му задовољство обилном исхраном, наслађивањем и одмарањем мора да суделује у греху и наслађује се у њему, мора бити неспособно за примање Светог Духа, мора бити туђе и непријатељско Христу. Права удовица и усамљеница, то јест онај који се истински одрекао света, за њега умрлог света, и одвојио се од свих и од свега да би служио Богу, нада се у Бога и проводи у молитвама и мољењима ноћ и дан. А она која се одала насладама, колико год је, споља гледано, оставила свет и раздала што је имала сиромашнима, жива је умрла,[46] јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни.[47] Распеће тела је неопходно, потпуно неопходно за Христовог подвижника. Неопходно је да се он потчини благом јарму подвига да би обуздао животињске нагоне тела, а не да би му одузео здравље и снагу, преко потребне за само подвижништво. “Научили смо да будемо убице страсти, а не тела,” говори Пимен Велики.[48] Нарушавање уздржавања је веома штетно чак и за телесно слабе и болесне зато што оно појачава болест, не јача, већ упропаштава слабог и болесног. Разборита умереност нарочито подржава и чува телесне снаге и здравље и у људима снажне телесне грађе и у људима крхке и болешљикаве телесне грађе.
Чим разда све што има сиромашнима и раскине везе са светом, прво дело Христовог подвижника мора бити удаљавање из средине саблазни у усамљено монашко обиталиште. Таквим удаљавањем бришу се раније добијени грешни утисци и одбацује се могућност добијања заразе од нових утисака. Сам Свети Дух позива истинске Божије слуге на такво удаљавање: Зато изиђите из њихове средине и одвојите се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити. И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.[49] И у самом светом обиталишту монах мора да се чува од познанстава, од ходања по келијама браће и од примања браће код себе, а све зато да би душа постала спремна да се на њој посеје Реч Божија и да у своје време донесе духовни род. И материјалну њиву припремамо за велики род жита тако што плугом уситнимо и уклонимо све друго што на њој расте. Када је преподобни Симеон Нови Богослов ступао у манастир, његов учитељ, преподобни Симеон Побожни, заповедио му је: “Пази, чедо: ако хоћеш да будеш спасен, онда никако не беседи на крају служења у цркви, и не ходи по келијама. Немој да се некоме слободно обраћаш. Чувај свој ум да не скита тамо и овамо – нека непрестано гледа на твоје грехе и на вечну муку.”[50] У келији ваља имати само најнужније ствари, по могућности сасвим једноставне: сувишне и лепе ствари одмах изазивају страст у срцу, а ум због њих постаје склон маштању и расејаности, што је веома штетно.
Други подвиг састоји се у умереном посту. Пост за почетнике одређује манастирска трпезарија. У трпезарији треба узимати умерену количину хране, тачније, онолико колико је потребно да тело буде способно за послушања: отачко предање и манастирски типик забрањују да се храна узима изван трпезарије. Они монаси које је Бог привео тиховатељском животу и непрестаном вежбању у молитви и размишљању о Богу треба да узимају храну једном дневно,[51] не смеју да се преједу, а могу да узимају сва јела која су дозвољена монаштву, сходно томе шта им је послао Бог. При таквој слободи строго треба пазити да она не да повода за наслађивање или вишак. Истинско наслађивање очекује нас у будућем веку, а овде, на путу ка њему, забранимо себи насладу и задовољавајмо једино природну потребу, а не страсне прохтеве. Самовање и пост су толико суштинске особине монашког живота да су на основу њих монаси добили у древности свој назив: монах (???????, solitarius, од грчке речи ?????, латинског solus – сам) значи усамљен; монасима су такође називани и испосници.
