НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
О ЈЕВАНЂЕЛСКИМ ЗАПОВЕСТИМА
 
Спаситељ света, Господ наш Исус Христос, приступајући излагању својих свесветих заповести, рекао је: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним.[1]
Како је Господ испунио Закон и Пророке? Тако што је запечатио жртве праслике приношењем себе на жртву за човечанство; тако што је уместо сенке и загонетке Старог завета донео благодат и истину Новог завета; тако што је пророчка предсказања испунио; тако што је морални закон допунио толико узвишеним правилима да се тај закон, остајући непромењив, уједно и изменио због висине нових правила. Тако се мења дете: и кад достигне зрели узраст, оно остаје један и исти човек.
Однос Старог завета према човеку можемо да упоредимо са духовним завештањем о наследству, уз које се обично прилаже детаљан опис са наводима шта све спада у наследство, колико је оно, колико вреди, затим план старања, цртежи грађевина; однос Новог завета можемо да упоредимо са увођењем ууправљање наследством. Тамо је све изнето и приказано на папиру: овде је све дато суштински, на делу.
Чиме се јеванђелске заповести разликују од заповести Мојсијевог декалога? Последње нису допуштале палом човеку да упадне у потпуно противприродно стање, али нису могле да узнесу ка оном стању непорочности у којем је човек био створен. Заповести декалога су сачувале човекову способност да прими заповести Јеванђеља.[2] Јеванђелске заповести узносе у непорочност вишу од оне у којој смо рођени: оне утрађују хришћанина у храм Божији;[3] када га учине храмом Божијим, оне га држе у том благодатном, натприродном стању.[4]
Свети апостоли Петар и Павле били су прави извршитељи Мојсијевог закона због нарочите љубави према Богу.[5] Чистота усмерења и непорочност живота учинили су их способним да поверују у Искупитеља и буду Његови апостоли. Често се испостављало да су за веру способни и несумњиви грешници, који су својим греховима толико пали да су се изједначили са стоком и зверима, али су признали своје грехове и одлучили да их принесу на покајање. Најмање способнима показали су се они грешници који су због своје сујете и гордости постали слични демонима: они, као и демони, нису хтели ни да признају да су грешни ни да се покају.[6]
Све своје учење, сву реч своју и све речи своје Господ је назвао заповијестима.[7] Ријечи – рекао је Он – које вам ја говорим дух су и живот су.[8] Он телесног човека претвара у духовног, мртвог васкрсава, потомка старог Адама чини потомком Новог Адама, сина човечијег по природи чини сином Божијим по благодати.
Заповест Новог завета, која обухвата све остале појединачне заповести, јесте Јеванђеље. Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље[9]
Господ је назвао своје појединачне заповести најмањима због једноставности и краткоће излагања – зато су оне лако доступне сваком човеку. А кад их је назвао најмањима, Господ је, ипак, објавио: који укине једну од таквих заповести назваће се најмањи у Царству небескоме[10] тј. лишиће се тога Царства.[11]
Уплашимо се одлуке Господње! Размотримо Јеванђеље; запазимо у њему све заповести Господа нашега, усадимо их у памћење да бисмо их брижно и без пропуштања испуњавали; поверујмо живом вером у Јеванђеље.
Прва заповест коју је очовечени Бог дао људском роду јесте заповест о покајању. Свети оци тврде да покајање мора да буде почетак побожног живота и душа побожног живота током целог његовог трајања.[12] Без покајања није могуће ни признати Искупитеља ни остајати у исповедању Искупитеља. Покајање је признање свог пада: због тог пада човекова природа је постала непотребна, оскрнављена; због њега јој је стално потребан Искупитељ. Свесавршени и свесвети Искупитељ замењује палог човека који исповеда Искупитеља.
Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима,[13] рекао је Господ својим ученицима када им је уједно заповедио да све врлине чине у тајности, и предсказао да ће их људи омрзнути и вређати.[14]
А како да испунимо ту заповест Господњу а да своја добра дела чинимо у тајности?