Трећи подвиг су бденија. Монах почетник се довољно вежба у том подвигу тада када присуствује свим црквеним службама. Подвиг бденија је посебно важан за онога који проводи тиховатељски живот. Монаха подиже у тај подвиг живо сећање, готово предосећање смрти и праведног суда Божијег који ће уследити за њом. Монах се труди да предупреди страшно стање на том суду побожним и трепетним стајањем на молитви, као пред лицем и очима самог Бога. Он се нада да ће овде измолити и добити опроштај грехова да би након изласка душе из тела прешао пут од земље ка небу без икаквог страха: зато неуморно стоји на вратима Божије милости током своје усамљеничке молитве у келији, куца на та врата плачем, куца тешким уздасима, смиреним речима из дубине срца, болног због греха. Подвиг бденија се појачава у оној мери у којој се појачава духовно осећање страха Божијег. На почетку, ипак, треба приморавати себе на тај подвиг, без кога нема коначне и потпуне победе над страстима. Треба доћи у стање које је Господ заповедио: Нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе. Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне. Заиста вам кажем да ћете се опасати, и посадиће их, и приступиће те ће им служити. И ако дође у другу стражу, и у трећу стражу дође, и нађе их тако, благо слугама оним. Али ово знајте: кад би знао домаћин у који ће час доћи лопов, бдио би, и не би пустио да му поткопају кућу. И ви, дакле, будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човјечији.[52] Такво стање доноси осећање страха Божијег. Поседници тог страха живе на земљи као путници у гостопримници: сваког часа очекују да оду из ње. Време земаљског живота скраћује се пред њиховим очима када се пред њима открије необухватна, величанствена вечност. Мисао да их Господ може изненада позвати држи их у непрестаној будности, на непрестаној стражи од греха, који непрестано прети. Ноћи они проводе исто као и дане, и спавају једино онолико колико морају, и никако не допуштају себи да дубоко утону у сан и да их сан разнежи. На свој груби лежај они лежу обучени и опасани да би устали истог часа чим затреба. Подвиг бденија мора бити усклађен са човековим телесним снагама. Тај подвиг се, као и самовање и пост, појачава постепеним прелажењем подвижника из телесног и душевног стања у духовно или благодатно стање. Духовни човек, макар и слаб по телу, издржи неупоредиво већи подвиг од подвига за који је способан телесни и душевни човек. Првог покреће на подвиг Божија благодат; он наилази на мањи отпор свог тела, које при ступању у такво стање обично одлаже знатан део своје отупелости.
Да бисмо направили видљиви крст, потребно је да попречно спојимо два комада дрвета; да бисмо саставили невидљиви крст, потребне су нам драговољне невоље – подвизи, да држе тело у распећу, и невоље извана, да обуздавају и смирују човеков дух, који је увек спреман за гордост зато што је озлеђен приликом пада. Од обе ове врсте невоља састављамо тај крст, и знамо да нам је заповеђено да га узмемо на себе и пођемо за Христом, јер без крста не можемо да идемо за Христом. Они који нису распели своје тело, ни обуздали у њему грешне жарке жеље и стремљења, они који се предају сладострасним осећањима и помислима, ти не могу да заједничаре са Христом зато што посредством наслађивања и занетости грехом опште са сатаном. Који су по тијелу, рекао је свети апостол Павле, то јест, они који проводе телесни живот, који живе за своје тело, изобилно га хране, одмарају, и угађају му, не могу угодити Богу.