Ми налазимо могућност да је испунимо управо тада када се одрекнемо тражења сопствене славе, када се одрекнемо привидно добрих делатности из своје пале природе, из себе, а када делујемо ради славе Божије, из Јеванђеља.[15] Сваки као што је примио благодатни дар – говори свети апостол Петар – њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа, коме је слава и сила у вијекове вијекова.[16]
Бог прославља оне који, заборавивши своју славу, једино траже да се прослави Бог, и да људи Њега познају. Оне ћу поштовати који мене поштују;[17] ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој,[18] рекао је Господ. Онај који ч^ши своја дела у тајности, искључиво с циљем да угоди Богу, биће прослављен ради поучавања ближњих по уређењу Божијег промисла о њему.
Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско.[19] Правда књижевника и фарисеја задовољавала се изучавањем закона Божијег по слову, а пошто након тог изучавања није следило изучавање закона животом, онда је након тога, супротно изучавању животом, следио живот противан закону Божијем. Који остају код самог изучавања Божијег закона по слову, такви, због таквог површног знања, упадају у гордост и сујету – напомиње преподобни Марко Подвижник,[20] што се и десило књижевницима и фарисејима. Божије заповести суштински разумевамо тек када их испуњавамо:[21] зато су оне остале скривене фарисејима. Испуњавање заповести просветљује душевне очи: зато су фарисејске очи остале непросветљене. Поступајући противно Закону Божијем фарисеји су стицали изопачено мишљење о Закону Божијем, а онда су се, због Закона Божијег, који је морао да их приближи Богу и навикне на Њега, удаљили од Бога, постали непријатељи Бога. Свака Божија заповест је света тајна: њу откривамо тако што је испуњавамо, и оноликоколико је испуњавамо.
Стари завет је забрањивао грубе последице гнева: Господ је забранио и само дејство страсти.[22] Забрану је изговорио Господ, и зато она има изузетну силу. Од самог запамћивања кратких и једноставних речи заповести страст губи снагу. Такво дејство запажа се у свим јеванђелским заповестима. Господ је прве своје речи усмерио против гнева, као главне духовне ране, главне страсти, супротне двема основним врлинама: љубави према ближњем и смирењу. На тим двема врлинама утемељено је целокупно здање хришћанске делатности. Чим страст гнева дотиче човека, она му одузима целокупну могућност духовног напредовања.
Господ је заповедио да свим снагама чувамо мир са ближњима,[23] како је апостол рекао: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.[24] Не труди се да расправиш ко је прав, а ко крив: ти, или ближњи твој – потруди се да окривиш себе и сачуваш мир са ближњим посредством смирења.
Мојсијев закон је забрањивао прељубу: Господ је забранио телесну жељу.[25] Како снажно делује ова забрана на палу природу! Хоћеш ли да се уздржиш од нечистих погледа, помисли и маштања? Сети се, чим оне почну да делују, речи Господњих: Сваки који погледа на жену, телесним очима, или умом, на њен лик у машти, већје учинио прељубу са њом у срцу своме.
Између тела двају полова постоји природна тежња једног према другоме. Та тежња није према свима иста. Према неким телима другог пола човек скоро уопште не осећа тежњу, према неким осећа слабу тежњу, а према некима веома снажну. Господ је заповедио да се не зближавамо са особама према којима осећамо посебну природну тежњу, колико год те особе биле достојне нашег пријатељства по својим хвале вредним душевним особинама, колико год нам те особе биле потребне. Такво значење има заповест да ископамо и бацимо од себе десно око, ако нас саблажњава, да одсечемо и бацимо од себе десну руку, ако нас она саблажњава.[26]
Господ је забранио развод, који је Мојсијев закон допуштао, осим у случају када је брак већ незаконито раскинут прељубом било којег брачног друга.[27] Раскидање брака је било дозвољено палој људској природи; након обнове човечанства посредством Богочовека, поново је успостављен закон непорочне природе.[28]
Господ је васпоставио девственост, препустивши је на чување онима који могу и хоће.[29]
Господ је рекао: „Не куните се никако.“ Са правом опомињу оци да најмање треба веровати ономе који се често куне; и супротно: највише треба веровати ономе који стално говори истину, чак и ако се никако не куне. Говори истину, и нећеш имати потребе да се кунеш Богом, јер заклињање Богом нарушава страхопоштовање према Богу и спада у сатанска дела.[30]
Мојсијев закон је установио освету: зло се враћало истим злом; Господ је забранио освету. Оружје које је Господ дао против зла зове се смирење. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.[31]
Господ нам је оставио завештање да љубимо непријатеље своје, и за налажење те љубави заповедио да благословимо оне који нас куну, да чинимо добро онима који нас мрзе, и да се молимо за оне који нас вређају и гоне.[32] Љубав према непријатељима доноси срцу пуноћу љубави. У таквом срцу уопште нема места за зло, и оно својом благошћу постаје слично свеблагом Богу. У то дивно морално стање апостол позива хришћане када говори: Обуците се, дакпе, као изабраници Божији, свети и љубњени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост. Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви.[33] Кроз савршену љубав према ближњем постајемо синови Божији,[34] то јест благодат Светог Духа привлачи се у срце, и у њега се излива свесвета љубав према Богу.