[53] Који су по тијелу тјелесно мисле,[54] то јест, они који проводе телесни живот неизоставно имају телесни начин мишљења, не сећају се вечности и не брину о њој, имају лажно завештање о земаљском животу, сматрају да је он бесконачан, раде једино за њега, високо цене земаљске пролазне прилике и повластице, не могу да прихвате Нови завет, не могу да одбаце палу природу, већ је, напротив, развијају, уважавају њено достојанство и напредовање. Тјелесно мудровање је смрт, а духовно мудровање је живот и мир. Тјелесно мудровање је непријатељство Богу, пошто се не покорава Божијем закону, нити пак може да се покорава.[55] Та света покорност њему није својствена; за њега она чак није ни могућа. Никакву корист неће нам донети остављање имања и света, удаљавање у манастир, ако будемо угађали ћудљивим жељама нашег тела, ако га не подигнемо на крст тако што ћемо га лишити свега прекомерног и сваког наслађивања, и оставити му једино оно преко потребно за постојање. Прва заповест коју је Бог дао човеку била је заповест да пости. Ту заповест Бог је дао у рају, а потврдио ју је и у Јеванђељу. Човек је нарушио заповест, и свети рај није могао да га сачува од пропасти; када нарушимо заповест, искупљење које нам је Богочовек даровао не може да нас сачува од пропасти. Многи, говори апостол Павле, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и спава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.[56] Док је ово говорио хришћанима, апостол их је молио да се угледају на његов живот, који је он проводио у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи.[57] Пост је основа свих монашких подвига. Без њега монах не може ни да очува самовање, ни да обузда језик, ни да проводи трезвени, пажљиви живот, ни да напредује у молитви и бденију, ни да задобија сећање на смрт, ни да сагледа мноштво својих сагрешења и слабости. Монах који је немаран у посту потреса из темеља целокупну зграду својих врлина; та зграда неће издржати ако се градитељ не опамети и на време не побрине да учврсти темеље. Свети Јован Лествичник говори: “Кнез демона је пали деница. Кнез страсти је прождрљивост.[58] Не варај се! Нећеш се ослободити фараона, и нећеш угледати Пасху ако не будеш увек јео горко зеље и бесквасни хлеб. Горко зеље означава напор и труд поста, а бесквасни хлеб означава мисао без надмености. Нека се са твојим дисањем сједини реч онога који каже: А ја, када ми демони досађиваху, одевах се у врећу [жалости] и постом смиривах душу моју, и молитва моја у недра моја продираше дубље.[59] Ако си обећао Христу да ћеш ићи тесним и уским путем, онда сужавај свој стомак. Јер ако га храниш и шириш, ти нарушаваш то обећање. Обрати пажњу, и чућеш речи: ‘Простран је и широк пут помамног стомакоугађања, што води у пропаст блуда, и много их има који њиме иду. Уска су, међутим, врата и тесан пут поста, што водиуживот чистоте, и мало их је који га налазе!”[60]
“Продај све што имаш, узми крст свој и хајде за мном.” Шта значе Христове речи: Хајде за мном?[61] Ићи за Христом значи проводити земаљски живот једино ради неба, онако како је Богочовек проводио свој земаљски живот. Они који у свету живе побожно, по јеванђелским заповестима, већ благим понашањем и настројењем душе постају слични Сину Божијем; но они који су се одрекли света, који су распели своје тело подвижништвом, који су привукли у себе благодат Светог Духа зато што су учинили да њихово тело постане мртво за грех[62] задобијају нарочиту сличност са Богочовеком. Њих води Дух Божији, они су Синови Божији[63] по благодати зато што су уредили себе по лику небеског Човека, другог Човека, Богочовека.[64] Они су деца Божија, али им то не посведочује ни слово, ни површно, пред Богом потпуно безначајно знање по слову, већ сам свесвети Божији Дух, који се настанио у њима и сјединио са њиховим духом.[65] А кад смо дјеца, онда смо и насљедници. Насљедници, дакле, Божији, а сунасљедници Христови.[66] Из чега је могла да изникне таква слава за јадна, пала створења – људе? Из живе вере у Христа, Бога, Творца и Спаситеља нашег, из живе вере која је научила изабранике Божије да препознају Искупитеља срцем, и да Њега, што је још важније, исповедају самим животом, одрицањем од света, узимањем двоструког крста, састављеног од вољних и невољних невоља, и најподробнијим испуњавањем добре и угодне и савршене воље Божије.[67] Пошто с њим страдавамо, говори апостол целом збору Христових подвижника, да се с њим и прославимо.[68] Вечну, небеску славу, припремљену онима који су страдали Христа ради, коју је и сам лично искусио, свети апостол Павле овако пореди са краткотрајним невољама којима се та слава задобија: Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити.[69] Нимало нису важне те невоље! Наш свемогући и свеблаги начелник и судија подвига уложио је у саме невоље толику духовну утеху да невоље Христа ради већ по себи јесу извор радости. “Ова телесна мучења” рекао је великомученик Евстратије у својој предсмртној молитви Богу, тако назвавши своја претрпљена натприродна страдања, “нису ништа друго до весеља Твојим слугама.”[70] Исто то својство весеља садрже у себи и монашке невоље: у њиховим недрима избија и ври извор духовне сладости и радости, временски почетак блаженства у вечности. Крст је оружје победе, почасно знамење хришћанина: А ја,говори апостол, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету.”[71]
Веза између човековог тела и духа је достојна дубоког разматрања и дивљења. Од стања тела много зависи и човеково мишљење и осећања срца. “Када стомак гладује”, опомиње свети Јован Лествичник, “срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола.”[72] “Душа не може доћи у смирење другачије но давањем мање количине хране телу” – рекао је Пимен Велики. Настојатељ једног манастира упитао је Великог: “Зашто не осећам у себи страх Божији?” “Како да осећаш страх Божији”, одговорио је Велики, “када је твој стомак пун хлеба и сира?”[73] Када је тело сито, тада срце не може да не ствара осећања која наводе на блуд, а ум помисли и маштања о блуду, а то двоје су у стању да својом силом и заводљивошћу промене и најодлучнију добру вољу и скрену је ка наслађивању у греху. Управо зато је свети Јован Лествичник рекао: “Ко угађа сопственом стомаку и уједно хоће да победи духа блуда, тај личи на човека који уљем хоће да угаси пожар.”[74] Свети Исак Сиријски говори: “Заволи сиромашна одела да би уништио помисли које у теби клијају: гордоумље срца. Онај који воли сјај, тај не може да задобија смирене помисли, зато што духом својим, штоје у мени, тражим Те.”[75] Наводећи телесна дела, свети апостол Павле помиње међу њима и непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркос, раздоре, јереси[76] – у ствари недостатке човековог духа. Зашто? Зато што врста греха разоткрива човеково телесно мудровање, а телесно мудровање разоткрива живот по телу, одбацивање Христовог крста.[77] Из историје Цркве видимо да су такви били оснивачи сваке јереси.
Ово убого слово написао сам ја, многогрешни Игњатије, да подстакнем себе, да поучим подвижничком животу. Приметио сам да оне теме духовног учења које ћу изложити писмено постају јасне пре свега мени самом, а понекад су, због актуелности самих тема, корисне и мојој љубљеној браћи. Ако неко прочита ово слово, нека ми опрости недостатке мог знања и говора. Ако ко прочита ово слово, и нађе у њему нешто корисно за своју душу, молим га да обрати пажњу на ово убого слово и да поводом мишљења која нађе у њему добро размисли о себи.
Потребно је, веома потребно да сви хришћани у длаку испуне завете Спаситеља, који је рекао: Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати.[78] Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни.[79]
Шта значи волети свој живот? То значи волети своју палу природу, њена својства оскрнављена падом, њено лажно названо знање, њене жеље и страсти, њену правду. Шта значи спасавати свој живот у овом свету? То значи развијати својства пале природе, следити своја схватања и своју вољу, стварати своју праведност од привидно добрих дела пале природе. Шта значи изгубити свој живот ради Христа и Јеванђеља, шта значи мрзети свој живот? То значи познати и признати да је природа пала због греха и да ју је грех растројио; то значи мрзети стање које је пад створио у нама, и умртвљавати то стање одбацивањем понашања по својим схватањима, по својој вољи, по својим страстима; то значи насилно калемити на своју природу разум и вољу Христом обновљене природе, и своје понашање постављати према свесветом Божијем учењу и према свесветој Божијој вољи, што нам је сам Бог открио у Јеванђељу. Наша пала природа је непријатељска Богу; следити схватања и тежње пале природе значи тежити ка сигурној и вечној пропасти. Зато су свети оци пустињаци, учитељи монаштва и целог хришћанства, изговорили толико страшних изрека против повођења за својом вољом и својим схватањима. Преподобни Пимен Велики је говорио: Човекова воља је метални зид између Бога и човека, камен који удара против Божије воље. Ако је човек остави, онда и он може да каже: Са Богом мојим прећи ћу зид високи. Бог мој, непорочан је пут Његов.[80] А ако се оправдање сједини са вољом, онда се човек предаје разврату и губи свој живот.”[81] Под речју оправдање треба разумети наше схватање да је да је делатност по својој вољи оправдана и праведна, а то је поуздан знак душевног растројства и скретања са пута спасења. Преподобни ава Доротеј говори: “Ја не знам који је други разлог пада монаха, ако није повођење за својом вољом и за тежњама свог срца. Кажу да човек пада због овога или због онога, а ја, како сам већ рекао, не знам други разлог осим овога. Јеси ли видео некога ко је пао? Знај да је следио себе.” Даље преподобни Доротеј казује да се налазио у општежићу аве Серида, да се у свему руководио поукама духоносног старца Јована, да је потпуно одбацивао схватања и тежње срца. Кад би ученом и умном Доротеју дошла нека његова мисао о нечем духовном, он би говорио себи: “Анатема на те, и на расуђивање твоје, и на разум твој, и на знање твоје.”[82] Ето обрасца блажене мржње према свом животу, мржње коју је заповедио Спаситељ душа и тела наших! Ето обрасца блаженог губљења живота ради Христа и Јеванђеља, а све ради спасења душе! Ето обрасца односа светих према палој природи!
Следимо, браћо, Христово учење! Следимо живот, понашање, начин мишљења светих Божијих угодника! Нека нас ништа не заустави да се ради свог спасења одрекнемо своје пале природе, да ради истинске љубави према себи одбацимо лажну љубав према себи, своје самољубље, да ради спасоносне делатности по јеванђелским заповестима одгурнемо од себе делатност по законима пале природе, омиљене свету, непријатељске Богу! Омрзнимо привидна добра дела, која настају из лажно названог знања, из кретњи крви, из осећања срца, колико год нам изгледало да су наша осећања и мишљења узвишена, непорочна, света. Та дела могу да развију у нама једино погубну уображеност, гордост, самообману. Ниједно од тих дела не просветљује очи душе, као што их просветљује заповест Господња;[83] напротив, та дела повећавају слепило душе, чине то слепило неизлечивим. Они који чине та дела отићи ће у вечну муку јер чине добро пале природе, добро које је увек помешано са злом, оскрнављено добро, од кога Господ, као од сатанске одвратности, одвраћа своје свесвете погледе. Да би неко чинио добра дела пале природе, он не мора бити хришћанин, зато што та дела припадају целом палом човечанству. Тамо где се чине добра дела пале природе, тамо где их прати грмљавина похвала од света, тамо је искључен, одбачен Спаситељ света. Дела вере, дела спасења, или, што је исто, испуњавање јеванђелских заповести, припадају једино хришћанима. Преподобни Марко Подвижник је рекао да “у истинско добро можемо веровати и да истинско добро можемо чинити једино у Христу Исусу и Светом Духу.”[84] Испуњавање јеванђелских заповести уводи човека у истинско богопознање и самопознање, у истинску љубав према себи, према ближњем, према Богу, у заједничарење са Богом, које се више развија ако се усрдније и тачније испуњавају јеванђелске заповести. Заједничарење са Богом, које хришћанин добија на дар још док странствује на земљи, представља истински залог небеског и вечног блаженства. Тај залог сам сведочи да је поуздан – сведочи тако јасно и снажно да су многи одлучили да га сачувају, и зато су покорно примили највеће невоље и заволели их више од пролазног живота. Жалосна, јадна заслепљеност са којом горди свет презриво гледа на дела хришћанске вере и износи о њима безумно мишљење и осуду убиствена је за свет. Како се само ништавним свету чине дела вере у поређењу са громким и живописним делима света! Какво је то добро дело сазнање своје грешности, за које се Божија милост излила на цариника?[85] Какво је то добро дело покајање, посредством кога су се највећи грешници помирили са Богом и наследили вечно блаженство? Какво је то добро дело исповедање Христа, исповедање изговорено у неколико веома једноставних речи? И ко их је изговорио? Изговорио их је осуђени разбојник. Тих неколико веома једноставних речи увело је разбојника у рај и учинило оно што нису могле и неће моћи да учине све блиставе врлине целог човечанства. Ријеч о крсту је лудост онима који гину; њима је исто толико бесмислена и делатност по Јеванђељу. А нама који се спасавамо и реч крсна и делатност по Јеванђељу јесу сила Божија,[86] која исцељује и спасава наше душе.
Свети оци свих времена стално су изражавали свој однос према откривеном Божијем учењу речју: верујем. У савременом друштву, које се хвали да је пре свега образовано и хришћанско, срдачни однос, залог божанском откривењу, стално се чује у речи: мислим. Одакле су се појавили тај залог и та реч? Из непознавања хришћанства. Жалосна је појава када син Источне цркве размишља о хришћанској вери изван учења своје Цркве, противно њеном божанственом учењу, размишља својевољно, неуко, богохулно. Није ли такво размишљање одрицање од Цркве, од хришћанства? Уплашимо се наше неукости, која нас вуче у вечну пропаст; изучимо хришћанство; заволимо послушност светој Цркви, омиљену свима који имају знање хришћанске вере. Постанимо ревносни извршиоци јеванђелских заповести; испуњавајмо их као слуге непотребне,[87] које имају обавезу да испуњавају свој дуг, али га стално испуњавају или погрешно или веома недовољно. Нека нас Јеванђеље води према добрим делима, а не кретња крви и нерава. Научимо се да чинимо врлине са смирењем, а не са распаљивањем, зато што распаљивање увек прате и потпомажу славољубље и гордоумље, или охолост. Када Господ излије у нас свети и пријатни ваздух смирења, и када због његовог дејства престану таласи осећања срца, тада ћемо познати да распаљеност, која извршава веома узвишене и громке човечије врлине, јесте тело и крв, а тело и крв не могу да наследе Царство небеско.[88]
Спасите се, љубљена браћо, спасите се! Спасите се од овога покваренога рода,[89] говорио је свети апостол Петар оним њему савременим Јудејцима који су из народа непријатељског хришћанству прелазили да приме хришћанство. Своју душу ће спасити онај који се спасава, говорили су древни велики монаси о истинским хришћанима последњег времена. То значи: спасење ће за њих бити веома тешко зато што ће се необично много умножити грешне саблазни, а и зато што ће необично много људи скренути према греху.
За спасење су потребни необично велики напори, необично велика ревност, необично велики опрез и чување себе, необично велика разборитост, необично велико трпљење. Зато нам је наш свемогући вођа и учитељ, наш живот, наша сила, наше спасење, Господ Исус Христос, унапред јавио: У свијету ћете имати жалост, али нас је уједно и охрабрио речима: Не бојте се,ја сам побиједио свијет.[90] Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.[91]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 19,17.
  2. Jн 8,44.
  3. На страницама Јеванђеља Господ често изобличава непобожност Јудејаца, а нарочито у 23. глави Јеванђеља по Матеју и у 8. глави Јеванђеља по Јовану.