Срце заражено злобом и неспособно за љубав према непријатељу, љубав заповеђену у Јеванђељу, треба да лечимо оним средствима на која је Господ указао: да се обавезно молимо за непријатеље, да их ни на који начин не вређамо, не кудимо, да говоримо о њима добро, да им, по могућности, чинимо добро. Таква дела гасе мржњу разбукталу у срцу, обуздавају је и знатно ослабљују. Али злобу потпуно искорењује дејство Божије благодати.
Ако дајемо милостињу, Господ је заповедио да је дајемо у тајности; ако се предајемо молитви, заповедио је да се молимо у осами затворене клети; ако постимо, заповедио је да скривамо свој пост.[35] Једини циљ због којег чинимо те врлине мора да буде утађање Богу, корист ближњег и сопствене душе. Наше духовно благо мора да буде сакривено и од људских очију, али и од наше властите љевице.[36]
Похвала коју нам упућују други краде наше врлине када их извршавамо јавно, када их не скривамо – тако се неприметно повлачимо према човекоугађању, лукавству, лицемерју. Узрок тога је озледа коју нам је нанео грех, дакле болесно стање наше душе. Као што здраво тело треба чувати од ветра, хладноће, разних јела и пића, тако и здраву душу треба чувати од много чега. Док штитимо наше врлине од озледа, чији су узрок људске похвале, морамо да чувамо врлине и од зла у нама, те наше левице, не смемо да се предамо славољубивим мислима и маштањима, славољубивој радости и славољубивим насладама, које се јављају у нама чим извршимо врлину, и њен плод отимају од нас.
Господ нам је заповедио да нашим ближњима опраштамо њихова сагрешења: Јер ако опростите људима сшрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима стрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша[37]. Из ових речи Господњих сам по себи следи закључак: поуздан знак да су нам опроштени греси је када осетимо у свом срцу да смо стварно опростили ближњима сва њихова сагрешења против нас. У такво стање нас доводи, и може да нас доведе, једино благодат Божија. Оно је дар Божији. Док се не удостојимо тог дара, ми ћемо, по завештању самог Господа, пре сваке наше молитве преиспитивати своју савест, и, ако нађемо у њој злопамћење, искорењиваћемо га горепоменутим средствима: молићемо се за непријатеље и благословити их.[38] Кад год се сетимо нашег непријатеља, не допустимо себи никакву помисао о њему осим молитве и благослова.
Својим најближим ученицима и следбеницима Господ је заповедио да не буду грамзиви. Не сабирајте себи блаха на земљи.[39] Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, гдје се лопов не приближава, нити мољац квари. Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше.[40] Да бисмо стицали љубав према духовном и небеском, морамо одбацити љубав према земаљском; да бисмо заволели отаџбину, морамо одбацити болесну љубав према земљи изгнанства.
Господ је заповедио да чувамо ум, но о тој заповести људи обично не воде рачуна, чак не знају да она постоји, да је неопходна и посебно важна.[41] Но Господ је назвао ум оком душе, и онда објавио: Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тијело твоје биће свијетло; ако ли око твоје буде кварно, и тијело ће твоје бити тамно.[42] Телом је овде назван живот. Основно својство живота зависи од начина мишљења који крмани животом. Ми задобијамо правилан начин мишљења само ако је наш ум здрав, целовит или једноставан, ако потпуно следи Истину и не допушта себи да прими никакву примесу лажи. Другим речима: здравим можемо да назовемо једино онај ум који уз помоћ и дејство Светог Духа потпуно и непоколебиво следи Христово учење. Веће или мање одступање од Христовог учења открива већу или мању болест ума, који је изгубио једноставност и допустио себи компликованост. Потпуно одступање ума од Христовог учења уједно је и смрт ума. Тада сматрамо да се та светлост угасила, да је престала да буде светлост, да је постала тама. Човекова делатност потпуно зависи од стања у коме се налази његов ум: делатност која произилази из здравог ума потпуно је утодна Богу; делатност проистекла из ума који је допустио себи примесе делом је богоугодна, а делом противна Богу; делатност ума који је одбацио Христово учење и постао помрачен учењем лажи потпуно је непотребна и гадна. Акоје, дакле, свјетлост која јеутеби тама, коликаје тек тама.[43]
Господ је заповедио да не бринемо о неважном, да нас то не би расејавало и слабило суштински важно старање о задобијању Царства небеског.[44] Брига о неважном није ништа друго до болест душе, израз њеног неверовања. Управо зато Господ је рекао: Маловјерни! Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; нити тијелом својим у шта ћете се одјенути.[45] Замрзи Богу мрску лењост, заволи Богу омиљени рад, али своју душу не слаби празном бригом, увек бескорисном и непотребном. Да би ти био чврст душом и ревностан у делу Божијем, у делу свог спасења, Господ је обећао да ће ти својом свемогућом десницом, то јест својим божанским промислом, додати све што ти је потребно за пролазни живот.[46]
Господ је забранио и да осуђујемо ближње, и да им судимо,[47] ако нема преке потребе за доношењем правилног суда ради своје и друштвене користи. Правилан суд је претежније у Закону,[48] каже Господ; без таквог суда добро не може бити раздвојено од зла, наша делатност не може бити правилна и угодна Богу. Такав суд се ретко среће међу људима; но судом и суђењем, које је Господ забранио, они се баве непрестано. Зашто? Зато што уопште не пазе на себе, зато што су заборавили свој грех, зато што су потпуно занемарили покајање, зато што су уображени и горди. Господ је дошао на зедову да спасе грешнике, и зато се од свих људи неизоставно тражи да признају да су грешни; судити ближњима и осуђивати ближње значи одбацивати то признање и својевољно приписивати себи несвојствену праведност; управо из ње настаје суђење и осуђивање: зато је лицемер најприкладније име за сваког који суди и осуђује ближње.[49]
Господ је заповедио да се у свако доба, то јест веома често, непрестано молимо. Није Он рекао да се једнократно помолимо, па да онда престанемо да се молимо: Господ је заповедио да се молимо упорно, неуморно, а уз заповест да се молимо дао је и обећање да ће услишити и испунити молитву.[50] Иштите, идаће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.[51] Искаћемо стрпљиво и упорно, одричући се своје воље и свог разума, препуштајући свесветој вољи Божијој и време, и начин испуњења, и само испуњење тога за шта смо молили. И нећемо се постидети: А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклијевати?[52] – зар неко мисли да ће закаснити да испуни њихове молитве? Даноноћни вапај изабраних Господу изображава њихову сталну, неуморну, упорну молитву.
По последицама молитве, које као њен успешан завршетак долазе од Бога, може се и мора закључивати о њеним предметима. Јеванђелист Лука говори да ће Бог одбранити изабранике своје, то јест ослободиће их из робовања у коме нас држе наше страсти и демони. Јеванђелист Марко говори да ће Отац ваш небески дати добра онима који му ишту[53] То добро око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође.[54] Опет јеванђелист Лука говори да ће Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега.[55] Предмети наше молитве морају бити духовни и вечни, а не пролазни и материјални. Основна и прва молитва мора да се састоји из тражења опроштаја грехова.[56]
Подижући нас ка испуњењу доброте, изгонећи из нас зло, Господ, који је заповедио да не судимо ближњима и да не осуђујемо ближње, да опростимо ближњима сва њихова сагрешења, уноси у Закон и ово: Све, дакле, што хоћете да чине вама њуди, тако чините и ви њима.[57] Ми волимо да су наши ближњи попустљиви према нашим слабостима и недостацима, да великодушно подносе од нас увреде и понижења, да нам чине све могуће услуге и помоћи – будимо зато и ми такви према ближњима. Тада ћемо достићи потпуну доброту, а саобразно њој посебну силу добиће и наша молитва; њена сила увек је управо онолика колика је и наша доброта. Опраштајте и опростиће вам се; дајите и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам мјерити[58] милостиви и у милости својој праведни Бог.
Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду.[59] Широка врата и широк пут – то је делатност по вољи и разуму наше пале природе. Уска врата – то је делатност по јеванђелским заповестима. Једнако гледајући на садашњост и будућност, Господ је видео да ће мало људи следити Његову свету вољу, откривену у јеванђелским заповестима, да ће више волети да угађају себи него тој вољи, и зато је рекао да уска врата и тијесан пут воде у живот, и мало их је који их налазе.[60] Бодрећи и тешећи своје следбенике, Он допуњује: Не бој се, мало стадо,јер би воња Оца вашега да вам даде Царство.[61]
Господ је заповедио да проводимо трезвен живот, да непрестано стражимо над собом и пазимо на себе зато што, с једне стране, не знамо час Христовог доласка, а ни час наше смрти, час у коме ћемо бити позвани на суд БожиМ, не знамо какво искушење и каква невоља могу неочекивано да искрсну и сруче се на нас; са друге стране, не знамо каква грешна страст може да се појави у нашој палој природи, какву заседу и какву мрежу могу да нам поставе демони, увек будни непријатељи нашег спасења. Нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе.[62] А што вама говорим, свима говорим: Стражите![63]
Чувајте се – завештава Господ – лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљивци. По плодовима њиховим познаћете их.[64] Лажни пророци су увек лукави, и зато Господ заповеда да се њих посебно чувамо, да према њима будемо нарочито опрезни.[65] Лажни пророци се познају по својим плодовима: по свом животу, по својим делима, по последицама њихове делатности. Нека те не занесе красноречивост и слаткоречивост лицемера, њихов тихи глас, наизглед израз кротости, смирења и љубави; нека те не занесе онај слатки осмех који игра на њиховим уснама и лицу, она љубазност и предусретљивост која сија из очију: нека те не саблазни она прича коју они вешто пуштају о себи међу људима – она одобравања, похвале, звучна имена којима их свет велича: пажљиво погледај у њихове плодове.
О онима који пазе на учење Јеванђеља и настоје да испуњавајујеванђелске заповести Господ је рекао: То су они који, чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држеје, и род доносе у трпљењу.[66] Он је предсказао својим ученицима мржњу, гоњења и невоље од света, обећао да ће сам неуморно бдети над њима и штитити их, забранио бојажљивост и малодушност, и заповедио: Трпњењем својим спасавајте душе своје.[67] У сталном уздању у Бога треба великодушно трпети невоље од страсти, које се јављају у палој природи, од браће – људи, од непријатеља – демона, јер: Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.[68]
Вас који сте у тешком ропству греха, под влашћу суровог, каменосрдног фараона, под непрестаним и мучним ударцима љутих чувара, у пометњи коју заподева гордост света, вас призива Спаситељ на духовну слободу. Ходите к мени – говори Он – сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.[69] Јарам и бреме Христово – то су јеванђелске заповести. Оне траже самопожртвовање, и зато су назване јармом, али ослобађају и оживљавају душу, испуњавајује неисказивим миром и наслађивањем, и зато су назване јармом благим и лаким. Свака од њих миомирише кротошћу и смирењем, преноси те врлине извршиоцу заповести. Навика испуњавања јеванђелских заповести чини да кротост и смирење постају својства душе. Тада Божија благодат уводи у душу духовну кротост и духовно смирење дејством надумног мира Христовог.
Све своје заповести Господ је спојио у две највеће: у заповест љубави према Богу и у заповест љубави према ближњем. Те заповести Господ је изразио овако: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снтом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе.[70] О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци[71] Кроз испуњавање љубави према ближњему човек постаје способан за љубав Божију, а у стање стремљења целим бићем према Богу узноси молитва.