  4. Лк 19, 8, 9, 10.
  5. Mт 7,23.
  6. Mт 19, 20, 21 и Mк 10,21.
  7. Флп 3,15.
  8. Флп 3, 20,12.
  9. Пс 46,10. Лествица, Поука 29, гл. 5.
  10. Флп 3,20.
  11. 2 Caм 23,2.
  12. Пс 83, 2.3.
  13. Пс 41,2.3.
  14. Пс 119.5.
  15. Флп 1, 21, 23.
  16. Слово 85.
  17. Беседа 8, гл. 4 и 5.
  18. Флп 3,12,13
  19. Jн 14,23.
  20. Лк 14, 33.
  21. Mт 6, 31-33.
  22. 2 Kop 6,4-10.
  23. Mт 19,27.
  24. Дап 4, 34.
  25. Види: Житија великомученика Димитрија Солунског, Георгија Победоносца и других.
  26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.
  27. Флп 1,29.
  28. Mк 8, 34.
  29. Jeв 12,6-9.
  30. 1 Пт 4, 12-19.
  31. 2 Kop 12, 10.
  32. 1 Пт 5, 7.
  33. Jaк 1, 2.
  34. Jов 1,21; 2,10.
  35. 1 Сол 5,18.
  36. Прич 13,25.
  37. Дап 5,41.
  38. Добротољубље, том 3, књига 1, чланци под насловом: “Без смиреноумља нема спасења.”
  39. Jн 15,18,19.
  40. Jн 16, 33.
  41. 1 Kop 10, 13.
  42. Пс 33, 19, 20.
  43. 1 Kop 9.27.
  44. 1 Пт 4, 1.
  45. Гал 5,4.
  46. 1 Tим 5, 5, 6.
  47. Гал 6, 8.
  48. Азбучни патерик.
  49. 2 Kop 6,17,18.
  50. Житије преподобног Симеона Новог Богослова, рукопис. Ово житије издала је Оптина пустиња својим средствима.
  51. По савету св. Петра Дамаскина. Види чланак под насловом: “Неопходно и изванредно показање седам телесних дејстава”, књ. 1, Добротољубље, том 3.
  52. Лк 12,35-40.
  53. Pим 8. 8.
  54. Pим 8, 5.
  55. Pим 8, 6,7.
  56. Флп 3,18, 19.
  57. 2Kop11.27.
  58. Лествица, Поука 14, гл. 30.
  59. Пс 34,13. Лествица, Поука 14, гл. 52.
  60. Лествица, Поука 14, гл. 29.
  61. Mт 19.21.
  62. Pим 8.10.
  63. Pим 8,14.
  64. 1 Kop 15.47-49.
  65. Pим 8.16.
  66. Pим 8.17.
  67. Упореди Рим 12.2.
  68. Pим 8, 17.
  69. Pим 8,18.
  70. Види његово житије, Четиминеј, 13. децембар.
  71. Гал 6,14.
  72. Лествица, поука 14, гл. 22.
  73. Азбучни патерик.
  74. Лествица, поука 14, гл. 21.
  75. Иc 26,9.
  76. Гал 5,20.
  77. Преподобни Симеон, Христа ради јуродиви, показао је да је одбацивање Христовог крста било узрок Оригенове заблуде и пропасти, Четиминеј, 21 Јул.
  78. Mк 8, 35.
  79. Jн 12, 25.
  80. Пс 17,30,31.
  81. Азбучни патерик.
  82. Поука о томе да не треба расуђивати својим разумом.
  83. Пс 18, 9.
  84. Добротољубље, том 1, Двеста поглавља о духовном закону, гл. 2.
  85. Лк 18,10-14.
  86. 1 Kop 1,18.
  87. Лк 17,10.
  88. 1 Kop 15, 50.
  89. Дап 2,40.
  90. Jн 16, 33.
  91. Мт. 28, 20.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!