Круна испуњења јеванђелских заповести је сједињење човека са Богом. Када се Христов ученик исцели од злобе према ближњем, и дејством молитве ума и срца управи све силе душе и тела према Богу, тада он љуби Бога. А који мене љуби говори Спаситељ – тога ће љубити Отац мој; ија ћу Га љубити и јавићу му се сам. Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.[72]
Услов да останемо у љубави Божијој и у јединству са Богом је да држимо јеванђелске заповести. Нарушимо ли њих, поништили смо услов: нарушитељ се избацује из загрљаја љубави и од лица Божијег у таму најкрајњу – у област страсти и демона. Ако заповијести моје одржите – рекао је Господ остаћете у љубави мојој. Останите у мени, и ја ћу у вама. Ко у мени не остане, избациће се напоље.[73]
Браћо, изучимо свемогуће и животворне заповести великог Бога нашега, Саздатеља и Искупитеља; изучимо их двоструко: у књизи и животом. У светом Јеванђељу их читамо, али их разумевамо онолико колико их извршавамо на делу.
Поведимо битку против наше пале природе када се она успротиви и помахнита, пошто не жели да се покори Јеванђељу. Не уплашимо се ако та битка буде тешка и упорна. Тиме ћемо се још више потрудити да однесемо победу. Победа мора да уследи неизбежно: Господ је битку заповедио, Господ је обећао победу. Царство небеско – рекао је Он – с напором се осваја, и подвижници га задобијају.[74] Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Mт 5, 17.
  2. Jн 3, 21.
  3. Jн 14, 23.
  4. Jн 15, 10.
  5. Дап 10, 14 и остало; Флп 3, 5, 6.
  6. Mт 21, 31-32.
  7. Jн 14, 21,23
  8. Jн 6, 63.
  9. Mк 1, 15
  10. Mт 5, 19.
  11. Благовесник.
  12. Преподобни Марко Подвижник, Слово 1, О покајању
  13. Mт 5, 16.
  14. Mт 6, 119; Лк 21, 17.
  15. Благовесник.
  16. 1 Пт 4, 10, 11.
  17. 1 Caм 2, 30.
  18. Jн 12, 26.
  19. Mт 5, 20.
  20. Слово 4.
  21. Преподобни Марко Подвижник, О закону духовном, гл. 32, Добротољубље,том 1.
  22. Mт 5, 21, 22.
  23. Mт 5,23.
  24. Pим 12, 18.
  25. Mт 5,27, 28.
  26. Mт 5, 29, 30. Благовесник.
  27. Mт 5, 31, 32.
  28. Mт 19,49.
  29. Mт 19, 11, 12.
  30. Mт 5, 33-37. Благовесник.
  31. Mт 5, 38-40.
  32. Mт 5, 44.
  33. Kол 3, 12, 13.
  34. Mт 5, 45.
  35. Mт 6, 18.
  36. Mт 6, 3.
  37. Mт 6,14,15.
  38. Mк 11,25.
  39. Mт 6, 19.
  40. Лк 12, 33-34.
  41. Mт 6.22.23 и Лк. 11.34-36.
  42. Лк 11.34.
  43. Mт 6,23.
  44. Mт 6, 24-34
  45. Mт 6,30,25.
  46. Mт 6, 33.
  47. Лк 6, 37 и Mт 7. l.
  48. Mт 23, 23.
  49. Mт 7,5.
  50. Благовесник.
  51. Mт 7, 7, 8.
  52. Лк 18,7.
  53. Mт 7,11.
  54. 1 Кор 2, 9. По објашњењу преподобног Симеона Новог Богослова. Слово 10.
  55. Лк 11, 13.
  56. Свети Исак Сиријски, Слово 55.
  57. Mт 7, 12.
  58. Лк 6, 37, 38.
  59. Mт 7, 13.
  60. Mт 7, 14.
  61. Лк 12, 32.
  62. Лк 12, 35, 36.
  63. Mк 13, 37.
  64. Mт 7, 15, 16.
  65. Благовесник.
  66. Лк 8,15.
  67. Лк 21, 19.
  68. Mт 24,13.
  69. Mт 11, 28-30.
  70. Mк 12, 29-31.
  71. Mт 22,40.
  72. Jн 14,21,23.
  73. Jн 15, 10,4,6.
  74. Мт 11, 12.

4 коментар(а)

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!

  2. Pingback: МОЛИТВА ПРОГОЊЕНОГ ЧОВЕКА | духовна оаза

  3. Pingback: Житејско море – Подвижничка слова

  4. Pingback: Расејан и усредсређен живот – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *